Dr Ivan Ahel
U svojim izjavama aktuelni srpski političari, kao i većina analitičara polaze od apriorne pretpostavke da je Kosovo neotuđivi deo Srbije, da ono za srpski narod ima neizmernu vrednost i da se u procesu pregovora ovakvo stanovište ne može dovoditi u pitanje. U ovom duhu formirane su i odluke najviših državnih organa, a posebno Ustav Srbije. To su razlozi zašto se na javnoj sceni ne problematizira pitanje uloge Kosova u budućem životu države Srbije; da li je ono na njenu korist, ili veliku štetu? Na ovakav način fiksiran je ugao gledanja preko koga političari definišu srpske nacionalne interese samo kroz istorijski kontekst, zanemarujući političku, kulturnu, ekonomsku, religijsku, socijalnu realnost Kosova. Argumentacija za izbor nacionalnih ciljeva dobijena je isključivo iz istorijsko-mitološkog nasleđa srpske države i crkve, ali i međunarodnih ugovora, pre svega Rezolucije 1244 UN. Problem nastaje kada se shvati da u procesu rešavanja kosovskog problema izbor ne vrši samo jedna involvirana strana preko svoje istorije i preko volje svojih političara i naroda. Ovakvim gledanjem ne određuje se opstanak, funkcionalnost i koherentnost nove zajednice. Drugi, nezadovoljni učesnici mogu novoj državi Srbiji naneti veliku štetu, koja će skupo koštati dolazeće generacije.
Kosovski problem predstavlja društveni igrački proces u kome učestvuju: srpska strana, albanska strana i nehomogena međunarodna zajednica. Svi akteri društvene igre imaju svoje interese, ciljeve, vrednosti i moći sa kojima ulaze u proces interakcija. Rešenje spora vezano je za izbor tipa društvene igre i raspoloživih moći koje u igri koriste involvirane strane. To može biti igra s nultom sumom u kojoj se traži pobednik, igra s negativnom sumom kada su svi na gubitku, ili igra s pozitivnom sumom u kojoj preko sporazuma svi dobijaju, ali ne isto. Igra se prvenstveno oslanja na real politiku, na volju većinskog naroda Kosova, na raspoložive moći učesnika, posebno na ostvarenu homogenost međunarodne zajednice, a manje na domaće i međunarodno pravo. Kada se u ovom svetlu sagleda izbor nacionalnih ciljeva Srbije, postaje jasno da su, u neposrednoj prošlosti, a i danas, njih pogrešno definisali srpski političari na štetu interesa Srbije. Oni su svoja emotivna htenja proglašavali nacionalnim ciljevima Srbije bez razmatranja postojećih interakcija sa drugim učesnicima igračkog procesa i procene sopstvenih potencijala za njihovu praktičnu realizaciju. Nauka o upravljanju sistemima uči: ako se u igračkom procesu želi pobeda, tada sopstvene moći moraju da budu veće od moći protivnika. Kada to nije slučaj, ciljevi se ne mogu ostvariti: tada se nastavlja tuča u kojoj su svi gubitnici. U najnepovoljnijoj soluciji jača strana može da od privremenog pobednika postane veliki gubitnik, a što je slučaj sa Srbijom u svim ratovima na prostorima bivše SFRJ.
Da bi se izbegla nepovoljna stanja, nacionalni ciljevi i interesi strana u sporu moraju se uravnotežiti. Jednostranim posmatranjem kosovskog problema srpski političari zanemarili su nacionalno-ideološku, versku, demografsku, vojnu, političku, ekonomsku neravnotežu koja obeležava realnost Kosova i napore međunarodne zajednice da se ova ravnoteža uspostavi mirnim putem. Oni su suprotno ovim nalozima nastojali da silom obezbede primat svojih interesa; zato su za Srbiju ratne posledice poražavajuće. Realnost pokazuje da je zbog nepromišljene politike svoje vlasti Srbija 1999 godine izgubila rat na Kosovu, a time i sva upravljačka prava (Kumanovski sporazum). Nakon rata na Kosovu živi dva miliona Albanaca i oko 120 hiljada Srba u stukturno organizovanom entitetu Kosova, sa svim prerogativima države, a pod pokroviteljstvom UN. U ovakvim uslovima interese kosovskih Srba nema ko da brani, sem UNMIK-a, KFOR-a i kosovske samouprave. Ako se Albancima naruši nivo ostvarene samouprave, oni su spremni da nastave borbu po cenu stvaranja novog haosa i regresa na Balkanu, uz spremnost na autodestrukciju, ali i tešku osvetu kosovskim Srbima. Srpski političari ignorišu činjenicu da je humanitarna katasrofa Albanaca dovela do bombardovanja Srbije od strane NATO i da je razvoj poratne situacije formirao sklonost najvećeg dela međunarodne zajednice (SAD, 25 država EU, NATO i mnoge države sveta) da ovako formiranom entitetu dodeli uslovnu nezavisnost. Po njima, vlast koja brutalno ubija svoje građane gubi pravo da njima upravlja. Zato je za njih važniji princip „prava ugnjetenog naroda na samoopredeljenje“ od principa „suverenosti i nepovredivosti granica ugnjetavača“. Do danas, nema naznaka koje bi pokazale kojim bi to sredstvima Srbija, odnosno UN, bile u stanju da zaustave ispoljena htenja albanske zajednice i da inkorporiraju Kosovo u državni sistem Srbije, s tim da ono postane funkcionalan, niskokonfliktan sistem, sposoban da opstane i da napreduje.
Razlike u jeziku, veri, kulturi, obrazovanju, ekonomskom i socijalnom statusu, a posebno u nagomilanim animozitetima ne dopuštaju dobrovoljno povezivanje kosovskih Albanaca u državu pod nazivom Srbija. Integrativni činioci sa kojima je danas povezana savremena Evropa daleko su od oba naroda. Finalitet međunarodne zajednice (njeni ciljevi i vrednosti) nije ugrađen u kolektivnu svest ljudi, a bez ovog činioca nije moguće stvoriti funkcionalnu i naprednu državnu zajednicu. U srpskim političkim krugovima postoji uverenje da je za realizaciju srpskog cilja dostatna formalno-pravna pripadanost Kosova Srbiji koja bi bila potvrđena novom Rezolucijom SB UN. Navodno, tada će, milom ili silom, Albanci morati da prihvate autoritet države Srbije i međunarodne zajednice. Ovakvim stavom ignorišu se realne interakcije delujućih snaga Srbije i Kosova, a posebno interakcije snaga UN. Ko je sposoban da sagleda realnost videće ratom stvorenu mržnju, videće strah od zajedničkog života, getoizaciju srpskog življa u male nebezbedne i nefunkcionalne enklave, videće već osamostaljeno Kosovo, mali manevarski prostor srpskih vlasti i spremnost velikog dela međunarodne zajednice da Kosovu dodele uslovnu nezavisnost. Realne interakcije predstavljaju osnovu za građenja neke nove funkcionalne zajednice i njih ne mogu da zamene odluke političkih organa Srbije i najviših ogana UN.
Autor je ekspert za teoriju sistema i upravljanje sistemima
Komentari