Filipus Teofrastus Bombastus von Hohenhajm (1493 – 1541 g.), koji je sam sebe nazvao Paracelzus, slično Aviceni pet vekova ranije, skreće alhemiju od pravljenja zlata ka medicini. Cilj alhemije, po njemu, nije bio da otkriva tehniku transmutacije, nego da priprema lekove protiv svakojakih bolesti, te on ceo svoj radni vek posvećuje traganju za kamenom mudrosti u svojstvu eliksira života. Da li ga je našao? Sam je verovao da jeste iako su pedesetak godina kasnije njegove radove, postavljene na konceptima bliskim konceptima moderne hemije, svodili pod šarlatanstvo.
Ključno ime ove priče, ako izuzmemo gore pomenute alhemičare, bio je Džon Di (1527 – 1608 g.), engleski matematičar. Di se razumeo u mnogo toga. Kažu da je Frensis Drejk na svojim putovanjima koristio navigacionu opremu koju je konstruisao Džon Di. Kažu da je imao ličnu biblioteku od 6000 naslova koju su mu jednom prilikom zajedno sa kućom spalili zemljaci. Takođe kažu i da ga je kraljica Elizabeta posebno simpatisala i da mu je malo toga bilo uskraćeno, a prohtevi mu nisu bili mali.
1582. godine Džon Di iz Londona odlazi na privremeni rad u Prag. Tadašnji car Bohemije, Rudolf II, imao je ambiciju da od Praga napravi alhemijsko čudo, zlatni grad i dobro mu je išlo. Kad je Edvard Keli, Dijev saradnik, ukazao na postojanje manuskripta u kom se, verovatno, nalazi odgovor na pitanja života, Vaseljene i svega ostalog, Rudolf je bez problema izdvojio 14.000 dukata i kupio im neophodnu literaturu. Diju i Keliju nije uspelo da dešifruju tekst, kao ni kod-brejkerima na engleskom dvoru nešto kasnije, a baš kao ni kriptoanalitičarima CIA-e 400 godina posle Dija (u pitanju je čuveni Vojnićev manuskript (Voynich)). Bez obzira na manuskript, Diju je, ipak, dosta toga polazilo za rukom.
Pre nego što se Di pred kraj svog života vratio u Englesku, uspešno je dovršio svoj projekat sa, bez sumnje, najvećim impakt faktorom – alhemijsko obrazovanje dvojice talentovanih asistenata, Mihaela Majera i Johana Andree. Po svemu sudeći, učenici su bili još ambiciozniji od učitelja, te odlaze kod mladog princa Frederika V (Hajdelberg), nude mu perspektivan alhemijski program i nagovaraju ga da se oženi engleskom princezom jer bi to, po njihovom mišljenju, bio dobar strateški potez. Frederik prihvata sve ponuđene predloge i eto svadbe, nadaleko čuvene ne zbog samog čina već zbog alegorijskog pamfleta koji je opisuje – Alhemijsko venčanje Kristijana Rozenkrojca. Knjigu je, verovatno, napisao Johan Andrea. Međutim, ko je Kristijan Rozenkrojc? Na ovo pitanje ću, ipak, samo slegnuti ramenima i uputiti vas na majstore igre kakvi su, recimo, Umberto Eko i Herman Hese, pa neka vas oni lično zbunjuju svojim idejama i interpretacijama. Bilo kako bilo, nadalje alhemija i rozenkrojcerijanstvo idu ruku pod ruku. Hajdelberg postaje alhemijski centar sveta i pravi magnet za ljude od nauke, umetnike, filozofe, ali i talentovane varalice. Nešto kasnije umire Rudolf II, pa su raspisani izbori za novog cara (takav beše običaj u Severnoj Ligi). Kao što već, verovatno, i sami pretpostavljate gore pomenuti mladoženja uz „skromnu“ pomoć svojih savetnika Majera i Andree pobeđuje na izborima. Svita se seli u Prag i Majer postaje premijer. Svi uslovi za nastanak alhemijske imperije su tu. Međutim, ispostavilo se da je ovo, u neku ruku, bio račun bez krčmara. Katoličkom jugu se ideja i nije preterano dopala, pa su nastavili sa pripremama za stogodišnji rat, koji je, doduše, potrajao samo trideset godina. Krčmar je u ovom slučaju bio Džejms, engleski v.d. kralj. Pretpostavka da će Englezi priskočiti u pomoć ako Habsburgovci napadnu Prag beše razumna, ali potpuno pogrešna. Car Frederik i alhemijska imperija nisu potrajali ni godinu dana. Frederik V je ubijen je u Pragu 1619. godine isto kao i njegov „veliki vezir“, Majer. Na mestu gde je Majer okončao karijeru danas se nalazi Ulica alhemičara. Alhemičarske laboratorije, a sa njima i snovi o jednom boljem svetu, behu potpuno uništene. Međutim, kraj ove priče istovremeno je početak jedne druge legende, legende o hermeticizmu i rozenkrojcerima.
Komentari