Kockičicin iBlob

Jovan Bajford: Glavni promoteri Nikolaja Velimirovića bili su ljudi šabačko-valjevske eparhije, čak su neki i u rodbinskim odnosima bili sa Velimirovićem, to je zapravo bio njegov sinovac Jovan Velimirović koji je krajem 80-ih bio vladika šabačko-valjevski, zatim Artemije Radosavljević je takođe iz tog istog kraja. A drugo, tu su bili Amfilohije Radović, Atanasije Jeftić, ljudi koji su redovno posećivali i bili na neki način učenici Justina Popovića, koji je svake godine u manastiru gde je provodio svoju starost držao opelo Nikolaju. I upravo je on bio taj koji je započinjao te ideje, ako čitate te recimo njegove govore, koji su kasnije objavljeni od strane Srpske pravoslavne crkve, videćete da sve te ideje o Nikolaju kao najvećem mučeniku i tako dalje, počinju tada.

I onda kada je došlo do konstrukcije tih mitova krajem 80-ih, to je rađeno iz prostog razloga što je u to vreme bila ta kampanja koja je želela da iz sećanja potisne one komunističke interpretacije Nikolajevog života i da ga vrati u Srbiju. I oni su Nikolaja promovisali zapravo u nekoga na čijem se delu može bazirati nekakav postkomunistički srpski nacionalni program i mislim da se oni toga nikad nisu odrekli. Mislim da i dan-danas taj njegov antikomunistički, antievropski stav i uopšte pojam o srpskom narodu oni smatraju još uvek relevantnim. Znači, jedna interesantna stvar za Nikolaja Velimirovića je to da iako se on smatra najvećim filozofom, najvećim pesnikom, najvećim duhovnikom, najvećim svim u savremenoj srpskoj pravoslavnoj kulturi, mi zapravo o njegovom životu znamo vrlo malo.

Jedinu relevantnu knjigu o Nikolaju napisao je Artemije Radosavljević još 86. godine i to je izdao najpre Atanasije Jeftić, a danas se isto prodaje pod nešto drugačijim nazivom. Prvi naziv je bio „Novi zlatousti“. I to je jedna biografija od nekih stotinak strana i iz nje je kasnije izvedena i hagiografija oficijelna koja je izdata povodom kanonizacije. To je na neki način oficijelno žitije Nikolaja Velimirovića. Ima različitih uzroka zbog čega nemamo danas jednu pravu biografiju Nikolaja Velimirovića. Mislim da crkva ne želi takvu biografiju iz prostog razloga što oni žele da kultivišu kult Nikolaja Velimirovića, gde ćemo se mi sećati njega onakvog kakvog crkva želi da ga se mi sećamo.

Kada je 90. godine prvi put u tom nekom postkomunističkom periodu bio podnet zahtev od strane Lavrentija Trifunovića da se Velimirović kanonizuje, patrijarh je rekao da je još suviše rano za to, da još uvek nije stvorena slika Nikolaja kakva treba da bude za jednog svetitelja i kako je on to tada rekao – da treba da se sačeka da „kao što sunce rastura izmaglicu ujutru“, tako treba sačekati da se Nikolaj zapravo uzdigne na neki status sveca u srpskom društvu, koji je neophodan za kanonizaciju. Znači, oni su jednostavno želeli da stvaraju određenu biografiju koja bi bila pročišćena od raznih kontraverzi koje su započele zapravo u komunističko vreme. Tek sredinom 80-ih je došlo do toga da su ljudi po šabačko-valjevskom kraju, gde je njegov kult bio najprisutniji tokom komunističkog vremena, seli i počeli da zapisuju stvari koje su se prepričavale 40 godina. A stvarima koje se prepričavaju obično se dešava neka distorzija, u smislu da se određeni elementi njegovog života potenciraju, dok se drugi marginalizuju i tako dalje i mi sada nemamo neki hronološki određeni život Nikolaja, nego imamo neke epizode koje se s vremena na vreme navode i koje predstavljaju Nikolaja kao pozitivan lik.

Ponekad ćemo u istom tekstu saznati stvari koje se dešavaju u isto vreme i međusobno se potiskuju. Recimo kad se govori o njegovom životu za vreme okupacije, često se govori o tome da je Nikolaj uhapšen maltene prvog dana okupacije, to je bila prva stvar koju su Nemci uradili kada su ušli u Srbiju, a opet u isto vreme saznajemo da on za to vreme kada je bio po nemačkim zatvorima, spasao jednu jevrejsku porodicu, da je osnovao sirotište i tako dalje. Jednostavno nema te hronološke konzistencije, nego imamo te neke pričice koje se stalno spominju. Znači, ne može se nikako, kad se govori o Nikolajevoj rehabilitaciji, govoriti o nekom istorijskom revizionizmu. Ta istorija nikad nije ni postojala, radi se jednostavno o nametanju određenog kolektivnog sećanja na Nikolaja, koji je baziran na tim glasinama koje su se širile u to vreme.

Ono što je interesantno za te mitove, to je da oni uvek u sebi sadrže neku čak i nesvesnu motivaciju. Vrlo često govore o tome da je Nikolaj školovan u inostranstvu i da je doktorirao u Bernu na katoličkom univerzitetu, ali se tu vrlo često spominje i Oksford. I vrlo često se govori da je on doktorirao na Oksfordu. Međutim, to jednostavno nije tačno, činjenica je da je Nikolaj bio u Engleskoj, neke podatke koliko je baš tamo proveo ne znam, međutim, ja sam proveravao u arhivi oksfordskog univerziteta, on nije tamo bio registrovan kao student, pa sigurno nije mogao da ima doktorat. Osim toga, doktorat nije postojao kao kvalifikacija u Oksfordu do 1917. godine. Znači, ne kažem ja da je tu tendenciozno plasirana laž, ali to je kao kad neko kaže – Nikolaj je bio u Engleskoj, pa neko nekome prenese – Nikolaj je bio u Engleskoj na univerzitetu, onda treća osoba kaže – Nikolaj je bio u Oksfordu i peta osoba kaže – on je tamo dobio doktorat. To se jednostavno prenosilo verbalno od osobe do osobe dok se nije formiralo u neku priču. A ako je Nikolaj najveći filozof, njemu jedan doktorat ne može biti dovoljan, znači stvarali su se ti mitovi o Nikolaju kao o nekomo ko maltene ima tuce doktorata sa svih najboljih univerziteta na svetu. To pokazuje kako ta istorija ne postoji, postoje samo te priče. Mene je recimo kontaktirao pre neku nedelju jedan teolog iz Amerike koji se zainteresovao za Nikolajevu misao u ranom periodu i pitao me da li ja imam njegov doktorat iz Oksforda.

Isto važi za jedan drugi mit, koji je važan zbog svoje političke konotacije i ukazuje na to koliko formiranje tih mitova, njihovo plasiranje ima funkciju da potiskuje određene elemente njegove biografije, a to je ideja o Velimirovićevom mučeništvu za vreme II svetskog rata. Ako čitate literaturu koja se bavi Nikolajevim životom iz tog perioda, vrlo često ćete saznati da je naredba za Nikolajevo hapšenje stigla direktno od Hitlera i da je prva stvar koju su Nemci uradili kad su došli u Srbiju bilo da traže Nikolaja da ga uhapse. Znači da se okupacija Srbije, Velimirovićevo hapšenje i tako dalje konstruiše maltene kao lična vendeta Hitlera protiv Velimirovića.

Opet imamo ono – dobar momak, loš momak. Nikolaj je tu pozitivan, antifašistički nastrojeni srpski pravoslavni sveštenik i tu je Hitler koji želi da ga uništi. I cela ta priča ima svoju funkciju, a to je da potisne iz sećanja činjenicu da je pet godina ranije Nikolaj primio orden od tog istog Hitlera, u nemačkom poslanstvu u Beogradu u prisustvu patrijarha Varnave, da je godinu dana kasnije rekao nešto pozitivno o Hitleru. Ja ne mislim da je Nikolaj bio nešto prohitlerovski raspoložen, verujem da je to što je rekao da Hitler želi da formira nemačku nacionalnu crkvu Nikolaj rekao zato što je o Hitleru malo znao, ne zato što je o njemu znao mnogo. Ali pošto je to kasnije iskrslo kao nešto što je vrlo kontraverzno, mit o Hitleru kao protivniku Nikolaja koji želi da ga uništi i tako dalje, potiskuje iz sećanja tu epizodu od šest godina ranije koja je kontraverzna i koja je zapravo trn u oku u stvaranju kulta o Nikolaju Velimiroviću.

Razrada mita o Nikolajevom tamnovanju je takođe interesantna iz prostog razloga što iako je Nikolaj proveo skoro četiri godine u manastirima, ali nije bio pod nekakvom torturom, to se sad predstavlja kao to da je on stradao po nemačkim zatvorima četiri godine i čak se nekad govori da je on čak u Dahau proveo sve četiri godine, što jednostavno nije tačno. I često se govori o tome da je Nikolaj u Dahau doživljavao razna mučenja i da je, kad je izašao iz Dahaua, imao stravične povrede na svom telu koje su otkrili tek kada su telo pripremali za sahranu 56. godine. Međutim, to jednostavno nije tačno, Nikolaj jeste patio od artritisa i više puta je pre rata bio na bolovanju iz tog razloga, ali nipošto se ne može govoriti o tome da su njega tamo mučili ili da su mu kao što je Irinej Dobrijević nedavno rekao gasili cigarete po tabanima i tako dalje.

Kako je Nikolaj izašao iz Dahaua je isto relevantno ovde zbog toga što se vrlo često kaže da je Nikolaja iz Dahaua oslobodila 36. američka pešadijska jedinica 6. maja 1945. godine. I ta ideja o tome da je Nikolaj oslobođen iz koncentracionog logora u maju 45. potiskuje iz sećanja činjenicu da je on mesec dana ranije bio u Sloveniji na Ljotićevoj sahrani i da je tom prilikom rekao to što je rekao. Znači, čitava ta konstrukcija Velimirovićevog mučenja je konstruisana na taj način da se njenom promocijom iz kolektivnog sećanja izbrišu detalji iz Velimirovićeve istorije koji su se u periodu posle II svetskog rata pokazali kao kontraverzni, a to je znači činjenica da je on pohvalio Hitlera 35. godine, da je dok je bio u Dahau napisao svoje najkontraverznije delo, odnosno „Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor“ i treće, činjenicu da je govorio na Ljotićevoj sahrani. Znači, mit je konstruisan tako da se potiskuje iz sećanja ovo što je kontraverzno.