Пише: Миодраг Милановић
Хришћанство је допрло у Далмацију већ у апостолско доба. Апостол Павле сам каже да је, проповедајући, стигао чак до Илирика (Рим,15,19.). За Тита, свога ученика, вели да је отишао проповедати по Далмацији (2 Тим.4,11). Блажени Јероним, пореклом Србин из Далмације, такође говори о Павловој проповеди у Илирику, а Епифаније Кипарски, опет, тврди, како је апостол Лука, као Павлов пратилац, учествовао у евангелизацији Далмације, Галије, Италије и Македоније. Предање о раду апостола Павла у Далмацији је остало и даље живо, преносећи се генерацијама, са колена на колено. Далматински историчар Луцијус (+1679), забележио је и конкретнији податак како се апостол Павле, пролазећи кроз Далмацију, зауставио код града Бурнума, недалеко од данашњег Кистања, близу реке Тицијус (данашња Крка), што указује на постојање једне хришћанске општине у овом крају већ у апостолско доба.То документује и комплекс катакомби на којима је, касније, саграђен манастир Крка у коме је, по Луцијусовом казивању, на некој даски, био урезан српски запис о значајном боравку апостола Павла у Далмацији. И висовачки фрањевац, историчар Вињалић пише, сто година после Луцијуса, да су се, „у манастиру св. Арханђела, у коме данас калуђери живе, налазили написани дотични стихови, на српском језику, у спомен борављења у томе мјесту апостола Павла“.
Предање, о боравку апостола Павла у Далмацији, помиње и Алберто Фортис у свом Путопису. Ова традиција добила је и свој ликовни израз у једној слици која се некад налазила у манастиру Крка, а приказивала је апостола Павла како проповеда Далматинцима, обученим у српске народне ношње. Данас је, у манастирској цркви, велика икона која подсећа на те славне дане боравка овог светитеља међу Србима. У току прва три века нове ере ухватило је хришћанство корена у Далмацији као и у Србији и поред гоњења за време кога су овде записана многа имена великомученика, од којих је у нарочитом сећању остао свети Доминио, Дујмо, епископ солински. Страдао је почетком четвртог века у Диоклецијановим упорним прогонима хришћана.
Аланске колоније
После Миланског едикта (313.г.), хришћанство је у Далмацији кренуло рапидно напред и ускоро на сцени црквених збивања видимо многе значајне представнике далматинске цркве. Поред романских колонија у Приморју, тада се појављују и аланске, силовито јачајући нарочито откако је Далмација, најпре привремено (437.г.) а, после пропасти Западног римског царства (476.г.), дефинитивно дошла под власт Одокара, аланско- вандалског краља, који га је и срушио, заједно са Свевима и Бургунђанима. Он је, са преко 200000 људи (у пратњи аланске коњице били су жене, деца и старци на колима, заједно са великим крдима стоке), прешао преко прелаза Мали и Велики Алан и, у широком рејону Брибира, градине Нимфеум (Nympheum, после пада у аланске руке носи ранији јаподски назив Варварија), направио полазну базу одакле ће, у наредних осам година, освојити целу јадранску обалу и део Западне Србије. После Одокара, Далмацијом влада Византија. Од времена Одокаревог и цара Јустинијана (527-565), те српске колоније постају и расадници сарматске и грчке културе, о чему сведоче многи споменици, од Равене па низ читаво Јадранско приморје. Јустинијан је био Алан, правим именом Управда Истоковић. Алан је био и његов главни војсковођа Велизар, као и већина дворских управитеља о којима, у не баш лепом светлу, проповеда Прокопије у Тајној историји.
По приморским градовима, служи се у хришћанским црквама на латинском, али и на српском језику, нарочито у местима где су биле јаче аланске колоније. Развој хришћанске цркве у Далмацији био је озбиљно ометен доласком Словена који су, заједно са Аварима, многе области на Балканском полуострву опустошили, већину градова разрушили и црквену организацију растурили.
После грађанског рата у Хрватској обновљен је црквени живот и у манастиру Крка где данас часове богословије похађа 40 ђака.
Komentari