Manifestacija „Besana noć“ održava se u Parizu jednom godišnje, a ova je bila osma po redu. Podseća na junski „Dan muzike“, liči i na „Noć muzeja“, ali je naglasak pre svega na čistoj vizuelnoj formi: nude se instalacije na otvorenom, laki performansi, igre svetlosti i senki, domišljati rasporedi boja, nehajne zabave.
U stvari, pravi je cilj da se nešto, zapravo bilo šta, događa na ulicama, trgovima i u parkovima.
Zvanično, namera je da se umetnost i kultura učine privlačnim svima; najširi slojevi prvenstveno mladih Parižana, inače nezainteresovanih za ove teme, treba da dobiju bar iluziju o „zanimljivosti sadržaja“ koje im u ovakvim prilikama gradske vlasti organizuju. Naravno da se može staviti primedba kako su ti „sadržaji“ isprazni. Razume se i da moralisti uzdišu: gomili je to samo izgovor za napijanje, za divljanje tokom cele noći. Pristalice manifestacije uporno je brane: „Besana noć čini Pariz još zanosnijim prostorom za sanjarenje“.
Šarenilo ponuđenih ideja ipak podstiče veselu znatiželju, otvara skučene vidike, navikava na stalne inovacije i na prijatan učinak iznenađenja.
U Luksemburškom parku na primer, na velikoj visini, okačena je ogromna svetlucava lopta kao one koje vise po diskotekama. O njene pravougaone površine odbijaju se svetlosni zraci, obasjavajući okolinu. Kanadski autor Mišel de Broen nazvao ju je „Ljubavnicom Ajfelovog tornja“. Red onih što čekaju da uđu u park čini se beskrajno dugačkim. Zavija oko gvozdene ograde gde su postavljene fotografije vijetnamskog umetnika, sa prizorima snimljenim duž reke Mekong. U blizini ulaza, oveća grupa studenata obučena u klovnovska odela, s narandžastim perikama na glavi i puno usputnih gutljaja alkohola, izvodi na duvačkim instrumentima potpuri poznatih melodija. Neopisiva gužva prenela se s pločnika na kolovoz i zagušila je saobraćaj na jednom delu bulevara Sen Mišel, spram osvetljenog Panteona u pozadini.
Iako je skoro ponoć, mnogi kafei rade punom parom. U lancu prodavnica takođe uključenih u manifestaciju, i zato otvorenih u pozne sate od subote na nedelju, performans izvođači u svemirskim kombinezonima, uz jake zvučne efekte, tobože istražuju nešto po policama s robom – na ogromno zaprepašćenje sitne dece, u strahu privijene uz roditelje. Odrasli hepening kao da ni ne primećuju, očajni što su redovi pred kasama dugi. U Velikoj pariskoj džamiji turski umetnik Sarkis napravio je instalaciju „Litanija“: spoj vizuelnih, zvučnih i mirisnih učinaka. Od ponoći do zore ide niz projekcija dokumentarca „Poljubac“ nemačke rediteljke Melanije Manhot, snimljenog na temu zagrljaja nekog ljubavnog para na zadnjem sedištu autobusa. Film je sastavljen od jednog jedinog kadra, desetominutnog, za koji u najavi stoji da dobija na intenzitetu kako vreme odmiče, jer se prikazana strast povećava.
Na raskrnici bulevar Sen Žermen i Sen Mišel razlegao se tutanj kao iz utrobe zemlje: to crna Afrika pokazuje snagu svojih ritmova. Odeveni u belo, s naizgled nemarno a ipak preteće vezanim crvenim trakama oko glave, opremljeni najrazličitijim udaraljkama, u brzom maršu, ponositi učesnici povorke talasaju se ulicama i mostovima unapred osmišljenom putanjom. A ona je zacrtana tako da zaokruži deo Latinskog kvarta, zastane pred Bogorodičinom crkvom kao simbolom hrišćanstva i zapadne kulture uopšte, i dobije završni oblik ispred gradske palate, na trgu gde je sedište gradonačelnika i njegove administracije. Šta bi rekli naši lokalni ksenofobi, mile nam domaće siledžije, na ovu prkosnu manifestaciju moći crne rase? Da li bi nasrnuli? Ili bi se, poput mnogih stanovnika pariske metropole, pridružili protestnom maršu, s prećutnim zahtevom da se postigne jednakost šansi i istinska ravnopravnost svih? Zvuk afričkih bubnjeva, uz prateće jednosložne ritmičke povike mase, prolama se u besanoj noći. Nije bilo potrebe da policija obezbeđuje skup.
Autor: Ana A. Jovanović
Komentari