Amy Goodman: Da li vidite reprizu onog što se desilo kao uvod u ratu sa Irakom..?

Wesley Clark: Pa, na neki način.… bio sam u Pentagonu odmah posle 11 Septembra. Desetak dana nakon 11 Septembra, išao sam kroz Pentagon i …jedan od generala me pozvao unutra.

„Gospodine, morate da uđete da nakratko porazgovaramo… doneli smo odluku da idemo u rat sa Irakom“. Ovo je bilo oko dvadesetog Septembra. Rekao sam mu „Idemo u rat sa Irakom? Zašto?“

On je odgovorio „Ne znam,… predpostavljam da ne znaju šta drugo da rade“ Ja sam mu na to „Pa, da li su našli neku informaciju koja povezuje Sadama sa Al Kaidom?“ On reče „Ne, ne. Nema ništa novo u vezi toga. Oni su samo doneli odluku da idu u rat sa Irakom“

Rekao je „Predpostavljam kao da ne znamo šta da radimo sa teroristima, ali zato imamo dobru vojsku i možemo da rušimo Vlade.“ I reče „Predpostavljam, kao kad imaš čekić kao jedino oruđe, i svaki problem vidiš kao ekser“

II Deo

Tako da sam svratio opet da ga vidim nekoliko nedelja kasnije, i u to vreme mi smo bombardovali Afganistan.

Rekao sam mu „Da li ostaje onaj rat sa Irakom?“ Odgorio je „O, ovo je sad gore nego to“. Pružio se do stola i uzeo je parče papira. Rekao je: „Ovo sam danas dobio odozgo“ u prevodu iz Kancelarije Sekretara odbrane. I on reče „Ovo je dokument koji govori o tome kako ćemo zauzeti sedam zemalja za pet godina, počevši sa Irakom, pa Sirijom, Libanom, Libijom, Somalijom, Sudanom i završićemo sa Iranom“.

Pitao sam ga „Jel to poverljivo?“ Odgovorio je „Da gospodine“ Rekao sam mu „Pa nemoj mi ga pokazivati“

Amy Goodman: Izvite, kako ste rekli da se zove?
Wesley Clark: Ja vam neću reći njegovo ime.
Amy Goodman: Pa molim vas ponovite zemlje.
Wesley Clark: Pa počećemo sa Irakom, pa Sirijom, Libanom, onda Libijom, Somalijom, Sudanom i završićemo sa Iranom. Pa,..kad pogledate Iran on reče..

Phantom Eye’ je bespilotna letjelica koja može obavljati nadzor i izviđanje terena s velikih visina. Sposobna je ostati u zraku gotovo četiri dana, a kao nusproizvod rada njeni motori izbacuju vodu.

Proizvođač letjelica Boeing je predstavio svoju inačicu bespilotne letjelice namijenjenu podjednako za civilne i vojne svrhe. S ponosom ističu da je riječ o konceptu koji sa sobom donosi brojne inovacije, ali i način na koji bi se sličan profil letjelica mogao koristiti. Karakterizira je velika autonomija i oprema koja omogućuje nadzor zemlje s velikih visina. Međutim, najavljena je i još veća, autonomnija i skuplja varijanta.

Posebnost letjelice imena ‘Phantom Eye’ je u tome što može letjeti gotovo neprekidno četiri dana na visinama koje sežu i do 20 tisuća metara. Njenu stratešku i taktičku važnost osigurava oprema za nadzor i druga sofisticirana oprema za izviđanje prilagođena za velike visine. Zahvaljujući ugrađenoj telekomunikacijskoj opremi može poslužiti i kao posrednik na mjestima gdje se ne može osigurati druga infrastruktura, kao u područjima pogođenim ratnim ili prirodnim katastrofama.

‘Phantom Eye’ u zraku drže dva kamionska motora. No, prerađeni su na način da se kao pogonsko gorivo koristi vodik, pa ističu da je nusproizvod rada čista voda. Motori su obujma 2,3 litre i imaju oko 150 konjskih snaga. Raspon krila letjelice je oko 45 metara, a u planu je izrada još većeg modela. Nova inačica letjelice, veličine borbenog zrakoplova, bi trebala biti sposobna ostati u zraku do 10 dana, a tri ili četiri takve bi mogle osigurati pokrivenost bilo kojeg dijela na Zemlji tijekom 24 sata dnevno, prenosi portal dnevno.hr

Izvor: http://www.znanost.com/clanak/boeing-predstavio-bespilotnu-letjelicu-za-civilne-i-vojne-svrhe/#ixzz1clVEwaSP

POSLEDNJEG dana septembra Anvar al Avlaki i nekolicina njegovih “kolega” iz Al kaide zaustavili su kamionet na prašnjavom putu u unutrašnjosti Jemena. Imali su ne više od delića sekunde da shvate kako im se kraj sasvim primakao. Smrt je došla iz vazduha, od leteće mašine kojom je upravljao čovek pola zemaljske kugle udaljen.

Nedavno, u napadu američke bespilotne letelice na severozapadu Pakistana ubijeni su viđeni komandant mreže Hakani, povezane sa Al kaidom, i još trojica ekstremista. Amerika je dugo carevala vazdušnim prostorom, zahvaljujući ekonomskoj moći, naprednoj tehnologiji i odlično uvežbanim letačima, koji, međutim, izgleda da gube svoje mesto u savremenim udarima sa neba.

OD DŽINA DO KOMARCA

NEKE bespilotne letilice, poput “R-Ku 4A global hok”, veliki su mlazni špijunski avioni, i koštaju više od lovca bombardera F-18A. Drugi su naprave mikro, ili, u budućnosti, nano veličine, i mogu da oponašaju ptice ili insekte, šunjajući se po kućama i prozorskim oknima, ne bi li u štab poslali najdragoceniju robu našeg doba – informaciju.

Opremljeni vrhunskom tehnikom bespilotni “predatori” i “riperi”, patroliraju nebom Avganistana i usmeravaju precizne napade protiv terorista u Pakistanu, Jemenu i Somaliji. Oni su pomogli NATO da preokrene situaciju u Libiji na štetu Gadafijevih trupa, piše londonski “Ekonomist”.

U sadašnjem trenutku, više borbenih sati leta imaju američke bespilotne letelice nego stari dobri avioni, a usled krize i nemalih ušteda u sistemu odbrane SAD, one su jedine pošteđene budžetskih kresanja.

Bespilotne letelice prvi put su letele nad bosanskohercegovačkim ratištem. Tada su, kao i tokom agresije na Jugoslaviju 1999. godine, služile samo za izviđanje, a danas nose smrtonosne tovare.

Pod predsednikom Obamom, učestalost bespilotnih napada uvećala se deset puta – od jednom u 40 dana, na svaki četvrti. Sve zaslugom fantastične sposobnosti “ripera” da ostane u vazduhu čitava 24 sata, prenoseći kontrolorima kvalitetan video-snimak sa visine od osam kilometara i omogućujući im da unište željenu metu preciznošću hirurga 21. veka.

Znači li sve to da budućnost pripada bespilotnim letilicama? Ako je odgovor “da”, svet se nalazi pred neslućenom revolucijom u načinu vođenja ratova.

Upravo u američkom “pogledu u budućnost” kriju se najveće kontroverze. Plan Vašingtona podrazumeva da će bespilotne letelice imati veštačku inteligenciju, koja će im omogućiti visok nivo autonomije, uključujući i onu u odlučivanju da se puca i – ubije. Vojni vizionari veruju da bi, čak, jednog dana moglo da se desi da ove mašine, uz pomoć te svoje “inteligencije”, ovladaju nekom vrstom etičkog rezonovanja!

Zvanično, dakle, na Zapadu veruju da je moguća moralna mašina za ubijanje, samo poneko postavlja ogradu u pogledu njene kompleksnosti i, primarno, cene. Glavni naučnik američkog vazduhoplovstva Mark Mejberi ističe da je pred takvom bespilotnom letelicom izazov kombinacije bezbroj slučajeva, pa bi njeno konstruisanje moglo da potraje čitavu deceniju.

Mirko RADONJIĆ

Osim Kirsti, nastradala je još jedna devojka kojoj su učesnici rituala odsekli ruku i držali je iznad Biblije kako bi je natopila krv, rekla je novinarima jedna od devojaka koje si prisustvovale stravičnom ritualu.

Policija je saopštila da su devojke bile vezane i da sumnja da je reč o zločinu počinjenom u satanističkom ritualu. Dvojica mladića koji su sudelovali u incidentu juče su se sami predali policiji, navode mediji.

U martu 1953.godine, stanovnici Sovjetskog Saveza bili su očajni zbog vijesti da je umro predsjednik njihove države. Na pogrebu čovjeku koji je bio poznat kao Ujka Džo Staljin, ljudi su plakali ne skrivajući suze. Za Ruse, Staljin je bio spasilac, veliki vođa koji je izvukao i njih i zemlju iz čeljusti Hitlerovih nacista, a opirao se Amerikancima. Dok su prolazili pored kovčega, mali broj njih bio je raspoložen da se prisjeća one Staljinove druge, tamnije reputacije, da je bio ubica miliona ljudi iz svog sopstvenog naroda, broja koji je bio veći od onog koji su pobili carevi tokom svoje četvorovjekovne vladavine.

Nemilosrdna Staljinova birokratija pretvorila je narodnu revoluciju, zasnovanu na idealima slobode i jednakosti, u totalitarnu diktaturu koja je održavana terorom.

Staljin je rođen 21.12.1879. u Gruziji. Njegov otac Visarion bio je loš obućar, pijanica koji je tukao svoga sina i ženu. Ubijen je u tučI kada je Staljinu bilo jedanaest godina. O njemu je brinula majka Jekatarina,koja je bila nepismena seljanka, ali duboko religiozna, ambiciozna i namjerna da svom sinu osigura sveštenički poziv. Tako je Josif upisan u Teološku osnovnu školu u Gori 1888.godine, a 1894.godine dobija stipendiju za Bogoslovskli fakultet u Tifilisu. Ali, on je više volio revolucionarnu literaturu od Biblije.

U junu 1904. Godine oženio se Jekatarinom, mladom seljankom, koja je umrla tri godine kasnije, ostavljajućI za sobom sina Jakova. Jakov će kasnije pokušati samoubistvo, i neće u tome uspjeti; zbog tog neuspjeha, otac će mu se stalno podsmijavati. On će umrijeti u nacističkom koncentracionom logoru 1943.godine, jer će Staljin odbiti da pregovara o njegovom spasenju.

Poslije mnogih uspjeha na političkom planu, Staljin se uzdigao do moći zato što je bio otelotvorenje duha. Nemirnog, neuračunjljivog teperamenta, sujetan, , cinično i često osvetoljubiv, ni fizički mnogo privlačan, Staljin se poistovjrtio sa ulogom rukovodioca da je uvijrk bio obučen skromno, zračio je poniznošću mirom i efikasnošću. Njegov majstorski trik bio je da sebe uvijrk predstavlja kao čovjeka koji je potpuno posvećen izvršenju volje većine.

Već 1927. god. imao je potpunu kontrolu nad Partijom. Staljin je počeo da primorava sve seljake da se priključe kolektivnim zadrugama, čiji je rezultat užasna glad. Nerazumni zahtjevi države da joj se izruči žito, njegovo oduzimanje na silu, značilo je da seljaci treba da umru od gladi. Sve u svemu, nekih devet miliona muškaraca, žena i djece bilo je izbačeno sa svojih imanja, primorano na glad, zaborav i smrt. Posebno pogođena glađu, na jugu, Bila je Ukrajina u kojoj je glad pogodila skoro 30 miliona ljudi, od kojih su neki bili čak primorani i na kanibalizam.

I u Staljinovoj kući je tekla krv. On se oženio po drugi put, Nadeždom Alilujevom, šesnaestogodišnjom djevojkom. Ona mu je rodila i dvoje djece Vasilija i Svetlanu. Na jednoj od zabava Staljin je uvrijedio svoju ženu koja je poslije toga pucala sebi u glavu. Zvanično objašnjenje bilo je da je umrla od slijepog crijeva. I njegov sin, Vasilije, umire od alkoholizma.

Sovjetski Savez iz tridesetihgodina biće zapamćen prije svegasvojim krvavim čestitkama u svim oblastima društva: političkim i ličnim. Od 1934-38. nestaće najmanje 7.000.000 ljudi. Do svega je dolazilo baš zbog Staljinove ličnosti i njegovih neprijatelja. Uništio je Vrhovnu komandu i vojnu snagu. Niko nije bio pošteđen njegove kontrole. Staljin je postajao sve suroviji, a narod sve poslušniji.

2. marta 1953. umirao je u svojoj sobi , nije mu bilo spasa i umro je 5. marta.

Ruski narod je iz niza saopštenja saznao da je Staljin ozbiljno bolestan. u četiri sata ujutro 6. marta, objavljeno je: “ Junačko srce našeg druga, i nastavljača genijalnog Lenjinovog djela, mudrog viđe i učitelja Komunističke partije i Sovjetskog Saveza prestalo je da kuca.“

Tačan broj mrtvih tokom njegove vladavine još se ne zna i procjenjuje se da broji desetine miliona ljudi. U času kada je umro, još 14. miliona njih polako je trunulo u gulazima.

Vojnik je trofeje skupljao tijekom posljednje misije svojeg bataljuna koja je završila u travnju. Njihova je baza inače smještena u pokrajini Helmand.

Objava ovog strašnog rituala posebno je uzbudila muslimane kojima tradicija nalaže da mrtve pokopaju sa svim dijelovima tijela.

- Optužbe su potresle bataljun. Afganistanska misija je bila njegova prva akcija stoga je moguće da je ‘pukao’ pod stresom te nije razmišljao kada je to činio – navodi vojni izvor za The Sun.

Viši časnici spomenutog bataljuna navode kako je njihovim vojnicima rečeno da se prema ubijenima moraju ponašati s poštovanjem . Britansko ministarstvo nije željelo reći je li vojnik suspendiran tijekom istrage.

Ovo nije posljednji slučaj da je neki britanski vojnik optužen za sakaćenje ili nepoštivanje neprijatelja . Nove optužbe dolaze mjesec dana nakon što je Europski sud za ljudska prava donio odluku da se obiteljima iračkim žrtava moraju isplatiti odštete za smrt njihovih bližnjih.

Kurs „Hrišćanske teorije o opravdanosti rata“ predavali su tokom dve decenije su kapelani u vazduhoplovnoj bazi Vandenberg u Kaliforniji ljudima koji je trebalo da „pritisnu dugme“ u slučaju da izbije Treći svetski rat.

Obuka, koja se sastojala u korišćenju pasusa iz Biblije i religioznim slikama radi demonstracije moralne opravdanosti atomskog rata, sada je suspendovana. Vazduhoplovstvo SAD je to uradilo nakon što je primilo pismo od medijskog sajta Truth-out.org, koji je prvi objavio priču o toj „obuci“ u javnost.

Prezentacija urađena u programu PowerPoint, koja je bila deo kursa, sastojala se od 43 slajdova, uključujući pominjanje bibijskih ličnosti poput Avrama i Jovana Krstitelja, te slike Vizigota u napadu na Rim 410. godine.

Učitelji su citirali „opravdani razlog za rat“ Svetog Avgustina, govoreći da je “dobro osvetiti se, ili odvratiti od zla kako bi se zaštitili nevini i očuvao moralni i društveni poredak.

Takođe su i ukazivalo kako je u Knjizi Postanka Avram organizovao vojsku da spasi Lot i kako su tamo bili „oni koji su verovali u Stari Zavet i koji su ratovali na pravedni način“. Takođe su učili pripadnike svojih snaga da Bog u Sudijama „motiviše sudije da se bore i izbave Izrael od stranih ugnjetavača“, te da „ne postoje mirotvorni osećaji u glavnoj jevrejskoj istoriji“.

Što se tiče Novog Zaveta, ljudi su podučavani da je Isus koristio rimske centurione kao „pozitivnog primera vere“. Na jednom slajdu je pisalo: „Otkrovenje 19:11 Isus Hrist je moćni ratnik“.

Literatura na kursu je takođe pominjala Vernera fon Brauna, vodećeg nemačkog raketnog naučnika, koji je otišao da radi u SAD nakon Drugog svetskog rata, ističući da je odluka da preda svoju tehnologiju Americi bila moralna.

„Smatramo da svetska bezbednost može da bude najbolje čuvana ako predamo takvo oružje ljudima koje vodi Biblija“, rekao je Fon Braun.

Moralne instrukcije

Komandant Danijel Mekej, penzionisani kaplan američke mornarice je rekao: „Zašto nije prikladno davati našim ljudima uputstva koja su izdržala test vremena, davati moralne instrukcije? Istorija će dokazati da, ako ostanete otvoreni ka Božjoj mudrosti, služiće nas dobro, i dobro nas je služila do sada“.

Desničarsko fundamentalističko hrišćanstvo

Kurs je obustavljen nakon što su se na njegovo učenje Vojnoj fondaciji za religiozne slobode požalili protestanti, rimokatolici.

Ova fondacija zagovara odvajanje crkve i države. Njen osnivač Majki Vajnstajn tvrdi da je oficirma rečeno da je „prema fundamentalnoj hrišćanskoj doktrini rat dobra stvar“.

„Oficiri su smatrali da je to odvratno“, rekao je Vajnstajn. „Vazduhoplovstvo SAD promoviše određenu vrstu desničarskog fundamentalističkog hrišćanstva. Suština je bila u učenju da je rat prirodni deo ljudskog iskustva i da je to nešto što je čak neophodno, gledajući Novi Zavet iz ove određene perspektive“.

Dejvid Smit, portparol Komande za obuku i obrazovanje Vazduhoplovstva SAD, rekao je su etički kursevi posebno važni za oficire koji rade na lansiranju nuklearnih projektila.

„Naš komandant je pregledao kurs i odlučio odmah da nije prikladan za ono što želimo da uradimo. Korišćenje Biblije i drugih elemenata je neprikladno. Vojska je sastavljena od ljudi sa svih strana, svih vera“, rekao je Smit.

Kritičari su, međutim, optužili Vazduhoplovstvo da naginju „političkoj korektnosti“.

U njemu Einstein poziva Sjedinjene Države da, sobzirom na znanstvene i političke događaje u nacističkoj Njemačkoj, razviju nuklearnu fisiju ili „atomsku“ bombu. Pozvan da radi na projektu Manhattan, Teller je stigao u Los Alamos i odmah odbio surađivati – ne stoga što je bio zastrašen time što atomska bomba može učiniti, nego upravo suprotno: zato što je htio raditi na još destruktivnijem oružju, na fuziji, to jest na termonuklearnoj ili hidrogenskoj bombi. (Naime, dok za atomsku bombu postoji praktična gornja granica dosega ili destruktivne energije atomske bombe, takva granica za hidrogensku bombu ne postoji. Ali, hidrogenska bomba mora kao okidač sadržavati atomsku.) Nakon što je fisijska bomba izumljena, nakon što su se Njemačka i Japan predali, nakon što je rat završio, Teller je ostao uporni zagovornik onoga što se zvalo „Superica“, a bilo je specifično namijenjeno zastrašivanju Sovjetskog Saveza. Zabrinutost zbog Sovjetskog Saveza koji se izgrađivao, ukrućivao i militarizirao pod Staljinom, kao i nacionalna paranoja u Americi zvana McCarthyzam, olakšali su Tellerov put. Ipak, pojavila se značajna prepreka, u osobi samog Oppenheimera, koji je postao predsjedavajući Savjetodavnog povjerenstva poslijeratne Komisije za atomsku energiju. Teller je na saslušanju u vladi dao odlučujuću izjavu, u kojoj je doveo u pitanje Oppenheimerovu lojalnost Sjedinjenim Državama. Smatra se da je Tellerova uloga bila ključna u događajima koji su uslijedili; premda nadzorni odbor nije doslovce napao Oppenheimerovu lojalnost, ipak mu je bio zabranjen pristup vojnim tajnama, bio je umirovljen, a Tellerov put prema „Superici“ bio je otvoren.

Tehnika stvaranja termonuklearnog oružja općenito se pripisuje Telleru i matematičaru Stanislasu Ulamu. Hans Bethe, No-belovac koji je bio na čelu teorijskog odjela projekta Manhattan i koji je igrao glavnu ulogu u razvoju i atomske i hidrogenske bombe, posvjedočio je da su Tellerove izvorne ideje imale velikih praznina i da je za stvaranje termonuklearnog oružja bio potreban rad mnogih ljudi. Uz pomoć fundamentalnih tehničkih priloga mladog fizičara Richarda Garwina, prvo američko termonuklearno “oruđe“ eksplodiralo je 1952. Bilo je preglomazno da bi ga mogli nositi raketa ili bombarder. Jednostavno, bilo je postavljeno tamo gdje je i sastavljeno, i eksplodiralo je. Prva prava hidrogenska bomba bila je sovjetski izum, koji je eksplodirao godinu dana poslije.

Raspravljalo se o tome bi li Sovjetski Savez razvio termonuklearno oružje da ga nisu razvile Sjedinjene Države, i je li Americi uopće bilo potrebno termonuklearno oružje da odvrati Sovjete od uporabe njihove hidrogenske bombe, budući da su SAD do tada već posjedovale značajni arsenal fisijskog oružja. Trenutni dokazi upućuju na to da je Sovjetski Savez, čak i prije no što je eksplodirala njihova prva fisijska bomba, imao uporabljivi nacrt termonuklearnog oružja. To je bio „sljedeći logični korak“. Ali, sovjetsko stvaranje fuzijskog oružja bilo je uvelike potpomognuto znanjem koje je došlo od obavještajnih službi, da Amerikanci rade na njemu.

Odmah po Hitlerovom dolasku na vlast 1933, neverovatne količine poklona počele su da obasipaju društvenog Geringa, kako su se industrijalci i lovci na pozicije grabili za samoustoličenjem kraj novih vladara. Niko nije bio sasvim siguran kako da priđe krutom Hitleru, ali je bilo i više nego očigledno da je put do Geringovog srca bio preko njegovih zbirki.

Posle godina u izgnanstvu, gde je živeo na hlebu i vodi, Gering je hteo da ima sve, i to brzo. Sebi nije uskraćivao ništa. Do 1936. postao je premijer Pruske, rukovodilac na čelu Luftvafea, direktor Četvorogodišnjeg plana i zvanični Hitlerov naslednik. Plate za sve te službe slivale su se na njegov račun. Od vlade je 1934. dobio sredstva da započne konstrukciju i opremanje seoske kuće udaljene sedamdeset kilometara od Berlina. Pored toga, adaptirao je i vilu u gradu, koja je služila kao zvanična rezidencija premijera Pruske.

Ovu drugu, bezbedno ušuškanu iza vladinih zgrada u Lajpcigštrase, Šper je opisao kao „romantično prepleteni lavirint malih soba, zamračen vitražnim prozorima i teškim plišanim zavesama, natrpan glomaznim renesansnim nameštajem. Postojala je i neka vrsta kapele, koju je nadvisivala svastika, a ovaj novi simbol ponavljao se i na tavanici, zidovima i podovima cele kuće“. Efekat palate upotpunjen je dvema slikama Palme Starijeg, Svetim Hubertom Jana Brojgela i pet drugih, vrlo lepih slika „pozajmljenih“ iz Berlinske nacionalne galerije.

Šper je smatrao da taj dekor „veoma pristoji Geringovoj naravi“, ali kada ga je Hitler kritikovao zato što je „suviše mračan“, Gering je smesta naručio od Špera da sve ponovo preuredi u laganom i jednostavnom stilu kakav je firer voleo, zajedno s ogromnom kancelarijom i predimenzioniranim nameštajem osmišljenim da preplaši posetioca. Ipak, Gering nije mogao u potpunosti da se odrekne baroka, pa je ostavio nekoliko komada, među njima i ogromnu Rubensovu Dijana u lovu na jelena, takođe pozajmljenu iz muzeja, koju je koristio da prekrije filmsko platno.

Autor: Lin H. Nikolas

U seoskoj rezidenciji koju je nazvao Karinhal, u znak sećanja na svoju ženu, Gering nije činio ustupke Hitlerovom stilu, već je do kraja ugađao svojoj sklonosti za preterivanje.

Kući, koja je počela kao malo složenija brvnara, stalno su dodavani elementi, dok nije dosegla versajske proporcije. Da bi opravdao razmetanje, obećao je da će kuća sa svojim sadržajem na kraju biti poklonjeni nemačkom narodu. Lukavo se poigravajući firerovim propisima rajh maršal je ovde primao strane i domaće ugledne ličnosti, i ponosno se razmetao svojim imetkom. Njegovi kostimi na ovim sastancima bili su egzotični i kretali su se od odeće u alpskom stilu do sultanske odore, sa neobičnim nizom specijalno dizajniranih uniformi, prekrivenih ordenjem, uglavnom pastelnih nijansi plave, bele i sive.

Voleo je nakit i često nosio nekoliko veoma velikih dijamantskih i smaragdnih prstenova na svakoj ruci, a na stolu držao ćasu sa još prstenja da bi se njime igrao. Nisu svi bili baš zadivljeni ovim spektaklom. Američki specijalni izaslanik Samner Vels, koji je marta 1940. došao u Evropu u poslednjem pokušaju da se spreči rastući konflikt, besramno je dovezen u Karinhal u prljavim putnim kolima natrpanim platnima. Posle razgovora, napisao je:

„Gering je insistirao da mi pokaže ogromne i bezbrojne sobe svoje palate. Bilo bi teško naći ružniju građevinu ili neku koja toliko odaje vulgarnu razmetljivost. Zidovi sobe za prijem i hodnici bili su prekriveni stotinama slika. Mnogi primeri najboljih italijanskih i nemačkih majstora visili su jedni do drugih s brljotinama modernih nemačkih slikara. Skupljanje Kranaha bila je njegova specijalnost. Dva sam prepoznao iz zbirke Stare pinakoteke u Minhenu… U ulaznom hodniku, poređani… u staklenim vitrinama, stoje izloženi pokloni koje je maršal dobio od stranih vlada“.

Geringova interesovanja nisu bila ograničena na slike, nakit i umetničke predmete. „Renesansni čovek“ kakav je bio (odnosno, kako je kasnije samog sebe nazivao), skupljao je i retke životinje – bizoni, losovi i lavovi poželeli bi dobrodošlicu u Karinhal. Imao je jahte, knjige, vozove igračke, a njegova kolekcija kuća ubrzo je brojila osam.

Do 1937, Geringove umetničke operacije bile su vrlo dobro organizovane. Njegove ranije, drugačije nabavke od trgovca tepisima i tapiserijama Sepa Angerera, koji je prijavljivao pronalaske sa svojih putovanja po Evropi i bio koristan kao agent, i raznih drugih firmi iz Berlina, uključujući sveprisutnog Haberštoka, sada je vodio bivši sitni trgovac umetničkim delima, Valter Andreas Hofer, unajmljen kao kustos s punim radnim vremenom. Frau Hofer, restauratorkinja, koja je nekada radila za lorda Duvina u Njujorku, održavala je zbirku u dobrom stanju.

Pošto je Gering primio nekoliko neprimerenih rođendanskih poklona, koje su njegovi dileri morali da prodaju, čak je i taj aspekt njegovog života sistematizovan. Hofer bi viđenijim dilerima, kao na primer Valteru Bornhajmu iz Minhena, dostavio listu željenih predmeta, različitih opsega cena. Sve što je budući donator trebalo da uradi bilo je da pošalje ček „Umetničkom fondu“ koji je Gering osnovao posebno za ove potrebe. Jedan od onih koji je ovo uradio na zaista raskošnom nivou bio je Filip Remtsma, koji je kontrolisao nemačku proizvodnju cigareta. Njegove donacije dosezale su do milion maraka godišnje, verovatno iz zahvalnosti što mu je Gering oprostio značajne poreske obaveze koje je dugovao pre 1933.

Pažljivo čuvana evidencija donatora popisuje razne druge, od uprave grada Kelna do grofa Bizmarka, koji je frau Gering dao „pehar s jednom šarom“. Do početka 1938. Geringova zbirka daleko je prevazišla onu koja je pripadala njegovom fireru, ali ovo se ubrzo promenilo.

U ranim jutarnjim časovima u subotu 12. marta 1938, nemačke trupe prešle su austrijsku granicu, a za njima to popodne i sam Hitler, kog su tokom puta svugde dočekivali uz bučno veselje. Za firera, ponetog osećanjima, bilo je to ispunjenje najdražih snova: ujedinjenje njegove rodne zemlje, iskvarene dekadencijom Habzburške monarhije i njenim opasnim koketiranjem sa slovenskom civilizacijom na istoku, sa nemačkim Rajhom koji je ubrzo imao da bude pročišćen i kojim je sada vladao. Ovaj trijumf bio je vrhunac dugogodišnje, uglavnom prevratničke, politike i diplomatskog napora koji je dosegao mahniti vrhunac u februaru 1938. godine.

****
Lin H. Nikolas: OTMICA EVROPE (7), feljton – www.danas.rs

Lin H. Nikolas je stekla obrazovanje u Americi, Velikoj Britaniji i Španiji. Pošto je diplomirala na Oksfordu, nekoliko godina je radila u Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu. Za vreme boravka u Belgiji, započela je desetogodišnji rad na knjizi Otmica Evrope, za koju će dobiti nagradu National Book Critics Circle. Francuska vlada odlikovala ju je Ordenom legije časti, a Poljska joj je dodelila titulu Amicus Poloniae. Priča ispričana u ovoj impresivno dokumentovanoj knjizi, prožeta uzbudljivom neizvesnošću, tiče se rata Trećeg rajha protiv evropske kulture i herojskih napora Saveznika da je očuvaju čije najzanimljivije delove prenosimo uz ljubazno dopuštenje izdavača, Geopoetike iz Beograda.

„Rols-Rojs“ je za šet meseci isporučio 1.592 luksuznih kola, što je najbolji start od kada je promenio vlasničku strukturu 2003. godine. Izvršni direktor kompanije Torsten Miler-Otvos izjavio je da je početak godine bio „odličan“ i da je potvrdio da su kupci zadržali poverenje u proizvode britanske kompanije. Proizvođač luksuznog skupog brenda oslanja se najviše na evropsko tržište.

„Rols-Rojs“ beleži posebno dobre rezultate u Nemačkoj, gde je prodaja porasla 60 odsto u odnosu na prošlu godinu. Prodaja je povećana i u svim drugim centrima, a u azijsko-pacifičkom regionu čak 170 odsto. Isporuke Bliskom istoku i u SAD povećane su 40 procenata.

Rođena u Drezdenu, u ruralnoj Saksoniji, 1906. god., Ilze Kol bila je kćerka radnika. U školi je bila poznata kao tiha, lijepo vaspitana djevojčica iz kuće u kojoj je vladala ljubav, a bila je popularna među lokalnim dječacima.

Jedne večeri, 1936. udala se za Karla Koha, modela naciste koji je uvodio i zahtjevao najstrožiju disciplinu. Ilzi uopšte nije smetala njegova profesija i bila je ponosna što je od prodavačice postala žena visokog oficira.

Kada su Karl i Ilze stigli u Buhenvald, prvih nekoliko mjeseci proveli su trudeći se da dobiju drugo dijete. Ilze je vodila luksuzni život dok su oko nje rasli brutalnost i degradacija. U početku je od zatvorenika tražila da je zovu “ milostiva gospođo“ a kasnije će preći i na druge aktivnosti.

Opsjednuta svojim izgledom, Ilze bi se kupala u Madeira vinu dok su njeni zatvorenici umirali od gladi.Tokom dana Ilze bi se šetala kroz logor sa bičem u ruci, i tukla bi svakog zatvorenika koji joj se ne bi dopadao. Okrenula se i mlađim muškarcima, oficirima svog muža, ulazeći u ljubavne veze sa desetinom njih istodobno. I zatvorenici su bili primoravani da učestvuju u sramotnim orgijama i najužasnijim seksualnim aktovima dok bi ona sjedila i sa uživanjem posmatrala scene.

Ilze je svoj logor tretirala kao igralište za svoja zadovoljstva. Ona je uživala u tome da bolesni trofeji ukrašavaju njenu kuću, pa je naredila da se glave nekoliko zatvorenika odvoje od tijela i hemijski stisnu u veličinu grejpfruta. Divila se tijelima mladih zatvorenika koji su morali goli da paradiraju gore – dolje pred njom, a jer se divila njihovoj glatkoj koži od nje bi pravila korice za knjige, novčanike, rukavice i dr.

Ilze je najviše volila kožu Cigana i ruskih zatvorenika i onda bi naređivala njihovu smrt letalnom injekcijom kako koža ne bi bila upropaštena.

I njen muž Karl je uzivao u perverziji i nepotrebnom nanošenju boli zatvorenicima. Tokom ratnih godina bračni par je nastavio da živi sa svojim načinom života, sve dok se 1941. god. nisu našli pred sudom.

Karl je zbog tačnosti optužbi koje su mu bile dodjeljenje, bio strijeljan 1945. god. Medjutim, njegova žena, „kučka Buhenvalda“ je i dalje bila živa. Iilze je bila oslobođena iste krivice koja ju je teretila, kao i njenog muža.

Amerikanci su 1945. god. ušli u Buhenvald i svjedočili su o grozotama koje su se tamo dešavale. 1947. god. Ilza je uhvaćena i mnogi zatvorenici su svjedočili protiv nje.

Na početku suđenja sve je to negirela, ali već na polovini je počela da se pravi da ima epileptične napade; nekontrolisano se grčila i gledala u prazno, ali kada ju je pregledao zatvorski doktor, ona se smijala i izjavila kako je uživala u svojoj “ prvoklasnoj komediji“.

Na kraju je pravda ipak pobjedila.

Čim je izašla iz zatvora suđenje je obnovljeno. Više od 240 svijedoka je svjedočilo protiv nje, i ponovo je dobila doživotnu kaznu, bez samilosti.

Ilze je 1967. napisala pismo svome sinu Uveu, koga je rogila tokom prvog suđenja. Gorko se žalila da je bila žrtveni jarac Nacističke partije. Nije bilo kajanja ni žaljenja za zločine koje je počinila.

Prvog septembra, u 61. god. života Ilze Koh je pojela jednostavan obrok prije nego što će napisati poslijednje pismo svome sinu. Onda je vezala čaršafe, učvrstila ih za lampu iznad svoga kreveta i objesila se. U pismu je stajalo: „Za mene ne postoji drugi put. Smrt je jedino oslobođenje!“

jekalina

Koka Kola radi na sasvim drugaciji nacin tj. radi po sistemu fransize, tj Koka Kola kompanija proizvodi samo sirup koji se distribuira po punionicama po svetu. Punionicu Koka Kole moze otvoriti svako ko odkupi francizu, tj svako ko ima da ulozi par miliona dolara. Punionice Koka Kole imaju pravo da zasladjuju proizvod prema ukusu lokalnog trzista i zato Koka Kola ima razliciti ukus u zavisnosti u kojoj drzavi se puni dok je Pepsi svuda isti. Inace punionica Koka Kole u Skoplju je proglasena za najbolju na svetu u 2009 god.

stp

U vrijeme Hladnog rata Sjedinjene Američke Države i Sovjetski Savez natjecale su se tko će imati više i smrtonosnije oružje. Svaka je strana imala svoje skrivene adute, no Sovjeti su jednim strojem izazivali strah i trepet kod Amerikanaca.

Riječ je bila o ekranoplanu KM koji je zbog svoje veličine odmah ponio nadimak Morsko čudovište Kaspijskog mora. SAD su za njega prvi puta saznale sredimo 60-ih godina prošlog stoljeća kada ga je CIA primijetila na satelitskim snimkama. Američki špijuni nisu znali o čemu se radi no znali su da je ogroman, gotovo dvostruko veći od današnjeg Boeinga 777, te vrlo brz.

Službeno ime ovog sovjetskog broda, kasnije je saznato, bilo je ‘prototip broda’ ili KM ako se doslovno prevede s ruskog. Kada je prvi puta zaplovio Kapijskim morem 1966. godine, KM je bio najveća letjelica na Zemlji. Dug 83 metra ekranoplan je mogao ponijeti i do 600 tona tereta koje je prevozio nevjerojatnom brzinom od 500 kilometara na sat.

No, bez obzira na impresivne performanse, KM nikada nije ušao u proizvodnju, a 1980. godine doživio je nesreću i potonuo, navodno zbog pogreške pilota.

Međutim, preživio je njegov ‘potomak’ – ekranoplan Lun koji danas stoji napušten na doku u Dagestanu dok o njemu kruže priče kako ga je bilo spektakularno gledati u akciji.

I sam Lun nije ‘mrvica’. Težak je 380 tona i raspon krila mu je 48 metara. Iako nije velik kao njegov prethodnik njegova najveća posebnost bilo je to to što može, ili bolje reći je mogao, lansirati šest vrlo snažnih protubrodskih raketa P-270 Moskit, i to tijekom leta.

U pogon je pušten 1987. godine i bio je značajno poboljšanje u odnosu na prošli model. U službi je ostao do 1990. Nekoć strah i trepet mora, Lun vjerojatno više nikada neće poletjeti.

Ekranoplani stručnjaci opisuju kao amfibijske letjelice ili leteće brodove. Riječ je o inženjerskom pothvatu koji do dan danas živi na samoj margini povijesti zrakoplovstva. Lete na visini od svega tri metra kada se između njihovih krila i zemlje stvara zračni tunel koji letjelicu održava u zraku. Kako na kopnu ponekad postoje prepreke veće od tri metra, poput stupa javne rasvjete ili planine, ekranoplani su isključivo letjeli morima.

Za obične brodove Lun je bio vrlo ‘škakljiv’ protivnik. Mogao se prikrasti neopažen i zadati smrtonosan udarac. Bio je nevidljiv za radar zbog svog niskog leta, a rakete Moskit dostizale su brzinu i do tri maha što je značilo da se Lun našao u dosegu neprijateljske vatre 30 sekundi prije nego što bi njegove rakete potopile metu.

Imao je ogroman domet djelovanja od čak 2200 kilometara, a njegova je posada o 15 članova mogla bez zaustavljanja provesti i do 5 dana. Iako nikada nije testirano, navodno je mogao ponijeti i do 900 vojnika.

Taj projekat je ostao skriven od javnosti preko 60 godina, a Gvatemala je pokrenula službenu istragu, koja bi trebalo da bude završena ovog meseca.

SAD su bile zabrinute jer su se njeni vojnici vraćali kući sa polno prenosivim bolestima, pa je odlučila da testira potencijalni lek. Vlada SAD je priznala u oktobru prošle godine da je ovaj eksperiment izveden.

Državna sekretarka i sekretarka Ministartsva zdravlja, Hilari Klinton i Ketlin Sibelius, su izdale zajedničko saopštenje i izvinile se, a predsednik Barak Obama je nazvao svog gvatemalskog kolegu Alvara Koloma i kazao da mu je žao.

Američki naučnici su lečili 87 posto onih koje su inficirali, dok se preostalima izgubio trag. Od onih koje su lečili, kod jedne desetine razvio se recidiv.

Ovi eksperimenti podsećaju na zločine i eksperimente koje su sprovodili nacisti, a koji su isplivali nakon suđenja u Nirnbergu. Žrtve su, uglavnom, ostale nepoznate, ali je Gardijan intervjuisao tri porodice žrtava koje su do sada identifikovane.

Marta Oreljana kaže da se igrala sa drugarima u sirotištu kad su je pozvali da dođe u ambulantu. Tamo je čekalo nekoliko doktora koje pre nije videla i koji su pričali engleski, a među njima je bio i jedan doktor iz Gvatemale. Držali su špriceve i bočice.

Naređeno joj je da legne i raširi noge, ali je ona skupila kolena i odmahnula glavom. Tada joj je doktor iz Gvatemale udario šamar i ona je počela da plače.
„Uradila sam to što su mi rekli“ priseća se Oreljana.

Tada je imala samo 9 godina, a sada je reumatična bakica od 74 godine koju i dan danas proganjaju bol i poniženje koje je pretrpjela.

SAD su u početku koristile zaražene prostitutke koje su zatim imale seksualne odnose sa zatvorenicima, dok nisu otkrili da je puno ‘efikasnija’ metoda ubrizgavanje bakterije injekcijom.

„Činjenica je da je ešerihija koli korišćena u genetskom inženjeringu i da godinama upozoravam šta će se dogoditi ako genetsko inženjerstvo izmakne kontroli naučnika“, rekao je Jošt.

On je objasnio i na koji način je stvorena bakterija koja je otporna na sve poznate antiibiotike.


„Ovaj soj ešerihije je nastao horizontalnim prenosom gena iz bakterije Šigela. Takvim horizontalnim prenosom došlo je do kombinacije ‘nezgodnih gena’, pa je u novoj bakteriji ešerihije koli utvrđeno postojanje gena NDM-1, koji nosi otpornost prema antibioticima“, rekao je Jošt.

Prema njegovim rečima, ne postoji nijedan antibiotik koji bi bio jači od tog gena i ukoliko bi se on proširio horizontalnim prenosom, predstavljao bi stvarnu opasnost za ljudski rod.

Jošt upozorava da poslednja istraživanja iz Indije govore o dvadesetak bakterija koje nose taj gen.

„Osobina tog gena je da vrlo lako preskače s jedne vrste na drugu. Danas se smatra da bi Svetska zdravstvena organizacija tom pitanju morala da da prioritet. Činjenica je da je nova Ešerihija pobegla iz laboratorije, i da krivac za to nije španska poljoprivreda, kojoj su hteli da podvale“, kaže Jošt.

Oni su, sem toga, uspeli da razjasne način delovanja „udarnih talasa u neuravnoteženoj sredini“ koja se formira oko krila letilice. Fizičari su uvereni da će se, zahvaljujući upravljanju takvim talasima, uspeti postići nezamislivo manevrisanje novih aviona, objavljeno je na sajtu Radiomayak.

Prema rečima naučnika Rinata Galimova, „upravljajući tim talasima uz pomoć magnetnog polja biće moguće upravljati samim avionom, ali je za to neophodno formirati plazmeni tok na potrebnom mestu i s potrebnim svojstvima“.

Ruskim naučnicima to nije prva razrada letilica, sličnih „letećim tanjirima“. Pre godinu i po dana je u Uljanovsku donet petogodišnji program za izgradnju aerostatičke letilice u kojoj postoji prostor koji se, sem helijumom, puni toplim i hladnim vazduhom (ATLA). Takva šema omogućava da se efikasno kontroliše uzgonska sila koja deluje na tu letilicu, omogućujući joj vertikalo uzletanje i sletanje. Ta letilica je zbog svog oblika sličnog disku dobila naziv „leteći tanjir“.

Prečnik letilice će iznositi 250 metara, visina oko 100 metara, a koštaće oko 2,7 milijardi rubalja (96,9 miliona dolara). ATLA je, prema rečima naučnika, praktično dirižabl nove generacije.

Prije 50 godina u sudnici u Jeruzalemu počeo je proces koji nas je podsjetio na to da ratni zločin i zločin protiv čovječnosti ne zastrijevaju. Iza njega je ostao i etički ogled Hannah Arendt koji je definirao naš pogled na prirodu zla.

U ponedjeljak će se navršiti pola stoljeća otkako je u Jeruzalemu započelo suđenje Adolfu Eichmannu (1906-1962), obersturmbannführeru SS (taj čin među esesovcima odgovarao je činu dopukovnika u kopnenoj vojsci) koji je tehnički organizirao dopremu Židovâ iz Njemačke i okupiranih zemalja u logore za istrebljivanje poput Auschwitza. To suđenje je imalo veliko značenje za njegovu generaciju.

Njegova vršnjakinja i zemljakinja, njemačka Židovka i filozof Hannah Arendt (1906-1975) napisala je o tom suđenju jedan od temeljnih ogleda primijenjene etike “Eichmann u Jeruzalemu: Izvijest o banalnosti zla”. Suđenje je prispjelo 16 godina nakon završetka rata, dakle točno onoliko koliko bi prošlo od bosanskohercegovačkoga rata da se, nekom srećom, ove godine sudi Ratku Mladiću. U tom pogledu za suvremenike su zločini za koje je odgovarao Eichmann bili počinjeni takoreći jučer. To je suđenje imalo veliko značenje i za moju generaciju, ali zbog drugih razloga.

Rođenima poslije drugoga svjetskog rata, opismenjenima sredinom pedesetih godina, sve ono što se događalo prije negoli smo sami počeli pratiti vijesti s razumijevanjem – bila je prošlost, nešto što se dogodilo prije nas, nešto što ne pripada našem vremenu (točno znam kada sam počeo čitati novine s razumijevanjem: sovjetska intervencija u Madžarskoj bila je za me događaj iz prošlosti, ali su me jamačno, makar podsvjesno, uzbunili madžarske izbjeglice po Splitu; kad je počela sueska kriza sišao sam sâm kupiti novine, taj događaj pripada u moje sjećanje – a između jednoga i drugoga prošlo je samo nekoliko tjedana, jaz između prošlosti i mog života).

Za moju generaciju su izvijesti o hvatanju Eichmanna i o suđenju, koje je Tanjug donosio redovito, te opširni analitički članci u Vjesniku u srijedu (vjerujem da ih je pisao Spectator: Ive Mihovilović) , zapravo bili uvid u drugi svjetski rat i holokaust (makar sam se s njime upoznao pročitavši ranije, kao prvu knjigu u svom životu, Remarqueovu “Iskru života”, koju je moja sestra ostavila otvorenom, a ja sam gutao sve što je bilo tiskano – ne osobito lijep početak čitanja, koji je jamačno obilježio moj svjetonazor za ostatak života, a suđenje Eichmannu me u tome utvrdilo, evo, za dobrih pola stoljeća).

To je suđenje imalo veliko, makar nedovoljno, značenje i za kasnije generacije: podsjetilo je da ratni zločin i zločin protiv čovječnosti ne zastarijevaju, da se osumnjičenici za ta zlodjela ne mogu smatrati sigurnima, ma gdje se skrili, ako postoji pravna država spremna ščepati ih i izvesti pred sud.

Ako se činilo da je točka na drugi svjetski rat stavljena Nürnberškim i Tokyjskim procesom, da su se nakon toga svi, počev od talijanskih fašističkih zločinaca, izvukli za svagda jer je počelo novo mirno doba, čak ekonomski boom kada smo naivno povjerovali da je to era (a ne samo međufaza) socijalnog blagostanja – proces Eichmannu bio je hladan tuš otrežnjenja, memento da se prošlost vraća sve dok joj nije djelotvorno presuđeno, sve dok i dalje proizvodi mržnju i sukobe.
Naši eichmanni

Naravno, mnogo kasnije smo doznali da je tek rušenjem Berlinskog zida stavljena točka ne samo na drugi, nego na prvi svjetski rat u većem dijelu Evrope, a nedugo zatim smo, u sukobima 1991-1995, doznali da drugi svjetski rat u nas i u neposrednom susjedstvu još nije riješen, da u drugom poluvremenu gube partizani a dobivaju njihovi protivnici – tako da mi još čekamo naše nürnberge, dok će naši eichmanni eventualno na optuženičku klupu kad više ni ne bude moje generacije, koja će sav život protratiti prožeta otrovima prokletih predaka. Ali to je druga priča, makar izravno proizašla iz logike suđenja Adolfu Eichmannu.

Bedeker za ovo putovanje pola stoljeća u prošlost i dalje je onaj koji je 1963 objavila Hannah Arendt, saževši u svoj spomenuti ogled izvijesti što ih je za samog suđenja slala za New Yorker.

Eichmannu, uostalom, ne bi ni bilo suđeno da ga neki od preživjelih Židovâ nisu prepoznali u Argentini, gdje se skrio pod lažnim imenom, kao i mnogi njegovi partijski kamaradi, prispjeli “štakorskim kanalom” ili drugim putem, katkada i s blagoslovom. Kao i Ericha Priebkea dugo kasnije, odala ga je lajava jezičina: nije izdržao da se ne hvasta svojom nekadašnjom moći. Čak i tako mu ne bi bilo suđeno, jer ga Argentina nije kanila izručiti, nego ga je Mossad pratio i oteo, te dopremio u Izrael. Političku odluku donio je premijer David Ben Gurion.

Ta je otmica bila jedan od razloga zašto se s raznih strana tvrdilo da je suđenje nelegalno. Kao drugi razlog je navedeno da mu ne može suditi Izrael, jer nije postojao kao država u doba inkriminiranih čina. A ako mu sudi u ime židovske nacije, onda – tvrdili su – ne smije žrtva suditi krvniku, nego treći, neutralni sudac.

Sve su to bile gluposti i bezobrazluci.

Zločin protiv čovječnosti zločin je protiv svakog čovjeka i protiv svega čovječanstva, te za nj ne postoji prekluzija mjesne nadležnosti makar gdje sudili ljudi, u skladu s međunarodnim pravom i mjesnim zakonom. Ta logika je, u krajnjoj liniji, iznjedrila ad hoc međunarodna sudišta za zločine u bivšoj Jugoslaviji odnosno Ruandi, a onda i još zapravo nedonešeni Međunarodni kazneni sud.

Upravo po logici međunarodnog suda u Nürnbergu, gdje je bila predviđena smrtna kazna vješanjem, i u Jeruzalemu je Eichmann osuđen na tu kaznu koja nije postojala u izraelskome pravnom sustavu. A nekoliko ljudi su povukli svaki svoju polugu, ne znajući koja je od njih ona jedina koja je pod Eichmannovim nogama otvorila provaliju u koju je propalo njegovo tijelo s omčom oko vrata. Duh zakona je bio poštovan, ma što pojedini među nama mislili o smrtnoj kazni.

Farmaceut, agent prodaje: – Vezano je za sastanak hirurga. Upravo me je pozvao …. (doktor Instituta za onkologiju, primedba redakcije). On će u prezentaciji izjednačiti „avastin” i „erbituks”. Iako to nije tako prema njegovom naučnom mišljenju, on to mora da učini zato što je njegov honorar iz…. (konkurentska farmaceutska kuća, primedba redakcije) ogroman i ne želi da ugrozi saradnju s njima.

Generalni menadžer farmaceutske kompanije: – Ali je spreman da ugrozi saradnju s nama?

Farmaceut, agent prodaje: –Ovo jeste malo čudno, ali mi je on rekao da su mu ponudili „otvoren novčanik”. Mislim, ovo je prvi put da se tamo dešava nešto krupno. Ja sam upravo razgovarao sa … (jedan od optuženih, primedba redakcije) i ne znam šta da radim. Rekla sam mu: „Vidite, doktore, ovde se radi o Vašem moralu, o Vašoj etici…” Rekao mi je: „Da, ali ja živim od tog novca, ja plaćam” i rekao mi za honorar koji dobija od… (konkurentska farmaceutska kuća, primedba redakcije) i šta su oni sve učinili za njega…

Generalni menadžer farmaceutske kompanije: – Otvoreni novčanik nije ponuda za jednaku prezentaciju pred auditorijumom, za tim sledi i pisanje recepata. Recite mu da treba da uradi šta god da misli da je etično za njega, i podvucite mu to etično…

Farmaceut, agent prodaje: – I ja sam tako mislila i već sam mu rekla: „Ja nisam kompanija koja će vršiti pritisak na njega. To neću učiniti”. On mi je rekao: „Vidite, treba da budete zadovoljni s obzirom na to da ćete sa svotom novca koju mi plaćate dobiti 300 odsto više, a oni koji toliko mnogo plaćaju dobiće 300 odsto manje. Tako ste vi pobednik u ovoj situaciji…”

M. D.

objavljeno: 10.04.2011

“Situacija je veoma ozbiljna. Činimo sve što možemo, kako bi šteta bila što manja”, rekao je portparol vlade Jukio Edano. Radioaktivni materijal sada očigledno neprekidno otiče u zemlju. Japanski premijer Naoto Kan ocenio je situaciju kao “nepredvidivu”.

Kan je odbacio optužbe da je svojom posetom nukelarki dan nakon zemljotresa omeo radove na spasavanju. Opozicija je, naime, optužila Kana da je njegov boravak u elektrani sprečio radnike da ispuste vazduh ih reaktora 2 kako bi smanjili pritisak u njemu.

Portparol japanske vlade Jukio Edano rekao je da je neophodno sprečiti zagrevanje i sušenje gorivnih šipki zbog čega je neizbežno nastaviti sa hlađenjem te da prioritet mora biti ubrizgavanje vode.

Američka agencija za ekološku zaštitu saopštila je da su primećeni tragovi radijacije u kišnici na severoistoku SAD, ali da pronađeni nivo ne predstavlja opasnost po ljudsko zdravlje.

Kinesko Ministarstvo za zaštitu ekologije navodi da su „ekstremno niski nivoi“ doza radioaktivnog materijala „jod-131″ pronađeni u priobalskim oblastima, uključujući Đijangsu, Šangaj, Žeđijang, Anhui, Guangdong i Guangsi.

M.Anastasijević

Svaka komanda u velikom aparatu Stejt departmenta dobija nizove grupacija od po dva slova, koje mogu da upotrebe za nazive svojih operacija od dve reči. U okviru tog sistema, komanda za Afriku, koja je nadležna za vazdušne udare na Libiju, dobila je tri niza reči koje počinju slovima između JF-JZ, NS-NZ i OA -OF, što daje ukupno oko 60 reči. Stoga su oni koji su zaduženi za davanje imena sve ovo pregledali, a pošto su nedavne aktivnosti počinjale na NS, sada su prešli na O.

Tako se došlo do “Odiseje”. Druga reč je odabrana što nasumičnije, izvlačenjem iz šešira, i tako je nastala “Zora odisije”, naziv lišen svakog namernog značenja.
Pream knjizi “Kako se biraju imena operacija” potpukovnika Gregorija Siminskog, moderni sistem izbora imena vojnih operacija nastao je nakon loših propagandnih iskustava sa nazivima kao što su “Operacija Ubica”, ili “Operacija Razbijač” u Korejskom i Vijetnamskom ratu.

Zvanične smernice, naime, zabranjuju upotrebu “poznatih robnih marki”, a takođe i upotrebu “egzotičnih” i “banalnih” reči. Reči ne smeju da se speluju niti da zvuče slično kao šifre koje su trenutno u upotrebi, a zbog loših iskustava sa “Razbijačem” i “Ubicom” nije dopuštena ni upotreba reči koje sugerišu “nivo agresije nespojiv sa tradicionalnim američkim idealima ili tekućom spoljnom politikom.“ Pored toga, nazivi ne smeju ni da vređaju američke saveznike, “zemlje slobodnog sveta” kao ni ma koju “grupu, sektu ili veroispovest”.

Sistem sa dva slova nije, međutim, i jedini. Za veće operacije, kao što su bile “Pustinjska oluja “i Pustinjski štit“ u Persijskom zalivu, komandanti su odabrali imena koja su im dobro zvučala i za koja su verovali da će dobro delovati na javnost – pristup koji, po Seminskom, postoji od kako je invazija na Panamu iz “Plave kašike” preimenovana u “Pravednu stvar”.

Američki saveznici za operaciju nametanja zone zabrane letenja imaju sopstvena imena. Britanci svoje učešće nazivaju “Opearacija Elami”, Kanađani “Operacija mobilni”, a Francuzi romantično “Haramatan”, što ja naziv za “suv, topao vetar koji duva sa severoistoka ili istoka u zapadnoj Sahari”.

D. Milojković

Mračna strana svetske ekonomije postaje očigledna sada kada političko pozicioniranje jedne slabe države u međunarodnom institucionalnom sistemu postaje sve više zavisno od privredne podobnosti te iste države, odnosno od njene bezuslovne otvorenosti za ulazak stranog kapitala. Na taj način, bogati će postati još bogatiji, a siromašni još siromašniji.

U senci priče o ulaganju „u razvoj nerazvijenih“ krije se druga priča, prilično surova u svojoj suštini, iskren prikaz stvarnosti koji daje čovek, nekadašnji najuspešniji Economic Hit Man (EHM), odnosno ekonomski plaćeni ubica. Džon Perkins je sumirao svoje bogato profesionalno iskustvo u džungli privredne globalizacije, period u kome je u ime korporatokratije i profita najmoćnijih doveo mnoge zemlje u razvoju na rub ekonomske propasti a time i do početka kraja njihovog političkog života. Na osnovu svega toga napisao je i objavio 2004. godine fascinantnu knjigu „Priznanje jednog ekonomskog plaćenog ubice“, koja i dan-danas uzbuđuje javnost širom sveta.

Džon Perkins završio je studije za rukovodioce kompanija na Univerzitetu u Bostonu i vrlo brzo je postao zanimljiv, kao odgovarajući potencijal, izvesnim političko-privrednim strukturama, kao što su Nacionalna agencija za bezbednost (NSA) i MAIN, mala kompanija koja je bila konsultant Svetske banke, oko investicionog programa za zemlje Trećeg sveta. Preko noći postao je neka vrsta tajnog agenta ex officio, ekonomski plaćeni ubica koji je odlično, pokazalo se, radio svoj posao jer je dugo godina opstao u srži sofisticiranih privrednih manipulacija na međunarodnom nivou. Radilo se na stvaranju niza država ekonomski zavisnih od SAD-a, čime bi ta ista Amerika sebi obezbedila regularan put do eksploatacije resursa države koja je ekonomski bivala napadnuta.

Radilo se o milijardama dolara koje su kružile i koje su za jedne značile početak a za druge kraj. Perkins u svojoj knjizi primećuje sledeće: „U zemljama kao što su Ekvador, Nigerija ili Indonezija oblačimo se kao učitelji ili vlasnici radnji. U Vašingtonu i Parizu izgledamo kao vladini službenici ili bankari.

Delujemo skromno i prosečno. Posećujemo projekte i obilazimo osiromašena sela. Propovedamo altruizam i govorimo za lokalne novine o dobrobiti koju će doneti naši humanitarni projekti. Konferencijske stolove i vladine odbore prekrivamo tabelama i visokim proračunima, a na Harvardovoj školi za ekonomiju držimo predavanja o čudesima makroekonomije.

Mi smo stalno prisutni i radimo otvoreno. Ili, u najmanju ruku, tako se predstavljamo i takvi smo prihvaćeni. Tako funkcioniše ovaj svet.“ Taj njegov svet uključuje i Međunarodni monetarni fond i Svetsku banku, koji su i te kako odigrali značaju ulogu u „novom ekonomskom porobljavanju sveta“ i zato Džon Perkins veruje da samo jedinstven odgovor ugroženih zemalja u razvoju može razbiti obruč te nove svetske imperije bez milosti. Nekadašnji ekonomik hitmen, Džon Perkins, bez straha od revanšizma „šakala koji su u službi privredne mafije“ i sa zadovoljstvom probuđene savesti, pokušava da nam pokaže da stvari nisu uvek onakve kakvima se čine i da vredi se boriti za bolji svet, za svet bez globalne prevare, korupcije, ucene i brutalnosti.

Gospodine Perkins, Vi ste napisali knjigu „Priznanje jednog ekonomskog plaćenog ubice“, koja je izazvala i još uvek izaziva burne reakcije širom sveta, iako je to, zapravo, samo istinita priča o poslu kojim ste se nekada bavili. Možete li da nam objasnite ko su ekonomske plaćene ubice i šta je njihov zadatak?

Mi primarno stvaramo globalnu imperiju bez sile. Najvažniji zadatak za ekonomskog plaćenog ubicu je da otkrije sve one zemlje Trećeg sveta koje imaju resurse za koje su zainteresovane američke korporacije (uzmimo primer nafte), zatim tim zemljama Svetska banka ili njoj slične institucije dozvoljavaju ogromne pozajmice. Ali, novac ne ide direktno u tu zemlju. On pre ide američkim kompanijama koje grade moćne fabrike, industrijske komplekse ili preduzimaju druge grandiozne infrastrukturne projekte u toj zemlji.

Od toga imaju koristi lokalne bogataške familije jednako koliko i američke korporacije, ali to ne pomaže i većini populacije, koja je suviše siromašna da koristi struju, nije obučena dovoljno da radi u novoj industriji i koja faktički ostaje da živi van tog ekonomskog sistema.

Zemlja, naravno, završava tako što upada u ogroman dug koji ne može da izmiri. Tada mi ekonomski plaćene ubice idemo nazad u tu zemlju i kažemo: „S obzirom na to da ne možete da platite svoje dugove, dajte nam ono od čega živite – prodajte vašu naftu, po niskim cenama, našim naftnim kompanijama. Ili nas podržite svojim glasovima u UN – u ili pošaljite svoje trupe da podrže naše u Iraku.“

U nekim situacijama u kojima mi nismo imali uspeha, agenti – šakali, bili su poslati da sruše tu vladu ili eliminišu one lidere koje ekonomske ubice nisu uspele da podmite. To se meni dogodilo u Panami i Omar Torijos je bio ubijen kao rezultat toga. Ako bi i šakali podbacili, onda ide američka vojska – kao što je slučaj s Irakom.

Kako ste Vi postali jedan od njih, ekonomski plaćeni ubica?

Regrutovala me je Nacionalna agencija za bezbednost (NSA) a završio sam radeći kao rukovodeći ekonomista u privatnoj konsultantskoj firmi, gde sam bio obučavan kao ekonomski plaćeni ubica. Danas ekonomske ubice i šakali obično rade za privatne kompanije a ne direktno za NSA ili CIA.

Na koji način su, po Vašem mišljenju, Međunarodni monetarni fond i Svetska banka učestvovali u izgradnji te korporatokratije u zemljama u razvoju i koje su posledice tog njihovog delovanja tamo?

-Već sam pomenuo na koji način Svetska banka i njene sestrinske organizacije funkcionišu u čitavoj ovoj priči ali treba dodati da, jednom kada se zemlje zaduže, Međunarodni monetarni fond im nudi dodatnu finansijsku pomoć. U izvesnom smislu, to je smanjenje dugovanja ali tek onda kada se država ili države slože da prodaju svoja dobra i druge resurse stranim kompanijama i da privatizuju javni sektor. Posledica toga je da te države potpadaju pod tu svetsku imperiju.

Da li možete da nam kažete da li je moguće da se zemlje u procesu tranzicije (na primer – Srbija) izbore s negativnim posledicama ekonomske globalizacije?

Da, moguće je. Nikada nisam radio u Srbiji i ne poznajem specifičnosti vaše situacije konkretno, tako da ne mogu ni da predložim neki jasan plan. U svakom slučaju, najvažnija stvar je da se ne prihvati ideja da vi morate nekome da robujete. U kooperaciji s drugim zemljama, koliko je moguće širom sveta, od Afrike, preko Latinske Amerike, do Evrope i Azije, treba odbiti ulazak u nove dugove ili preuzimanje plaćanja starih dugova koje su napravili neki bivši lideri, korumpirani od strane ekonomskih ubica. Tek ako svi zajedno i složno ustanete i pobunite se, možete da se nadate uspehu.

I na kraju, gospodine Perkins, koji je bio Vaš najdublji motiv da napišete i objavite svoju knjigu, posebno ako znamo da ste se suočili sa puno problema i da ste čak bili i upozoreni da to ne činite a da ste Vi, uprkos tome, odlučili da svetu otkrijete istinu?

Nakon 11. septembra, dok sam stajao i posmatrao kako gori Svetski trgovinski centar, znao sam da moram da napišem knjigu. Shvatio sam koliko je važno pomoći ljudima da shvate da američka spoljna politika nije ono za šta se predstavlja da jeste i da, u suštini, ima za cilj stvaranje vrlo nepravednog i nepoštenog sveta koji će rezultirati rastućom nestabilnošću. Moj unuk očekuje da nasledi jedan miroljubiv svet, svako dete na svakom kontinentu mora imati ista očekivanja.

Da bi se to dogodilo, moramo da otklonimo uzroke terorizma, glad, siromaštvo i eksploataciju. Shvatio sam da je moj prvi korak bio da otkrijem priču o eksploataciji, priču o ekonomskim plaćenim ubicama. Nikome nisam rekao da pišem knjigu sve dok je nisam završio i poslao je određenom broju izdavača. U tom smislu, to je bila moja najbolja garancija. Svaki šakal zna da jednom kada knjiga postane dostupna javnosti, čak i da ja budem ubijen, to može samo uvećati njenu prodaju i to je veća opasnost nego to što sam ja živ.

Razgovor vodila: Sandra Maksimović

http://www.geopolitika.rs

Knjiga „Priznanje ekonomskog ubice“

Knjigu je John Perkins počeo pisati još 1982. potresen sudbinom Jaimea Roldosa, predednika Ekvadora, i Omara Torrijosa, predednika Paname, koji su ubijeni jer nisu pali pod uticaj ‘prikrivenih uboica’ pa su stigli oni pravi, iz CIA. Tada nije napisao knjigu, a potom ju je počinjao pisati još četiri puta, ali pretnje i podmićivanja uvijek bi ga uverili da prekine. Na kraju, knjigu je ipak napisao pre nekoliko godina. Njegova biografija u američkim mirovnim i ekonomskim misijama je impresivna i valja mu vjerovati kad kaže da je njegova priča istinita.

Ti inicijali (Economic Hit Man – EHM) odnosno naziv, stvarno se koriste, ljudi koji se regrutuju u misijama su to, samo što to niko ne sm e znati osim njih i njihovih nalogodavaca. Njihov je zadatak da podstiču svetske čelnike da postanu delom široke mreže koja propagira trgovačke interese SAD-a. I na tom zadatku ruke su im odrešene i mogu se služiti svim metodama.

Pokajnik, Perkins je kao EHM 70-ih i 80-ih bio član relativno male skupine, a danas u eri globalizacije EHM-ovi su mnogobrojni, to su ljudi s visokim titulama koji šetaju hodnicima velikih korporacija, od General Motorsa do Wal Marta… Ipak, Parkins misli da ima spasa i da je moguće izgraditi jedan bolji, pravedniji svet.

RapidShare Link za download cele knjige na engleskom jeziku.

Ukolliko vas zanima prevedena skraćena verzija, možete je potražiti na internetu. Uradjena je prema intervijuu Amy Goodman sa Johnom Perkinsom za radio i televiziju Democracy Now!, koju je objavio i Nexus. Ceo transkript nalazi se na http://www.democracynow.org/article.pl?sid=07/06/05/149254.

O gospodinu Perkinsu pisalli su mnogi poznavaoci svetske ekonomije i kod nas, neki od linkova :

http://www.liderpress.hr/Default.aspx?sid=44717

http://www.geopolitika.rs

Ostali linkovi :

http://www.johnperkins.org

Reč je o elektronskim senzorima, postavljenim na karoseriju vozila, koji na njoj projektuju slike okolnog pejzaža, na taj način kamuflirajući vozilo. Projekat BAE predstavlja deo programa koji će, po rečima eksperata, promeniti način budućeg ratovanja. Između ostalih projekata u okviru ovog programa, jeste i izvidnički robot, čiji je glavni zadatak da otkriva sakrivene mine i telekomandovana automatska vozila.

Egipatske su vlasti za taj zločin odmah − prema poznavateljima kretanja u toj zemlji, možda prebrzo − okrivile dežurne krivce, odnosno strane terorističke skupine. Napad podsjeća na rukopis Al-Qa’ide, ali analitičari upozoravaju da mržnju prema kršćanima sve češće iskazuju i domaće militantne skupine. Činjenica je da je vjerski jaz između većinskih egipatskih muslimana i manjinskih kršćana sve dublji.

Kršćani čine oko 10 posto stanovništva u toj 80-milijunskoj, najvećoj arapskoj zemlji na svijetu. Država prema njima primjenjuje poseban režim: primjerice, treba im suglasnost države za gradnju crkava (koje teško dobivaju), ograničena je mogućnost stupanja u brak muslimana i kršćana…

Analitičari koje je o tome pitao tjednik Time upozoravaju da je glavni problem u tome što se i egipatski muslimani i kršćanski Kopti radikaliziraju, što pridonosi međusobnom nepovjerenju i mržnji.

Kršćani imaju osjećaj da vlada zatvara oči pred agresijom kojoj su sve češće izloženi, ili odgovornost za to prebacuje na strane snage, kao što je učinila u ovom slučaju.

Jučer se nekoliko desetaka ljudi molilo u istoj crkvi u kojoj se u novogodišnjoj noći dogodilo krvoproliće, a policija ih je morala čuvati. Kršćani su na više mjesta prosvjedovali zbog slabe zaštite od napada islamskih fanatika koju im pruža država. Neki su pokušali prodrijeti u džamije kako bi se osvetili za pokolj u novogodišnjoj noći.

Poznavatelji egipatske stvarnosti upozoravaju da će se Egipat naći u velikim problemima ako se ovakvi incidenti prošire. Službene instancije prave se kao da je sve u redu i da nema mjesta nikakvoj zabrinutosti.

Sve je to, kako je AFP-u protumačio novinar Hashim Kasim, u prvom redu posljedica činjenice da vlada već godinama ne priznaje diskriminaciju koptskih kršćana. Napetost i pogoršanje situacije eskalirali su osobito tijekom prošle godine, kad je došlo do prvih otmica kršćanskih obraćenika i znatno se povećao broj napada na crkve, odnosno džamije.

MILAN KAMATOVIĆ

“Ova misija nam osigurava da će ključni resursi naše službe i ubuduće biti korišćeni za jačanje naše nacionalne odbrane”, izjavio je Ed Vilson, brigadni general Ratnog vazduhoplovstva, nakon uspešnog lansiranja u noći između nedelje i ponedeljka. Ova misija je označena kao “tajna”, tako da nisu obelodanjene druge podrobnosti.

Raketa je visoka 71,5 metara i može u Zemljinu orbitu da “odveze” teret od maksimum 24 tone. “Delta-4” je najjača američka raketa na tečno gorivo, prilikom lansiranja razvija potisak od 907.000 kilograma i u upotrebi je od 2004. godine.

Iako NRO ne objavljuje detalje o teretu, stručnjaci pretpostavljaju da će satelit služiti za prisluškivanje neprijateljskih komunikacija. Poređenja radi, najveći komercijalni satelit koji je ikada lansiran bila je telekomunikaciona letelica “terestar-1”. On je imao antenu dugačku 18 metara, koja je emitovala signale za mobilnu telefoniju u Severnoj Americi. U stručnim krugovima se procenjuje da je ovaj satelit, poznat kao NROL-32, veći od “terestara”, pa čak i od konstrukcije prečnika 22 metra koja je prošle sedmice lansirana na komercijalnoj platformi “skajtera-1”.

Raketa je uzletela s lansirne platforme 37 u Kejp Kanaveralu, a 30 sekundi kasnije probila je niske oblake i nestala iz vida. S obzirom na to da teret NROL-32 predstavlja državnu tajnu, Savez za lansiranje (ULA) oko sedam minuta nije komentarisao let, sve dok se zaštitni nos rakete nije odvojio i otpao. U tom trenutku raketa je normalno funkcionisala, ali nisu usledile podrobnije informacije.

Pretpostavlja se da je “delta-4” ponela u orbitu satelit za elektronsko prisluškivanje s ogromnom antenom. U septembarskom obraćanju Udruženju ratnog vazduhoplovstva, Brus Karlson, direktor NRO, izjavio je da “delta-4” nosi “najveći satelit na svetu”. “Verujem da je ovo peta po redu letelica tipa ‘mentor’, to jest ‘savremeni orion’”, izjavio je Ted Molčan, stručnjak za satelite.

“To su najveći sateliti koji su lansirani u kosmos.” Kad zauzme položaj, satelit će izvući ogromnu antenu i njome će “prisluškivati” određene vojne i civilne komunikacione mreže. “Satelit se sastoji od osetljivih radio-prijemnika i antene dugačke 99 metara pomoću koje će prikupljati elektronske obaveštajne podatke za Agenciju nacionalne bezbednosti”, dodao je Molčan.

Savez za lansiranje i Ratno vazduhoplovstvo su prošle nedelje morali da odlože lansiranje zbog zamene sumnjivih žica u sistemu koji je “zadužen” da odvoji raketu od lansirne platforme. Dok se raketa punila gorivom u petak, došlo je do neočekivanog porasta temperature pa je još jedno odlaganje bilo neminovno. Inženjeri su otkrili dva neispravna senzora. Oni su zamenjeni i lansiranje je zakazano za nedelju. Bilo je ovo 351. lansiranje rakete tipa “delta” od prvog leta 1960, 14. let “delta-4” i četvrta misija “delta-4” teške konfiguracije.

Raketa nosač “delta 4” teške konfiguracije, koju proizvodi “Boing”, ima motor RS-68 na tečno gorivo kompanije “Roketdajn” i tako je konstruisana da može da ponese teret od 13 tona u geostacionarnu Zemljinu orbitu

Četvrta misija rakete „delta-4”
Ovo je tek četvrta misija teške rakete “delta-4” od 2004. Ona ima tri bustera, jedan do drugog. Svaki buster ima ugrađen motor RS-68 kompanije “Roketdajn”, koji sagorevaju tonu goriva u sekundi i proizvode potisak od 2.900 kilonjutna prilikom poletanja. Poređenja radi, rakete korišćene u misijama “Apolo” na Mesec mogle su da proizvedu trostruko veći potisak od “delte”. Teška konfiguracija “delte” može da ponese u geostacionarnu orbitu teret od 13 tona. “Delta” se ne koristi u komercijalne svrhe.

Nosač aviona „Nepobedivi“, koji je proizveden 1980, a 1982. je učestvovao u Foklandskom ratu, ponuđen je na prodaju kao višak vojne opreme, javio je Rojters.

Zainteresovani kupci imaju rok za dostavljanje ponuda do 5. januara 2011. godine. Britanski budžetski defiti od 37 milijardi funti, odnosno 11 odsto proizvodnje, treba da bude smanjen za osam odsto tokom naredne četiri godine.

Suđenje Kuncu, koji je između ostalog bio osumnjičen i da je sam ubio deset Jevreja u logoru u okupiranoj Poljskoj 1942. i 1943. godine, trebalo je da počne u januaru iduće godine u Bonu. On je Jevreje isterivao iz voza, gurao ih u gasne komore, a nakon toga njihova tela bacao u masovne grobnice. Pri tome je ubio dvojicu Jevreja koja su pokušala da pobegnu iz voza, kao i osmoricu ranjenih. Kunc, protiv koga je optužnicu podigao sud u Dortmundu, tokom saslušanja odbacio je sve optužbe koje su mu stavljane na teret.

Direktor Centra „Simon Vizental“ Efraim Zurof istakao je da žali što Kunc nije dočekao suđenje, dodajući da je Kunc decenijama živio u Nemačkoj bez ikakvih problema što je rezultat „loše istrage koja je do nedavno ignorisala nacističke zločince koji nisu bili visoki oficiri“.

„Blekvoter“ (Blackwater), privatna vojska, poznata je svetskoj javnosti po tome što je, u vreme dok je predsednik SAD bio Džordž Buš, ratovanje na Bliskom istoku u potpunosti preuzela u svoje ruke, budući da su plaćenici te kompanije učestvovali u najosetljivijim akcijama Centralne obaveštajne agencije (CIA) – otmicama i atentatima u Pakistanu, Iraku i Avganistanu.

O tome je u decembru mesecu prošle godine pisao list „Njujork tajms“, navodeći da je vojska Blekvotera bila treća najbrojnija armija, posle američke i britanske, koja je učestvovala u operacijama u Iraku. List je naveo da je ta privatna armija (kompanija) dobila zadatak da za američku vladu radi, tako nazvane „poslove bezbednosti“, u periodu od 2001. do 2009. godine.

U tom periodu, organizacije blisko povezane sa privatnom militantnom kompanijom „Blekvoter“, pružale su usluge obaveštavanja, obuke i bezbednosti ne samo Beloj kući, već i mnogim vladama širom sveta, ali i nekolicini multinacionalnih korporacija. Na spisku su se tako našli najveći proizvođač genetski modifikovanog semena „Monsanto“, energetski gigant „Ševron“, kao i kompanije „Volt Dizni“ i „Rojal karibijan kruz“, pa i bankarski giganti, među kojima se navode „Dojče banka“ i britanski „Barklejs“.

„Blekvoter“ je svoje poslove ugovarao preko dve zasebne kompanije koje su u vlasništvu osnivača te privatne, paravojne organizacije, Erika Prinsa – „Total intelidžens solušn“ (TIS) i „Terorizm risrč center“ (TRC). Mreža dakle funkcioniše kao visoko-koordinisan sistem.

Rade za svakog ko plati

Nedavno je „Njujork tajms“, baveći se ponovo istom temom, izvestio da je „Blekvoter“ stvorio „mrežu od tridesetak ogranaka ili filijala kako bi dobili milione dolara u okviru ugovora američke vlade, a posle kritika na račun ove kompanije zbog bezobzirnog ponašanja u Iraku“. Dokument u koji je list „Nejšn“ (The Nation) imao uvid, otkriva nove detalje u vezi sa nekolicinom takvih kompanija, ali otvara i novo poglavlje u vezi sa najosetljivijim operacijama koje je „Blekvoter“ obavljao za niz moćnih kompanija i vladinih agencija. Dokument potvrđuje i ključne uloge koje su, radeći za „Blekvoter“, imali bivši najviši zvaničnici Centralne obaveštajne agencije. Jedan od njih je bivši čelnik paravojnih operacija Enrike Prado, koji je napravio svetsku mrežu inostranih operativaca. On je kao „veliku prednost“ potencijalnim mušterijama nudio mogućnost da se u slučaju potrebe lako distanciraju od svega. Inače, CIA već duže vreme koristi takve „ovlašćene snage“ kako bi obavila nedozvoljene operacije ili pokrila umešanost američke vlade u „neukusnim operacijama“, i zaštitila ih od kontrole. Interesantno je da, u nekim slučajevima, te „opovrgavajuće“ inostrane snage čak ni ne znaju za koga rade.

Prado i Prins su izgradili čitavu, supertajnu mrežu ljudi koji imaju posebne veštine, dok je „Blekvoter“ bio u središtu „Programa atentata“ početkom 2004. godine, kojim je rukovodila CIA, koja je od 1976. godine, predsedničkim dekretom, službeno imala zabranu organizovanja atentata, ali je posle 11. septembra 2001. ponovo dobila dozvolu u obliku naredbe predsednika Buša da se “uhvate ili ubiju” vodeći operativci Al-Kaide. Oni su tu posebnu jedinicu za specijalne zadatke obučavali na jednom od Prinsovih poseda u Virdžiniji, sa namerom da ulove potencijalne i osumnjičene teroriste širom sveta, u saradnji sa inostranim operativcima. Bivši zvaničnik Centralne obaveštajne službe rekao je da je „korist od angažovanja ’Blekvotera’ i njegovih inostranih operativaca, a u sklopu njenih operacija, bila u tome što niko nije želeo da vidi ’američki otisak prsta’ u svemu tome“.

Cenovnik usluga privatne vojske

Novembra 2007. godine, navodi nedeljnik „Nejšn“, zvaničnici Prinsovih kompanija napravili su cenovnik za bezbednosne i obaveštajne usluge za privatne kompanije, ali i imućne pojedince. Prado i ostali zvaničnici kompanije „Blekvoter“ mogli su da budu angažovani od strane kompanija i pojedinaca iz svih delova sveta. Četvoročlani tim za nadgledanje, predvođen Pradom, koštao je unutar SAD više od 33.000 dolara nedeljno. U drugim državama, za 5.000 dolara dnevno, potencijalni klijenti su mogli da angažuju Prada ili bivše više zvaničnike CIA, Kofera Bleka i Roberta Ričera koji su predstavljani kao „ljudi koji na nivou države donose odluke“.

Erik Prins, osnivač Blekvotera
Među dokumentima u koje je „Nejšn“ imao uvid, najviše zapada za oči podatak da je „Blekvoter“, preko TIS-a nastojao da postane produžena ruka kompanije „Monsanto“, nudeći usluge operativaca, koji bi okupili grupu aktivista protiv multinacionalnih, konkurentnih, bio-tehničkih firmi. Saradnja kompanija „Blekvoter“ i „Monsanto“ trajala je od 2008. do 2010. godine. U dokumentu se navodi da je toj kompaniji pružana usluga sakupljanja informacija kroz monitoring izveštaja lokalnih medija i ostalih javno dostupnih informacija o aktivnostima pojedinih grupa ili pojedinaca koje bi mogle da predstavljaju opasnost po poslovanje kompanije širom sveta.

Kompanija „Volt Dizni“ angažovala je TIS i TRC da ispitaju „mogućnost pretnji“ na lokacijama u Maroku, gde je ta kompanija planirala snimanje jednog filma. Koliko je kompanija bila zadovoljna uslugom ostaje nepoznanica, ali se zna da je na račun TIS-a uplaćeno svega 24.000 dolara.

U Kinu bez elektronike

U cilju procene situacije u Kini, usluge tih kompanija platila je „Dojče banka“. U izveštaju je pisalo da je „pretnja kineske tehničke kontraobaveštajne službe jedna od najvećih u svetu. Mnogi hoteli sa četiri ili pet zvezdica, odnosno njihove sobe i restorani su pod stalnim audio-video nadzorom od strane kineske obaveštajne službe“. Uz to, „i mobilni telefoni, koji koriste kinesku mrežu, usled daljinskog aktiviranja mikrofona, mogu da postanu aparati za prisluškivanje“. U zaključku je pisalo da „predstavnici ’Dojče banke’ ne bi trebalo da nose sa sobom u Kinu elektronske uređaje“. Za te usluge plaćeno je 70.000 dolara.

TRC je za britanskog bankarskog giganta „Barklejs“ ispitivao i pozadinu libijskih i saudijskih biznismena u okviru kompanije „Saudi Binladen grup“ i povezanosti sa Osamom bin Ladenom. A, kanadska vojska platila je kompaniji „Blekvoter“ 1,6 miliona dolara preko TRC, za obuke vojnika u okviru kursa pod nazivom „Slika u ogledalu“, koji je podrazumevao da vojnici žive kao pripadnici Al Kaide, kako bi razumeli um i kulturu pobunjenika u Avganistanu.

Među vladama koje su koristile obaveštajne usluge i protivterorističku obuku jesu i vlada Kraljevine Jordana, za sumu veću od 1,6 miliona dolara, 2009. godine. Taj dogovor i tadašnje aktivnosti su sada pod istragom u koju su uključena petorica visokih zvaničnika „Blekvotera“. Uz to, usluge su koristile i policija Holandije, kao i nekoliko vojnih baza Sjedinjenih Država (među njima najznačajnija „Fort Breg“, dom elitne Zajedničke jedinice za specijalne operacije). Osim toga, „Blekvoter“ je, kroz svoje dve kompanije, radio i za Odbrambenu obaveštajnu agenciju (DIA), Odbrambenu agenciju za smanjenje opasnosti (DTRA) i Američku komandu u Evropi.

Prins otišao u Emirate

Aktivnosti u Pakistanu, takođe nisu prošle bez ove paravojne organizacije. Interesantno je da je bivša premijerka te države Benazir Buto, radila za ovu kompaniju tokom predizborne kampanje 2008. godine. Posle natpisa u lokalnoj štampi da je Buto angažovala „američku bezbednost“, Robert Ričer je čelnicima kompanije pisao da bi pažljivo trebalo posmatrati razvoj situacije, zbog opasnosti od isplivavanja njihovih imena u javnost. Buto je dva meseca kasnije ubijena u atentatu, a nejasno je i dalje zašto je i u kom kontekstu Ričer u svojim porukama spominjao Al Kaidu.

Posle masakra u okolini Bagdada, kada su pripadnici „Blekvotera“ ubili 17 civila, Prado je osnovao sopstvenu kompaniju, ali je veze sa bivšim poslodavcem zadržao, a tokom proteklog leta, Erik Prins je stavio „Blekvoter“ na prodaju i preselio se u Ujedinjene Arapske Emirate. Međutim, čini se da teško napušta svet senki i prisluškivanja. Sam kaže da je otišao tamo zbog čistog poslovanja i prilike koju pruža ta oblast, zbog odlične logistike, prijateljske poslovne klime, niskog poreza i slobodne trgovine. Uz to, UAE nema ugovor o izručenju sa SAD, navodi nedeljnik „Nejšn“.

Autor: Relja Božić (the nation / ny times)

„Istraživanje o vakcinisanju od seksualno prenosivih bolesti, sprovedeno od 1946. do 1948. godine, bilo je svakako neetično. Iako se to dogodilo pre 64 godine, zgroženi smo takvim istraživanjem za svaki prekor, koje se sprovodilo pod maskom brige za javno zdravlje“, ističe se saopštenju Stejt departmenta.

„Duboko žalimo da se to dogodilo i izvinjavamo se svim pojedincima koji su bili pogođeni takvom odvratnom istraživačkom praksom“, navodi se u zajedničkom saopštenju državnog sekretara Hilari Klinton i sekretara za zdravstvo Ketlin Sebelijus.

„Ponašanje prikazano u tom istraživanju ne predstavlja vrednosti SAD, niti našu privrženost ljudskom dostojanstvu i velikom poštovanju prema narodu Gvatemale. To istraživanje je tužan podsetnik da adekvatna zaštita ljudi nije postojala pre pola veka“, dodaje se u tekstu.

Radi se o projektu čiji su kosponzori bile vlade SAD i Gvatemale. Eksperiment je obuhvatio oko 700 osoba – zatvorenika i pacijenata bolnice za mentalne bolesti.

Istraživači su navodno pokušali da odrede da li penicilin može da spreči infekciju, ali nisu pružili nikakvu naučno korisnu informaciju i rezultati su sakriveni, dok ih nije otkrila Suzan Reverbi, profešor na Vesli koledžu.

Demokratski

Delili su genetski modifikovan kukuruz, u koji je bila ubrizgavana sperma 10 godina, pa je razvio spermicidno dejstvo.Institu koji je to radio je vlasni[tvo Rotšilda, i trebao bi da se bavi razvijanjem nove hrane zbog rastućih potreba. Otkrila ih je katolička misija, pa se zato izvinjavaju. Dobro je što nama kvalitet uvoznog semena, garantuje američki Institut za seme.

bigserb

a kad ce izvinjenje indijancima, japancima, vijetnamcima, koreancima, srbima, palestincima, iracanima, irancima, avganistancima, pakistancima, celoj africi, juznoj i srednjoj americi, ….., u stvari celom covecanstvu?

HS

@bigserb : Ne sporim to sto kazete, ali bih da dodam da su Indijanci dobili izvinjenje i nesto mnogo vise od toga: u SAD danas postoji rasizam koji favorizuje Indijance u odnosu sve nas ostale. Oni imaju besplatno zdravstvo (dok smo mi ostali neosigurani ili nedovoljno osigurani) visoko skolstvo na svim univerzitetima (prosek oko $15 000 – 20 000 godisnje za skolarinu, vise od moje godisnje zarade), oslobodjeni su poreza na rezervatima (zato svaki rezervat ima kockarnice, cist profit), a za sve te njihove privilegije placaju mali ljudi poput mene, novcem od poreza. Ovaj svet je cudo.

Zbog toga su suvremena torpeda izrazito glatka, najcesce presvucena tankim slojem sintetickog materijala, a po svom izgledu su bitno odudaraju od torpeda iz Drugog svjetskog rata, nacickanih raznim izdancima.

Izbjegavanje cak i najmanjih ogrebotina na trupu torpeda dovelo je do uobicajene prakse da su suvremena torpeda,od isporuke iz tvornice do uvlacenja u lansirne cijevi, omotana posebnim zastitnim slojem, od nezapaljivog materijala.

Osim navedenih znacajki trupa, suvremeni se torpedo bitno razlikuje od svojih prethodnika sustavom vodjenja, odnosno samonavodjenja. Tako danas postoje zicom, odnosno provodnikom navodjena torpeda te torpeda sa glavom za samonavodjenje.

Za vodjenje torpeda sluzi koristi se provodnik s vise od jednog izoliranog vodica, kroz koji se najcesce u digitalnom obliku obavlja komunikacija izmedju torpeda i lansirne rampe (podmornice, broda..) Provodnik mora biti: vrlo malog promjera, visoke prekidne cvrstoce i podatan za odmotavanje bez stvaranja petlji.
Duljine provodnika sezu do 25.000 m.

Glava za navodjenje, naknadno uvedena, sastoji se uglavnom od kativnog i pasivnog sonara. Glava, taj mozak torpeda, mora istovremeno udovoljavati nizu slozenih zahtjeva, kao sto su:

a) maksimalna mogucnost razlikovanja cilja od suma okoline
b) visoka mogucnost razlucivanja signala stvarnog cilja od signala namjernog ometanja
c) zadovoljavajuce funkcioniranje i u uvjetima losih hidroloskih prilika (plitko more, zaledjena povrsina…)

Glava suvremenog torpeda mora pri na kraju putanje usmjeriti torpedo na udar pod pravim kutom buduci da je samo tako moguca penetracija cvrstog trupa moderne podmornice.

Nadalje, inteligencija glave za samonavodjenje ocituje se i u kombiniranoj upotrebi pasivnog/aktivnog sonara, s rezimom kratkotrajnog rada aktivnog sonara, kako bi se sto vise umanjila mogucnost otkrivanja torpeda i aktiviranja protumjera..

Znatnu promjene u odnosu na Drugi svjetski rat nalazimo i kod konstrukcije bojeve glave torpeda. Tako se danas koriste visokorazorni eksplozivi, 3-4 puta snazniji od TNTa. Razvijeni su i posebni upaljaci, sa tzv. dvofaznim razaranjem – pri cemu manji dio naboja otvara dvodno odnosno vanjski trup podmornice, nakon cega se u blizini glavne oplate aktivira drugo, razornije punjenje. Kakvo je trenutno stanje u nekim mornaricama:

Francuska:

Koriste teski torpedo kalibra 533 mm oznake F17, s elektromotornim pogonom (srebro-cink baterije) s dva kontrarotirajuca propelera, brzine do 40 cv, doplova 20 km, operativne dubine do 600 m. Koriste ih i podmornice i povrsinski brodovi. Sustav navodjenja je kombiniran zicom (u prvoj i najduljoj fazi putanje), a potom glavom za samonavodjenje.

Svedska:

Svedjani su se od pocetka orijentirali na laka torpeda kalibra 400 mm tipa TP41 do TP45. Kao i Francuzi koriste zicano navodjenje te glave za samonavodjenje, a krasi ih i mogucnost promjenljivih brzina na putu do cilja
Sam sustav zicanog navodjenja omogucuje razlikovanje cak 80 razlicitih vrsta poruka izmedju torpeda i lansirne platforme. SVE moderne podmornice svedske mornarice opremljene su Boforovim teskim torpedima, model 613, mase 240 kg i dometa 20 km.

Inace, o kakvim “ state of the art“ plovilima je rijec, govori i podatak da su ih ameri posudili za simulaciju vojne vjezbe u kojoj su ispitivali prednosti i nedostatke u borbi protiv dizelskih podmornica… pronasli su jako puno nedostataka. Suprotno svom standardnom uvjerenju, volim vjerovati da su se podmornice pokazale nadmocne, a ne ameri glupi.

Po pitanju protupodmornicke borbe, Svedjani su se drzali jednostavnog koncepta raketnih bacaca Bofors 375 mm, razvijanih jos od 1948., na bazi iskustava stecenih u II. svj. ratu. Kada su u pitanju manji brodovi, proizveli su bacace granata tipa Elma, malog dometa (350 m) i 4.35 kg teske.

Ovim sustavom opremljene su i finske korvete tipa Helsinki, odnedavno u sastavu HRM.

UK:

Trnovit put prosla je Britanska Kraljevska mornarica, dok nije razvila zadovoljavajuce torpedno oruzje za svoje potrebe. 30 godina trajao je taj razvoj, da bi tek koncem 80ih dobili prve ucinkovite primjerke teskih torpeda Mark24 Tigerfish, prvenstveno predvidjenih za lansiranje iz britanskih njukularnih podmornica. Brzina im se procjenjuje na 50 cv, doplov do 39 km, a operativna dubina na 610 m. Povucena su iz upotrebe 2004. godine.

Slican tezak put razvoja prosao je i (pre)ambiciozno zamisljeni projekt Spearfish, s 300kg eksploziva, namijenjen za unistavanje sovjetskih nuklearnih podmornica, ali i za kapitalne povrsinske ciljeve. Za pogon koristi plinsku turbinu, koja pokrece tzv. pump-jet propulzor.

Americki razvoj

II. svjetski rat

Mark24 – 68 potopljenih podmornica
195X, Mark 44 – 324mm, proizvedeni u 10500 primjeraka, predvidjeni za lansiranje sa zrakoplova i brodova.
Mark 46 – isti tip i namjena, ali dosta poboljsana svojstva, ukljucujuci novi sonar za otkrivanje najnovijih, modernih ruskih podmornica, oblozenih posebnim (anehoicnim) materijalima za prigusivanje suma.

I na polju teskih torpeda Ameri biljeze konstantan napredak; posebno nakon pojave sovjetskih podmornica Alfa, brzine 40 cvorova. Tako je nastao Mark 48 – 55cv, 46 km dometa, 914 m operativna dubina.

Na djelu:

Vec sredinom 50-ih Ameri eksperimentiraju sa Mark 44, montirajuci ga na rakete, kako bi mu povecali domet i prenijeli ga do cilja, makar dio puta – zrakom.

Istovremeno pocinje razvoje dubinske bombe na cilj donesene raketom (rocket-propelled depth charge), da bi se oba programa 1956. sjedinila u ASROC (Anti-Submarine Rocket) sustav, koji se i dandanas koristi. Brzina oruzja u zraku je 0,9 Macha, domet 10 km.

I secer na kraju Rusi – bivsi SSSR:

Ukoliko netko ne zna, Rusi su najdalje dospjeli u postizanju odlicnih rezultata u primjeni superkavitacije, kako na polju pogona brzih patrolnih brodova tako i kod podvodnih oruzja.

Tako je na bljestavom nebu podvodnog oruzja trenutno NAJVECA zvijezda ruski super torpedo tipa Škval (Oluja), s njukularnim glavama, kalibra 534mm, kojim je opremljena vecina ruskih podmornica II. i III. generacije.

Nadalje – Skval koristi cvrsto hidro-reaktivno gorivo koje izgara, kako u samom motoru, tako i u vodi koja okruzuje torpedo. Time se stvara superkavitirajuce okruzenje koje tako „podmazanom“ torpedu dopusta GOLEMU BRZINU OD 200CV, odnosno 100m/sec.

Zanimljivo je da se Kina, preko Kazahstana domogla 40ak primjeraka ovog elitnog naoruzanja, dok je ruski ministar vanjskih poslova Sergej Lavrov opovrgao prodaju ovih torpeda Iranu, mada su Iranci 2006. izveli testno lansiranje dva torpeda tipa Hool (Kit) napadno slicna Skvalu.

Italijan je tražio da lutka u potpunosti liči na njegovu bivšu s tim da ima – veće grudi. ”Napravili smo lutku kakvu je tražio. Radi se o plavoj, nasmejanoj devojci, koja ima veće grudi i obliju pozadinu”, izjavio je vlasnik Bortolin.

On je dodao da su sve lutke koje pravi njegova kompanija verodostojne i mogu izvoditi sve pokrete kao i stvarne osobe. ”Lutka koju je on tražio bila je nešto skuplja – 15.000 evra – jer smo morali da izradimo potpunu kopiju, pa su čak i zubi i nokti morali da budu isti.

„Ona je sada savršena devojka“, rekao je Bortolin ne želeći da otkrije identitet naručioca.

Iznad avganistanskih planina trenutno neprestano patrolira dvadesetak bespilotnih letelica tipa „predeter“ (grabljivica) – pre godinu dana letelo ih je upola manje. Svaka letelica može da ostane u vazduhu neprekidno 40 sati i opremljena je preciznim raketama tipa „helfajer“ (vatra pakla). Cilj raketa su pobunjenici, pre svega njihove glavešine.

Iznad Avganistana neprestano kruže i druga dva tipa bespilotnih letelica – MQ-9 „riper“ (kosac) i „global houk“ (globalni soko) sa rasponom krila od četrdeset metara. Tokom protekle godine bespilotne letelice su iznad Avganistana i Iraka bile 185 hiljada sati u vazduhu – tri puta duže nego 2006. godine.

Svaki pad košta i do 5 miliona dolara

Predviđa se da uskoro u vazduhu budu 300 hiljada sati godišnje što svedoči o njihovom sve većem značaju za američku vojsku. Međutim, superoružje je podložno kvarenju. Iz izveštaja američkog ministarstva odbrane vidi se i šta su najčešći problemi: smetnje u sistemu, kompjuterske greške i, naravno, ljudske greške najčešći su uzroci padova letelica.

Do sada u operacijama u Iraku i Avganistanu palo je 38 „predatera“ i „ripera“, a još devet letelica se srušilo prilikom testiranja u vojnim bazama u SAD. Svaki pad košta između 3,7 i pet miliona dolara. Prema priznanju ratnog vazduhoplovstva ukupno je bilo 79 udesa bespilotnih letelica u kojima je šteta bila veća od milion dolara.

Iz izveštaja koje je objavila Vikilik vidi se da je u septembru prošle godine jedan „riper“ uništen iznad naseljenog područja u Avganistanu, jer se prekinula veza komandnog centa sa avionom. Jedna letelica tog tipa košta oko 13 miliona dolara, a njom se upravlja iz baze u SAD uz pomoć satelita i kompjutera. Praktično, „pilot“ odsedi radno vreme u bazi posmatrajući ekran i dajući komande letelici, uključujući i ispaljivanje raketa.

Nije bilo vremena da se otklone nedostaci

Na razvoju novog oružja insistiralo se posle terorističkih napada 11. septembra i invazije Avganistana. „U tom trenutku letelice uopšte nisu bile spremne i nismo imali vremena da otklonimo nedostatke“, kaže Trevis Bardin iz odeljenja za bespilotne misije.

Istina, na osnovu podataka koje je objavio Vikilik nemoguće je sasvim precizno proceniti koliko su bespilotne letelice sklone kvarovima. Međutim, u tim izveštajima pominje se više incidenata – na primer u novembru 2008. na aerodromu u Kandaharu srušio se „predeter“ sa raketom ispod krila, a pominje se i slučaj da je bilo nemoguće upravljati letelicom zbog problema sa motorom, tako da se ona spustila nekoliko kilometara ispred baze.

Kvarovi, nastojanja da se spase skupocena oprema i opasnosti prilikom misija spasavanja – sve su to tamne strane korišćenja bespilotnih letelica u ratu sa pobunjenicima, mada ih, uprkos svemu tome, u vazduhoplovstvu i dalje hvale kao čudotvorno oružje.

Dva robota sa sistemima nadzora, praćenja, pucanja i prepoznavanja glasova integrisani su u jednu jedinicu, rekao je portparol južnokorejskog Ministarstva odbrane. Jedinica vredna 400 miliona vona (263.000 evra) instalirana je prošlog meseca na stražarskom mestu u centralnom delu Demilitarizovane zone (DMZ), koja deli poluostrvo, objavila je agencija Jonhap.

Agencija je prenela izjavu vojnog zvaničnika koji je rekao da će Ministarstvo odbrane Južne Koreje razmestiti robote stražere duž čitave granice, ukoliko test prođe uspešno. Roboti koriste detektore toplote i pokreta da osete moguće pretnje i uzbune komandne centre.

Ukoliko operater komandnog centra ne može da identifikuje moguće uljeze preko audio ili video komunikativnog sistema robota, on može da naredi mašini da puca iz svoje puške ili automatskog bacača granata.

Južna Koreja je takođe razvila sofisticirane robote za borbu, naoružane i sa senzorima, koji bi mogli da se priključe vojnicima na bojnom polju. Zemlja ima 655.000 regruta, dok snage Severne Koreje broje 1,2 miliona – padajuće stope nataliteta, međutim, ukazuju da će se Seul u budućnosti boriti da održi broj vojnika.

Sjećam se još kao mali sam čitao o dvoboju «Dore» i sovjetskih fortova «M. Gorki» I i II (svaki sa po dvije ex-brodske topovske kule od 305 mm) kod Sevastopolja: spominjali su se i «minobacači» Karl, čije su se granate čak mogle i promatrati tijekom leta, budući da im je brzina bila relativno mala. Anyway, Dora se ne spominje kao neki bitni faktor u uspjehu Nijemaca kod Sevastopolja.

A jedno vrijeme je čak postojala i sovjetska verzija priče da Dora nije ni bila pod Sevastopoljem – jer navodno nisu bili nađeni nikakvi tragovi njenog korištenja, odnosno eksplozija granata (7 tona nije mala stvar…).

Dora je ipak bila i rokala po Sevastopolju, samo su Sovjeti nerado htjeli priznati da do samog trenutka pakla koji se na njih obrušio iz najtežih topovskih cijevi korištenih u WW2 nisu imali pojma o njihovom dolasku na ratište, odnosno uopće nisu vjerovali u njihovo postojanje na Istočnom frontu. Kada su na njih počele padati monstruozne granate iz Karla, Rusi su ih brzo pravilno identificirali kao ispaljene iz «mortira» (superteških minobacača). Komandant forta «M. Gorki I» G. Aleksander, čija je utvrda više puta bila izravno pogođena, javljao je u štab da se po njemu «dejstvuje» «nikad viđenim oruđem». Rusi su konačno povjerovali tek kada su uslikali jednu neeksplodiranu granatu od Karla (240 cm duljine), uz borca, za usporedbu veličine.

To je bio, dakle, «Karl». A Dora? O njoj Rusi nisu imali pojma ni za vrijeme bitke, a ni poslije. Zato nisu ni tražili nikakve tragove. Čekaj malo, pa nije mala stvar kad te pogodi tako nešto…e, ali ključna riječ je «pogodi». A Dora je bila primjer slabe preciznosti: od 48 komada ispaljenih granata, samo ih je 5 pogodilo grubo u područje cilja (uz rasipanje pogodaka do 500 – 700 metara!), ali nisu pričinili «kritičnu štetu». Veli stanoviti E. von Mannstein: Dora jest vrhunsko tehničko dostignuće, ali u vojnom smislu totalna rauhuana! Odnos pogodaka i promašaja bio je razlogom zašto je Krupp izjavio da Dora «nije baš najsvjetljija točka njem. topničkog umijeća».

U cijeloj Sevastopoljskoj operaciji, prilikom koje su Nijemci stvorili do tada neviđenu topničku koncentraciju na Ist. frontu, vatra Dore predstavljala je tek 0,0085 %, a Karla 0,03 % onoga što su Nijemci sasuli po Sovjetima (cijelom teritoriju, ali sa naglaskom na utvrđene pozicije). Karlovi i Dora nisu imali odlučujuću ulogu u njemačkom uspjehu.

forum.hr

Iako spolja deluje kao sterilno remek-delo francuskog arhitekte Filipa Starka, koje je koštalo 300 miliona dolara, jahta krije neverovatan enterijer u kome dominira bezbroj ogledala i reflektujućih površina. Luksuz je primetan na svakom koraku, te čak i brodski kapetan sedi u stolici od krokodilske kože.

Andrej Meljničenko pre nekoliko godina poklonio je svojoj supruzi Aleksandri na dar veličanstvenu morsku neman, koju je nazvao „A“, po početnim inicijalima njenog imena, a celokupan dizajn je poverio Filipu Starku. Francuskom arhitekti su ruke bile odrešene, te je zaista pustio mašti na volju. U kratkoj video turi novinar „Wall Street Journala“ imao je prilike da po prvi put zaviri u unutrašnjost jahte, a otkriva se svet o kome obični smrtnici mogu samo da sanjaju.

Filip Stark ispunio je enterijer staklom, ogledalima, vitražima, kristalima i drugim reflektujućim površinama, a kako je sam priznao, staklo obožava zbog njegove matematičke lepote. Tako se u dnevnom boravku nalazi vitrina u kojoj je smeštena prava staklena menažerija. Boje nameštaja se savršeno uklapaju u morski ambijent, a prisutne su sve nijanse bele i bež, kao i neizostavne crne. Do glavne spavaće sobe silazi se vijugavim stepenicama, a hodnik je prekriven sa bezbroj listića srebra, koji pružaju iluziju riblje krljušti. Gelender na stepenicama je ručno rađen i koštao je 60.000 dolara.

Andrej i Sandra Meljničenko

Na ulazu u spavaću sobu nalazi se poseban sistem obezbeđenja koji radi na principu prepoznavanja otiska prsta, a u nju inače pristup ima samo pet osoba. Jedan od najzanimljivijih detalja spavaće sobe je televizor, čiji ekran ima dijagonalu 1,5 metara! Zanimljivo je takođe da se TV spušta sa tavanice, u koju je u potpunosti uklopljen.

Da se zaista išlo do neverovatnih detalja, govori i podatak da su svi držači u kupatilu i drugim prostorijama rađeni po meri i od plemenitih metala. Zidovi većine soba su prekriveni ogledalima i životinjskom kožom, a pravi kuriozitet je gostinska soba u kojoj je sav nameštaj u beloj boji, a izrađen je od morske raže. Jahta je toliko prostrana da se u nju mogu smestiti po dužini zajedno jedan fudbalski i jedan košarkaški teren, a da biste pretrčali hodnik, treba vam bar 20 sekundi. U danima kada vlasnici ne žele da se kupaju u moru, tu su i tri bazena, od kojih je jedan masažni. Ovaj relaks bazen se nalazi na krmi broda i u njemu su dve masažne stolice. Dno bazena je delom od stakla, a ispod bazena je diskoteka.

Na pramcu jahte je i pista za helikopter, na koju sleću gosti ili je povremeno koristi i sam Meljničenko kada treba da „skokne“ do svoje kancelarije u Londonu.
Jedini tradicionalni detalj koji je Stark zadržao na jahti jeste kormilo, koje je od drveta. Doduše, kapetan ga retko koristi, budući da jahtom upravlja samo jednim džojstikom ili putem tač skrin kompjutera. Ni kapetanova stolica nije obična, već je stilizovana, napravljena od kože aligatora, sa rogovima afričke antilope.

Četiri najskuplje Jahte srpskih bogataša
1. Miodrag Kostić Kole
- model ISA 48; ime: Alexandar V
- dužina 48 metara, širina 8,9 m, motori MTU 2×4000 KS, brzina 16,7 čvorova, gorivo 69.000 litara
- cena 28 miliona evra

2. Siniša Mihajlović
- model Baglietto 41
- dužina 40,80 m, širina 8 m, motori Caterpillar 2×3.700 KS, brzina 35 čvorova, rezervoar goriva 35.000 l
- cena 20 miliona evra

3. Vojin Lazarević
- model Sunseeker Predator 108
- dužina 33 m, širina 6,30 m, težina 70 tona, motori MTU 3 x 2.000 KS, brzina 42 čvora, gorivo 11.000 litara
- cena 10 miliona evra

4. Željko Mitrović
- model Sunseeker Yacht 105; ime: El Bosco
- dužina 30,82 m, širina 6,30 m, gaz 2 m, motori MTU 2×1800 KS, brzina 31 čvor
- cena 9 miliona evra

Ante Pavelić je odenuo fra­tarski habitus, pustio bradu, potkresao guste karakteristične obrve, natakao lažne naočare i pretvorio se u kapucinskoga patera Benareza. Iz straha od provale menjao je samostane, dok su mu žena i deca stanovali u vili u okolini Klagenfurta, uz jugoslovensku granicu, pa je puno vremena provodio s njima i strepio za sudbinu svojih roditelja, majke Mare i oca Mile, koji su ostali u Zagrebu…

Nakon što je večerala, četvorka se vratila u sobu za sastanke.
Stevo Krajačić je otvorio knjiguna čijem je omotu je bilo napisano: A. P. – odlazak u Argentinu 1948. Ustaški sveštenik Draganović je uz privolu Vatikana u aprilu 1946. javio Paveliću da se prebaci iz Austrije u Italiju. Poglavnik je u kapucinskoj odori preko vrletnih staza sa pratnjom pregazio granicu na Alpima i iz mestašca San Pjetro del Kadore dokopao se Venecije. Odatle su ga prosledili u Firencu, gde je Pavelić s onom dvojicom pratilaca ostao oko mesec dana, a potom krenuo vozom u Rim. Krunoslav Draganović mu je obezbedio španski pasoš i od tada je poglavnik Ante Pavelić postao padre Pedro Goner. Nastanio se u Katoličkom kolegiju, uz zgradu vitezova malteškoga reda u sklopu građevina koje su pripadale državi Vatikan. Tako je s još nekoliko ustaških vrhovnika zahvaljujući eksteritorijalnosti bio zaštićen od upada američke i engleske okupacione vojske i domaćih policajaca koji su, loveći ratne zločince, tragali i za njim. A čuvalo ga je i dvanaest telohranitelja, ustaša.

„Jesu li naši tada planirali da na prepad otmu Pavelića ili ga ubiju?“, neočekivano je upao Predrag Grabovac.

„Jasno da smo razmišljali. Ali nakon streljanja Draže Mihailovića i samoubistva generala Milana Nedića, koji je iskoristio trenutke nebudnosti opuštenih stražara i survao se s najvišeg prozora beogradskog zatvora – a što su u zapadnim novinama propratili zlim člancima kako to nije bilo samoubistvo nego najprimitivnije policijsko ubistvo – i osude Alojzija Stepinca u Zagrebu, drug Tito nam je, kako bi stišao kapitalističku orkestriranu halabuku, naložio da odustanemo od Pavelićeve otmice. Jer bi naoružani otmičari morali upasti na suvereno vatikansko tlo, likvidirati neke od čuvara, a takav bi se čin izrodio u međunarodni skandal bez presedana“, objašnjavao je Stevo Krajačić.
„Zašto mu onda nismo rasturili mozak?“, nije posustajao Grabovac.

„Isto mu se piše, amigo. Iako to ni u bunilu ne bismo priznali, niko u svetu s pravom ne bi progutao naš otklon da ga mi nismo umlatili, nego da je to bio obračun u ustaškom podzemlju. Pre nego što ubije Antu Pavelića, osoba poslata da obavi taj posao morala bi da preskoči ogradu Katoličkoga kolegija i povredi vatikansku suverenost. A smaknuti ga i onda uteći bez traga i glasa, smatrao je drug Tito, bila bi živa opasnost da u delu kolebljivaca u hrvatskom narodu poglavnik od zločinca preraste u mučenika i uđe u mit i legendu.“

Ubrzo posle Ante Pavelića, u Italiju su, takođe pešice preko Austrije, stigli njegova žena Mara i troje dece.

Pavelić se svakodnevno viđao s Draganovićem, koji ga je vešto skrivao i izdašno mu pomagao, novčano i materijalno. Koristeći uticajne veze i jake pozicije u Vatikanu, Krunoslav Draganović je isposlovao odlazak više grupa ustaša brodom u Argentinu. Pripremao je put i porodici Pavelić. Po našim saznanjima, trebalo je da poglavnik pođe još u leto 1947, ali se na smrt prestrašio posle slučaja s generalom Vladimirom Krenom, zapovednikom ustaškog ratnog vazduhoplovstva koji je u jesen 1948. u Zagrebu bio osuđen na smrt i pogubljen.

Ponoć je odavno prošla, a razgolićavanje poglavnikovog lika i naličja, dela i nedela, nastavlja se u službinoj vili. Uz novu bocu viskija.

Predrag Grabovac živahno istresa podatak za podatkom: i o tome kako je Ante Pavelić živeo dok se nije uvaljao u graditeljski biznis kako su Argentinci, strancu, političkoj izbeglici, dopustili da registruje građevinsku firmu i da mu je vrata Argentine otvorio kardiolog i intimus porodice Peron dr Branko Benzon, nekada prvi ambasador NDH u Berlinu. Negde pred zoru, Stevo Krajačić je ustao i zahvalio se na utrošenom vremenu. Sastanak je bio završen.

Tajni dokumenti iz arhiva Južnoafričke Republike pokazuju da je Izrael liderima apartheida u Pretoriji na prodaju nudio nuklearno oružje, što bi mogao biti prvi službeni dokaz o postojanju izraelskog nuklearnog arsenala, piše londonski Guardian.

Da Izrael ima nuklearno oružje dobro je poznato, iako Tel Aviv prakticira politiku “strateške dvosmislenosti” te odbija i potvrditi i negirati postojanje svojeg nuklearnog programa. No, službenih dokumenata koji bi to potvrđivali nije bilo, sve dok se američki znanstvenik Sasha Polakow-Suransky nije izborio da se oznaka državne tajne skine s dokumenata starih 35 godina. Svoja je otkrića objavio u knjizi o tajnom vojnom paktu Izraela s apartheidom u Južnoafričkoj Republici.


Dva sastanka

U središtu njegova interesa bila su dva sastanka održana 1975. godine. Na prvome, 31. ožujka, izraelski su dužnosnici, tvrdi Polakow-Suransky, “formalno ponudili da će JAR-u prodati neke projektile Jericho s nuklearnim mogućnostima iz svog arsenala”. Na sastanku je uz ostale bio šef stožera južnoafričke vojske R. F. Armstrong, koji je sastavio memorandum u kojem je napisao da će projektili Jericho biti korisni JAR-u, ali samo ako budu nosili nuklearne bojeve glave.

Tri veličine

“Razmatrajući vrijednost sustava naoružanja poput onog koji se nudi napravljene su određene pretpostavke: a) da će projektili biti naoružani nuklearnim bojevim glavama proizvedenima u JAR-u ili kupljenih drugdje”. Na drugome su sastanku, 4. lipnja 1975., bili ministar obrane JAR-a Pieter Willem Botha te izraelski mu kolega Shimon Peres, danas izraelski predsjednik. Tada je projekt prodaje projektila Jericho nosio kodno ime Chalet – Kalež.

“Ministar Botha izrazio je zanimanje za ograničeni broj Kaleža, pod uvjetom da je dostupno odgovarajuće punjenje”, stoji u zapisniku sa sastanka, a potom se navodi da je “ministar Peres rekao da je odgovarajuće punjenje odstupno u tri veličine. Ministar Botha izrazio je svoju zahvalnost te rekao da će zatražiti savjet”.

Guardian piše kako se vjeruje da se “tri veličine” odnose na konvencionalno, kemijsko i nuklearno oružje, a da u kombinaciji s prethodnim dokumentom o nuklearnim glavama na projektilima Jericho te činjenicom da je JAR u to vrijeme već sam proizvodio glave s konvencionalnim i kemijskim punjenjem znači da su jedine glave koje je JAR trebao od Izraela bile one nuklearne.

Režim u Pretoriji na koncu je odustao od kupnje, dijelom i zbog cijene, no vojna se suradnja dviju država nastavila još desetak godina, zahvaljujući i tome što su nekoliko tjedana prije sastanka u lipnju 1975. Peres i Botha potpisali tajni sporazum o vojnoj suradnji, toliko tajan da je u njemu bila odredba da nijedna strana neće javno otkriti da sporazum postoji, piše Polakow-Suransky.

Iako je Izrael javno bio kritičan prema apartheidu, do kraja 70-ih JAR je bio najveći kupac izraelskog oružja u svijetu. Peres je 1974. pisao južnoafričkom ministru informiranja o “nepokolebljivim temeljima naše zajedničke mržnje prema nepravdi i našem odbijanju da joj se pokorimo”. S premijerom Yitzhakom Rabinom 1976. u posjet u Jeruzalemu primio je južnoafričkog premijera Johna Vorstera te ga poveo u Yad Vashem, iako je Vorster bio otvoreni štovatelj Hitlera.

Maskirani ugovori

Istodobno su dvije zemlje godinama međusobne vojne ugovore maskirale kao suradnju u području rudarstva, tvrdi Polakow-Suransky. I uistinu JAR je novcem od rudnika zlata financirao zajedničke vojne projekte, dok je Izrael davao tehnička znanja. Od sredine 70-ih JAR je Izraelu prodavao žutu pogaču, koncentrat urana koji se koristi u proizvodnji nuklearnog goriva, a Izrael je JAR-u poslao tritij, koji termonuklearnim oružjima povećava eksplozivnu moć, u dovoljnoj količini za nekoliko nuklearnih bombi.

JAR je na kraju izgradio vlastite nuklearne bombe, moguće i uz izraelsku pomoć – američki su sateliti 1979. detektirali misteriozni bljesak u Indijskom oceanu za koji se pretpostavljalo da je nuklearni test koji su zajedno izveli Izrael i JAR.

Vanunu nije htio odraditi kaznu među Izraelcima
Čovjek koji je svijetu potvrdio postojanje izraelskog nuklearnog programa osuđen za kršenje uvjetne kazne

JERUZALEM – Izraelac Mordechai Vanunu, bivši nuklearni tehničar u izraelskoj nuklearki u Dimoni koji je 1986. svijetu otkrio postojanje izraelskog nuklearnog programa, ovog je vikenda ponovno završio u zatvoru zbog kršenja uvjetne kazne.

- Sramite se, Izraele, i glupi špijuni Shin Beta i Mossada, koji me vraćate u zatvor nakon 24 godine tijekom kojih sam govorio samo istinu! – uzviknuo je Vanunu na sudu u nedjelju prije nego što su ga odveli.

Vanunu je 80-ih osuđen na 18 godina zatvora jer je londonskom Sunday Timesu otkrio izraelske nuklearne tajne, a u prosincu je ponovno uhićen jer se u hotelu sastao s jednom Norvežankom, iako mu je sud 2004., pri puštanju na slobodu, zabranio kontakte sa stranim državljanima. Vanunu je mogao birati hoće li tri mjeseca nove kazne odraditi u zatvoru ili kao društveno koristan rad.

No, Vanunu je tražio da taj društveno koristan rad odradi u arapskom, istočnom Jeruzalemu, zbog straha da bi ga u zapadnom dijelu grada Izraelci mogli maltretirati. Sud je to u nedjelju odbio te mu odredio zatvor.

Autor: Nikolina Šajn jutarnji.hr

Divovski morski pas pojeo je turista na plaži u Južnoj Africi pred očima brojnih kupača koji su bježali iz mora i prolaznika koji su s užasom bespomoćno promatrali kako nesretnika komada i proždire morska zvijer.

Turista Lloyda Skinnera na plaži Fish Hoek u Cape Townu zgrabila je, po svemu sudeći, velika bijela psina. Sve što je od njega ostalo su naočale za plivanje i krvava mrlja u moru.

„Upravo smo ispred naše kuće vidjeli divovskog morskog psa kako proždire nešto za što nam se čini da bi mogao biti čovjek“, napisao je svjedok Gregg Coppen na Twitteru. „Morski pas je bio ogroman. Ogroman poput dinosaura!“

Žrtva, 37-godišnji Zimbabveanac koji je živio u DR Kongu, nije plivao nego stajao, stotinjak metara od obale, a more mu je dopiralo do prsa. Namještao je naočale za plivanje kad je morski pas napao. Svjedoci kažu da se psina dvaput vraćala prije nego što je, s nesretnim Lloydom u raljama, nestala u dubini.

Centar za krizna stanja u Cape Townu izdao je ranije toga dana upozorenje da su u moru primijećeni morski psi, ali na plaži nije bila podignuta zastava upozorenja na opasnost od morskih pasa.

Svjedoci opisuju zastrašujući prizor. Morski pas bio je „dulji od minibusa“, rekao je Coppen za lokalni list Cape Times. – Vidio sam ogromnu sjenu kako mu se približava. Potom je sjena iskočila iz mora i strpala u ralje cijelog čovjeka.

- Vidjeli smo kako se morski pas dvaput vraća. U raljama je imao cijelog čovjeka, samo je virila jedna ruka. More je bilo prepuno krvi, rekao je južnoafričkom listu britanski turist Phyllis McCartain.

Mahali ručnicima

- Plivali smo samo 15 metara dalje od njega. More nam je bilo do prsa, on je bio samo malo dublje. Vidjeli smo u jednom trenutku kako ljudi s obale mašu ručnicima. Okrenuli smo se prema pučini i vidjeli ogromnu krvavu mrlju i jednu ljudsku nogu kako tone u dubinu, zgroženo pripovijeda Kyle Johnston.

- Plutao sam na madracu i mislio da nas ljudi koji mašu s obale zezaju. No, onda sam pogledao iza sebe i ugledao krv i veliku peraju, priča Dane Leo.

Skinner je bio na odmoru u Cape Townu, gdje je trebao prisustvovati vjenčanju svoje pokćerke. Njegova partnerica bila je s njim na plaži. Četiri spasilačka broda i helikopter uzaludno su tražili njegovo tijelo. – Isključujemo bilo kakvu šansu da ga nađemo živoga. Ako i nađemo dijelove tijela, bilo bi to vrlo neobično. Mislimo da ga je psina cijelog požderala – izjavio je glasnogovornik južnoafričkog Nacionalnog zavoda za spašavanje na moru Ian Klopper.

Opasno tek 30 posto slučajeva

Stručnjakinja za morske pse Alison Kock kaže da je vjerojatno riječ o velikoj bijeloj psini, najčešćoj vrsti morskog psa na tom području. – U više od 70 posto zabilježenih slučajeva napada velike bijele psine na čovjeka, sve završi tako da morski pas zagrize i onda ode. Tek u 30 posto slučajeva ponašaju se kao u ovom slučaju, tako da se vrate i ubiju čovjeka, objašnjava Kock.

Nakon smrtonosnog napada na plaži Fish Hoek prije šest godina, na obronke okolnih brda postavljeni su promatrači sa zadatkom da motre na morske pse koji se približe plaži. Oni radiovezom dojavljuju uzbunu, koja se onda vrlo glasno oglašava, kako bi ljudi mogli brzo pobjeći iz mora.

Plaže u okolici Cape Towna nakon ovog incidenta su zatvorene, ali neki kupači ignoriraju zastave upozorenja i ulaze u plićak. Čuvari plaže uporno ih nagovaraju da izađu, oglašavaju se i glasne uzbune, ali ljudi se uporno kupaju.

IFritz Dagres je više od četiri godine proveo u najužem krugu Adolfa Hitlera i upoznat je sa svim tajnama 2. Reicha. Povjesničari smatraju da će se objavom njegovih memoara moći konačno sa sigurnošću reći da je upravo Hitler pokrenuo “konačno rješenje židovskog pitanja”, a ne Himmler bez njegova znanja kako to danas mnogi revizionisti tvrde.

Hitler je svog omiljenog ađuntanta poslao na bojišnicu kada je ovaj odmah nakon atentata u Rastemburgu izjavio da je to zasigurno bio zračni napad. Bijesni Hitler mu je rekao da je idiot i poslao ga na istočnu frontu.

Degres je poslije rata radio kao uspješni prodavač automobila i često je znao izjaviti da bi, kada bi mu opet bilo ponuđeno, „ponovno služio Hitleru”.