Kockičicin iBlob

Vašington, aprila – Više me brine što je mnogo skočila cena cena zlata nego što mi je pre neki dan smanjena plata, priča prolaznik pred izlogom juvelirske radnje u predgrađu Vašingtona. Pa poznaniku, začuđenom takvim poređenjem, objašnjava: „Moji sniženi prihodi govore da je moja kompanija u krizi, a preskupi plemeniti metal je dokaz da je kriza opšta i duboka pa da više ne mogu da nađem honorarni posao.”

Stručnjaci mu daju za pravo. Zlato je, kažu, jedna od proređenih svetlih tačaka u „pomračenju” ekonomije, jer se ponovo ispostavlja kao pribežište, kao postojana vrednost preporučljiva za ulaganje, pa mu stoga cena „cveta” (više nego udvostručena u poslednjih pet godina) dok „venu” akcije na Volstritu…

Tri devetke

Takva kretanja dovela se do „preplitanja tri kalendarske devetke”. Ova godina se poredi ne samo sa 1929. kada je berzanskim slomom startovala duga ekonomska Velika depresija, nego i sa 1849. kada je počela „zlatna groznica” koja je u Kaliforniju privukla masu rudara, ispirača, trgovaca, bankara (kao i „zanatlije” raznih poroka), da bi potom taj region uzleteo do vrhova svetske moći, oličenih uz ostalo Silicijumskom dolinom i Holivudom.

Kalifornija je sada opet preplavljena tragačima za zlatom, a to „kopiranje” događaja od pre tačno 160 godina doživljava se kao – „nov i vrlo indikativni” fenomen. Privredna recesija je uvećala nezaposlenost tako da su mnoge ruke „oslobođene” da se posvete – prosejavanju rečnog peska i šljunka u nadi da će „upecati” grumen kojim bi ublažili egzistencijalne muke.

Samo u prva tri meseca ove godine podneto je 1.173 zahteva za istraživanja zlatnih žica, tako da ih je ukupno čak 24.583. Ali, kako takođe izveštava „Ju-Es-Ej tudej”, niko ne zna tačne podatke koliko je tragača i kakve su (ne)sreće bili.

Tajanstvenost se podrazumeva, donekle. Eventualni srećnici ne žele da drugi navale na njihovo nalazište.

Većina tragača, međutim, za javnost priča kako nije došla da se obogati, već da „ubije vreme” koga imaju na pretek posle gubljenja radnog mesta ili u pripremama za prekvalifikaciju. Dva Majka, De Melo (60) i Gavin (53) pronašli su zrnca koja im, kažu, nisu bila dovoljna ni za večeru ali će im poslužiti za „kolekciju”. Dok čeka na novo zaposlenje, Mark Montelijas (50) takođe tvrdi da „ne uobražava da će se obogatiti” već da mu je potraga za zlatom „dobar izgovor da izađe iz kuće”. Džekob Stivens (23) više se nada da će postati šerif, ali se ipak prvi put otisnuo u potragu za zlatom i „drži palčeve” da mu se posreći. Istorija se ponavlja, po njima, kao – hobi. A Aronu Levinu (33) i ta varijanta je „preteška” tako da bi radije, poverio se „Njujork tajmsu”, kao dopunski posao izabrao da raznosi „pice”.

Izgledi da novi akteri doprinesu svom napretku i napretku zemlje, manji su nego njihovih prethodnika od veka i po, ali pomažu unapređivanju, u međuvremenu, zapostavljenog druženja. Okupljaju se uveče oko vatre i uz roštilj se razgaljuju „ribolovačkim pričama”, umesto da se upuštaju u oružane obračune i bahanalije koje su u prošlosti bili uobičajeni.

Možda i nije sve tako naivno. Upotrebljava se savremenija oprema nego nekad, ne samo sita i krampovi nego i detektori. „Navala je veća nego ikad u novije vreme”, kažu upoznati. Jedan od tragača je rekao da je za 24 sata sakupio zlata u vrednosti od 10.000 dolara…

U svakom slučaju, oživeo je „pokret četrdesetdevetaša”, nazvanih tako po groznici iz 1849. Podseća se i da je ondašnje „pomamnike” Mark Tven docnije opisao kao „neobuzdano, slobodno, neorganizovano, groteskno društvo… neizrecivo srećnih ljudi”.

Sadašnja „groznica” ima i drugu, manje zanimljivu a tržišniju stranu. Vendi Kušner, srednjoškolska nastavnica iz Nju Džersija, odrekla se porodičnih suvenira radi vanrednih prihoda. Za zabataljene zlatne sitnice, koje je procenjivala na četrdesetak dolara, dobila je četiri i po puta veću sumu, naveo je „Biznis vik”.

Specifične „žurke”

Još bolje je prošla Rajn Hejns koja je na pijaci polovnog nakita, pre nekoliko godina, kupila stvari za 900, a sada ih je prodala za 7.500 dolara.

Obe su se tako ovajdile na učestalim specifičnim „žurkama”, u režiji onih koji ne mogu da odole skoku cene zlata. Domaćini pozivaju probrane, goste ih, pa im svoje dragocenosti „uvaljuju” – profitirajući na razlici u cenama, nekad isplaćenih a sada naplaćenih.

Bitna razlika između kupovne i prodajne cene bila je u osnovi i sistema koji se upravo zaglibio u najveću krizu posle Drugog svetskog rata – jer se prva stavka ispostavila kao veća od druge perspektive. Tako da ovdašnje društvo opet liči na Tvenov opis, ali – sa osetno smanjenim brojem „neizrecivo srećnih ljudi”.

Dotičnih, naime, gotovo da nema – ni među poklonicima nove „zlatne groznice”. I ako eventualno zgrnu više nego što su očekivali, slute da, u celini, može da usledi još gora opšta situacija. Kao razrada poslovice „Nije zlato (svima) sve što sija (nekima)”…

Momčilo Pantelić
[objavljeno: 12/04/2009]