Kockičicin iBlob

Odjeci Svetskog ekonomskog foruma u Davosu

Joseph E.Stiglitz

Atmosfera na ovogodišnjem Svetskom ekonomskom forumu bila je tmurna, što ne predstavlja iznenađenje. Oni koji misle da će globalizacija, tehnologija i tržišna ekonomija rešiti sve svetske probleme bili su pobeđeni. Najukroćeniji su bili bankari. Pred posledicama krize sab-prajm kredita i katastrofom mnogih finansijskih institucija, ti „gospodari univerzuma“ izgledali su manje superiorno nego što su to nedavno bili, ali nisu samo bankari bili u Davosu već i njihovi regulatori, odnosno predstavnici centralnih banaka.

Svako ko ide na međunarodne konferencije navikao je da sluša Amerikance kako svima drže predavanja o transparentnosti. Toga je bilo i u Davosu. Čuo sam neke govornike, uključujući i bivšeg sekretara Trezora koji je bio posebno glasan u deljenju saveta. Za vreme krize u Istočnoj Aziji – kako pričaju o potrebi za transparentnošću u fondovima (ali ne i u američkim i evropskim hedž fondovima). Ovoga puta, predstavnici zemalja u razvoju nisu mogli da odole da ne komentarišu to licemerstvo. U vazduhu se osećala i zluradost zbog problema koji sada pogađaju SAD, mada je bilo i zabrinutosti zbog posledica koje bi ti problemi mogli da ostave na njihove privrede.

Da li je Amerika zaista rekla drugima da dovedu američke banke da ih nauče kako da vode svoje poslove? Da li se Amerika zaista hvalila svojim superiornim sistemima upravljanja rizikom i išla dotle da razvije novi regulatorni sistem (pod nazivom Besl II)? Besl II je mrtav – barem dok ne izblede sećanja na aktuelnu krizu. Bankari i rejting agencije verovali su u finansijsku alhemiju. Mislili su da bi finansijske inovacije mogle nekako da pretvore loše hipoteke u dobre obveznice, koje se odlikuju AAA rejtingom. Ali jedna od lekcija moderne teorije finansija jeste da, na finansijskim tržištima koja dobro funkcionišu, prepakivanje rizika ne bi trebalo da donese razliku. Ako znamo cenu kajmaka i cenu obranog mleka onda možemo da utvrdimo cenu mleka sa jedan odsto masti, dva odsto masti ili četiri odsto masti. Možda se može nešto zaraditi na prepakivanju, ali ne i milijarde koje su banke zaradile isecajući i deleći sab-prajm hipoteke u pakete čija je vrednost bila mnogo veća od njihovog sadržaja. Izgledalo je previše dobro da bi bilo istinito. Što je još gore, banke nisu razumele prvi princip upravljanja rizikom – diverzifikacija uspeva samo kada rizici nisu povezani i makrošokovi (kao što su oni koji utiču na cene nekretnina ili na sposobnost pozajmljivača da vrate dug) utiču na mogućnost vraćanja svih hipoteka.
Tvrdio sam u Davosu da su predstavnici centralnih banaka pogrešno shvatili stvari jer su loše procenili pretnje od negativnih posledica. Predugo su čekali da stupe u akciju. Pošto je obično potrebno godinu dana i više da bi se osetili puni efekti monetarne politike, centralni bankari moraju da reaguju preventivno, a ne retroaktivno. Što je još gore, Federalne rezerve SAD i njihov prethodni šef Alan Grinspen možda su pomogli stvaranju problema ohrabrujući domaćinstva da uzimaju rizične hipoteke sa promenjivom kamatom uveravajući one koji su bili zabrinuti naduvavanjem cena nekretnina da se na tržištu u najvećoj meri javila samo mala „pena“. Obično, publika u Davosu bi dala podršku centralnim bankarima. Ovoga puta, glasanje na kraju sastanka podržalo je moj stav u odnosu tri prema jedan. Čak je i izgovor jednog od centralnih bankara da „niko nije mogao da predvidi probleme“ dotakao samo nekolicinu u publici – možda zato što je nekoliko ljudi koji su tamo sedeli, kao i ja, prethodnih godina upozoravalo na nadolazeći problem. Jedino u čemu nismo bili u pravo bilo je to koliko su prakse banaka pri pozajmljivanju bile loše, koliko banke zaista nisu bile transparentne i kako su neadekvatni bili njihovi sistemi upravljanja rizikom.
Bilo je zanimljivo videti različite kulturološke stavove u vezi sa krizom koja se dešava. U Japanu bi se generalni direktor neke banke izvinio svojim radnicima i državi i odbio bi penziju i bonus da bi oni koji su pretrpeli štetu zbog propusta banke podelili novac ili bi podneo ostavku. U Americi, pitanja se svode na to da li će bord direktora naterati generalnog direktora da ode i, ako se to desi, kolika će biti njegova otpremnina. Kada sam pitao jednog generalnog direktora da li je bilo diskusije o tome da vrati bonus, odgovor ne samo da nije bio ne već je i agresivno branio sistem dodeljivanja bonusa. Ovo je treća kriza u SAD u poslednjih 20 godina, nakon krize sa štednjom i zajmovima 1989. godine i krize Enron/Vorldkom 2002. godine. Deregulacija nije dala rezultate. Neregulisana tržišta možda stvaraju velike bonuse za generalne direktore, ali ona ne vode, kao nevidiljivom rukom, do društvenog blagostanja. Dok ne postignemo bolju ravnotežu između tržišta i vlade, svet će nastaviti da plaća visoku cenu.

Džozef E. Stiglic, koji je osvojio
Nobelovu nagradu 2001. godine za rad u oblasti ekonomije i informacija, bio je predsednik Saveta ekonomskih savetnika predsednika Klintona i trenutno je profesor ekonomije na Kolumbija univerzitetu. Zajedno s Lindom Bilms, autor je knjige
„Rat od tri biliona dolara:
Prava cena konflikta u Iraku“