Kent, Ohajo – Dok je živela sa roditeljima koji su „viša srednja klasa”, Tifani Rid (31) nije ni znala da „kuponi za hranu” postoje. Danas, kada studira, radi za „minimalac” i sama podiže dete, Ridova preživljava baš zahvaljujući novcu koji američka vlada svakog meseca odvaja za hranu najsiromašnijim građanima.

Tifani Rid je jedna među milionima samohranih majki u SAD koja može da prehrani sebe i svoje dete zahvaljujući ovakvoj pomoći države. Kako pokazuju podaci Ministarstva poljoprivrede, oko 28 miliona siromašnih Amerikanaca ne gladuje zahvaljujući „kuponima za hranu”. „Mesečno dobijam 320 dolara. To je sasvim dovoljno za mene i mog sina”, kaže Ridova koja radi u administraciji na državnom univerzitetu Kent i studira informatiku.

Pravilnik Ministarstva poljoprivrede je da jedno domaćinstvo može dobiti kupone ako primanja svih članova ne premašaju 2.000 dolara mesečno, ili 3.000 dolara u slučaju da za člana ima nepokretnu osobu. „Kada platim stanarinu, komunalije i gorivo ništa mi ne preostaje. Kuponi su mi apsolutno neophodni”, objašnjava Ridova. Njen izbor je da ne prihvati plaćenije i zahtevnije poslove koji bi joj doneli više novca, ali i manje vremena za sina Džeka (4). „Kuponi za hranu ne kupuju samo hleb već i vreme koje provodim sa detetom”, kaže ona.

Samohrane majke koje rade i studiraju spadaju u one korisnike pomoći koji se ne stide da govore o tome. Problem sa kuponima je što je na njima, osim pečata države, ujedno i stigma društva. Korisnici su u individualističkom američkom društvu viđeni kao lenjivci koji žive na račun države umesto od svog rada.

Felisija Merkado (21) iz Lorena u Ohaju takođe je samohrana majka. Ona kaže da ne spada u one korisnike koji celi život provedu „na kuponima” i kojima ne pada na pamet da se zaposle. „Nije me sramota jer znam da je ovo samo privremeno, dok ne završim fakultet i ne nađem posao kao medicinska sestra.”

Ona kaže da je pre nego što je dobila kupone bilo teško da izdržava sebe i ćerku Andželinu (5). „Dešavalo se da nemam para za pastu za zube. To je samo dva dolara, ali ja nisam imala ni dolar u džepu jer sam sve morala da potrošim na hranu”, dodaje Merkadova.

Iako američka država ne važi za najsocijalniju, Merkadova koristi više programa socijalne pomoći. Njena ćerka dobija dečji dodatak i besplatno ide u obdanište, dok država obe zdravstveno osigurava. „Kuponi su žig srama za one koji celog života žive na račun države. Za mene su blagoslov jer se trudim da mi bude bolje i samo mi je potrebna mala pomoć na tom putu”, zaključuje Felisija Merkado.

Jelena Stevanović

[objavljeno: 19/02/2009]

…jer se postepeno troše lako i jeftino akumulirane rezerve, u 2009. očekuje se „skok“ cene nafte na 55 dolara po barelu, a u narednih tri do pet godina moguće čak i na 200 dolara po barelu, ocenio je analitičar naftnog sektora u „Erste Grupi“ Ronald Šteferle.

Prognozira se da će u 2009. i 2010. godini tražnja za naftom opasti za oko jedan odsto, a čim bude primetnog poboljšanja globalne privredne situacije situacija će se promeniti.

„To je razlog što za 2009. godinu očekujem prosečnu cenu od 55 dolara po barelu, ali čim nastupi održivi ekonomski oporavak cena bi trebalo da se popne iznad 70 dolara“, rekao je Šteferle.

Na rast cena nafte na dugi rok ukazuje i mnogo veća zavisnost od naftnih grupacija u državnom vlasništvu i vrlo mali udeo naftnih grupacija iz privatnog sektora u proizvodnji i rezervama. Nemoguće je predvideti preciznu tačku u kojoj će se dostići ili prevazići maksimalna stopa svetske proizvodnje nafte, ali čini se da jasne signale predstavljaju zavisnost od gigantskih naftnih polja i pad proizvodnje u mnogim državama koje su među najvećim proizvođačima nafte, kao što su Meksiko, Norveška i SAD.

„Činjenica da su u proteklih deset godina proizvodni kapaciteti međunarodnih naftnih kompanija generalno opali – uz cene koje naglo rastu, mnogo nam govori,“ izjavio je Šteferle.