Trinaestog oktobra 1994, poznati astronom Karl Sagan je na svom univerzitetu Kornel držao javno predavanje tokom kojeg je upotrebio sledeću fotografiju:
Nju je napravio Vojadžer 1 1990. godine dok se udaljavao od Zemlje, sa više od šest milijardi kilometara razdaljine. U tom trenutku je već izvršio svoju primarnu misiju i već je izlazio iz Sunčevog sistema. Na komandu kontrole leta letilica je, rotirajući se unazad, napravila fotografije svake planete pored koje je prošla. Sa te udaljenosti, Zemlja je snimljena kao praktično beskonačno mala svetla tačka (između dva bela markera na slici iznad), i to čistom srećom (imajući u vidu neke tehnikalije koje sad nisu preterano ni bitne.) Ako se slika uveća, može se nazreti jedna sićušna bledoplava tačka:
„Uspeli smo da napravimo tu fotografiju [iz dubokog svemira] i, ako je pogledate, videćete tačku. To je ovde. To je naš dom. To smo mi. Na njoj – svako za koga ste ikada čuli, svako ljudsko biće koje je ikada živelo svoj život. Skup naših radosti i patnji, hiljade religija, ideologija i ekonomskih doktrina; svaki lovac i zemljoradnik, svaki heroj i svaka kukavica, svaki tvorac i uništitelj civilizacija, svaki kralj i seljak, svaki zaljubljeni par, svako dete, svaki otac i majka, svaki pronalazač i istraživač, svaki moralista, svaki korumpirani političar, svaka pop-zvezda, svaki svetac i grešnik u istoriji naše vrste živeo je ovde, na trunci prašine uhvaćenoj u sunčevom odsjaju.
Zemlja je mali deo kosmičke arene. Pomislite na reke krvi prolivene delovanjem svih generala i careva da bi, u slavi trijumfa, postali trenutni gospodari dela trunke. Pomislite na nezamislive okrutnosti koje su žiteljima jednog dela trunke naneli žitelji (jedva razaznatljivo različiti) drugog dela trunke. Koliko su česta njihova nerazumevanja, koliko su nestrpljivi da ubiju jedan drugog, koliko je snažna njihova mržnja. Naša taština, naša važnost koju zamišljamo da imamo, naša iluzija da imamo neko posebno mesto u univerzumu je osporena ovom bledom tačkom. Naša planeta je usamljena tačka u velikom i mračnom omotaču svemira. U našoj opskurnosti – u svoj ovoj praznini – nema naznake da će nam pomoć da spasemo nas od sebe samih doći odnegde drugde. To je na nama. Kažu da astronomija daje saznanje o skromnosti, a ja bih dodao i iskustvo koje gradi karakter. Za mene, možda nema bolje demonstracije gluposti ljudskih zabluda od ove udaljene slike našeg malog sveta. To dalje naglašava našu odgovornost da se pristojnije i saosećajnije ponašamo jedni prema drugima i da čuvamo i pazimo tu bledu tačku, jedini dom koji imamo.“
Komentari