– Не жалим се, јер сам имао један фантастичан живот. Играо сам се играма које сам изабрао, и са људима које сам изабрао. Ја сам и данас детињаст; морате бити детињасти ако сте наставили да волите филм. Спавам у својим дечијим ципелицама, и за мене су остали отворени сви канали према детињству, иначе не бих издржао у овом необичном занимању.
Овако је – поводом једног од својих рођендана – Ингмар Бергман говорио о свом детињству, животу и стварању. Видећи себе као усамљено озбиљно дете, омађијано кинематографским чудом, Бергман је ипак, после смрти супруге Ингрид која му је много недостајала, мирно размишљао и о смрти, покушавајући да је замисли.
„У сну нестају напрегнутост, антагонизми. Човек дивно свира клавир или плива лептир-стилом, прихвата и бива прихваћен од људи које никада није срео, или оних који никада нису живели… Можда је смрт слична…” А ње се – додавао је – не плаши. Чека је у свом малом универзуму у којем влада потпуна слобода, на острву Форе које је изабрао за живот давне 1960. године, приликом снимања једног филма. Природа овог чудесног острва, њени сликарски одблесци осећају се у свим Бергмановим режијама. Као и музика, која носи траг из неке друге стварности, изван ове коју можемо да схватимо својим ограниченим чулима.
Ма колика била Бергманова светска популарност, или колико награда и почасних доктората добијао, он се увек враћао у своје старо окружење. А ту је било и тешких тренутака. Најгоре је било када је један од његових највећих поштовалаца Олоф Лагеркранц 1952. године рекао за филм „Смех летње ноћи” – да се стидео што га је гледао.
– Био сам неутешан, казао је Бергман. – То је један од оних неколико случајева када сам критику примио заиста тешко.
Да ли су лоше критике утицале да посумња у себе? „Не, да будем потпуно искрен, никада нисам посумњао у себе у професионалном смислу. Сумњао сам у себе као човека, као оца, као супруга. Али, не у свом послу. Мада су се, вероватно, могле наћи пукотине у мојој вери у себе.”
Немир је стално присутан код Бергмана, зато што овај редитељ, у ствари, у својој отаџбини никада није био прави пророк. Занимљиво је да и поред његове светске славе, многи, посебно у Шведској, сматрају да је, осим аутобиографског филма „Фани и Александар”, јединог који је наишао на неподељено одобравање, све друго – кад је Бергман у питању – подложно критици, или бар преиспитивању. После овог филма он је лако напустио „ту браншу”.
Са Краљевским драмским позориштем, уклетим местом, како је говорио, са којим су му жиле куцавице срасле ишло је много теже. Јер, „сваки зид ми шапуће или довикује нешто. Сва та снага, игра, све те снажне личности које су радиле овде у току скоро сто година и које, повремено, срећем по овим мрачним ходницима”. Када је био у Стокхолму, у позоришту је проводио готово све време.
Говорио је за себе („можда ми неће веровати”), да је, у ствари, веома стидљив и усамљен човек. Али, и да га самоћа никада није узнемиравала. „Највише сам волео да будем сам код баке у великој кући у Упсали. Ако се сећате почетка филма ’Фани и Александар’, он иде, шета сам из једне собе у другу. То је моје детињство, које и данас живим врло интензивно. Мислим да је цела моја креативност ту смештена.”
А глумци? Ингмар Бергман их је доживљавао као дубоко креативна људска бића која на њега делују увек стимулишуће. „Глумци су вредни, професионални, воле да се пред њих постављају велики захтеви. Звучи једноставно, али толико једноставно, дођавола, ипак, није. Они су људи фантазије, осећајни, емотивни. Јаки индивидуалисти са смислом за хумор и самоиронију, музикални су и пуни живота. Они прозиру мене, себе саме и – све друге. Али, драж глумаца је, можда највише, у томе што стварају радост.”
Гласом који је умео да звучи очаравајуће, заводљиво, Бергман је много пута објашњавао, међутим, да глума није ни најмање демократска. „Ту нема ни трунке равноправности. Као што је мој стари професор Торстен Хамарен говорио, глумци се деле на две категорије: једни галаме и скрећу пажњу на себе, а други стоје мирно, негде у позадини позорнице. И сви гледају ове друге. Слажем се да је то окрутно и неправедно.”
Његове глумице, вероватно данас две најбоље шведске глумице, Лена Ендре и Пернила Аугуст, на исти начин су му узвраћале: „Осећам као да ме је свих ових година водио за руку. Или пре, да ми је увек једна рука положена на раме…”, говорила је Пернила, док је Лена додавала како је боговски инспиративно радити са Бергманом… „Изгледа да неки људи имају снагу којом друге инфицирају. То је прекрасно!”
Ингмар Бергман је, ипак, отишао достојанствено, пре него што је било ко могао да каже: „Па, овај старац не зна кад треба да оде.”
Недостајали су му глумци, једини свет са којим је волео да се дружи, јер су и велики индивидуалисти. А, што је најважније, сматрао је да глумци стварају радост. Зато смо га често могли видети како грли своје глумце или их пажљиво слуша. Али, и наређује. „Ја сам за демократију, али да одлука буде моја”, смејао се велики режисер, док је то говорио.
А са њим се могло врло лепо смејати и радовати, причала је Кеби Ларетеј, једна од његових супруга која је недавно написала и књигу о њему. Чувао је у себи једну детињу мекоту, готово дечје веровао да се не наслеђује само таленат већ, можда, и искуство, околности, успомене. Како, иначе, објаснити тајну генијалности, питао се.
Имао је светску славу, а опет, како је говорио, само једном у животу је осетио да је славан: када му је Митеран уручио Легију части. „Иначе, човек не вреди више него што вреди негов најновији филм, позоришна представа, или сценарио. Сваки пут ходам по тој лабавој жици, и балансирам. А када то чиним, нисам ни тако много свестан светске славе.”
Бергманова љубав према послу, невероватна стваралачка енергија биле су, очито, неисцрпне. У својој 88. години наставио је да ради за телевизију „која је још компликованија од филма”. Упустио се, први пут, и у превођење Ибзена, а и наставио је да пише, јер „од креативности човек постаје креативан”. Увек је имао радну свеску која је могла да се претвори у неки сценарио или у књигу. Без граница. Јер, говорио је: „За мене је гранична линија – линија смрти…”
Komentari