Nesumnjivo je najvažnije razdoblje od sloma Jugoslavije u travanjskom ratu do njegova uhićenja od OZNE, da se sagleda situacija u kojoj Draža radi i djeluje. Postavlja se pitanje kako to da JVUO i Draža nisu uspjeli postati integrativni faktor jugoslavenskih naroda u otporu okupatorskim silama, već upravo obrnuto. Zbog toga jer je Draža mislio, na osnovi svojih dosadašnjih iskustava, da je svaka ideja Jugoslavije preživjela, te da je ona postala samo neostvarena iluzija. Draža ima pravo kada se ne odlučuje na borbu sa Trećim Reichom, jer to tada nema nikakvog smisla, bio bi to samo gubitak “narodne krvi”. Ali on je prisiljen da djeluje, zbog komunistuičkog ustanka, kojemu prilaze srpske mase u Srbiji.

Kao branitelj starog sustava, on se frontalno suočava sa komunistima (uz prvu fazu suradnje), kasnije i uz njemačku pomoć. Od njih ga dijeli sve, ideologija, svjetonazor,vjera, praksa. Oni su strano tijelo u tkivu Srbije i puke marionete Moskve. Po njemu oni vode srpski narod svojim preuranjenim ustankom u propast i komunističkom ideologijom u propast. Postaje njihov najveći neprijetelj, ne brine za Nijemce, oni ionako gube rat.

Komunisti su za njega glavni neprijatelji.

Međutim on stoji na starim jednostranim srpskim pozicijama,da je srpski narod zapravo Jugoslavija, dok su svi ostali jugoslavenski narodi njeni neprijatelji.Nije shvaćao (a nije ni mogao po svom svjetonazoru i klimi u tadašnnjim srpskim elitama), a što će povijest pokazati, da se Jugoslavija može spasiti samo ako su njeni narodi na istoj strani, i imaju iste interese, što su komunisti zapravo i proveli. Umjesto da postane integrativni faktor ponovne obnove države, što je i mogao u nekim drugim okolnostima, on postaje zapravo njen protivnik, jer Jugoslavija kakvu je Draža i četnički pokret zamišljao, zapravo nije bila moguća.

Tu se pokazuje jedna suvremena škola, da je Kosovo bilo moguće zadržati samo u Jugoslaviji (onoj široj), te bi Srbija bila cijela, samo u zajednici sa drugima. Politička elita Srbije nije shvatila da je svojim projektom dominacije u Jugoslaviji, nije samo uništila sve nade za opstanak te države, već je i uništila i mogućnost da Kosovo bude i dalje integrativni dio Srbije.

Aman ljudi, kada će ovi ukapirati više – većina ima najmanje dva naloga, a neki po 30, 50 ili čak i više. Ja sam nekada ranije napravio 31 nalog zbog varanja u pokeru. :) Drugi recimo varaju ženu ili žene varaju muževe. Svi ovde nešto varaju. Upoznao sam sasvim slučajno jednog lika na pokeru koji ima 120 naloga.

A ovi debili što se izdaju za stručnjake informatike to nikako da ukapiraju da ukupan broj naloga nije jednako broju živih ljudi. Stvarno treba dooobro nepoznavanje materiju da to ne možeš da ukapiraš.

Još nam i dobro ide kakvi nas vode.

Sve to zna kompjuterska bagra, ali oni po svojim casopisima pisu samo bajke i glume europejce i slicno, jer ih te iste firme placaju da stvaraju privid civilizacije. Da li treba da ponavljam da su i oni ta gradjanska Srbija? Potpuno isti prinicip kao sto se radi sa B92, obrni-okreni, sve su to budzetske pare. Svu tu opsenu placa sirotinja. Otmu se pare od sirotinje, pa onda sa tim parama izigravaju dusebriznike istoj toj sirotinji. Ovaj sistem je neodrziv. Tek ce da pozajmljuju, dok sve ne pukne, a sta ce onda biti, ne smem ni da pomislim.

A sto se tice poredjenja DS-a i Milosevica, postoje jasni dokazi da je, kada je ekonomija u pitanju Milosevic bio bolji. DS je sada uveo da se prekrsajno gone mali privatnici koji sami sebi ne mogu da uplate doprinose. Samo se u Srbiji kaznjavaju privatnici koji su bankrotirali. Em si bankrotirao, jer je drzava unistila sve, em te ta ista drzava kaznjava, sto si bankrotirao. Zato ce narednih meseci sve male firme propasti. Ostace samo drzavni sluzbenici i njihovi privatnici. Sve ostale cu ubrzo nestati.

Zlo ove zemlje su drzavni sluzbenici, ta lazna gradjanska Srbija. Ona, opijena zeljom za lagodnim zivotom na tudji racun, unistava sve oko sebe, i svakog dana halapljivo trazi vise. Toj laznoj gradjanskoj Srbij pripada i autor teksta, bio on ili ne bio onaj Nikola. Lazna gradjanska je rak koji guta Srbiju. Ovo sto sada gledamo nije drzavni udar, nego metastaza. Misli li lazna gradjanska Srbija na bilo sta drugo osim sopstvene guzice?

Nisam ja budala kad svima savjetujem da, ako već kupuj stan, kupuju staru gradnju.Po mogućnosti austrijsku ili iz doba Kraljevine.Socijalistička se može podnijeti, miran si.

Ali od novogradnje bježat kolko god možeš. Ti zidovi s nekakvim rigipsima, neke živahne boje, nekakve klime, nape, žaluzine. Mani se toga.Staklo, aluminij…

Sve je to trećerazredna kineska roba, prelakirana jarkim bojama i kričavim dizajnima namijenjenim impresioniranju primitivaca. Drž se starih, sivih zgrada u kojima živiš a ne razmišljaš o tome.

Dom gospođe Ksenije i gospodina Bogdana Bogdanovića, iako u Beču, na mene je ostavio utisak tipičnog beogradskog stana u kome se prepoznaje život arhitekte: prostrane površine za projektovanje, stručna biblioteka, probrani komadi iz prirode. Ušao je u dnevnu sobu sa svilenom, jarko crvenom maramom oko vrata, uz objašnjenje da je ona «simbol gusara». Izašli smo da napravimo par snimaka, dok nam je zimski dan još za to davao mogućnost. Gospodin Bogdanović je imao štap u ruci i izgledao mi je poznato, kao kalemegdanski šetač sa nonšalatnim duhom karakterističnim za naše građansko vaspitanje….

intervjuisala: Ida Labudović

Zašto je štap deo vaše ličnosti?

Nosio sam štap i onda kada mi nije bio potreban i još kao mlad čovek sam se sa njim pojavljivao. Završetak rata sam dočekao u niškoj bolnici, jer sam bio teško ranjen i tada sam štap istinski nosio, a zatim sam ga zavoleo. Štap je staromodni atribut generacije moga oca, za mlade atribut ozbiljnosti i većeg životnog iskustva. I moj je otac imao štap, iako mu nije bio potreban. Taj sam štap povremeno nosio, pojavljivao se sa njim da me ljudi zapamte i da vide da afektiram, da bi posle, jednog dana kada mi stvarno bude bio potreban, mislili da ga i dalje iz istog razloga nosim. E, sada je došlo to vreme.

Pomenuli ste vašeg oca i već smo bili u nekom prošlom vremenu. Htela bih da vas pitam o predratnom Beogradu, o običajima, kako je izgledao urbanistički, gde su se okupljali intelektualci, o kulturnoj sceni?

Da počnemo od toga kako sam ja video Beograd, kada sam se pojavio na ovom svetu. Rođen sam 1922. godine i moje rane uspomene i konstatacije šta je to Beograd i uopšte pojam da nešto tako postoji, mogle bi da budu baš te prve, posleratne godine. Pamtim šetnje sa sestrom od tetke po Kalemegdanu i moja prva slika Beograda su razrušene zgrade u I svetskom ratu. Druga magična konstatacija je da je Beograd u nekom neodredivom okruženju nečega što je veliko i daleko i blizu, i hladno i ćudljivo, da je Beograd praktično u vodi. Vodili su me na Kalemegdan da mi pokazuju reke, jedna reka, druga reka i ništa mi oko toga nije bilo jasno, a posebno uvek prateća konstatacija da reke teku, da idu. Apsolutno sam mislio da je to izmišljotina starijih da bi zbunjivali decu, jer kako mogu reke i kuda da idu?! Prvi put sam shvatio da reke zaista idu, kada me je otac bez moje naročite želje pokupio jednog jutra i poveo sa prijateljima u lov na divlje patke. Iz čamca sam puštao ruku u vodu i tada sam shvatio da reka stvarno ide. Ali, brzo su mi izvukli ruku da mi neko somče ne odgrize prst i tako sam saznao da reka može da bude i nešto opasno.

Kako sam ja uopšte kodifikovao Beograd, gde sam počeo da ga postavljam u neke koordinate? Da se vratim na reke, reke su me strašno impresionirale, bile su mi tajanstvene, ta objašnjenja šta je Sava, šta je Dunav, u kom pravcu teče, reke su bile neki praelement. Velika i interesantna sila je nešto što se zove reka, brodovi razume se, jako su me zanimali. Poseban doživljaj su bili prelasci u Zemun, o tome se u kući pričalo dva dana ranije, spremalo se pa išlo na Savsko pristanište. U brodić bi ulazili preko skele i štekova, pristanište nije bilo ozidano na današnji način. Dva brodića su služila da se preko njih pređe i uđe u lađu za Zemun. To je bilo prepuno raznih uzbuđenja, trebalo je da budem prenet preko vode od strane matroza koji je sve redom prebacivao, pa čak i poneku malo raskalašnu beogradsku damu koja je mnogo pričala, a zatim piskala i vriskala. Brodić je imao salon u kome je bilo i korpi sa pilićima, jer se trgovalo. Celo to putovanje bilo je skopčano sa nekim rizikom. Voda je bila ogromna u tom mom prvom Beogradu, koji nije imao mnogo stanovnika. Pogotovo što su ova područja sa beogradske strane bila često pod vodom, jer reke nisu bile regulisane i dolazilo je do periodičnih poplava.

Kako su te rečne impresije uticale na vaš razvoj kasnije, na profesionalno opredeljenje?

Uticale su mistično, shvatao sam da je ceo svet u vodi, a voda je nešto lepo i interesantno i opasno. Vodu treba preploviti, putovati do Zemuna sa osećajem avanture i sve se to kompenzuje kada stignete u Zemun, gde su glavna senzacija bili bečki kolači. To je mirisalo, čini mi se, još sa beogradske strane, dok smo dolazili. A zatim, viđenje nekog drugog sveta! Srećete ljude koji govore jezike koje ne razumete: nemački, mađarski, rumunski, slovački. E sad, šta je u svemu tome bio Beograd? Povratak je bio obično u sumrak. Beograd ima osobinu, položaj mu je takav da u jednom trenutku, kada je sunčan dan, a vi nailazite sa te vodene strane, on sav bukne, bude crven kao da gori. To su bile fine impresije, putovanja natrag. Brodić je prvo morao da uđe u Savu, pa da se okrene, pa da priđe natrag do štekova, manevrisanje bi malo potrajalo i u međuvremenu su se gasili silni beogradski, crveni, razjareni prozori. Spuštala se tmina, a putnici bi u punoj egzaltaciji pevali «Beograde, beli labude». Samo pristanište nije bilo raščišćeno kao danas i sa velikom ulicom, nego je do vode bilo uzanih uličica, kao na moru. Beograd moje mladosti je bio jako zanimljiv, dinamičan, promene su bile brze i mi smo kao deca osećali ovo što opisujem. Velika transformacija Beograda se dogodila u toku jednog života.

Beograd mi je bio sve interesantniji zato što su se kod nas u kući okupljali Milanovi (otac) i majčini prijatelji. Otac i majka su bili veoma društveni, dolazilo nam je puno ljudi. Stanovali smo, i tu sam i rođen, na Vračaru u Vojvode Milenka ulici, u jednoj starinskoj kući za izdavanje. Bila je to lepa kuća, imala je veliko dvorište sa borovima, a stanovi su svi bili orijentisani ka dvorištu. Dolazili su neki čudni ljudi koji su pravili viceve, dame koje su prevrtale očima i to su bili pisci: Desanka Maksimović u koju sam bio zaljubljen i ona se stalno kikotala kada se pričalo da sam u nju zaljubljen, zatim Nikola Šop, manje više cela moderna. Milan je prvo bio urednik «Republike», zajedno sa Jašom Prodanovićem, a kako posle kraljeve diktature nije bilo više slobodne štampe, bio je urednik «Književnog glasnika», mada to nije pisalo. Umetnici i pisci koji su dolazili kod nas, uvek su hteli da šarmiraju nas decu, hteli da nam budu interesantni i pričali nam lepe priče. Sestra, koja je bila mlađa od mene i ja, smo prisustvovali tim seansama. Posle Vojvode Milenka, prešli smo na Đeram u ulicu Vojislava Ilića, koja je bila prigradski šor. U njoj je danas uveliko gradska atmosfera. Kuća u koju smo se uselili bila je poslednja gradska kuća, nakon koje je dolazilo selo. Preko puta nas je bila prava seoska bakalnica i imala je reklamu za kolomaze i nešto što je bilo veoma intrigantno i pomalo zastrašujuće, baš onako kako treba da bude, nešto što dobija mitsku auru, a to je bila reklama za šećer i to «glava šećera». Mislim da je ima i u literaturi kod Milovana Glišića. Ta glava je bila kao neko čudo i to su bile te mistične koordinate Beograda.

Prve uspomene iz Beograda su već bile jugoslovenske, upravo zbog tog književnog sveta koji je kod nas dolazio: Krklec, Krleža. Kada nam je Krleža dolazio, bilo je u kući veliko uzbuđenje. Trebalo je prvo tramvajem doći do «Lipovog lada», šesticom mislim i seoskim ulicama preko nekih praznih poljana silaziti do ulice Vojislava Ilića. Krleža je bio mitska ličnost i jako prisutna u dečijoj mašti, jer je Krležina slika stajala na stolu u biblioteci. Kuća u kojoj smo živeli je bila čudna, bez plana i tim interesantnija. Jedna soba je bila babina, služila je kao trpezarija sa basnoslovnim kredencom prepunim svega i svačega: babinih uspomena, odlikovanja mog dede, nešto što je izazivalo veliku čežnju. Sve je bilo natrpano i stešnjeno, jer su se selili iz veće u manju kuću. Tu su bili venecijanski šeširi, čudne stvari i za decu jako primamljive. Mi smo tražili jedan predmet koji nam nikako nisu davali. To je bio bicklista koji je služio kada je porodica bolje stajala i sto bio veliki, pa je on nosio so i biber preko stola. Njega nismo našli, ali smo pronašli sve drugo. Rešili smo da se i mi malo doteramo, da se nakitimo, ne bi li imponovali tako važnom gostu kao što je Krleža. Ja sam uzeo ordene, a sestri sam stavio šešir sa šlajerom i izašli smo da ga sačekamo. Od Đerma idu Krleža i Milan, kome je bilo stalo da ostavi utisak. Ja sa obrenovićevskim odlikovanjima i klak-cilindrom, koji se spljošti a kada je za upotrebu čuknete ga i on iskoči i pretvori se u cilindar, a sestra sa babinim šlajerima i nekim čudesima. Krleža je bio oduševljen, a Milan se strašno zastideo šta su mu deca napravila. Sve priče i legende o obrenovićevskom Beogradu su i dalje bile žive. To je još uvek Beograd pre Aleksandrove diktature, a onda najedanput gubi onaj šarm koji je imao i zbog koga je bio interesantan. Ne oseća se više ta jugoslovenska komponenta šarenog Beograda. Bio sam već u gimnaziji i primetio da su u beogradskim knjižarama iste knjige, nije se ništa izdavalo. +

Kada je došlo do rastave braka između mojih roditelja, počeli smo da upoznajemo jedan nov fantastičan Beograd, a to je bila ruska emigracija. Majka je često menjala stanove, sve romantičnije i lepše mansarde i slučaj je hteo da sa ruskim baronom i baronicom Majndorf delimo na Kotež-Neimaru jedan stan. Sa Rusima smo se tako saživeli, da je moja setra pošla u rusku osnovnu školu. Bili smo jako skromni i oni su bili jako skromni, ali su bili baroni i to je bilo veoma pikantno. Rusi su bili nov svet za nas. Imali su ćerku i dok je majka pregovarala oko iznajmljivanja, gledao sam jednu bucmastu devojčicu i bio nepristojan pa je pitao: «kako se ti, seko, zoveš», odgovorila je «Aljona, Ljonuška», onda sam je pitao šta je to i ona je rekla «Jela», pa sam joj odmah prišio «O Jela, Jela debela». Zaplakala se i to je bila jedna dramatična scena. To je baronica čula i užasno se razjarila. Posle smo bili vrlo veliki prijatelji i počelo je drugovanje sa Rusima sve do odlaska u partizane. Mi smo otišli na jedan deo grada, oni na drugi i dobili od njih mačka Grišu, koga smo pakosno prekrstili u Baron, jer je bio baronski mačak, a kada nam Rusi dođu u posetu, zvali smo ga Griša. Počinje i druženje sa decom arhitekte Baumgartena, što je za mene bilo veoma važno. Mislim da je on bio pokršteni Jevrejin i bio je visoko rangirani arhitekta, projektant beogradskog generalštaba, vrlo elegantne klasicističke zgrade. Pratio sam ga vrlo radoznalo, gledao šta pravi, nije mi bilo jasno šta se to pojavljuje, nalik na glavu. Stanovali su u jednom ruiniranom letnjikovcu na Topčiderskom brdu, koji je bio vrlo živopisan, ali neudoban za stanovanje. Čudno je nešto crtao na malom čajnom stočiću i kod njega su dolazili neki ljudi sa cvikerima, videlo se da je taj koji crta važna ličnost, jer su mu se klanjali i uzimali crteže od njega. A on je crtao kapitel, koji mi je ličio na jednu malu Ruskinjicu u koju sam ja tada verovatno bio i zaljubljen. Imala je nešto nedostižno za moje dečije pojmove, srebrnu žicu preko zuba, u stvari protezu. Moja prva erotska želja bila je da liznem tu žicu. Bio sam skeptičan prema pričama o pravljenu dece i smatrao da se ona prave prirodnim putem, od praška ili kininovog drveta, koje glođu muško i žensko. Devojčica je bila ružna, u stvari ja sam mislio da je bila ružna, danas bih sigurno rekao da je bila lepa. Tu, sa ruskom decom otkrili smo klasne razlike, jer ona je bila princeza. Jedni su je oslovljavali sa ma chère princesse, a drugi sa vôtre Altesse. Sve je viđeno iz jedne neobične perspektive: aristokrati, princeze, šašavi tipovi, slikari – zontags maleri i moja mistična asocijacija na arhitekturu bio je general Baumgarten.

Moja transformacija u današnjeg Bogdana, došla je na izmaku trećeg ili četvrtog razreda gimnazije, današnji osmi razred osnovne škole. Vratili smo se iz Slovenije, gde sam našao mapu slovenačkih impresionista i počeo da se interesujem za impresionizam. Božidar Kovačević, pesnik i profesor, predložio je da napišem nešto za srednjoškolski časopis srpskog jezika i ja improvizujem jedan esej o slovenačkom impresionizmu. To se objavi, a pomoćnik ministra prosvete je bio Slovenac koji je poručio mojoj majci kako je lepo što sam se setio da postoje Slovenci, jer je Beograd i u to vreme već bio suviše autističan, to je bilo 1934-5. godine. Posle tog povratka iz Slovenije ja sam pronašao sebe i postao esejista, počeo da čitam eseje, među njima esej Marka Ristića, levičara koji je vodio nadrealističku beogradsku grupu i bio unuk Jovana Ristića. Mislim da je to bio čuveni esej «San i istina Don Kihota» i taj me je način pisanja jako impresionirao. Pitao sam oca za njega i on me je pozvao u kafanu kod «Srpskog kralja», to je današnja Biblioteka grada. Stigao sam pre njih i nisam hteo ništa da naručujem, jer nisam imao para da platim ukoliko ne dođu. Tek sada mogu da kažem da je Marko Ristić vrlo podsećao na Borhesa. Tu se za mene otkriva novi svet koji je jako markirao moju intelektualnu sudbinu i ja postajem đavolov šegrt – nadrealista. Rešio sam da budem arhitekta i to surealistički arhitekta i da uvedem nadrealizam u arhitekturu, koji je već napola bio uveden preko Tristana Care, koji je sam sebi isprojektovao vrlo neobičnu kuću. Mislio sam da sam našao sebe i da ću projektovati raznim nadrealistima, unucima Jovana Ristića i duhovnoj braći Tristana Care. Marko Ristić je, čim sam postao student, tražio da mu napravim skicu za jednu neobičnu zgradu, za slučaj da dođe do nekog velikog nasleđa, koje je očekivao. Nadrealisti su bili revolucionari, izdajnici svoje klase, ali su ipak dolazili iz bogatijeg sveta. Po pravilu su bili zavađeni sa familijama, terali proevropsku, parisku modu kroz Beograd i predstavljali nešto novo, jeste da su bili buržuji koji izvlače pare iz porodičnih fondova, ali su ipak bili revolucionari, a ja ništa drugo sem vila nisam hteo da pravim. Već po mnogo čemu ja sam se smatrao nadrealistom i hteo da pokušam da ostvarim neku nadrealističku arhitekturu, što je kontradikcija, to niti postoji niti može postojati. Još nisam imao pojma da ću raditi spomenike, a Baumgartena i njegov klasicizam tada nisam umeo da cenim. To je vreme kada je diktatura malo popustila, Aleksandar je već bio ubijen. U srpskoj politici je bio Milan Stojadinović, koji je bio vezan za Hitlerovu Nemačku i kada su se već pripremali strašni događaji.

Došla je okupacija koju sam proveo jako studiozno. Upisao sam se na fakultet 1940. godine, u jesen. Već je u proleće izbio rat. Matura i čitavo slavlje, kada sam se najzad debarasirao gimnazije i počeo kao svoj čovek da mislim i pripremam šta ću da budem i šta da radim, bilo je poklopljeno sa tragičnim padom Francuske. Tadašnji je Beograd bio u velikoj meri frankofilski i frankofonski, kao i moji otac i majka. Ja sam francuski govorio od detinjstva i nikada ga nisam korektno savladao, a nemački što sam znao, znao sam dosta dobro. Počeo sam ozbiljno da čitam i studiram, prošao sam Euklidove elemente, započeo sam arhitekturu, sa matematikom sam dobro stajao i teoremu po teoremu prošao, čitav niz geometrijskih dokaza i zadataka, tako da sam manje više mnogo čitao. Ali, kako smo mi ratnici, otac mi je teško ranjen u I svetskom ratu, smatrao sam da i ja treba da ratujem. Pred kraj rata sam u proleće otišao na ratište, počeo ozbiljno da ratujem i vrlo brzo bio ranjen. Iz bolnice sam izašao na štakama, tek kada je rat završen. Primljen sam u partiju nakon dvadeset dana ratovanja i to su mi saopštili. Malo sam se uvredio, jer nisam shvatao da, pored toga što sam partizan postoji i neka partija. Postao sam i partijski sekretar malog četnog biroa. Mislio sam da sam slobodan čovek nakon što sam izašao iz bolnice, nisam znao da ne mogu sam da se demobilišem, jer sam bio rezervni oficir.

Zbog tih mojih partijskih natezanja, hoće li me demobilisati ili neće, ja sam zakasnio sa diplomiranjem i godinu ili dve izgubio, a moje kolege već projektovale. Školovanje sam produžio i da bih izbegao da me vrate u vojsku, prihvatao sam se studentskih partijskih funkcija i kada sam najzad diplomirao i uspeo da se otarasim vojske, najedanput sam došao u najtežu moguću ličnu krizu. Ono što se gradilo u posleratnim godinama je bilo tako jadno, sa dva tipa prozora, strogo birokratskom hijerarhijom i kontrolom. Tada smo se tek raskantavali sa Rusima i to je bilo vreme socijalističkog realizma, što moja surealistička arhitektura nije mogla da prihvati, tako da sam se opredelio za urbanizam, računajući da on može da se shvati kao nauka. To mi je bio izlaz, mada je on došao sasvim neočekivano, potpuno neplanirano. Jedan moj kolega mi je saopštio da me je predložio za uži konkurs, koji je raspisala Jevrejska zajednica, za spomenik jevrejskim žrtvama fašizma i da sam jedan od tri odabrana, mlada arhitekta. Razume se da sam primio taj prvi zadatak, međutim nisam ni sanjao da ću praviti spomenike i nisam naročito bio oduševljen. Ali, onda počinje čitav niz događaja koji formiraju sudbinu, a nju i inače formiraju krajnje paradoksalne situacije. Trebalo je da podnesemo projekte, oklevao sam i ujedno hteo da saznam o Jevrejima, pa sam čitao literauru, ponešto i o Kabali i otvorio mi se jedan novi svet. Međutim, to je trajalo više nego što treba i još nisam nikakav projekat napravio. Među nama, mladim arhitektama se znalo šta ko radi i jedan kolega me je pitao o spomeniku i ideji, a ja ne bih da priznam da je nemam: «Znaš, na sefardskom groblju, aleja pravi jednu lažnu perspektivu i onda odozdo ja pravim jednu antiperspektivu. I, čekaj, čekaj idem kući, žurim da nacrtam antipesrpektivu». Tako je jedna reč rodila moju profesiju. To je ono što je Los (Alfred Loos) govorio, da se jedna dobra arhitektonska ideja može opisati rečima, a antiperspektivu je predstavljalo to što priroda ide na niže i sužava se. Napravio sam je i dobio konkurs. Onda počinje čitav roman. Kako sam imao recidive ranjavanja i više operacija, spomenik sam velikim delom gradio pod groznicom i bolovima. Jevrejska opština je dobila pomoć od Beograda za spomenik i imali su svoje priloge, ali to nije bilo dovoljno, tako da nam je Beogradska opština dozvolila da na dunavskim obalama, gde su bile deponije zgrada razrušenih u bombardovanju, pokupimo sve što možemo od materijala. Išao sam tamo sa majstorima, preturali smo, prepoznavao sam fragmente srušenog Beograda, kuća kojih sam se sećao. Skupljali smo mnogo kamenih formi i od toga su sazidana dva silazna zida. Spomenik je i bio tako zamišljen da svaka porodica može da doda nešto svoje. Završen je 1952. godine i iskreno rečeno, kada sam ga napravio, smatrao sam da sam uradio nešto veličanstveno. Ali, to niko drugi nije mislio i spomenik je vrlo hladno primljen u stručnim krugovima. Prvi koji su zapazili i objavili o njemu, bili su Slovenci. Kriza je opet počela kada nije bilo više takvih porudžbina.

Već sam bio formalno vezan za katedru za urbanizam i izmislio tzv. «Mali urbanizam». Svi su bili obuzeti naprednim idejama, velikim potezima, velikim bulevarima, svečanim prostorima i trgovima, a ja sam izmislio «Mali urbanizam» i počeo da pišem o tome. Imao sam rubriku u «Borbi» i pisao o svemu što je gradska materija, slika grada, gradska situacija, a što nisu veliki prospekti, ni ulice, ni aleje, nego sam pisao o firmama, tablama, avlijama, tavanima, podrumima, dimnjacima. Čitavu sam teoriju dimnjaka imao i delio ih na muške i ženske. I to su ljudi čitali. «Mali urbanizam» je knjižica, izdata 1958. godine – dodaje gospođa Ksenija. Sećam se, pozvali su me na vojnu vežbu i gledao sam da se izvučem, ali nisam uspeo. Kada sam stigao u trupu u Požarevcu, mislim da sam bio poručnik, pozvao me je major da mi održi lekciju kako sam pod vojnom disciplinom. Pitao me je šta radim, pišem, rekao sam, onaj Mali urbanizam. «A ti to pišeš, pa kako, gde ti to sve smisliš, kako ti to umeš da vidiš» i najedanput sam dobio potpuno povlašćeni položaj i tako odslužio mesec dana vežbe. Zatim dolaze sedam gladnih godina. Više ništa nisam mogao da radim sem spomenika, da na primer projektujem neku pekaru ili bolnicu. Čekao sam i na kraju dočekao spomen groblje u Sremskoj Mitrovici. To je za mene bilo otkriće, ali i za moje uvažene drugove u višim partijskim slojevima. Trebalo je odvojiti se od sovjetskog modela spomenika, Mitrovica je tada imala pejzažnu arhitekturu i došla je formula koja je upalila. Spomenička struktura je bila do tada pod sovjetskim uticajem, nije moglo da bude drukčije: pesnice, borci, padanje, ubijanje. I najednom počinje filozofija pejzaža, a ovi drugari u Centralnom Komitetu kažu «daj pomozi, samo da se odvojimo od ruskih shema». Tako je počela moja karijera graditelja spomenika. Trenutno pratim šta se sa njima zbiva.

U međuvremenu sam bio gradonačelnik. Kada sam se razbesneo na Akademiju, sa njima se posvađao i izašao iz nje, što se ne može zamisliti jer su akademici smatrali da su besmrtnici, te se za njih ne može reći da nisu, to je isto za mene bila srećna okolnost, jer bih u njihovom društvu pre ili posle postao kao oni. U to vreme me je pozvao Ivan Stambolić, koga do tada nisam poznavao. Mislio sam da me zove da mi kaže da udaram na sistem i izgrdi me, a on mi je saopštio da će me predložiti za gradonačelnika Beograda. To je bila njegova inicijativa, koja nije prošla partijski ritual, i bilo je markantno i to što se sve događalo u vreme kada sam prekinuo sa nacionalistima u Akademiji. Shvatio sam da tu ima nečeg krupnijeg. Isterao sam četiri godine, jer sam u to vreme imao atelje u selu Malom Popoviću, pored Beograda i malu privatnu, odnosno slobodnu školu, za petnaestak odabranih studenata. Imao sam nameru da je kasnije formalno otvorim kao neku vrstu alternativne škole bez diploma i da ću, ako odradim četiri godine kao gradonačelnik, dobiti svoju školu i vezati se za neku fondaciju. Ali, kada je to trebalo da se ostvari, došao je Milošević. Hteli su da me biraju za Savet federacije – nešto što se zvalo «Groblje slonova», dodaje gospođa Ksenija. Tu su bili penzionisani, ugledniji funkcioneri, ali ja sam to odbio i seo 1987. godine da napišem dvadesetak redova Miloševiću da me ne bira više nigde, da sam ja svoje odradio i da se bez mene bore za svetsku revoluciju. Ali, to pismo nije bilo stranicu dve, već četrdeset strana – šezdeset, ispravlja gospođa Ksenija. Dva meseca sam pisao antimiloševićevski traktat i mislio da sam iskritikovao te prve poteze Miloševića. U međuvremenu sam se sprijateljio sa Stambolićem i strašno me je pogodilo što je Stambolićeva ćerka, pod vrlo nejasnim okolnostima nastradala. Očigledno je to bilo upozorenje da dolazi nova politika. Za te četiri godine, dok sam bio gradonačelnik, mnogo šta sam video, upoznao izbliza i bilo mi je jasno da sam sve ono što sam viđao kao dugogodišnji komunista i kao graditelj spomenika, idealizovao.

Profesionalno, čime ste bili zadovoljni kao gradonačelnik, a šta niste uspeli da uradite?

Bio sam nezadovoljan sistemom koji sam video, ja ga nisam znao iznutra. Sve ove današnje mafije su već postojale samo u začetku i već bile u političkim forumima.

U tom pismu Miloševiću, citirao sam ih, pravio viceve, proradio je moj nadrealizam, ali on nije razumeo šta je to, preturao je da nađe neke filozofe koji bi stupili u polemiku sa mnom, a narod je čitao. Nisam imao nameru da to pismo objavljujem već zamolio da se njime upozna partijsko članstvo, što je bilo moje pravo, a Milošević je pokušao da ga zataška i sakrije. Nisam bio u Beogradu kada se plenum održavao, bio sam u Sofiji gde se osnivala Svetska akademija arhitekture. Kada sam se vratio u Beograd najedanput sam shvatio da se dogodilo nešto strašno, i to tako što mi je na beogradskom aerodromu carinik počeo da pretura po stvarima i pitao za dijapozitive da li je to neki antidržavni materijal. Imao sam toliko iskustva da mogu da vidim da je prevladala neka strašna struja u partiji i da su došli najgori. U partiji je uvek bilo dve vrste članova: evrokomunisti i rusofili, tamjanofili još bolje. Bilo je jasno da je ruska struja prevagnula. Napisao sam pismo iz ličnog olakšanja i ono je ispalo veoma vickasto. Onda je došla ta njegova nesrećna VIII sednica, kada su srušili Stambolića. Našao sam časopis «Omladine Jugoslavije» i pismo dao njima. Bili su to zgodni dečaci, objavili su pismo i nastala je velika strka da se taj broj pleni i uništava. Međutim, oni su bili dosta mudri i razdelili izdanje dobrim delom, pre nego što je stigla cenzura. Ono je bilo objavljeno maja, juna 1987. godine. Počeo je «samizdat», građani su sami umnožavali to pismo, a sa druge strane započela je kampanja protiv mene. Miloševićev cilj je bio da izazove strašnu mržnju i mislim da je išao sa time da podstakne neki zločin, dižući temperaturu. Našao sam se u otvorenom ratu sa njima, zavukao se u kuću, uplašio sam se. Nije bilo lako izaći na ulicu. Bilo je i dirljivih scena, kao kada me je jedna starija žena na ulici pljuvala: «Rđo jedna, ti si izdajica naroda svoga» i bilo je jasno da nema druge, nego otići.

Stvoren je «Beogradski krug», sa njima sam bio u Parizu na javnim nastupima, pa dva puta u Beču. Onda je moj prijatelj Milo Dor, sa kojim sam drug još iz gimnazije i iz onih nadrealističarsko-levičarskih vremena, rekao da dođem u Beč, jer u Parizu bismo imali neprijatnosti. U Parizu je neko Kseniji izvukao pasoše iz tašne. U to vreme su pasoše šverceri krali i to je moglo i tako da izgleda, ali kada smo otišli u ambasadu da razjasnimo šta ćemo bez pasoša, direktor «Francuskog kulturnog centra» u Beogradu me je zadržao i on ušao umesto mene. Izašao je bled kao smrt: «pa oni znaju da su vam pasoši ukradeni». Razume se da su znali, jer nam je pasoše usred Pariza ukrala srpska policija! Iz predostrožnosti smo se rastali, prvo je Ksenija otputovala, pa ja. Na granici su me ispitivali da li je to bio politički skup i shvatili smo da u Beogradu nemamo šta više da radimo. Na poziv Milo Dora smo otišli u Beč na mesec dana, pa se vratili u Beograd i decembra 1993. godine stigli opet u Beč. Ja sam prekinuo kontakte sa Beogradom, nisam smeo da idem, ali je Ksenija odlazila.

Drugarstvo sa Milom Dorom traje još iz II muške gimnazije i u Beču smo bili vrlo bliski. On mi je preveo prvu knjigu «Ukleti neimar» («Der verdammte Baumeister»), druga je «O sreći u gradovima». Govorim o knjigama koje je izdao Šolnaj (Paul Zsolnay Verlag), a Vizer (Wieser) je štampao «Grad i smrt», «Arhitektura sećanja», «Grad i budućnost» i seriju manjih knjiga. Treća i poslednja knjiga iz trilogije je «Zelena kutija». Ona je bila u Beogradu kao poštansko sanduče, sva oblepljena i nije mogla da se otvori. U nju sam trpao beleške za koje sam mislio da ih nikada više neću pročitati. Kada smo stigli u Beč, setio sam se da bi Ksenija mogla da pronađe zelenu kutiju i donese ovamo. Pred bekstvo sam je razorio i sve što je u njoj bilo posakrivao sam po raznim ćoškovima i budžacima u kući, računajući da tako ne mogu da je nađu, mada ionako nebi mogli da razumeju šta sam pisao. Ksenija je počela da skuplja ostatke iz te zelene kutije i da ih prebacuje u Beč. To je sada treća knjiga koja se prevodi.

Za osamdeseti rođendan ste odlikovani od strane austrijskog predsednika «Ordenom časti I reda za nauku i umetnost» i tom je prilikom priređeno slavlje «Ein Fest für BB», zatim ste primili «Zlatni orden časti za zasluge Beču», kako ste doživeli to priznanje?

Značilo mi je veoma mnogo. Mi smo veoma dobro primljeni u Beču, imamo mnogo prijatelja ne samo među našima, već i među mladim Austrijancima, nadrealistima, piscima, boemima i tu smo u svom svetu.

Pomagali ste one koji su došli iz Srbije u Beč.

Mi smo ih prijateljski primali, ali ne znam koliko smo im pomogli. Uvek smo imali dobar kontakt sa njima.

Sarađujete li sa Beogradom u profesionalnom smislu?

Ja sam se usudio da odem u Beograd‚ tek kada je Milošević uhapšen. I onda je stari kadar u ambasadi pokušao da me zadrži i uskrati pasoš, ali je došla intervencija iz Beograda. Za mene je bio priličan šok da posle osam godina dođem na stanicu. Noću mi je stanični trg u Beogradu izgledao kao neka orijentalna čaršija: drvene kućice, kiosci, osvetljeni na razne načine. Grad je bio zapušten, ali nešto je bilo i jako lepo. Razvile su se šume na rečnim obalama i na čitavom prostoru Novog Beograda i to je divan doprinos gradu. Nekada je na tom mestu bila pustinja, leti pesak, a zimi voda.

Šta vam je najdraže u Beogradu?

Ja sam mnogo lutao po Beogradu i po Beču sam mnogo šetao. Osećao sam se kao Džoni Voker, mitski šetač! Bio sam suviše razmažen, nisam tražio lepote Beograda, već sam više išao po periferiji, i posmatrao apsurdne građevine koje ljudi sami sebi prave, izvan kodova arhitekture. Jako sam voleo pridunavski Beograd, uvek mi je Dunav bio opsesija. Kada smo prvi put sa našim prijateljima i profesorom Ahlajtnerom došli u Beograd iz Beča, vodio sam ih da im pokažem Beograd. Prvo sam ih odveo na Jevrejsko groblje i pokazao spomenik, koji im se jako svideo. Provlačili smo se da ih dovedem do vode Dunava i došli na samu obalu reke. Tu sam mogao punim, hiper patriotizmom da im kažem: «Vidite, ovo je Dunav, a ono u Beču je mali Dunav», što je, razume se, njih razveselilo. Jako me je interesovao alternativni Beograd, moram da priznam da sam čak podcenjivao arhitekturu moje mladosti, ali tu ima vrlo interesantnih građevina, eklektizma u raznim kombinacijama. Voleo sam na Dorćolu i u Donjem gradu da tražim tragove Beograda kojih ima mnogo: turski, pa mađarski, austrijski i ti slojevi su mi intersantni.

Šta vam nedostaje iz Beograda?

Veliko je oslobađanje za mene bilo kada sam shvatio da mogu da živim i bez Beograda. Kao mlad arhitekta, pedesetih godina prošlog veka, u Evropi je arhitektonska struka bila veoma tražena, mogao sam nebrojano puta da odem, ali sam mislio da od Beograda ne mogu da se odvojim. I već grešim kada govorim u jednini: to su razni Beogradi, bar četiri, ako ne i pet Beograda, a sada postoji i neki šesti Beograd‚ koji je porazan, strašan, surov, sa promenjenim jezikom, raspadom pameti. Danas Beograd krije jednu veliku anomaliju, on je mononacionalan grad, a ima stanovnika jedva nešto malo manje nego Beč. U današnje vreme, monoetnički grad od dva miliona stanovnika je monstrum. U Beču ima, kažu, preko sto hiljada Srba, neka ima i pola od tog broja, pa zamislite i pola od te polovine Austrijanaca u Beogradu! Neki od mojih beogradskih prijatelja se užasnu kada im to predočim, a veliki gradovi su svuda u svetu višeetnički, višekonfesionalni i to je sudbina ove civilizacije.

PRESTUP, broj 27

http://www.makabijada.com/bogdan.htm

Slobodan sam da vam se obratim povodom članka u „Politici“ (od 15. do 17. jula 2003) „Putešestvije nacionalnog zlata i dragocenosti Karađorđevića“.

Navodi u člancima o torpedovanju broda sa jugoslovenskim zlatom i uloga nekog mafijaša, kao i konstatacija da možda nikad neće biti otkriveno gde su završila 204 sanduka monetarnog zlata, podstakla su me da iznesem činjenice o sudbini monetarnog zlata Narodne banke.

Posle napada na Jugoslaviju (6. aprila 1941) količina monetarnog zlata je bila sledeća: u trezorima u zemlji 10.703,41 kg i kod banaka u inostranstvu 52.869,82 kg, ukupno 63.573,23 kg. Dakle, na samom početku rata, Jugoslavija je imala 63,5 tone zlata u monetarnim rezervama.

Ponašajući se kao dobar domaćin, NBJ je na početku Drugog svetskog rata (1939) iz centrale u Beogradu prenela u unutrašnjost zemlje sve monetarno zlato. Nesporno je sledeće: posle poletanja aviona za Grčku (sa vladom i generalitetom), na aerodromu je ostalo 190 sanduka. Znači, u avione je ukrcano 14 sanduka (674 kg zlata). Vlada je ponela osam sanduka (385 kg) i postoji dokumentacija o njegovom konvertovanju i upotrebi. Međutim, generalitet je odneo šest sanduka (289 kg) i o ovom zlatu nema podataka.

Od 204 sanduka „užičkog zlata“, Italijani su zaplenili 179 sanduka sa 8.393 kg čistog zlata. Od ostalih 25 sanduka, Nemci su uzeli četiri, četnici jedan, vlada osam, generalitet šest, Ozna pet i jedan sanduk je ukraden.

Jugoslavija je podnela zahtev za restituciju 11.040 kg čistog zlata. Italija je 1947. godine vratila 8.393 kg, a od Nemačke smo dobili 2.172,87 kg (uračunavajući pljačku zlata u Borskom rudniku), tako da smo ukupno restituisali 10.565,87 kg monetarnog zlata. To je najveći procenat restitucije zlata u toku Drugog svetskog rata, koje su dobile evropske zemlje.

Pored zlata koje je vraćeno posle Drugog svetskog rata, velike količine zlata su poslate i u inostranstvo pred ratnom opasnošću. U maju 1939. Jugoslavija je prenela zlato u Englesku, a kasnije u SAD. Zatim, krajem 1939. preko Švajcarske i u maju 1940. preko Atine zlato je preneto, takođe, u SAD.

Najveća količina jugoslovenskog monetarnog zlata trasportovana je u Englesku: 980 sanduka u težini 42.112,63 kg, koje je smešteno u Englesku banku, gde smo već u depou imali 225 zlatnih poluga, što iznosi ukupno 44.886,71 kg.

Posle napada Nemačke na Poljsku 1. septembra 1939, zatim na Dansku, Norvešku, Holandiju, Belgiju i Francusku očekivao se napad i na Englesku. U takvoj situaciji zlatni depozit Narodne banke bio je nesiguran u Engleskoj, pa je Savet zemaljske banke Jugoslavije doneo odluku da se zlato prebaci u SAD. U Engleskoj banci je ostalo samo 11.203,10 kg.

Ako se izuzme zlato koje je ostalo u Londonskoj banci i koje je 3. jula 1948. vraćeno u Beograd, kao i ono zlato koje je NBJ prodala za devize (20.002 kg), proizlazi da je NBJ 6. aprila 1941. kod Federalne rezervne banke u Njujorku imala 41.666 kg čistog zlata. Postavlja se pitanje šta je od ukupno 84,5 tona zlata, koliko su iznosile monetarne rezerve Narodne banke Kraljevine Jugoslavije u martu 1941, ostalo posle oslobođenja zemlje.

Videli smo da je preko Reparacione komisije restituisano 10.566 kg, deblokirano iz Londonske banke 11.203,10 kg, povučeno iz Švajcarske 1.012,35 kg, deblokirano iz SAD 26.017,49 kg i stavljeno u trezor NBJ pet sanduka zlata koje je Ozna pronašla u Ostrogu (235 kg). Znači, posle oslobođenja, ostalo je monetarnog zlata 49.033 kg. Ako se ovome doda 20.002 kg koje je zamenjeno za devize u martu 1941. i 15.649 kg koje je upotrebljeno za obeštećenje američke nacionalizovane imovine u Jugoslaviji, proizlazi da se razlika od oko sto kg zlata odnosi na krađu zlata u toku njegovog skrivanja i transportovanja sa nikšićkog aerodroma 1941.

Svi podaci o monetarnom zlatu Narodne banke Kraljevine Jugoslavije navedeni su na osnovu dokumentacije Narodne banke, Ureda za zaštitu jugoslovenske imovine u inostranstvu i sređenih podataka predratnog i posleratnog funkcionera Narodne banke Miodraga Ugričića, koje je štampala i objavila Narodna banka u 2000. godini.

Dr Dušan Jakovljević,
publicista,
Beograd

Naučnici na Hebrejskom univerzitetu više od pola veka rade na jednom od najambicioznijih projekata biblijskih studija – objavljivanju sveobuhvatnog Starog zaveta i pronalaženju i najmanje evolucije teksta kroz vekove.

Za mnoge Jevreje i hrišćane, vera diktira da su reči u Bibliji božanske i nepromenjene. Za ortodoksne Jevreje, tačnost teksta je od tolike važnosti da, ako se na jednom svitku Tore u nekoj sinagogi potkrade malecna greška, čitav svitak ne neupotrebljiv.

Ali knjiški detektivi koji rade na Projektu Biblije utvrdili su da se tekst, koji se nalazi u korenu i judaizma i hrišćanstva i islama, kroz vekove menjao i da je njegova transformacija bila neurednija i ljudskija nego što se moglo očekivati.

Stručnjaci na projektu izdanja hebrejske Biblije, koju bi koristili mahom stručnjaci, rade na tome još od 1958. godine.

“Ono što radimo ovde je od interesa za sve zainteresovane za Bibliju”, rekao je vođa projekta Majkl Sigal.

Sigal i njegove kolege marljivo rade u relativnoj anonimnosti. O njihovom projektu se malo zna van kruga stručnjaka za Sveto pismo. Tokom pet decenija trajanja projekta, ovi naučnici su objavili tri od 24 knjige hebrejske Biblije.

Hrišćani drugačije broje knjige pa njihova verzija ima 39. Četvrta knjiga trebalo bi da bude objavljena u narednih godinu dana. Ako nastave ovim tempom, projekat će biti okončan za 200 godina.

Ovi naučnici su proveli godine iščitavajući Spise sa Mrtvog mora, grčke prevode, Bibliju odštampanu u Veneciji 1525. godine, delove spisa na hebrejskom, tore i svitke na aramejskom i latinskom.

Poslednji član prvobitnog tima eksperata umro je prošle godine u 90. godini. Stručnjaci su došli do zaključaka da su razlike današnje verzije u odnosu na prošlu posledica neizbežnih slovnih grešaka, grešaka u prevodu, prepisu.

Tabela na zidu kancelarije pokazuje varijacije u jednoj frazi iz Knjige proroka. Fraza koja se danas nalazi je “onaj koji se lažno kune”, a u 5. veku kada je preuzeta iz pisanja rabina glasila je “onaj koji se lažno kune u moje ime”.

Neke greške su mnogo veće. Knjiga Jeremijina je za jednu sedminu duža od one koja postoji u 2.000 godina starim Spisima sa Mrtvog mora.

Neki stihovi, uključujući i one o proročanstvu o povratku vavilonskih vojnika u Hram, navodno su vremenom dodate. Kada je Projekat Biblija započet 1958. godine, neprocenjivi rukopis hebrejske Biblije stigao je u Jerusalim odakle je prokrijumčaren iz Sirije.

Rukopis je prokrijumčario jevrejski trgovac sirom koji ga je sakrio u mašini za pranje veša.

Ovaj 1.100 godina star kodeks smatra se najstarijom i najtačnijom verzijom biblijskog teksta na hebrejskom. Sama srž projekta zasniva se upravo na ovom tekstu koji služi za poređenje sa svim drugim tekstovima.

Drugo kritičko izdanje Biblije, koje se trenutno priprema u Nemačkoj, bazirano je na nešto starijem rukopisu koji se čuva u Rusiji. S ozbirom da se priroda njihovog posla može smatrati kontroverzno, pa čak i uvredljivom za neke vernike, većina članova tima su ortodoksni Jevreji.

“Jevrejin koji veruje tvrdi da je izbor Biblije proročanstvo. Ali čim su reči date ljudima – uz saglasnost Boga – svetost biblijskog teksta ostaje, čak i sa greškama”, rekao je jedan od članova tima.

Beograd, 9. avgust 2011. godine

Na aukciji trogodišnjih državnih obveznica Republike Srbije, održanoj 9. avgusta 2011. godine, prodato je 29.109 državnih obveznica, ukupne nominalne vrednosti 291.090.000,00 dinara. To predstavlja 2,97 odsto obima emisije.

Državne obveznice su prodati po diskontnoj stopi od 14,50 odsto na godišnjem nivou, a na naplatu dospevaju 1. aprila 2014. godine.

Beograd,11. avgust 2011. godine

Na aukciji tromesečnih državnih zapisa Republike Srbije, održanoj 11. avgusta 2011. godine, prodato je 400.000 državnih zapisa, ukupne nominalne vrednosti 4.000.000.000,00 dinara. To predstavlja 100 odsto obima emisije.

Državni zapisi su prodati po diskontnoj stopi od 11,95 odsto na godišnjem nivou, a na naplatu dospevaju 10. novembra 2011. godine.

“Njihova istraživanja pokazala su važnost hormona…Plan je bio da poture Hitleru ženske hormone i tako naprave protivtežu njegovoj nepotrebnoj agresiji“, objasnio je Ford.

Prema njegovim rečima, agenti su mogli da neprimećeno ubace hormone u Hitlerovu hranu, jer oni nisu otrov tako da ljudi koji su za njega probali hranu ne bi umrli.

“Hormoni su drugačija priča. Oni utiču samo ako ih uzimate nedeljama i mesecima, tako da niko ne bi shvatio da su hormoni u hrani“, rekao je on.

Osim ove ideje, britanski agenti predlagali su i posipanje nacističkih vojnika lepkom kako bi ih prikovali za zemlju, a bilo je i ideja da se bombe sakriju u konzervama voća namenjenim nacističkim vojnicima

Ja sada neću da nabrajam šta sve pomaže u lječenju ili liječi određene bolesti, samo ti na osnovu svog iskustva mogu reći da je sa alternativnom medicinom stvar ista kao što je i sa NLO-ima i vanzemaljcima. Kako?


Ljudi ne vjeruju i traže dokaze. Isto kao što ti hoćeš dokaze o NLO-ima, tako ljudi zahtjevaju dokaze da neki prirodni ili alternativni lijek funkcioniše bolje od onoga što klasična medicina nudi. Isto kao što ni ne vjeruješ da vanzemaljci postoje, tako drugi ne vjeruju da za lječenje raka ili AIDS-a postoje mnogo efikasniji lijekovi od zračenja, kemoterapije itd. koje nudi moderna medicina.

Većina ljudi je programirana da vjeruje doktorima a doktori su programirani prije, za vrijeme i poslije univerziteta. Oni koji drže medicinsko-farmaceutski kartel imaju takođe kontrolu nad medicinskim obrazovanjem, medijima, političarima itd.

(Ja bih samo na ovu temu mogao knjigu da napišem.) Mi živimo u mraku. Mi smo programirani. To bi trebalo da bude jasno. Kad čovjeku postane jasno da je programiran da vjeruje u ono u šta vjeruje, tek onda može poduzeti nešto. Međutim, mi smo i ignorantni. Mi hoćemo – dokaze. I to da nam ih drugi prezentiraju a mi da pogledamo i odlučimo da li ćemo ih uzeti kao valjane ili ćemo ih proglasiti lažnim, bez da mrdnemo dupetom, uključimo vlastiti mozak i sami počnemo proučavati objektivnu realnost. Istovremeno mi mislimo da imamo dovoljno znanja da sudimo da li su neki dokazi istinski ili lažni?!

Evo i par primjera. Edward Griffin je jedan od onih koji su uključili svoj mozak i zdravu logiku, pogledao je malo po svjetu da vidi koji narod najmanje oboljeva od raka. Takoje saznao da postoji jedno pleme (Kunza) čiji pripadnici nikada ne oboljevaju od raka. Onda je pogledao šta jedu i vidjeo da njihovu hranu čine većinom sjemenke. Onda je pogledao šta se to nalazi u sjemenkama i vidjeo da one sadrže jednu supstancu koja se naziva amygdalin, laetril ili Viatmin B17. Kada ju je izolovao i tretirao ljude oboljele od raka, postaigaoje odlične rezultate, objavio je i knjigu (World Withou Cancer) i upravo to je bio razlog zašto je pokrenuta hajka na njega i, koliko znam, cijela jedna serija te knjige bila je uništena od starne američkih vlasti. Da ne pričam šta su mu sve radili, a pogotovo o dezinformativnoj kampanji koja je nakon toga usljedila.

Jednom drugom čovjeku u Australiji, koji je tada upravo završio medicinski fakultet, razbolio se otac od raka i on je tako počeo da razmišlja kako da mu pomogne. Već je poznato da se još nikada nije dogodio slučaj raka na tankom crijevu. Ovaj je uključio malo logike pa zaključio kako mora da postoje u tankom crijevu neke ćelije koje proizvode neki sekret koji je anti-kancerogen. Otišao je na Univerzitet u Melburnu i uspio da započne istraživanje. Ubrzo je primjetio da ćelije koje se zovu Peyer’s patches proizvode jednu supstancu koja je antikancerogena. On ju je izolovao, ubrizgao ocu i nakon samo par dana rak se smanjio. Kada je pokazao ostalim doktorima i naučnicima sa Univerziteta, šta misliš kako su oni reagovali?! Izbacili su ga napolje i zabranili mu da se ikada tamo pojavi!
On kaže, da je tada tražio novčana sredstva za proučavanje terapije raka radioaktivnim zračenjem, dobio bi ih bez ikakvih problema, jer oni gore znaju da je to «sljepa ulica» i da se tom terapijom ne može daleko stići!

Danas čovjek koje oboli od raka plaća u prosjeku 100 do 200 hiljada dolara za tretman, u razvijenim zemljama. Medicina je biznis.

Problem je i u tome što čovjek pored fizičkog tijela, u stvarnosti, ima još tri tijela, genetičko, duhovno-eterično i svijest. Ukoliko se neko od ova 3 tijela razboli, to će se takođe manifestovati u vidu nekog oboljenjenja na fizičkom tijelu. Ako se liječi samo fizičko tijelo, onda terapija često ne uspijeva a i ako uspije, onda se bolest ubrzo povrati.

Još jedan problem. Ja poznajem nekoliko bolesnih ljudi za koje sam siguran da kad bi ih izlječio i oduzeo im njihove raznorazne pipule, oni bi se ubili od muke, jer ne bi imali šta da rade, o čemu da brinu, o čemu da pričaju s drugima; oni ne bi znali šta bi sa sobom bez te njihove bolesti. S druge strane, ona im dođe i kao opravdanje za sve njihove propuste i (ne)aktivnosti.

Na jednom predavanju kojeg sam gledao, Dr Robert Beck, čovjek koji je izmislio tzv. zapper (pomenuo sam ga pod temom Etničko Biološko Oružje) izjavio je da je jednom prilikom tom spravom izlječio od raka desetak ljudi u jednoj bolnici, nakon čega je nekoliko njih izvršilo samoubistvo!?!
Pokazao je i cijeli pregršt laboratorijskih nalaza uzoraka krvi od ljudi koji su patili od AIDS-a, prije tretmana i poslije, gdje se lijepo vidjelo da su bili HIV-pozitivni prije tretmana i da su izlječeni 100%. Pa šta?! Čovjeka su nekoliko puta prebili mada mu je bilo preko 70 godina i prijetili mu da ne priča o tome. Nedavno je, navodno, umro od infarkta.
Tretman zapperom ne košta više od par dolara, koliko košta jedna baterija od 9V.

Kome pričati? Kome dokazivati? Stotine doktora su pobijene, pohapšene ili su im oduzete dozvole za rad, samo zato što su pričali o nekom od ovih načina terapije. Na kraju, opet se ništa ne zna o tome. Sve zbog ljudske ignorantnosti. Svi bi neke dokaze, svi bi da prebace odgovornost za lječenje svoje bolesti na nekoga drugog. Istovremeno, nema ništa dok čovjek ne preuzme odgovornost na samog sebe.

Suština problema je u tome što ljudi pate od sljepila, a izljećiti se mogu samo sami. Kad progledaju, istovremeno će se izljećiti i od svih drugih bolesti, tj. bar ja tako mislim.

Stoga, tačno je to da se lijek za svaku bolest nalazi u nama, mada ja mislim da se on nalazi više u našoj svijesti, nego što ga ima u našem urinu. Treba ga samo pronaći.

http://www.galaksija.info/forum/viewtopic.php?f=6&t=52

Kompanije „Gugl“ i „Motorola Mobiliti Holdings“ objavili su danas da su u toku završni pregovori posle kojih će biti zaključen dogovor o „Guglovoj“ kupovini „Motorola mobilitija“. Ceo posao je vredan čak 12,5 milijardi dolara.

„Gugl“ namerava da otkupi deonice „Motorola mobilitija“ po ceni od 40 dolara po akciji, što će za 63 odsto akcija ukupno iznositi 12,5 milijardi dolara i predstavljaće najveću investiciju kompanije ove godine. Transakcija će uskoro biti obavljena, a saglasnost su dali predsednici izvršnih odobora obe kompanije.

Akvizicija „Motorole mobiliti“ omogućiće „Guglu“ da ponudi korisnicima svog „Android“ operativnog sistema širok spektar uređaja u sferi mobilne telefonije i tablet računara.

„Gugl“ je posle vesti o kupovini brže-bolje demantovao glasine da će „Android“ postati „zatovreni“ sistem koji će se ekskluzivno pojavljivati na „Motorolinim“ mobilnim telefonima i tablet računarima.

- Kupovina „Motorole“ će nam omogućiti da bolje zaštitimo „Android“ od pretnji sa strane „Epla“, „Majkrosofta“ i drugih kompanija – napisao je na svom blogu Leri Pejdž, suosnivač i generalni direktor „Gugla“.

Zanimljivo je da će „Motorola mobiliti“, koja se odvojila od firme „Motorola Solutions“ i samostalno je poslovala od 4. januara ove godine, i dalje nastaviti samostalno poslovanje, ali u okviru „Gugl“ sistema.

Sada se postavlja veliko pitanje: kako će HTC, LG, „Samsung“, „Soni Erikson“, „Ejser“, „Huavei“ i ostali veliki proizvođači „android“ smartfona reagovati na ovu vest?

Elem, do pre par godina do te informacije se dolazilo tako što se nakon čekanja do 10 min u redu na šalteru dobijala otkucana poreska kartica – niz od nekoliko papira A4 formata. Kad je došao Koštunica za premijera pisao se zahtev, pa se čekalo 7 dana da bi se nakon 10 min u redu dobijalo to isto.

Unazad 3 godine se piše zahtev, uplaćuje taksa, čeka se u jednom redu oko 30 – 45 min, pa se predaje zahtev, pa se taj zahtev šalje u drugu službu, pa se čeka oko 7 dana, pa se tih nekoliko papira šalju nazad pa preduzetnik ode da čeka 30 – 45 min da ih podigne. Najčešće za to ovlastim knjigovođu. On izgleda ima vezu pa dobije poresku karticu za 10tak minuta ali me moli da je ne tražim češće od dva puta godišnje – vezano za overu zdravstvene knjižice.

Koliko je administrativnih radnika novozapošljeno u poreskoj upravi kad je za jednu stvar za koju ne bi smelo da se potroši više od 30 sekundi preko interneta uvedena tako duga procedura?!

Na stranu to što preduzetnik ne bi smeo po meni da za takvu informaciju plaća bilo kakvu taksu!!! Već plaća niz poreza, po čemu treba da plati taksu da bi znao da li možda greškom duguje 100 dinara na koje mu ide kamata bespotrebno?!
(odrana do gole kože, 12. avgust 2011 18:49)

Nadležne inspekcijske službe u Ministarstvu poljoprivrede tvrde da prilikom kontrola pekara nisu pronašli pravu crnu veknu, niti brašno od kojeg bi trebalo da se napravi, pa su zaključili da na našem tržištu crnog hleba nema. Takvi zaključci isprovocirali su reakcije pojedinih pekara koji tvrde da je reč o zastarelim propisima koje valja menjati i da bi trebalo ponovo definisati šta je to zapravo crni hleb.

– Crni hleb se dobija isključivo od brašna tipa 1100. Gotovo svi mlinovi u Srbiji imaju tehnološke linije i mogućnosti za proizvodnju ove vrste brašna. Međutim, prema našim podacima, ono se više ne proizvodi jer nema potražnje, osim u retkim slučajevima. Ali ni tada se ne koristi za proizvodnju crnog hleba, već kao sirovina za pravljenje smesa za specijalne vrste hleba. Kada bi se proizvodilo i plasiralo na tržište, brašno tipa 1100 bilo bi od 10 do 15 odsto jeftinije od brašna tipa 500 – objašnjavaju u Ministarstvu poljoprivrede.

Naši sagovornici iz ovog ministarstva dodaju da pekari ovo brašno ne traže jer su se potrošači opredelili da crni hleb zamene belim ili specijalnim vrstama. Osim toga, i proizvođači su odustajali zbog manjeg profita.

U Uniji pekara Srbije, međutim, tvrde da tog brašna ipak ima, ali u veoma malim količinama.

– Malobrojni mlinovi melju celo zrno pšenice i tako prave brašno tipa 1100. Ali, to je neisplativo jer mali broj potrošača zaista i hoće da kupi pravi crni hleb. Zato većina mlinova i pekara nema računicu da ga proizvede – kaže Zoran Pralica, predsednik Unije pekara Srbije.

I najveći pekari potvrđuju da ne koriste brašno tipa 1100, pa i ne proizvode crni hleb. U Pekarskoj industriji „Klas” kažu da su naši propisi zastareli.

– Naziv crni hleb treba redefinisati. Potrošači su zbunjeni i ne znaju šta je crni hleb. Zato valja doneti nove pravilnike koji će napraviti red. Mislim da pojedini mlinovi u Srbiji proizvode brašno za crni hleb, ali ga uglavnom mešaju sa drugim vrstama – objašnjava Momir Lazić, direktor „Klasa”.

I u Ministarstvu poljoprivrede potvrđuju da su potrošači zbunjeni. Za to krive pekare i trgovce.

– Zabunu među potrošačima unose specijalne vrste hlebova koje imaju tamniju boju i tako podsećaju na crni hleb, ali i neodgovorni proizvođači koji neadekvatnim deklarisanjem zbunjuju kupce – kažu u Generalnom inspektoratu Ministarstva poljoprivrede.

Zato, ističu, specijalne, odnosno obojene vrste hleba ne smeju da imaju natpis „crni”. U prodajnim objektima većine trgovinskih lanaca ipak se prodaje vekna koja se deklariše kao crna. Reč je proizvodu pod nazivom „bački domaći crni hleb”.

Kako u inspekcijama tvrde da brašna 1100 za crni hleb kod nas nema, „Potrošač” je kontaktirao sa proizvođačem. U firmi „Hleb A. D.” iz Novog Sada međutim kažu da hleb ne prave od brašna tipa 1100.

– Pravimo ga od namenskog brašna koje proizvodi „Žitko” iz Bačke Topole. Reč je o mešavini raznih vrsta pšeničnog brašna i mekinjastih čestica. Tačno je da ga ne pravimo od brašna tipa 1100, ali smo ga zato i nazvali „bački crni”, a ne samo „crni” – kaže Mila Milanović iz novosadskog „Hleba A. D.”.

Da li je to dozvoljeno i da li se i time obmanjuju kupci, na inspekcijama je da ispitaju. Pored takvog trgovačkog natpisa, uvek mora da stoji i naziv iz pravilnika, ističu u Ministarstvu poljoprivrede. Kontrole, međutim, potvrđuju da proizvođači hleba ne obraćaju dovoljno pažnje na deklarisanje.

– To dovodi potrošače u zabludu jer, čitajući deklaracije, veruju da kupuju crni hleb, a zapravo je reč o specijalnim vrstama hleba – kažu u Poljoprivrednoj inspekciji.

S. Despotović

——————————————————–

Crni hleb od ražanog brašna

Hleb deklarisan kao crni može se pronaći i u beogradskim „Rogenart” pekarama. Reč je proizvodu koji, kažu, sadrži minimum 50 odsto čistog ražanog brašna i peče se na poseban način.

– Pravimo hleb potpuno identičan onome koji može da se kupi u Austriji i Nemačkoj. Zato u proizvodnji koristimo brašno koje uvozimo iz Austrije, a dodajemo testo koje se prirodno kiseli. U našim crnim hlebovima nema veštačkih dodataka ili boja, već se crna boja dobija dugotrajnim i posebnim načinom pečenjem u etažnim pećima – objašnjava Dragan Vraneš, direktor pekara „Rogenart”, ali dodaje da visoke cene uvoznih sirovina u velikoj meri utiču na cenu finalnog proizvoda.

objavljeno: 18/02/2010

Dokazano je i u Srbiji i u zemljama bivšeg jugoslovenskog regiona da su brojni proizvodi iz uvoza lošijeg kvaliteta od onoga na tržištu Evropske unije. Tu su u pitanju i prehrambeni i svi drugi proizvodi, poput deterdženata i kućne hemije…

Ali, ima i proizvoda iz Srbije koji su najobičnija masovna prevara građana, i koji kao takvi ne mogu u zemlje Evropske unije. Naime, ovde se prevara podrazumeva kao oblik uspešnog poslovanja, ali se, kad se uhvati na delu, kažnjava. Reč je o sokovima, na kojima najčešće piše da su 100 odsto od voća. I to baš od onog voća čija je slika na ambalaži. Ali, u praksi nije tako. Radi se o mešavini raznog voća, i to kad ga ima. A uglavnom ga nema u onome što na tržištu prodaju kao sok.

Nije teško ustanoviti da je u ovom slučaju reč o gruboj povredi više zakona, a pre svega Zakona o oglašavanju, Zakona o zaštiti potrošača, kao i Zakona o bezbednosti hrane. Naime, u samo jednom rutinskom ispitivanju kvaliteta sokova od dvadesetak proizvođača, utvrđeno je kršenje tih zakona. Ali, ništa više od toga. Niti je ko odgovarao, niti su proizvodi povučeni sa tržišta. Neko je dao časnu reč a neko platio gde treba da se o tome ćuti.

Prevario se jedino jedan tehnički direktor aleksandrovačke Župe izjavom da je „…kontrola kvaliteta sokova rađena na osnovu tabela koje su preuzete iz EU“ i da su „korišćene metodologije koje u Srbiji ne važe…“ Ako je sve tako, zašto onda srpski proizvođači sokova na tržište EU ne mogu da prodaju nijedan svoj proizvod? Da nije možda zbog toga što sadrže tri puta manje voća od propisanog?

Širokogrudi, očerupani, prevareni i neinformisani kupac u Srbiji, jedinstvena je pojava u savremenoj Evropi, koja nije objašnjiva čak ni genetikom, onom koja je nastala od pola milenijuma pod Turcima.
Ali takav kupac svakog roga za sveću, dobro je došao i domaćim lopovima, i stranim prevarantima, i svima koji posreduju u nečasnom poslu masovne obmane i otimačine. Zbog tako krotkih podanika i postoje „državni nameštenici“ u srpskim vladama, poput sadašnjeg ministra poljoprivrede Saše Dragina ili njegove preteče Ivane Dulić-Marković, ili njihovog duhovnog praoca Dragana Veselinova, ali i mnogih drugih koji su svoja akademska znanja sticali u kompanijama koje proizvode smrt sa odloženim dejstvom.
Tako školovani kadrovi najbolje znaju da upravljaju sudbinom mase, sugestivno izgovarajući epohalne laži o opštoj dobrobiti, dok u stvari pomažu monstruozne projekte svojih učitelja.

Doslovno je ukidala ta rešenja i donosila nova, drugostepena, kojima je uvoz omogućen. Tako je samo u tri navrata, uz njenu agresivnu kampanju, u Srbiju ušlo zastrašujućih pola miliona tona genetski modifikovane sojine sačme, i sigurno još toliko od „dobrotvora“ u vidu donacije, pa je ta količina deljena besplatno u Vojvodini i nekim drugim delovima Srbije (najviše Niški region).

Otišla je Ivana Dulić-Marković još dalje, pa je tada dala dozvolu za uvoz modifikovanih sadnica šljiva, jabuka i drugog voća, zaraženog tumorima korenja. Ovaj „poklon“ primili su poljoprivrednici Šumadije.

Recimo da sve ovo nema veze sa činjenicom da je Ivana Dulić-Marković svojevremeno bila stipendista američke kompanije „Monsanto“, koja se bavi proizvodnjom genetski modifikovane hrane, te da joj je baš ta kompanija platila više studijskih boravaka širom sveta, ali… U Srbiji od karcinoma godišnje oboli oko 30.000 ljudi. Ako je samo jedan odsto njih umrlo od onoga što je uvezeno uz njenu pomoć, onda je reč o smišljenom zločinu.

Poznati matematičar današnjice A.Fomenko proveo je slijedeću istragu. Ako uzmete biografiju bilo koje osobe i zapišete datume najvažnijih događaja njegovog života, uzimajući datum rođenja kao 0, rezultat će biti određeni niz datuma:

0 – rođenje.
12 – ozbiljna bolest.
22 – brak.
27 – rat.
29 – rođenje sina – nasljednika.
……. i tako dalje.

Niz datuma koji ćete dobiti ima jednu zanimljivu odliku – individualnost. S dovoljno velikom količinom datuma, vjerojatnost podudaranja bilo koje dvije biografije praktički je jednaka nuli. Tisuću je puta veća šansa da ćete dobiti milijun igrajući loto, nego što ćete dobiti čak i jednu jedinu takvu podudarnost (u nizovima datuma).

Fomenko, [...] je prikupio dinastičke podatke brojnih kraljevskih obitelji Europe i Azije, analizirao ih i usporedio rezultate. Rezultati su bili zapanjujući. Biografije su se podudarale kod vladara koji su živjeli prije XVII stoljeća n.e. Nakon XVII stoljeća, nije uočena podudarnost.
Ovo je ponukalo Fomenka i njegove kolege da iznova i iznova provjeravaju metodu i zaključke, ali greške nije bilo. Na primjer, biografije svih kineskih careva prije 17. stoljeća precizno se dupliciraju s biografijama srednjovjekovnih europskih vladara.

Osim dupliciranja jednih te istih heroja pod različitim imenima, uočeni su i ogromni pomaci u vremenu u kojemu su se (navodno) događaji zbivali. Među najznačajnijim primjerima su brojne koincidencije brojčanih karakteristika biografija egipatskih faraona i careva Svetog Rimskog carstva. Analizirajući (matematičko-statistički) napise rimskog povjesničara Josephusa Flaviusa, jednog od klasika, čiji radovi opisuju solidne periode povijesti i Izraela i drevnog Rima, otkrio je da s točke gledišta matematike-statistike, sve to je jednostavno ponavljanje Starog Zavjeta s miješanjem imena i zemljopisnog područja događanja.

Zaključci su neočekivani i apsolutno neobični za bilo koju osobu s povijesnim obrazovanjem u tradiciji Zapadne civilizacije.

Jedan podatak, među brojnima ove vrste, do kojega je došao Fomenko:

Povijest poznaje tri kronologa po imenu Dionizije.
1-Prvi kronolog Dionizije navodno je umro 265 n.e. Poznat je po tome što je posvetio svoj život računanjima povezanih s točnim određivanjem Uskrsa.
2-Drugi kronolog poznat kao Dionizije Exigus, navodno je živio u 6. st. n.e. Dionizije Exiguus znači Dionizije Mali (lat. exigu = mali). Navodno njegovo djelo je tzv. „biser Uskrsnih ciklusa“.
3-Treći kronolog Dionizije je slavni Dionizije Petavius (učenik „oca“ današnje kronologije Scaligerija) iz 16/17 st. n.e. Godine svoga života posvetio je ačunanjima Uskrsnog ciklusa. Petavius je zapravo od francuske riječi petit: mali.

Nagradno pitanje bez odgovora: da li je Fomenko otkrio najveću svjetsku prijevaru ili nešto puno dublje što njegov znanstveno-matematičko-statistički um još ne može pojmiti?

http://www.galaksija.info/forum/viewtopic.php?t=1591