Kockičicin iBlob

Hiljade visokoobrazovanih Amerikanaca odlučilo da odbaci kapitalizam, kartice i keš. Pripadnici supkulture frigana isključivo jedu namirnice bačene u kante za smeće

Vašington, septembra – Pedesetogodišnja Njujorčanka Madlin Nelson mogla bi svakog dana da ručava u najelegantnijim restoranima, ali umesto toga njen obed je sačinjen od hrane pokupljene sa smetlišta. Bivša direktorka jedne moćne kompanije rešila je da se u skladu sa svojim životnim stavom odrekne potrošačkih navika nametnutih kapitalizmom. Ona pripada rastućoj supkulturi frigana (kovanica sastavljena od reči fri – slobodan i vegan – vegetarijanac), koji su na minimum sveli poroke sistema i odlučili da prežive od njegovih otpadaka. Mnogi od njih su zaista vegetarijanci, dok drugi jedu i namirnice životinjskog porekla, ali samo one koje su odbačene sa zvaničnog tržišta. Ako su bačene u kantu za otpatke, to je siguran znak da su politički prihvatljive za frigane.

Na smetlištu američkog kapitalizma mogu se, kako se svakodnevno ispostavlja, naći najraznovrsnije zdrave namirnice. Korpe lanca skupih samoposluga „Hol fuds”, koje dižu u nebesa cene svoje organske hrane, pune su otpadaka dovoljnih za gozbe frigana: „Spoljni listovi kupusa, pokoja šargarepa, ili sos kome ističe datum upotrebe za nekoliko dana…”. Profit je veliki, potrošači izbirljivi, pa se mnogo toga radije baca u kantu nego da se ponudi razmaženim kupcima.

Frigani se razlikuju od beskućnika i prosjaka jer su svoju sudbinu svojevoljno izabrali, a najčešće su stekli diplome visokih škola i fakulteta. Pokret je nastao osamdesetih u okviru zahteva da se zaštiti životna sredina i pruži otpor globalnim lancima. Koncept je preuzet iz međunarodnih organizacija „Hrana umesto bombi” koje su preko svojih volontera skupljale ostatke hrane iz velikih hotela i restorana i delile ih siromašnima.

Tako su se u svojevrsnim narodnim kuhinjama mogla naći hotelska pakovanja puterčića, džema, sireva ili pašteta, odbačenih prilikom boravka nekog biznismena koga je mrzelo da doručkuje pa je samo popio kafu. Ako hoće da budu uspešni u svom opredeljenju i da žive van svih normi kapitalizma, frigani bi danas ipak morali da imaju kompjuter. Jer ta spravica, produkt današnjeg sveta, omogućava im da budu u toku i razmenjuju iskustva sa drugim članovima svoje „partije”. Dragocen je sajt dvadesetdevetogodišnjeg Adama Vajsmena (Freegan.info) koji živi sa roditeljima, ocem lekarom i majkom profesorom, a sam je zvanično nezaposlen, iako potroši ceo radni dan u traganju za odbačenom hranom i ostalim otpacima. Cilj mu je da dalje širi pokret friganizma, a internet je u tome vrlo koristan. Poslednjih godina po američkim gradovima preko interneta organizuju se ture po smetlištima. Skuplja se odeća, nameštaj, stari aparati, suđe, ćebad… Višak se razmenjuje na buvljim pijacama isključivo trampom. Novac i kartice nisu u opticaju.

Nenasilna revolucija može biti ubistvena po kapitalizam, nadaju se najmilitantniji frigani. Jer potrošnja, kao najjača ideologija Amerike, među friganima i njima srodnim grupama izumire. U samoposlugama, međutim, tvrde da se u kante za otpatke baca samo ona hrana koja nije za jelo. Sve ostalo se u velikim lancima pakuje i šalje organizovanim narodnim kuhinjama. Frigani ne veruju da je to istina.

„Neće se komad sira ili mesni odrezak, kao Pepeljuga, pretvoriti iz raskošnih kočija u ogromnu tikvu, samo zato što je istekao koji sat od roka upotrebe. Kapitalizam je izmislio magični štapić kojim se podstiče narod da baca i kupuje. Agencija za zaštitu sredine procenjuje da Amerikanci godišnje stvaraju 245 miliona tona otpadaka. Dvanaest odsto tovara bačenog u smeće je hrana. Na hiljade frigana, po Njujorku, Čikagu, Detroitu, Dalasu i američkoj prestonici, stupa u radne akcije kad kapitalistički službenici kreću kući na kupljenu večeru. U kesama za smeće koje pažljivo razvezuju nalaze najraznovrsnije specijalitete. Kažu da nikada u svojoj friganskoj karijeri nisu bili gladni, a samo retkima među njima se dešava da se od te odbačene hrane unerede. Ali, to su početnici u svom poslu.
Iskusna Madlin Nelson smišlja nove recepte i stvara specijalitete na kojima bi joj pozavideli kuvari renomiranih restorana. Ističe da je srećna otkad je pronašla svoj novi stil, odbacila auto, poslovne bluze, i beskrajne sastanke. Uživa na svom sadašnjem pokretnom radnom mestu. Menhetn je veliki, i đubrišta je na pretek.
Zorana Šuvaković