Čo, koji je 2005. umesto nekoliko hiljada dolara uzeo akcije kompanije u odgovarajućoj vrednosti, pritom je samo jedan od oko 1.000 ljudi koji očekuju da će postati milioneri jer su akcijama nagrađeni za to što su radili ili još uvek rade za Fejsbuk. Među njima su i mnogi “savetnici” ove kompanije tokom godina njenog razvoja, koji su u akcijama plaćani od 0,1% do 0,25% vrednosti kompanije, što će sada vredeti više desetina, pa i stotina miliona dolara.

Čo živi u Los Anđelesu i u međuvremenu je postao ugledan umetnik. Dizajnirao je hit muzičke album Džej-Zija i grupe Linkin Park “Koližn Kors” iz 2004, a naslikao je čak i poster predsednika Obame za Belu kuću. Nedavo je ponovo bio u prostorijama Fejsbuka da sprejevima oslika jedan zid, a na video snimku je zabeleženo kako mu Mark Zakerberg u tome pomaže.

Autorka članka Aleksandra Pirs, inače bivša urednica „Observera”, napisala je da je informaciju o sumi za koju je slika kupljena dobila od nekoliko ljudi, kao i da je b­ivši vlasnik slike Jorge Embirikos, grčki brodovlasnički magnat, koji je sliku prodao krajem prošle godine, ali je tek sada objavljena postignuta cena. Po njenim informacijama,grčki milijarder Embirikos rešio je još prošle zime da proda sliku, odmah posle smrti supruge. Za kupovinu platna bila su zaintresovana dva kupca –diler umetninama Viljem Akvavela i galerista Lari Gagosjan, koji su bili spremni da platno plate oko 220 miliona dolara. Međutim, kraljevska porodica Katara je ponudila više.

Pol Sezan (1839-1906) je naslikao seriju od pet slika pod nazivom „Kartaši” u periodu od 1890. do 1895. godine. Preostale četiri se nalaze u muzejima „Orsej” u Parizu i „Metropolitenu” u Njujorku, institutu Kortald u Londonu i „Fondaciji Barns” u Filadelfiji. Prethodni rekord je držala slika „Broj 5” Džeksona Poloka, koja je 2006. godine prodata za 140 miliona dolara (88,7 miliona funti), a prati je Pikasovo delo „Obnažena na fonu biste i zelenih listova” koju je novi srećni vlasnik platio 106,5 miliona dolara. Za najskuplje slike na aukcijama, trenutno, važe dela Pikasa, Poloka, Klimta i Kuninga

Umetnica Marina Abramović organizovala je neobičnu, takozvanu tihu žurku, na kojoj su zvanice morale da ćute,

Ova neobična žurka nastavak je Marininog projekta iz Muzeja moderne umetnosti (MOMA) u Njujorku gde je provela 700 sati sedeći na stolici. Ona je naime šest dana u nedelji, po sedam sati sedela u stolici, dok su prolaznici, odnosno posetioci muzeja mogli su da joj se priključe.

Tiha žurka, koju je umetnica organizovala, u početku je bila neobična čak i samim zvanicama, ali su se ubrzo navikli. Zvanice su, s obzirom da ne mogu da pričaju, uglavnom na Tviteru ostavljali komentare o toj neobičnoj žurki. Među gostima bio je i Robert Redford, osnivač Sandens festivala. Posle sat vremena tihe žurke, Marina Abramović se obratila gostima.

- Dame i gospodo, možete skinutu slušalice i razmeniti svoja iskustva o ovoj žurki – rekla je Ambramovićeva.

Ona je objasnila i zbog čega su gosti imali bele labaratorijske mantile.

- Zbog njih smo svi isti. Svi su demokratski i isti, a i ljudi su tako deo ekperimenta, što je divno. Zaista volim da menjam strukturu žurki. Uvek je sve isto. Što se tišine tiče, htela sam da nateram ljude da gledaju jedni druge u oči. Kada ćute moraju komuncirati na drugačije načine – rekla je Marina.

Robert Redford, video je Marinin performans u MOMA i odlučio da je dovede na Sandens.

- Meni je bilo impresivno da vidim njenu fizičku i psihičku snagu i disciplinu dok samo sedi neverovatno dugo i na taj način tera ljude da vide kako je kad ne radiš ništa nego samo gledaš – rekao je Redford.

Izložba „Na Azurnoj obali“ biće postavljena u zgradi Beko (Bulevar Vojvode Bojovića 6-8) kod Kalemegdana, a otvaranje je zakazano za 20.00 sati. Prema najavi organizatora, prvi put u Beogradu biće prikazan opus Pikasovih dela koji je do sada najmanje izlagan u kompletnom stvaralaštvu umetnika. Kako su organizatori naveli, izložba je nastala prikupljanjem radova iz nekoliko privatnih i muzejskih kolekcija, a u regionu će biti predstavljena tokom 2012. godine.

Za posetioce izložbe dva puta nedeljno biće organizovan stručni vodič, a organizatori najavljuju i prateće programe, radionice, predavanja i projekcije filmova o Pablu Pikasu. Organizator i domachin izložbe je Galerija Deva Puri koja je Beogradu predstavila i izložbu „Veliki svetovi“ Salvadora Dalija.

Sa samo osam godina Endi je imao prvi slom živaca. Dok se oporavljao, pravio je lutke, a porodica mu je citala stripove. Pohada casove na Carnegie Institute of Technology u Pitsburgu, da bi se 1949. godine odselio u Njujork. Na pocetku radi na oglasima, reklamama u novinama iuredenju izloga.

Do pocetka 1960. je bio uspešni reklamni ilustrator. Toliko uspešan u
komercijalnom smislu da ga niko nije prihvatao kao umetnika.
Uzaludno je pokušavao da dode do galerija, koje su ga uporno odbijale. Tako je i poceo da analizira odnos izmedu komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih doživi kao suprotne, kao vecina umetnika, poceo je da ih spaja stvarajuci pop art.
Pop art je eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno pocelo da usvaja. Worhol je kasnije identifikovan kao „Papa popa“. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio rucno. Kasnije teme traži u samim ikonama popa i brendovima, zvezdama i dolarima – i iskljucuje svaki trag „ruke“.
Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Campbell’s Soup, koje je jeo za rucak tokom celog života. Warhol je voleo novac, pa je slikao i novcanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih.
Od ovakvih pocetaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima ce biti prepoznatljiv, birao je stil. Slike je poceo da radi kao štampu na tkanini. Na vrhuncu slave je imao nekoliko asistenata koji su radili umesto njega.
Worhol se bavio i komicnim i ozbiljnim temama, birao predmete od konzerve supe do elektricne stolice. Koristi istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja.
Jedinstveni element njegovog rada je njegov keatonski stil – potpuna
bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – cesto se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je vec tu. Bez želje da odgovara na pitanja, njegov rad postaje interesantniji ostavivši publici da ga proživi kako ona želi.

Vorholove poznate izreke:

- Draga, smrt znaci dosta novca. Smrt te zaista može uciniti zvezdom.
- Zašto ljudi misle da su umetnici posebni? To je samo još jedan posao.
- Volim Los Andeles. Volim Holivud. Oni su divni. Svi su plasticni, a ja volim
plastiku. Želim da budem plastican.
Div

Divna Miloševic

1. Tebe smatraju za najvećeg domaćeg eksperta po pitanju teorije horrora kao žanra, kako pisanog tako i onog filmskog. Svojim romanom Naživo uspešno si se uvrstio i medju stvaraoce istoga. Otkud to interesovanje za horror, a naročito za Lavkrafta?

Horor volim otkad znam za sebe, još pre nego što sam i znao za taj pojam. Od malena sam najviše voleo bajke i fantastične priče – prvo one koje su mi pričali deda (po ocu) i baka (po majci), zatim one koje sam čitao u svakoj knjizi bajki naroda sveta do koje sam mogao da dođem. Naravno, najviše su me zanimale one sa čudovištima ili sa jezivim dešavanjima. Možeš misliti koliko sam bio oduševljen otkrivši Andersenove bajke, a naročito „Ružinog vilovnjaka“ koji mi je do dan-danas jedna od najlepših i najdražih priča. Na žalost, u ranim osamdesetim, kada sam počinjao da se zanimam za horor, nije bilo ni horor knjiga ni horor stripova kao danas, a televizija je imala samo dva kanala, i horore je prikazivala vrlo retko, u ciklusima od po 4-5 godišnje. Prvi takav koji pamtim išao je u leto 1982. Tada sam prvi put video NOĆ VEŠTICA (Halloween) – jedini horor film koji me je ikada uplašio. On mi je, privremeno, usadio strah od mraka i od senki , ali istovremeno i ljubav prema tom čudnom osećaju prijatne jeze za kojim sam tragao. Imao sam tada 9 godina, i može se reći da je gledanje NOĆI VEŠTICA za mene bilo otkrovenje moći horora. Tokom svojih tinejdžerskih godina nastavio sam da ganjam takve filmove, ali do njih je bilo vrlo teško doći sve do pojave videa, kada sam –krajem osamdesetih i početkom devedesetih- praktično progutao sve što je iole vredelo pažnje a tada se moglo naći u video-klubovima.
Za Lavkrafta sam prvi put čuo u leto 1986. kada sam pročitao epizodu stripa MARTI MISTERIJA pod nazivom „Kuća na granici sveta“. Bio sam oduševljen tom vrstom koncepta koji spaja mistiku, okultizam, paranormalne pojave, ludilo, mrak, i krajnje fantastične zamisli kosmičkih razmera. Da se razumemo, uprkos mojoj velikoj ljubavi prema NOĆI VEŠTICA, ja nisam naročiti ljubitelj slasher vrste horora: oduvek su me najviše privlačili horori sa mistično-zlokobnom atmosferom, sa natprirodnim nagoveštajima, i Lavkraft –onako kako sam ga doživeo u tom zaista izvanrednom stripu- ponudio je sve to, i još mnogo toga više. Naravno, u to vreme taj pisac još uvek nije bio prevođen na srpski, ali to se ubrzo promenilo, kada su tokom jedne jedine godine (1989-1990) objavljene čak četiri knjige sa većinom njegovih najznačajnijih priča. Direktan susret sa njima –kasnije i u knjigama na engleskom- samo je potvrdio moje slutnje, i pružio mi baš onakvu vrstu horora prema kojoj sam od malena imao najviše sklonosti. Kada sam, još kasnije, došao do zbirki njegovih pisama, do njegove biografije, studija o njemu itd, zainteresovao sam se za njega i kao čoveka, i shvatio da su njegov lik i njegovo delo jedna neraskidiva celina.
2. Kakva su ti iskustva sa višemesečnog studijskog boravka u Americi? Koliko je to tvoje putešetvije „tragovima Lafkrafta“ proširilo tvoje znanje o Lavkraftu i da li si možda otkrio neke do sada slabo poznate činjenice koje bi se njega ticale?
Zarekao sam se sebi da se u Srbiju neću vratiti a da ne posetim Lavkraftov Providens. Tako je i bilo: potkraj mog boravka na sasvim drugom kraju kontinenta (Berkli, Kalifornija) upoznao sam najvećeg živog eksperta za Lavkrafta – S. T. Džošija, koji je bio u San Francisku da bi promovisao jednu zbirku priča lorda Dansenija (takođe velikog Lavkraftovog uzora). Popričao sam kojih stotinak minuta s njim, a on me je uputio na izdavača iz Njujorka, Hippocampus Press, s kojim sam par meseci sarađivao kao copy editor. Oni su specijalizovani za izdanja Lavkrafta i njemu srodnih autora. Preko vlasnika te kuće povezao sam se sa udruženjem ‘Lovecraft in Providence’, i njihov predsednik me je pozvao da budem njegov gost tokom 4 dana koliko sam na kraju proveo u Providensu. On je bio moj vodič kroz grad, pokazao mi je brojne znamenitosti grada, naročito one vezane za Lavkrafta: kuće u kojima je stanovao, groblje na kome je (kao i E. A. Po pre njega) voleo da šeta, kuću koja je poslužila kao inspiracija za priču ‘Ukleta kuća’ (The Shunned House’). Posetili smo i Lavkraftov grob na Swanpoint Cemetery-ju, koje je, uzgred, najlepše groblje koje sam ikada video. Posebna povlastica bila je poseta Brown Univerzitetu, gde se čuvaju rukopisi iz Lavkraftove zaostavštine. Imao sam pristup vrlo retkim papirima i knjigama: pokazali su mi rukopise njegovih čuvenih priča, njegova pisma, knjige koje su mu pripadale… Na kraju sam sa svojim domaćinom, Bretom Raterfordom, otišao u jednodnevni izlet u Salem (čuven po lovu na veštice, ali i kao uzor za fiktivni gradić Arkam u HPL-ovim pričama) i Marblhed (stari priobalni gradić koji je HPL obožavao, i koji ga je inspirisao za brojne priče, a naročito ‘Festival’).
Da li sam iz svega toga saznao nešto drastično novo što dotad nisam? Pa, ne baš, ništa spektakularno.
Ali mi je bilo posebno važno da OSETIM atmosferu tih mesta gde je HPL živeo, gde se kretao, šetao, gde je meditirao, gde je stvarao, odakle je crpeo inspiraciju. U tom smislu mislim da sam ga bolje razumeo, i kao čoveka i kao pisca. U svakom slučaju, bilo je to jedno vanredno, unikatno iskustvo, i ja još uvek ne mogu da poverujem koliko sam sreće imao da vidim sve to što sam video, a što nije otvoreno za svakoga ko slučajno navrati tamo.

Dejan Ognjanović pored Lavkraftovog groba
3. Postoji puno polemika i spekulacija o autentičnosti Nekronomikona. Jedni dosta argumentovano dokazuju da je Nekronomikon Lavkraftova fikcija. Sa druge strane postoje i oni koji razvijaju razne teorije po kojima je Lavkraftt imao uvid u neke okultne knjige preko svoga oca i dede masona, zatim, po drugoj teoriji, posredstvom Sonje Grin sa kojom je živeo i za koju se tvrdi da se pre Lavkrafta zabavljala sa Aleisterom Kroulijem. Koliko takve teorije uopšte imaju nekog realnog osnova i treba li ih uzeti imalo za ozbiljno? Nevezano za to, kad već pominjemo Sonju Grin, ona je ostavila jednu jedinu horror priču i svoje memoare u kojima govori i o Lavkraftu. Da li si to čitao i kakva je vrednost toga što je ona napisala? Zna li se koliko je, ako je uopšte, ona uticala na Lavkrafta kao autora?
Nekronomikon kakav je opisivao Lavkraft je definitivno njegova fikcija: on je to neumorno ponavljao i ubedljivo argumentovao u svojim pismima, koja su sačuvana u ogromnom broju. Ja imam većinu njihovih postojećih zbirki pisama, pomno sam ih iščitao i zaista je –na žalost- više nego jasno da je Nekronomikon u potpunosti Lavkraftova izmišljotina za koju nije koristio nikakvu realno postojeću knjigu kao uzor.
Međutim, ono što je zanimljivo jeste da je ono što je on začeo kao fikciju vremenom preraslo u stvarnost, tako da danas imamo ne jedan već nekoliko verzija navodnog Nekronomikona, pa, u izvesnom smislu, Nekronomikon (više) nije samo fikcija. On je dokaz da dovoljno jaka volja može da proizvede materijalizaciju i nečega što (do tada) nije postojalo. Danas postoje čitave struje okultnih grupa i aktivnosti zasnovanim na Nekronomikonu i na Lavkraftovom mitosu, pa je malo problematično tvrditi da to „ne postoji“ – kad su ta bića i demoni i mitologije postali autentična stvarnost za tolike ljude.
Sonja Grin se nije zabavljala sa Krolijem, to je obično naklapanje; postoji indicija da je možda prisustvovala jednom njegovom predavanju u Njujorku, i to je sve. Lavkraft je za Kroulija znao samo iz novina, kao ozloglašenu zvezdu tračeva i skandala, i nije mu pridavao naročit značaj. Njegovo ime se u HPL-ovim pismima pominje samo jednom, u negativnom svetlu, iz koga se vidi da Lavkraft nije čitao Kroulijeve knjige, i da je o njemu „znao“ samo ono što i tadašnji prosečan čitalac novina.
Lavkraftova žena nije na njega imala nikakav kreativan uticaj: pre svega, ona sama nije bila pisac, niti je bila posebno naklonjena fantastici i hororu. Osim toga, ona je bila prilično prozaičnog uma, imala je mnogo više njuha za biznis nego za umetnost, i od Lavkrafta se i razvela zato što on nije hteo da je prati kada joj se pružila prilika za dobro plaćen posao u jednom drugom gradu. U svojim memoarima ona otkriva jednu ređe viđenu stranu Lavkraftovu, ali opet- ne očekujte ništa spektakularno. Koliko god ovaj pisac bio predmetom raznih mitova i glasina, njegov život je zapravo izvanredno dobro pokriven u smislu biografije, maltene se zna gde je bio i šta je radio svakog dana u svom životu posle svoje 30-te godine, tako da zaista nema mnogo mesta za lude teorije o njegovim vezama sa ne znam kakvim kultovima i okultistima i mračnim saznanjima. On je po prirodi bio duboko skeptičan prema okultizmu, i koristio ga je samo u metaforičke svrhe. Znam da ovo nije ono što bi njegovi čitaoci voleli da čuju, ali tako je. Dovoljno je pročitati njegova obimna pisma, ako već nećete da verujete Džošijevoj veoma detaljnoj biografiji: LOVECRAFT: A LIFE, koja je najbolja i najpotpunija biografija nekog čoveka koju sam ikada čitao.
4. Koliko je Arhur Meken uticao na Lakrafta i da li je poznato da li su njih dvojica ikada bili u kontaktu? Meken je kod nas slabo prevodjen, mislim samo jedna zbirka prčèa koja je izašla, ako se ne varam, u Zagrebu tokom osamdesetih. Budući da si dosta angažovan na domaćoj sci fi/horror sceni imaš li nekih informacija o tome da li se planira i neko prevodjenje i izdavanje i Mekena?
Meken je mnogo uticao na Lavkrafta, pre svega svojim slobodnim korišćenjem postojećeg folklora (velškog) i ezoterijske tradicije za gradnju fiktivnih mitova i međusobno povezanih priča – naročito onih sa temom veštičarstva (mada je za potonju tematiku Lavkraft više koristio lokalnu, američku tradiciju: pisce poput Hotorna, i istorijske dokumente o salemskim vešticama). Za razliku od Lavkrafta, koji je sebe nazivao ciničnim materijalistom, Meken je imao izraženu mističnu crtu (uostalom, bio je i član Zlatne Zore). Uprkos velikom poštovanju koje je HPL imao za Mekena, nikada se nisu ni sreli pa čak ni dopisivali. Od svojih velikih uzora, lično je video samo Dansenija kada je držao neko predavanje u Providensu, u vreme kada je Lavkraft bio vrlo mlad i stidljiv, i nije se ni usudio da priđe svom velikom uzoru.
Jedina zbirka Mekenovih priča kod nas jeste PLAMENA PIRAMIDA (Grafički Zavod Hrvatske, 1988), zbirčica od tri priče, sa predgovorom H. L. Borhesa. Postoji jedan mali izdavač koji je nedavno objavio zbirku KTULU PRIČE, i on jeste zainteresovan da izda Mekena, ali tek za 9 godina, kada isteknu prava na njegove priče.
5. Pomenuo si Densenija kao veliki Lavkraftov uzor. Poznato je da je Lavkraft bio uzor i inspiracija mnogima, šta više postojao je čitav takozvani lavkraftovski krug autora od kojih su neki kasnije proširili Ktulu mitove. Od tih autora, a ti ćeš me ispraviti ako gršim, naša publika je imala priliku da se bolje upozna samo sa Robertom Hauardom čijeg je Konana novosadski Forum u, koliko se sećam, prilično lošem prevodu objavljivao u vidu pisanih romana koji su se prodavali na trafikama. Koga bi ti iz tog Lavkraftom inspirisanog kruga autora izdvojio kao najzanimljivijeg? Da li se možda u skorije vreme pojavio još neko kvalitetan i zanimljiv, a da piše inspirisan Lavkraftom?
Hauard jeste najpoznatiji po Konanu, ali je svoje najbolje horor priče dao u ciklusu o Solomonu Kejnu, kao i u pričama u kojima je direktno posezao za motivima sličnim Lavkraftovim. Ništa od toga, koliko ja znam, nije prevedeno na srpski, iako tu ima odličnih priča.
Lavkraft je ne samo po meni najbolji XX-vekovni horor pisac, nego je definitivno najuticajniji. Postoji veliki broj antologija priča u njegovom stilu, sa nastavljačima njegove vrste horora. Iako tu ima mnogo bezličnih epigona, sasvim je respektabilan i broj onih promišljenih i talentovanih pisaca koji na inteligentan i dosledan način nastavljaju njegovo delo. Najvernijeg potomka Lavkraft sasvim sigurno ima u Tomasu Ligotiju, piscu koji sa Lavkraftom ne deli samo bliske motive i teme, nego – što je mnogo bitnije- svetonazor i stil života: dakle, jedan potpuni autsajder i čudak. Zbog toga on nije neka velika žanrovska zvezda, i nikada ne može očekivati masu fanova poput populističkih Kingova i Barkera i Simonsa, ali za kult svojih posvećenika on je zaista veliki umetnik mraka i pronicljivi proučavalac zabitih kutaka ljudskog iskustva i ljudskog uma. Jedna jedina Ligotijeva priča prevedena je do sada na srpski (srećom, možda najbolja njegova): „Poslednja harlekinova gozba“, u MONOLITU 9.
6. Osvrnimo se malo i tvom ličnom stvaralaštvu. Odakle si crpeo inspiraciju za svoj roman Naživo?
Na žalost, inspiracije za taj roman bilo je i previše. Horor je bio svuda oko mene, i svih nas, tokom devedesetih. Geneza ovog romana je vrlo komplikovan proces. Ukratko, postoje 3+1 korena njegovog nastanka:
U razmaku od samo nedelju dana te sudbonosne 1995. sam
1. po prvi put gledao Cronenbergov VIDEODROME
2. pročitao u novinama tekst o bosanskim snuff filmovima (citiran u romanu)
i 3. čuo od mog tadašnjeg prijatelja priču o privatnim erotskim video-snimcima i raznim manipulacijama s njima (skrivena kamera, ucene itsl.). Podrazumevajući bedak bio je pojačan zbog klanice u okruženju, zbog pada Knina a ubrzo i bombardovanja Republike Srpske, i iz mog gneva-frustracije-fascinacije smesta se oblikovalo JEZGRO priče. Neki hintovi iz razgovora s jednim prijateljem iz Prištine (koji se takođe našao u romanu) dodatno su me inspirisali za okultističku teoriju zavere, koju sam uobličio svojim instinktom i imaginacijom, uz malo naslanjanje na privatno-modernizovan Cthulhu mythos Lavkrafta, mog non-plus-ultra pisca, uzora i idola.
Ipak, ta prva ruka nije imala zadovoljavajući udar, nije bila dobro organizovana, i stajala je u rukopisu nekoliko godina – sve dok se nije desio onaj +1 momenat – moj boravak u Prištini tokom 3 meseca NATO bombardovanja 1999, u svojstvu silom-regrutovanog branika otadžbine. U tom sugestivnom ambijentu i u atmosferi nadrealizma, sa bizarnim snovima ispresecanim noćnim uzbunama i još noćnijim dežurstvima u mrklom mraku, rodila se poenta, odnosno kulminacija i smisao inicijacije mog Dejana: tu ima koren apokaliptička atmosfera romana koju sam shvatio da moram da postignem…
Tako sam na ovoj finalnoj verziji radio u periodu 2000-2003. i tek u leto 2003. (8 godina nakon prve ideje i opširne skice) roman je finalizovan, i spreman da izađe pred probranu publiku u jesen te godine. Ja sam tada bio u Americi, tako da nisam mogao da ga lično ‘guram’ i promovišem. On nije imao nikakav marketing, a distribucija je bila vrlo loša, u samo nekoliko knjižara u Beogradu. Ko ga je video – video je, ko je saznao (uglavnom preko interneta, na forumima na kojima ordiniram) – saznao je… I kult je počeo da raste…
7. Da li znaš da je bilo i onih koji su pomislili da je Naživo zapravo dokumentarni zapis i da stvarno postoji ona video kaseta? Budući da je posle Rata svetova i ono što bi delovalo nemoguće postalo moguće, koliko je, sa stanovišta autora, fascinantna ta ideja da zapravo može svojim delom da manipuliše masama.
Nisam ga pisao da bih bilo kime manipulisao, ali bio sam svestan tog poigravanja stvarnošću i mogućih rezultata. Ja sam vrlo svesno, gotovo mazohistički, iskoristio samoga sebe za gradnju tog glavnog lika, iako roman ni u kom bukvalnom smislu reči nije autobiografski, niti taj Dejan iz romana zaista previše liči na mene. Ja sam roman pisao vrlo sebično, za sebe, i čak pomalo snobovski očekivao da će da od sebe ODBIJE većinu čitalaca: iznenađuje me da je toliki broj ljudi priznao da je bio uvučen u priču o tom netipičnom liku i u sav taj mrak i glib perverzija i entropije. Tom uvlačenju svakako je pomoglo moje baratanje ambijentom i uhvaćenim istorijskim trenutkom na takav način da se granice fikcije i stvarnosti spajaju i poništavaju. Lavkraft je radio to isto koristeći postojeće mitove i legende i srednjevekovne spise i okultne autore da bi na njihovim leđima izgradio sopstvenu mitologiju. To sam uradio i ja, trudeći se da očuvam svoj identitet, odnosno da se sve to ne pretvori u nekakvo klinačko oponašanje, jer ovaj roman je ponikao iz dubina mene, napisan je vrlo iskreno, i trudio sam se da izvestan dug svojim uzorima opravdam i ne učinim roman jednim velikim zbirom citata i omaža. Kad ga sada gledam sa određene distance, čini mi se da sam prilično uspeo u tome.
8. Planira li se i nastavak Naživo i da li ima još nekih projekata na kojima radiš?
NAŽIVO je od samog starta bio zamišljen kao deo jedne veće priče. To mi je postalo jasno u Prištini 1999. kada sam –tokom dugih noćnih stražarenja u mrklom mraku hodnika T.C. ‘Boro i Ramiz’ – do kraja domislio kuda ta priča zapravo vodi. Znači, NAŽIVO je pisan svesno sa idejom da će ta priča biti nastavljena. Taj roman je samo jedna faza u procesu koji ima mnogo šire i dublje implikacije. One će se bolje videti u drugom delu, pod naslovom PROKLETIJE, koji se dobrim delom zaista i dešava u kosovskim Prokletijama. Taj roman ja ponekad opisujem kao U SRPSKIM PLANINAMA LUDILA. Ipak, proći će nešto vremena dok on ne bude napisan: za razliku od NAŽIVOG koji je bio intimna priča sa jednim glavnim junakom i svetom oko njega koji je u suštini moj svet i ne zahteva neko posebno istraživanje, PROKLETIJE imaju mnogo veći raspon, više likova, više narativnih tokova, više lokacija i složeniju zaleđinu koja zahteva vrlo komplikovano čeprkanje po nekim ne baš dostupnim izvorima (istorijskim, mitološkim, ezoterijskim, geografskim, geološkim, vojnim…). Biću presrećan ako knjiga bude napisana do kraja 2009.
U međuvremenu radim na brojnim projektima, ali na žalost nijedan nije prozne prirode. Neki od tih projekata su:
NOVI KADROVI: Skrajnute vrednosti srpskog filma (Zbornik eseja koji sam priredio sa Ivanom Velisavljevićem, na temu prevrednovanja tradicije srpskog filma); NEKRONOMIKON (izbor najboljih priča H.F. Lavkrafta; moj je izbor, redakcija prevoda, uvod, pogovor i sav propratni kritički materijal); GOTSKI MOTIVI U DELU E. A. POA (magistarski rad, Filozofski fakultet, Niš); STUDIJA STRAVE (Zbirka eseja o horor žanru u književnosti i na filmu, uglavnom ranije objavljivanih u stručnoj periodici, ovog puta u redigovanim verzijama); GRADAC: LAVKRAFT (Priređivanje specijalnog broja časopisa GRADAC u potpunosti posvećenog H. F. Lavkraftu); KNJIGA O ĐORĐU KADIJEVIĆU (Monografija posvećena ovom reditelju); PREDAVANJA O HOROR ŽANRU U DOMU OMLADINE, mart-jun 2008; UVOĐENJE MLADOSTI (Zbornik eseja koje izdaje Filmski Centar Srbije u saradnji sa web magazinom KinoKultura; tu je i moj esej ŽANROVSKI FILMOVI U NOVIJOJ SRPSKOJ KINEMATOGRAFIJI); Priređivanje temata o piscu EMBROUZU BIRSU za časopis GRADINA (Sadržaće Birsove kratke eseje i napise, i tekstove o njemu, uključujući i moj uvodni esej).
Pored toga, nastavljam da pišem za BETON (http://www.elektrobeton.net ), POPBOKS (www.popboks.com), PRESSING (http://www.pressing-online.com), KUNG FU CULT CINEMA (http://www.kfccinema.com), BEYOND HOLLYWOOD (http://www.beyondhollywood.com ) itd. U najavi su i davno spremljeni brojevi magazina ZNAK SAGITE gde takođe imam obilje tekstova.
I najvažnije – sajt http://www.dejanognjanovic.com/ na kome mogu da se nađu moji radovi – eseji, kritike, prikazi, i razne druge vrste napisa, uključujući i putopis iz Providensa itd. Tu su i stalne vesti, kao i forum namenjen svim ljubiteljima horora pa – svratite!
9. Hvala ti na odgovorima i na tvom vremenu i za kraj jedno malo drugačije pitanje od predjašnjih. Naime, mi smo se sretali na nekim čudnim mestima i zanimljivim alternativnim koncertima. Stoga da li bi bio ljubazan da nam navedeš 5 albuma koje si najviše slušao u poslednje vreme?
Pre svega, moram da priznam da muziku ne pratim onako pomno kao film i književnost, niti sam neki preterani ekspert za nju. Vrlo neredovno i sporadično pratim šta novo izlazi, koji su najnoviji albumi itsl. Zbog toga stvari koje sam slušao u poslednje vreme uopšte nisu neke najnovije i najaktuelnije stvari, već ono što sam u relativno skorašnjem periodu nabavio i čemu sam se češće vraćao. Sticajem okolnosti, zapažam da su to većinom stvari iz 2006.
Dakle:
ARCHON SATANI –Mind Of Flesh And Bones -Remastered
DEUTSCH NEPAL – Erotikon -Limited Edition
FLINT GLASS – Nyarlathotep
MULPHIA – Darksides
VARIOUS: NOISE TERROR VOLUME ONE (Controlled Collapse, Insekt, Leatherstrip, Suicide Commando…)
Na kraju, hvala i tebi na pozivu za ovaj intervju, i pozdrav posetiocima tvog sajta.

NAGRADE KOJE JE DEJAN OGNJANOVIĆ DO SADA DOBIO:
I nagrada za književnu kritiku (MI NISMO BOLESNI), na konkursu časopisa Gradina iz Niša, za 2004. godinu (ravnopravno podeljena između tri prvonagrađena)

III nagrada na konkursu časopisa Ulaznica za 2005. za esej HOROR, IMENOVANJE NEISKAZIVOG

I nagrada na konkursu časopisa Ulaznica za 2006. za esej SRPSKI HOROR FILM IZMEĐU METAFORE I STVARNOSTI

Nagrada za najbolji neobjavljeni rukopis (oblast: esejistika) na konkursu za ediciju ‘Istok-Zapad’, Matična biblioteka ‘Svetozar Marković’, Zaječar, 2006. za rukopis Faustovski ekran.
IZVOD IZ BIBLIOGRAFIJE DEJANA OGNJANOVIĆA:

ROMANI:
1. Naživo, Prosveta, Niš, 2003, (lat.), 230 str.

KNJIGE (ESEJISTIKA I KRITIKA):
1. Faustovski ekran: đavo na filmu, Matična biblioteka ‘Svetozar Marković’, (edicija ‘Istok-Zapad’), Zaječar, 2006.
2. U brdima, horori: srpski film strave, Niški Kulturni Centar, (edicija ‘Tragači’), Niš, 2007.

PREVODI SA ENGLESKOG (KNJIGE):
1. Lari Gonik, Crtani vodič kroz seks, Paramecijum, Beograd, 2005.

PREVODI NA ENGLESKI:
-’Deja Vu (Vec Vidjeno)’, u: Steven Schneider (ed.), 100 European Horror Films, British Film Institute, London, 2007. (esej)
-’Goran Markovic’, u: Steven Schneider (ed.), 501 Movie Directors, Quintet, 2007. (esej)
-’James Whale’ u: Steven Schneider (ed.), Quintet, 501 Movie Directors, 2007. (esej)
-’Sogo Ishii’ u: Steven Schneider (ed.), 501 Movie Directors, Quintet, 2007. (esej)
-’Jan Svankmajer’ u: Steven Schneider (ed.), 501 Movie Directors, Quintet, 2007. (esej)
-’Alejandro Jodorowsky’ u: Steven Schneider (ed.), 501 Movie Directors, Quintet, 2007. (esej)
-’Kim Ki-Duk’ u: Steven Schneider (ed.), 501 Movie Directors, Quintet, 2007. (esej)
-’Kaneto Shindo’ u: Steven Schneider (ed.), 501 Movie Directors, Quintet, 2007. (esej)
-’Serbian Horror between Metaphor and Reality’ in: Steven Schneider (ed.), Fear Without Frontiers (II edition), FAB Press, 2008.
OBJAVLJENA KRATKA PROZA:
1. ‘Inkubacija’, Gradina, Niš, br. 2, 2004, str. 179-189.
2. ‘In Vivo’ (odlomak iz romana), Gradina, Niš, 9-10-11-12, 2001, str. 269-272.
3. ‘Vanredno stanje’ u: Ulaznica, Zrenjanin, br. 193, decembar 2004, str. 45-49. (http://www.art-anima.com/d/price/vanredno.html )
4. ‘Nemrtvi’ u: Politikin zabavnik, Politika, Beograd, br. 2726 (07.05.2004.), str.56-57.
5. ‘Smrt je zarazna bolest ‘ u: Tamna Zvezda (spec. izdanje časopisa PRESSING, br. 47, april 2005), str. 18-19. ( )
6. ‘Mastilo’ u: Trash, br. 3, god. III, Niš, 2006, str. 110-112.
7. ‘Ko kosi a ko vodu nosi’ u: Gradina, Niš,
8. ‘Metak u čelo’ u: Đorđe Otašević (prir.), Alisa u zemlji priča: Najlepša ostvarenja sa V konkursa za najkraću kratku priču, Alma, Beograd, 2006. str. 97

KNJIŽEVNI ESEJI:
1. ‘Nekrofilija – nekad i sad’, Znak sagite, br. 5, Beograd, 1995. str: 749-761
2. ‘H.F. Lavkraft – skica za portret’, u: Znak sagite, br. 5, Beograd, 1995. str. 762-764.
3. ‘Horor – imenovanje neiskazivog’, u: Ulaznica br.198, Zrenjanin, 2005, str. 68-86.
4. ‘Nastanak gotika kao žanra’ u: Plima plus, Cetinje, br. 48, zima 2004. str. 137-174.
5. ‘Izvan ovog univerzuma’ (pogovor) u: H.F. Lavkraft, Nekronomikon, Trifid, Beograd, 2007.
6. ‘Politika tela i estetika straha’, u: Polja br.439, maj-jun 2006. str. 35-47. (http://polja.eunet.yu/polja439/439-3.htm)
7. (sa Violetom Stojičić) ‘The Influence of Jargon in Lexical Borrowing’, Philologia, br. 4, Beograd, 2006., str.41-48

Upravo to se dogodilo hollywoodskoj božici Hedy Lamarr, junakinji filmova “Samson i Dalila” i “Ziegfeldove djevojke”, najljepšoj ženi na svijetu četrdesetih godina prošlog stoljeća. Sredinom rujna 1940. godine nacističke su podmornice potopile brod pomoću kojeg se pokušalo evakuirati devedesetero britanske djece školskog uzrasta u Kanadu.

Tragični kraj mališana, koji su živote izgubili u hladnoj vodi sjevernog Atlantika, užasnuo je tada 27-godišnju Hedy Lamarr i ona je odlučila dati svoj doprinos borbi protiv nacizma.

No, za razliku od niza hollywoodskih seks bombi koje su svoj otpor mračnom Hitlerovom režimu izražavale pozirajući za kalendare ili posjećujući savezničke vojnike na bojišnicama, Hedy Lamarr povukla se u svoju radnu sobu te napravila nacrt za daljinsko upravljanje torpedima. Njezin je izum 1942. godine patentiran, a utkan je u današnju komunikacijsku tehnologiju.

Ovo je ukratko sadržaj knjige “Hedy’s Folly: The Life and Breakthrough Inventions of Hedy Lamarr, the Most Beautiful Woman in the World” Richarda Rhodesa koja je nedavno objavljena u SAD-u. Richard Rhodes, publicist koji se specijalizirao za knjige o američkom nuklearnom dobu što mu je donijelo Pulitzerovu nagradu 1988. godine, proučio je već objavljene knjige, ali i istražio dosad nepoznate zapise o Hedy Lamarr . Naposljetku je to sažeo u zanimljivu priču o jedinstvenoj kombinaciji glamoura i kreativnosti koji su krasili Lamarr.

Pravim imenom Hedwig Kiesler, Hedy Lamarr rođena je 1914. godine u bečkoj židovskoj bankarskoj obitelji. Kao djevojčica mnogo je vremena provodila u dugim šetnjama s ocem s kojim je dijelila interes za tehnologiju. No, već u tinejdžerskoj dobi Hedwig je otkrila svoju strast prema glumi. Prvi film snimila je sa 16 godina, a nakon nekoliko nezapaženih uloga 1933. godine zabljesnula je u provokativnom češkom nijemom filmu “Ekstaza”.

Film, u kojem je glumila s našim Zvonimirom Rogozom, ušao je u povijest filmske umjetnosti kao prvi prikaz ženskog orgazma na velikom ekranu te joj donio golemu slavu.

Mlada filmska zvijezda Hedy zatim se udala za Fritza Mandla, proizvođača oružja i jednog od najbogatijih Austrijanaca. No, ubrzo je shvatila kako je taj brak sputava jer je njezin 14 godina stariji suprug inzistirao da se odrekne glumačke karijere.
Buntovna supruga

Posesivnog Mandla smetalo je što njegovu mladu ženu smatraju erotskim simbolom pa je dobar dio njihova četverogodišnjeg braka otkupljivao kopije filma “Ekstaza” i zatim ih uništavao.

Nisu su slagali ni politički, jer je Mandl bio oportunist sklon desničarima. Na večere je često pozivao nacističke generale, a jednom je čak ugostio i Benita Mussolinija. Inteligentna Hedwig na tim je druženjima doslovce upijala nacističke tajne o podmornicama i projektilima. Iako se nije slagala s mužem, Hedwig je od Mandla mnogo naučila ne samo o oružju nego i o brojnim inovacijama toga doba. – Imao je najčudesniji mozak na svijetu. Nije bilo ničega što nije znao – zapisala je kasnije za svoga prvoga muža.

Hedwig Kiesler Mandl nije željela da je se smatra trofejnom ženom pa je nekoliko puta pokušala pobjeći iz zlatnog Mandlova kaveza. Jednom se čak sakrila u bordelu. Mandl je načuo gdje se skriva njegova buntovna žena i došao je u bordel. Kako bi izbjegla muža, Hedwig je spavala s jednim klijentom u bordelu.

Na konačan odlazak, pak, odlučila se 1937. godine: pokupila je svoj nakit i krzna te pobjegla u Pariz, a zatim u Hollywood gdje uzima glamurozno ime Hedy Lamarr. Očaran njezinim izgledom, filmski mogul Louis B. Mayer naziva je “najljepšom ženom na svijetu” te daje ugovor u studiju MGM. Hedy se ubrzo udaje drugi, a zatim i treći put: do sredine šezdesetih naredala je šest brakova.

Za njezinu polutajnu karijeru inovatorice bio je presudan susret s avangardnim američkim glazbenikom Georgeom Antheilom. Rođen 1900. godine u New Jerseyju, George Antheil bio je glazbeno čudo od djeteta jer je u dobi od šest godina uspješno svirao klavir. Tijekom tinejdžerske dobi svirao bi klavir i po 20 sati, a umorne bi ruke zatim opuštao u ledeno hladnoj vodi.

Prolaskom kroz ove stare, hladne objekte može se naići samo na ponekog mladog skvotera kojeg oduševljava boravak u napuštenoj tvornici bez struje i vode. Jedino moguće svjetlo, stare svjetiljke odavno nisu u funkciji.

Žarulje su većinom razbijene, a one koje su ostale čitave nisu nikakva utjeha jer nema struje koja bi ih upalila. Ni ne želim zamišljati kako bi bilo prolaziti ovim dvorištem po mrklom mraku, jer me i po danu hvata jeza.

Tako danas izgleda tvornica za preradu mesa ‘Zagrepčanka’, poznatija kao stara zagrebačka klaonica, koja je za vrijeme Jugoslavije bila jedan od najunosnijih objekata u državi.

U zgradama klaonice na istočnoj strani metropole radnici su svakodnevno klali životinje te su dobiveno meso pakirali za daljnju prodaju. To je bilo zlatno doba klaonice. Danas, deset godina nakon što je tvrtka proglasila stečaj, tvornica je u rasulu. Stara klaonica, iako proglašena kulturnom baštinom i spomenikom industrijske arhitekture, već godinama propada. To je primijetio i dvojac Ricov – Kovaček koji stoji iza kluba Pepermint u Ilici.

Ovi momci odlučili su staru klaonicu pretvoriti u središte kulture i zabave u Zagrebu. Žele da klaonica bude mjesto u kojem će se okupljati mladi alernativci koji će iz nekadašnje tvornice crpiti nove ideje i kreirati svoja remek-djela. A kada se zažele zabave, očekuju ih najbolji koncerti elektronske glazbe u gradu. Svaku večer novi party.
Tvornički gigant postao ruglo

Zagreb tako ovim projektom dobiva svoj “meat packing district”, umjetnički i zabavni centar po uzoru na europske metropole i američki New York. I ne bojte se, mislili su dečki na struju, dofurali su agregat pa će posjetitelji ipak moći vidjeti tko stoji pokraj njih.

Kako je uopće došlo do toga da nekada najprofitnija zagrebačka tvornica postane ruglo koje netko mora spašavati?

Tvornica je izgrađena 1934. kao kompleks objekata koji se prostiru na nekoliko hektara zemlje. Svakog su dana Zagrepčani i Zagrepčanke dolazili na svoje radno mjesto u Heinzelovoj ulici i pakirali meso. Sve do 2001. godine kada je tvornica morala proglastiti stečaj zbog nastalih dugova.

Stečaj tvornice iskoristio je zagrebački gradonačelnik Milan Bandić koji je iste godine kupio zemljište od tvrtke Zagrepčanka d.o.o za 118 milijuna kuna. Klaonica nije dugo bila u Bandićevim rukama jer je došla 2007. i gradonačelnik je pod svaku cijenu morao spasiti gradski proračun.

Kako je tada još uvijek bio u Skupštini Zagrebačkog holdinga, predložio je da Holding od Grada Zagreba otkupi zemljište na kojem se nalazi desetak objekata za 251 milijun kuna. Holding je ubrzo raspisao natječaj za kupnju polovine zemljišta, a već je 2008. proglašen pobjednik. Natječaj je dobila tvrtka Institut IGH Jure Radića koja je ponudila iznos od 328 milijuna kuna. No, do realizacije te kupnje nikada nije došlo. Holding je tvrdio da mu IGH nikada nije isplatio ugovoreni novac, a IGH da nije znao da postoje pravno-imovinski sporovi vezani uz Zagrepčanku. Prepucavanje je završeno kada su 2009. konačno raskinuli ugovor.
Spašavali je koncerti

IGH je na Zagrebačkoj burzi objavio da odustaje od kupnje zemljišta, ali ga je Holding preduhitrio te je, kako su izjavili u tadašnjem priopćenju za javnost, ‘radi sprečavanja daljnje štete koju trpi’ raskinuo Ugovor o kupoprodaji i Dodatak Ugovoru o kupoprodaji Zagrepčanke, i to samo sat vremena prije nego što je IGH podnio zahtjev za istim.

Zagrebački holding je, zato što je prvi raskinuo ugovor, zadržao uplaćene kamate i jamstva za zemljište Zagrepčanke koje su do prekida ugovora iznosile 4,7 milijuna eura. I tako je stara klaonica i dalje nastavila propadati.

Tek nekada klaonica bi oživjela zbog pokojeg koncerta koji bi se održao na ovoj, napuštenoj ali vrlo atraktivnoj lokaciji. Stara Zagrepčanka jedan je od najatraktivnijih prostora u gradu jer se nalazi u blizini strogog centra grada, a u blizini nema stambenih zgrada niti stanara koji bi se mogli žaliti na glasnu muziku. Zbog svoje veličine, desetak objekata na nekoliko tisuća metara kvadratnih, stara klaonica ima predispoziciju da se upravo u njenim ogradama stvori novi centar kulturnog i noćnog života.

Miru Kim, američka umetnica korejskog porekla, živeće 104 sata sa svinjama u okviru instalacije “Ja volim svinje i svinje vole mene” na izložbi savremene umetnosti Art Bazel Majami Bič, koja se svakog decembra održava u Majamiju u SAD.

Ova bivša studentkinja medicine može se videti potpuno naga kako leži na prostorici od sena pored dve ogromne krmače u svinjcu odvojenom od publike staklenom pregradom. Ona će spavati i jesti zajedno sa njima naredna četiri dana.

Miru Kim (30), ćerka korejskog filozofa, stekla je svetsku slavu time što se naga slika na neobičnim mestima, recimo na dimnjaku zgrade u Istanbulu, u napuštenim fabrikama, u tunelima ili na mostovima.

Ona kaže da joj to pomaže da savlada svoje strahove; recimo strah od mraka i, u ovom slučaju, strah od prljavštine.

Kim je postala fascinirana svinjama dok je kao student na časovima anatomije secirala njigova tela.

- Tada sam primetila da su njihova anatomija i boja kože slične našim. Svinje su osetljiva, pametna stvorenja i kad uđem kod njih, one me se na početku plaše ili pokazuju radoznalost – kaže Miru Kim.

Posle ovog performansa, dve svinje neće završiti u tanjiru, jer se Miru postarala da ih udomi na farmi, gde će biti nečiji ljubimci.

 Najuzbudljivije osećanje koje sam ikad doživeo – sa odećom na sebi – bilo je kada sam 1944. godine prvi put čuo zajedno Diza i Berda u Sent Luisu, u Misuriju. Imao sam osamnaest godina… Upitao sam: “Molim? Šta je ovo?” Čoveče, to je bilo tako dobro da je bilo zastrašujuće.

Ovim rečima je Majls Dejvis (1926-1991) započeo priču o svom životu, u autobiografiji pod jednostavnim naslovom “Majls”, koju je nedavno objavila izdavačka kuća “Utopija” (prevod Mimica Petrović-Radovanović).

Knjiga je nastala transkripcijom snimljenih intervjua koje je sa trubačem vodio pesnik, profesor i novinar Kvinsi Trup. Objavljena je u Americi još 1989. i odmah postala nacionalni bestseler, a autori su dobili prestižnu “American Book Award”.

Životna priča na 400 strana, ništa ne zataškava. Od prve do poslednje stranice u knjizi provejava Majlsov autentični govorni jezik i glas, koji je, kako se ispostavilo, prenerazio mnoge jezičke puritance i književne dogmate u Americi. Majls otvoreno govori o svojim problemima sa drogom, mnogobrojnim ženama koje je imao, o rasizmu sa kojim se susretao. Ali, iznad svega, govori o svojoj muzici i o svom viđenju crnačke muzike i džeza, kao i o velikanima džeza s kojima je svirao i delio uspone i padove u karijeri. Zapravo, knjiga, po rečima izdavača, može da se shvati i kao istorija modernog džeza sagledana kroz vizuru jednog od njegovih nezaobilaznih i stožernih aktera.

Majls Djui Dejvis Treći, rođen je u Altonu, u Ilinoisu, malom gradu na reci Misisipi, i dobio ime po ocu, a ovaj po svom ocu. Svi u porodici zvali su ga junior i mrzeo je taj nadimak. Otac, intelektualac, diplomirao je na Baptističkom koledžu Arkanzasa, na Univerzitetu “Linkoln” u Pensilvaniji i stomatologiju na Severozapadnom univerzitetu. Majls kaže da je kao mladić gledao u te tri diplome, “te proklete stvari”, na zidu očeve ordinacije i mislio: “Do đavola, nadam se da neće tražiti i od mene da to uradim”. Majka Kliota svirala je violinu i klavir, poticala je iz muzičke porodice koja je pripadala srednjoj klasi.

- Od majke sam nasledio izgled, kao i ljubav prema odeći i osećaj za stil. Može se reći da sam od nje nasledio umetnički talenat – piše Majls.

Do dvanaeste godine muzika mu je postala najvažnija, za trinaesti rođendan od oca je dobio novu trubu, iako je majka insistirala da to bude violina. U osamnaestoj godini znao je da je došlo vreme da napusti Sent Luis, gde je svirao, i krene dalje:

- Spakovao sam stvari u jesen 1944. i uhvatio voz za Njujork, uveren da ću imati nešto za one drkadžije koje su tamo svirale… Imao sam osamnaest godina i bio sam neiskusan po pitanju nekih stvari, kao što su žene i droga. Ali, uzdao sam se u sposobnost da sviram muziku, da sviram trubu, i nisam se plašio života u Njujorku…

RASIZAM

AMERIKA je toliko rasističko mesto da je to žalosno. Kao Južna Afrika, samo što je danas nešto više dezinfikovana; nije tako otvorena u svom rasizmu. Osim toga, sve je ostalo isto. Uvek sam imao izgrađeno mišljenje o rasizmu. Mogu da ga namirišem. Mogu da ga osetim iza sebe, gde god da je – piše Majls o rasizmu.

Svoju prvu nedelju u Velikoj jabuci proveo je tražeći Čarlija Berda Parkera i Dizija Gilespija. Još uvek je živeo bez poroka, nije pušio, pio… O čuvenoj školi “Džulijard” u koju je išao, Majls kaže:

- Još na samom početku nije mi se dopalo ono što se dešavalo u “Džulijardu”. Sve što su tamo govorili bilo je suviše belačko. Bio sam mnogo zainteresovaniji za ono što se dešavalo na džez sceni; to je i bio pravi razlog zbog koga sam želeo da dođem u Njujork, da uđem na džez scenu koja se dešavala oko “Mintons plejhausa” u Harlemu, i u ono što se dešavalo u Pedeset drugoj ulici, koju su svi u muzici nazivali “Ulica”…

A na toj sceni, osim pomenutih Parkera i Gilespija, svirali su: Koleman Hokins, Lester Jang, Ben Vebster, Klark Teri, Maks Rouč, Telonijus Monk, Bad Pauel, Dekster Gordon, Milt Džekson, Lokdžo Dejvis, Džimi Kob, Čarli Mingus… Njujork je, piše Majls, u ono vreme bio drugačiji jer ste mogli da idete ulicama u potrazi za džem-sešnima na kojima biste svirali. Štaviše, svi sjajni muzičari bili bi tu.

Čitamo kako je stvarana istorija ove muzike, ali Majls otkriva i naličje života velikih džezera, tamnu stranu koja je povukla mnoge na dno. Seks, droga i alkohol – bili su neodvojivi, tragični deo džeza, mnogo pre nego što je nastao rokenrol i prisvojio te poroke i taj moto.

UMOR OD ŽIVOTA

OD 1975. do početka 1980. godine nisam ni dodirnuo trubu; više od četiri godine nijednom je nisam uzeo. Prolazio bih pored nje i gledao je, a onda bih razmišljao o tome da pokušam da je sviram. Ali, posle izvesnog vremena nisam čak ni to radio. Jednostavno sam zaboravio na nju zato što sam se bavio drugim stvarima koje uglavnom nisu bile dobre po mene. Ipak, radio sam ih i, kada se sad prisećam tih dana, ne osećam nikakvu krivicu zbog toga – napisao je Majls o vremenu kada je ostavio sviranje zbog narušenog zdravlja i zbog iscrpljenosti u umetničkom smislu, kada je osetio da nema više šta da kaže u muzici.
Majls otkriva kako je sviranje i druženje sa Čarlijem Parkerom unapredilo njegovu muziku. “Divio sam se Berdu više zbog toga što je bio sjajan muzičar nego što mi se dopadao kao čovek… on i Dizi su za mene bili kao očevi”, piše Majls.

Odlazak u Pariz 1949, na džez festival, posebno je uticao na njega:

- Tu sam upoznao Žan-Pola Sartra, Pabla Pikasa i Žilijet Greko. Nikad se u životu nisam tako osećao, osim kada sam prvi put čuo Berda i Dizija… Ali, to se ticalo muzike, ovo je bilo drugačije. Ticalo se života. Žilijet Greko i ja smo se zaljubili jedno u drugo. Nikad se ranije nisam ovako osećao.

Sa Ajrin je, tada, imao dvoje dece. Posle nedelju ili dve u Parizu, vratio se kući.

- Žilijet je tražila da ostanem. Čak me je i Sartr pitao: “Zašto se ti i Žilijet ne venčate?” Ipak, nisam, to uradio… Bio sam toliko depresivan kada sam se vratio, da sam se i pre nego što sam mogao to da shvatim, navukao na heroin za koji mi je trebalo četiri godine da ga ostavim, prvi put nisam mogao da se kontrolišem i tonuo sam ka smrti brže od bilo koga – zapisao je Majls.

Pedesetih pravi grupu sa Džonom Koltrejnom na saksofonu, Filijem Džoom na bubnjevima, Redom Garlandom na klaviru i Polom Čejmbersom na basu. Kvintet je od Majlsa i Trejna stvorio legende u muzičkom svetu. Majls je zarađivao mnogo novca, više nego bilo koji drugi džez muzičar.

- Muzika koju smo svirali postala je neverovatna. Bila je toliko sjajna da sam se noću ježio od nje, a isto je osećala i publika. Čoveče, stvari koje smo u kratkom roku svirali bile su strahovite, toliko strahovite da sam se štipao da vidim da li sam zaista tu. Gde god smo svirali klubovi su bili puni, redovi su se protezali niz ulicu, sa ljudima koji su stajali na kiši, snegu, hladnoći i vrućini. To je, čoveče, bilo fantastično. Mnogi poznati ljudi su dolazili svake noći da nas slušaju kako sviramo: Frenk Sinatra, Toni Benet, Ava Gardner, Elizabet Tejlor, Marlon Brando, Džejms Din, Ričard Barton, Šugar Rej Robinson… – piše Majls.

Opisuje i promene u džezu šezdesetih, kada su govorili da je džez mrtav i za to okrivili “fri stil”, a ljudi počinjali da slušaju rok muziku; sedamdesete, kada je krenuo u elektronski zvuk… Pored jedinstvenog trubačkog stila, Majls Dejvis je ostavio i jedan od žanrovski najheterogenijih opusa u istoriji muzike 20. veka.

- Kao muzičar i umetnik uvek sam želeo da svojom muzikom, koliko god mogu, doprem do što više ljudi. I nikad se toga nisam stideo. Nikad nisam smatrao da je muzika zvana “džez” namenjena da dopre do samo male grupe ljudi, ili da postane muzejski eksponat zaključan ispod stakla kao sve druge mrtve stvari koje se smatraju umetničkim – rekao je Majls.

B. ĐORĐEVIĆ

Džinovska lego figura nađena je na plaži Sijesta u ujtorak ujutro. Na majci ima natpis „Ništa stvarniji od tebe“ (No Real Than You Are), ime „Ego Lenard“ (Ego Leonard) i broj osam.

Nije odmah bilo poznato ko je napravio figuru, međutim, lokalne novine su objavile da je „Ego Lenard“ ime jednog umetnika iz Holandije. Priča o lego-čoveku privukla je pažnju svetskih medija. Najt je izjavio da se lego-čovek pažljivo čuva i izrazio nadu da će biti javno izložen.

Richard Serra has described his sculptural practice as being grounded in drawing: Drawing as “cut” represents the division of a sheet by a line—and, in turn, of actual space by the edge of a steel plate.

And the huge “installation drawings,” which occupy whole walls, seize control of one’s sensation of the space of a room. Organized by the Menil Collection, Houston, this first full-scale retrospective of Serra’s drawings features roughly fifty pieces, including some made specifically for the show. It may well afford us an alternate history of the artist’s career.

From LA Times:

As exhibition titles go, “Richard Serra Drawing: A Retrospective” is as telling as it is concise. By withholding a final ‘s’ on that third word, the title makes clear that to Serra, primarily known as a sculptor, drawing is a verb, not a noun. As he put it, in 1977: “There is no way to make a drawing — there is only drawing.”

The show, recently opened at the Metropolitan Museum of Art and running through Aug. 28, is an eye-opener, and even more gratifyingly, a mind-opener. Spanning 40 years and including some 60 pieces, it circumscribes a subset of Serra’s output but illuminates the whole, since the artist’s works across media occupy a single continuum of concerns having to do with density, gravity, division, juncture, balance and imbalance, presence and void, weight and counterweight.

Serra’s sculptures exert pressure on the spaces they occupy and the viewers who engage with them. At their best, the drawings do the same, staging force fields, black holes and dense, imposing walls of darkness that register in both brain and gut. They also exert pressure on the definition of drawing itself, defying its conventions (marks, usually on paper, usually seen frontally) and shifting attention, as ever, to actions and processes, the making and not just the made.

The show’s final gallery arrives like an exclamation point, urgent, reinforcing, but could have served just as effectively as a prelude. Aside from a selection of sketchbooks that range across the decades, its key contents predate the rest of the work in the show and launch the underlying ideas and motivations evident throughout. In the two-page, handwritten “Verb List” (1967-8), Serra catalogs actions and conditions: “to roll, to crease, to fold … to splash, to knot, to spill … to smear, to rotate, to swirl … of equilibrium, of symmetry, of friction … of location, of context, of time.” And in a quartet of short black-and-white films from 1968, he records the performance of simple actions: hands scraping up a pile of lead filings; hands tied together at the wrist, struggling against their bindings; a single hand clenching and unclenching to grab falling fragments of lead dropped from above, off camera. In each film, Serra appears only as a hand or pair of hands, an anonymous agent of doing.

Roberta Smith’s long review from New York Times:

Few artists have pushed drawing to such sculptural and even architectural extremes as Richard Serra. He has magnified the medium with immense black shapes that sit directly on the wall, their absorptive darkness forcing the space around them to expand or contract. Using black oil paintstick, he has exaggerated drawing’s physical surface, creating expanses of texture that have the rough tactility of bark, or massing dark, roiled spheres as thick as mud pies.

Now Mr. Serra is pushing the Metropolitan Museum of Art to new extremes, with a stark, sometimes compelling, sometimes off-putting retrospective of his drawings. The show could be called a qualified win-win, which may be as good a result as could be hoped for.

… (See link for full review)

Some of Mr. Serra’s most recent drawings tolerate new levels of representation, in the forms of heavy spirals and arcs and especially the roiled spheres, whose thick build-up he forms partly with his feet. These works transcend — or contradict — their considerable materiality to resemble dark, toxic planets, and they seem genuinely furious but also comedic.

Such ambiguities are extended in the exhibition’s expansive final gallery, where the display of sketchbooks shows Mr. Serra drawing pyramids in Giza, basalt palisades in Iceland, and a bather from a painting by Cézanne, as well as his own work. The show’s parting surprise is open-endedness. Actually, anything could happen now.

From New York Observer:

Richard Serra is best known for his 50-ton steel Torqued Ellipses and site-specific sculptures, yet the intimate retrospective of his drawings at the Metropolitan Museum of Art, organized by the Menil Collection and the San Francisco Museum of Modern Art, provides perhaps the most illuminating encounter yet with the Mick Jagger of American sculpture.

With 43 drawings and 28 sketchbooks tracing his work from the 1970s to the present, this is a drawing show where you don’t need reading glasses. A few early works in the first room map in charcoal on paper something Serra drew, but soon giant oily shapes take over. Triangle affixes a 6-foot triangle to the wall. It’s solid black, sculptural, smearily gestalt. The drawing is not about how your eye sees line, but how your body reacts to its massive shape. A number of pieces have been remade for the exhibition; the galleries smell like fresh oil paint, like newly cut hay to an art viewer. Black paintstick—an oil-based, oversize crayon—is Mr. Serra’s medium of choice. This is the ideal art exhibit for someone who is color blind. Every piece is black.

Donald Judd wrote in 1965 that “half or more of the best new work in the last few years has been neither painting nor sculpture,” and you get the sense that Mr. Serra got the memo. In the late ’60s, he made up a list of verbs on a sketchbook page. which is on view: “to roll,” “to crease,” “to fold,” “to time,” “to laminate,” “to scatter,” “to grasp,” “to knot,” “to cut,” “to curve,” “to remove.” “To draw,” and “to paint” were not among them.

Mr. Serra was born in San Francisco in 1939. A muscular man with an M.F.A. from Yale and two years of looking at art in Paris and Italy under his belt, he was 28 living in New York in a loft on Greenwich Street, supporting himself by moving furniture. He had just started to work in lead, fiberglass and rubber. At about this time Dan Flavin, Carl Andre and Sol Lewitt had been in the 1966 Primary Structures show at the Jewish Museum; their move to make impersonal, reconstructable work and use the gallery as an installation environment is evident. But Mr. Serra’s real community is Robert Smithson, Eve Hesse, Yvonne Rainer and Bruce Nauman—people who politicized and eroticized Minimalism, who above all brought it back to the body. Mr. Serra’s brother is the counterculture San Francisco trial lawyer Tony Serra (“More freedom for more people through law is a beautiful concept”), and both Messrs. Serras may err on the side of defiant anti-institutional idealism.

In Blank, two giant facing rectangles press on either side of the narrow walls of gallery. Walking through the show you realize Mr. Serra’s work is not compositional. It doesn’t have parts or bases. When you get close, you see his infinitely dense shapes are held in place with tiny black staples pushed directly into the wall. If the show is not about painting, or even drawing, it is about scale, mass and the way planes pull at you. It’s like meditation: You start to notice how you stand on the balls of your feet, the way certain things attract you or repel you.

The 1970s drawings are also often funny, even endearing. In Institutionalized Abstract Art, a black circle with a 90-inch diameter has been paintsticked directly on the wall about 7 feet up. The black registers as absence, a hole in the white wall, and the piece looks like a giant cartoon mouse hole. Mr. Serra knows that black empties out the steel shapes in Forged Drawing, so that rather than massive, these paintsticked sculptures look hollow, like pipes. It wasn’t clear to me that laughter would be a welcome response, though, and the glee the works elicited seemed a little out of place, so I stifled it.

It was the 1980s when Mr. Serra was at his best. Pittsburgh has slightly Guston-y radiant shapes, and time has haloed the paper with oil around the two barely touching paintstick squares. He was ticked off at the government the year he made No Mandatory Patriotism, two rectangles just touching at top with a wedge of white showing through their lower facing edges. (Tilted Arc, that 1981 debacle of site-specificity once installed at the Jacob K. Javits federal building, was removed in 1989 after much public debate; another drawing from the same year is titled The United States Government Destroys Art). This is the best room in the show, where Mr. Serra wields with delicacy the powerful relationships of form to form and artwork to viewer.

In the 1990s, the scale of the work grows smaller. These more picturelike drawings recap earlier breakthroughs. Their size and framing seems to retreat from the kind of engagement with the viewer and the walls that made the earlier rooms thrilling. In the late 1990s and 2000s, square-framed circles like Robert Frank and out-of-round X swirl paintstick into what looks like black radiant suns with a centrifugal velocity. They aren’t resolved and seem on the verge of proposing a problem that other artists will have to solve.

The show’s final room puts on display 28 of Serra’s never-before-exhibited notebooks. Almost jarringly representational after the exhibition’s insistence on pure form, these drawings are like postcards from places you’d want to see Mr. Serra sketching: the Giza Pyramids, the Guggenheim museum, the Le Corbusier Chapel in Ronchamp, Machu Picchu. Four videos, among them the literal Hand Catching Lead, round out the show’s generous definition of drawing.

The artist is now 72 years old. He spent three weeks at the Met installing his retrospective, and the staff there seemed proud and almost proprietary of his presence, as if the artist himself were an artifact on loan. Mr. Serra at the opening pointed out that the Met was exhibiting his work simultaneous to Cézanne’s Card Player series; Serra’s One Ton Prop (House of Cards) (1969) suggests another way to view the mass and weight of the planes of paint in Cézanne.

Speaking with Michelle White, associate curator at the Menil, I was told that the Met’s galleries were remodeled to accommodate Mr. Serra: The continuous decorative molding along the base of the walls had been taken out to install his often floor-to-ceiling works. (You can spot the remains of wainscoting along one stubborn wall.) The museum’s molding is gone for good, and this is fitting—if works in the Met have influenced Mr. Serra, this exhibition has in turn definitively made the Met more modern.

BLAST FROM THE PAST:

1989 review by NY Times’ Michael Kimmelman

Richard Serra’s latest works are terrific. They are complex and resolved and they richly reward the patient observer. One of the saddest legacies of the debacle involving the removal this year of ”Tilted Arc” from Federal Plaza in Manhattan is that many people who have never spent much time with Mr. Serra’s sculptures, or who have seen them only through photographs, have no doubt formed opinions about the artist. These people could do nothing better than to visit the Pace Gallery, where three new sculptures are on view, and the Leo Castelli Gallery, where Mr. Serra’s recent drawings have been hung.The visitor to Castelli will encounter eight large-scale black-and-white works done over the last year and a half that are perhaps as close as drawings can come to sculpture. Mr. Serra addresses, among other things, issues of mass and gravity. He has called the show ”Weights and Measures.”

Each of the pieces consists of two enormous sheets of paper covered so thickly in paint stick that they look like heavy steel plates. The size and shape of the plates varies, as do the ways in which they interact. In a drawing entitled ”The United States Senate Dictates Censorship” (Mr. Serra has assigned the drawings titles that are reactions to various recent events), the plates seem equal in size and flush against one another. With ”The New York Times Manufactures Censorship,” Mr. Serra introduces a narrow gap, like a strip of sky visible between two plates of inequivalent shape. The wedge of white space projects down the center of the drawing.

The artist then varies this theme. In such works as ”No Mandatory Patriotism” and particularly ”The United States Senate Dictates Censorship,” which is the best of the drawings, Mr. Serra most explicitly evokes gravity and weight by placing the wedge at the bottom, aiming upward, thereby creating the impression that the plates are leaning against one another. This required that the artist make the two plates just wide enough so that they seem convincingly to rest on their bases but not so wide that they no longer appear to need support – in other words, not so wide that the role of the wedge was obscured. Mr. Serra is a master at judging such details.

Logo izgleda kao i obični crno-bijeli Appleov logo sa dodatom siluetom Jobsa, gdje je inače čuveni ugriz jabuke. Nakon što je i slavni glumac Ashton Kutcher objavio logo na svom profilu na Twitteru logo je postao Internetska senzacija.

Međutim, Makova slava bila je jako kratkog vijeka. Uskoro je počeo dobijati negativne komentare jer se ispostavilo da njegov logo jako podsjeća na logo koji je ranije dizajnirao britanski grafički dizajner Chris Thornley, prenosi New York Times.

Mak tvrdi da je istraživao kako bi pronašao nešto slično i da se pobrine da na Internetu ne postoji nešto tako slično i dodao je da nije naišao na Thornleyev dizajn.

On je onda odlučio postaviti logo na svoj blog i ostalo je istorija. Logo je bio na blogu neprimjećen sve do smrti Stevea Jobsa.

„Preko noći moj blog je dobio do desetinu hiljada odgovora i ispočetka sam bio jako sretan“, tvrdi Mak.

Međutim, nedugo nakon toga počeo je primati negativne komentare, a primio je poruku i od Thornelyeve supruge Julie o sličnostima dva dizajna.

Thornly koji pati od rijetkog Hodginovog limfoma izjavio je da je on dizajnirao svoj logo kako bi odao počast čovjeku koji je živio i radio dugo godina sve vrijeme imajući karcinom.

Ipak, Thornley je rekao da je Mak bio iskren i da se nije krio, kao i da je pokrenuta debata o plagijarenju u grafičkom dizajnu u dobu informatike.

U svijetu grafičkog dizajna sličnost između dvije fotografije je jako česta, ali ovaj slučaj pokazuje kako je lako ustanoviti kopiju zbog brzine protoka informacija.

Zabavite se uz džingl Beogradske nezavisne kulture NA SOPSTVENI POGON:

Marni Kotak nekoliko nedelja provodi u galeriji sve dok ne dođe vreme za dolazak njenog prvog deteta. Posetioci performansa pod nazivom „Rođenje bebe X“ (The Birth of Baby X) upozoreni su da se porođaj može dogoditi svakog momenta. Umetnica je rekla da rađanje predstavlja najviši oblik umetnosti.

- Nadam se da će ljudi videti da je ljudski život najdublje umetničko delo i da je stoga rođenje deteta, kao najveći izraz života, najviši oblik umetnosti – rekla je Marni za „Njujork post“.

Marni Kotak već poznata po svojim, u najmanju ruku neobičnim umetničkim ispoljavanjima stvarnog života jer je već izvodila akte poput sopstvenog rođenja, i gubitak svoje nevinosti, kaže da nije ništa više zabrinuta od porođaja u javnosti od bilo koje druge majke.

- Odlučila sam da ovo uradim jer želim da pokažem ljudima, kao i u mojim prethodnim performansima, da je stvaran život najbolji umetnički događaj. Naravno, kao i svaka druga majka, pomalo sam nervozna oko celog procesa rođenja i odgoja deteta i nadam se da će sve proći glatko. Imam veliku podršku – dodala je

Među učesnicima programa nalaze se BIGZ, CZKD, Centar za razvoj fotografije, Dah teatar, Kiosk, Kornet, Kulturni front / KC Grad, Liceulice, Mimart, KC Reks, Remont, ZMUC i drugi.

– Naša je želja da ovu scenu koja funkcioniše dugo, ima značajnu publiku i prepoznata je, uz nažalost samo povremenu podršku grada Beograda i republike, uglavnom od partnera iz inostranstva, učinimo vidljivijom. Prvi put dajemo jedan ovakav pregled svega što se u ovom nezavisnom, živom i atraktivnom delu naše kulture dešava u ovom trenutku, u nadi da će se uskoro naći sistemska rešenja koja će nam pomoći da bolje funkcionišemo – rekao je Dejan Ubović iz KC Grad.

Prema rečima Danka Runića, direktora Agencije za evropske integracije i saradnju sa udruženjima Gradske uprave Beograda, budžeti kojima se raspolaže jesu mali, ali će ta institucija, prema odluci Skupštine grada, intenzivirati saradnju sa ovim sektorom, posebno jer je prepoznat kao važan segment kandidature Beograda za evropsku prestonicu kulture 2020. godine.

Intenzivan desetodnevni program, u okviru kojeg će se dnevno održavati i po četiri događaja, obuhvatiće izložbe, pozorišne predstave, javne diskusije, prezentacije, performanse, radionice, koncerte, javna čitanja, multimedijalne programe, video i filmske projekcije. Na debatnom programu biće javni razgovori o položaju umetničkih organizacija u odnosu na kulturne institucije i civilni sektor. Na svim lokacijama biće prodavan mesečnik „Liceulice”, a program će biti zatvoren multimedijalnim Festivalom besmislenih i beskorisnih veština – LEFEB u Zemunu, u organizaciji ZMUC-a i Korneta. Projekat je podržala Agencija za evropske integracije i saradnju sa udruženjimaGradske uprave Beograda, više o programu na adresi:

www.seecult.org/blogs/na-sopstveni-pogon.

M. Dimitrijević

politika.rs

Za Los Anđeles, uglavnom, važi ova priča: LA ima palme, filmske zvezde i savršeno vreme, ali Njujork ima prave umetnike.

U pokušaju da to izmene ove nedelje se u El Eju otvara ogroman projekat „Standardno pacifičko vreme: Umetnost u LA: 1945 do 1980″ koja će okupiti 68 muzeja i više od 70 galerija u čast svih modernih umetnika koji su stvarali u Gradu Andjela.

Projekat će se sprovoditi u više institucija širom Los Anđelesa, ali i u San Dijegu i Santa Barbari i trajaće do sredine iduće godine. Sa 130 izložbi i brojnim katalozima, cilj je da se skrene pažnja na eklektičnu skupinu pokreta i kultura, uključujući feminističku umetnost, čikano umetnost, afričko-američku umetnost, azijsko-američku umetnosti i formama koje variraju od kubizma do apstraktnog ekspresionizma i realizma. Arhitektura i film? I oni su uključeni, kao i proizvodnja grnčarije i nameštaja.

„Da li je ikada nešto ovako organizovano. Koliko mi znamo ne. Bar ne u SAD“, rekao je Endru Perčuk, zamenik direktora Istraživačkog instituta Geti koji je organizovao projekat i za njega izdvojio 10 miliona dolara.

Napor koji istraživački deo Geti centra sprovodi počeo je mnogo skromnije, kao pokušaj da se dokumentuju doprinosi posleratnih umetnika i institucija Los Anđelesa, uključujući galeriju Ferus gde je Vorhol imao svoju prvu izložbu. Ta skromna studija pretvorila se u bogati izvor materijala što je dovelo do odluke da se rezultati studije objave javnosti. Odatle je potekla i ideja da se otvore izložbe dela stotina umetnika.

„To je projekat koje su sve ove institucije zaista želele da urade, ponekad i godinama unazad, ali nisu imale sredstva ili vreme“, rekao je AP-u Perčuk.

Nekoliko programa dokumentovaće čikano umetnički pokret, sa slikama Magu Luhana, Karlosa Almaraza, Franka Romera i Beto de la Roha koji su kao „Četvorka“ odgovorni za popularizaciju živopisne umetničke forme koja se pojavila 1970ih izložbom na Univerzitetu Kalifornija.

Uloga univerziteta u pokretu „Svetlo i prostor“ koji se takodje pojavio 1970-ih tema je izložbe u Laguna umetničkom muzeju.
Instalacija Georgea Hermsa (Grand Central Art Center)
Instalacija Georgea Hermsa (Grand Central Art Center)

Reč je o važnom i često zanemarenom periodu, rekla je kustos muzeja Grejs Kuk-Anderson. Taj period iznedrio je jednog Krisa Burdena, čija instalacija „Urbano svetlo“ – lavirint restaurisanih starih uličnih svetiljski, prvo je šta posetioci vide na ulazu u Okružni muzej Los Andjelesa.
Još kao student, Burden je stvorio i kontroverzan performans „Shoot“ (Pucaj) tokom koga na njega iz puške puca prijatelj i pogadja ga u ruku. Snimak tog performansa takodje će biti prikazan u okviru projekta.

Medju zanimljivim izložbama je i izložba dela afro-američkih umetnika inspirisanih nemirima iz 1965. Feministička dela, poput radova Džudi Čikago, takodje se mogu videti na izložbama, kao i remek delo folk umetnika Sajmona Rodije „Vats kule“. Ceo projekat promoviše se pomoću banera, brojnih oglasa na autobusima, ali i video snimcima poput Ruše koji razgovarao o umetnosti sa frontmenom Red Hot Čili Pepersa Entonijem Kidisom.

Kasnije ove godine, arhitekta Frenk Geri razgovaraće o modernoj umetnosti sa svojim uzorima, poput Tonija Berlanta, Bilija Ala Bengstona i Eda Mozesa. „Jedan od ciljeva je da ljudi koji redovno dolaze u El Ej vide ovaj grad kao mesto vizuelnih umetnosti“, objasnio je Perčuk.

Jedan od onih koji sumnjaju u uspeh projekta je i Ledi Džon Dil, jedan od umetnika pokreta „Svetlo i prostor“ i čija će dela biti izložena u okviru projekta „Pacifičko standardno vreme“. Prijatelj mi je govorio da je Los Anđeles bolje mesto za umetnika, jer je stanarina relativno niska, a vreme je takvo da neko može da ima veliki studio i da ne plaća ogroman račun za grejanje.

„Ali, sa moje tačke gledišta, platforma za savremenu umetnost je Njujork“, rekao je on i dodao da Velika jabuka ima poznatije muzeje, više galerija, više kolekcionara i cenjenije kritičare.

„Možete da uhvatite taksi u Njujorku i taksista će se razumeti u umetnost. Ovde, 99 procenata populacije ne interesuje savremena umetnost“, rekao je on.

Izvor: Tanjug

‘Naš Dylan Dog samo je žrtva žena i čudovišta u ljudima’

Bonelli je 1961. godine prvi put nacrtao Zagora i doživio veliki uspjeh, koji se samo nastavio u osamdesetima dolaskom Dylana Doga. Među ostalim likovima tu su Martin Misterija, Mister No, Dampyr, Nathan Never, Lazarus Ledd…

Većina Bonellijevih likova izlazila je u velikim nakladama u bivšoj Jugoslaviji, gdje su postigli nevjerovatnu popularnost, a ostali smo popularni i posljednja dva desetljeća.

Kreativni tim „Mikser festivala“, kako je navedeno, postavio je sebi novi izazov da aktivira ovu gradsku četvrt sadržajima iz oblasti dizajna, arhitekture, umetnosti, filma, muzike. Prepoznajući pionirski poduhvat kulturne revitalizacije nepravedno zaboravljenog i zapuštenog dela grada, koji su započeli Kulturni centar „Grad“, opština Savski venac, klub „Mladost“, Fakultet za medije i komunikaciju, „Mikser festival“ pridružuje se naporima da Savamala povrati nekadašnji status kulturnog i društvenog epicentra grada.

Program sledećeg izdanja festivala biće produžen sa pet na devet dana, a odvijaće se na više od 50 lokacija u Savamali, navedeno je u saopštenju.

PROTIV UMETNOSTI, Goran Đorđević: kopije 1979 – 1985.

U Salonu muzeja savremene umetnosti u toku je izložba pod nazivom „PROTIV UMETNOSTI. Goran Đorđević: kopije 1979 – 1985.“. Paralelno sa ovom izložbom, u Galeriji Studentskog kulturnog centra ponovo je realizovana izložba Gorana Đorđevića koja je tu održana 1980. godine, sa istim radovima i pod istim nazivom.

Kako se navodi u informativnom tekstu o izložbama, Goran Đorđević je prestao sa autorskim radom u polju umetnosti nekoliko godina nakon izložbe u SKC-u 1980.g. Ove jeseni on je, zajedno sa kustosima izložbe Branislavom Dimitrijevićem, Dejanom Sretenovićem i Jelenom Vesić, predstavio radove iz svog tadašnjeg kopističkog opusa. Projekat UMETNIK KAO PUBLIKA gostuje u Salonu ovom prilikom i otvara javnu diskusiju među publikom o praksi Gorana Đorđevića predstavljenoj kroz ove dve izložbe.

Projekat UMETNIK KAO PUBLIKA je javni forum u okviru kog publika, uz pomoć moderatora, iznosi i međusobno preispituje mišljenja o odabranim radovima savremene vizuelne umetnosti. Diskusije daju mogućnost da se “razmišlja naglas”, da se ove misli suprodstave bez pretenzija da postoji samo jedan pravi odgovor, odnosno jedinstveno viđenje umetnosti. Razgovori se ne vode stručnim jezikom i pristup temama je takav da se ne daje prednost profesionalnom iskazivanju mišljenja i stavova, pa su dobrodošli svi zainteresovani da čuju tuđe i podele svoje mišljenje.

Tekstove i fotografsku dokumentaciju izložbama o kojima ćemo razgovarati možete da skinete odavde:

[Tekstovi i vizuelna dokumentacija izložbi, pdf, 2,5MB]http://razgovori.files.wordpress.com/2010/07/ukp-goran-djordjevic.pdf

Zbog obima materijala na izložbama, preporučljivo je da se obe izložbe detaljno pogledaju pre diskusije UMETNIK KAO PUBLIKA. Mesto održavanja izložbi i radno vreme:

Salon Muzeja savremene umetnosti, Pariska 14, Beograd. Izložba će biti otvorena do 23. oktobra 2011. Radno vreme Salona: od 12 do 20 časova. Utorkom zatvoreno.

Galerija Studentskog kulturnog centra, Kralja Milana 48, Beograd. Izložba će biti otvorena do 24. septembra 2011. Radno vreme Galerije: od 12 do 18 časova. Nedeljom zatvoreno.

Dom gospođe Ksenije i gospodina Bogdana Bogdanovića, iako u Beču, na mene je ostavio utisak tipičnog beogradskog stana u kome se prepoznaje život arhitekte: prostrane površine za projektovanje, stručna biblioteka, probrani komadi iz prirode. Ušao je u dnevnu sobu sa svilenom, jarko crvenom maramom oko vrata, uz objašnjenje da je ona «simbol gusara». Izašli smo da napravimo par snimaka, dok nam je zimski dan još za to davao mogućnost. Gospodin Bogdanović je imao štap u ruci i izgledao mi je poznato, kao kalemegdanski šetač sa nonšalatnim duhom karakterističnim za naše građansko vaspitanje….

intervjuisala: Ida Labudović

Zašto je štap deo vaše ličnosti?

Nosio sam štap i onda kada mi nije bio potreban i još kao mlad čovek sam se sa njim pojavljivao. Završetak rata sam dočekao u niškoj bolnici, jer sam bio teško ranjen i tada sam štap istinski nosio, a zatim sam ga zavoleo. Štap je staromodni atribut generacije moga oca, za mlade atribut ozbiljnosti i većeg životnog iskustva. I moj je otac imao štap, iako mu nije bio potreban. Taj sam štap povremeno nosio, pojavljivao se sa njim da me ljudi zapamte i da vide da afektiram, da bi posle, jednog dana kada mi stvarno bude bio potreban, mislili da ga i dalje iz istog razloga nosim. E, sada je došlo to vreme.

Pomenuli ste vašeg oca i već smo bili u nekom prošlom vremenu. Htela bih da vas pitam o predratnom Beogradu, o običajima, kako je izgledao urbanistički, gde su se okupljali intelektualci, o kulturnoj sceni?

Da počnemo od toga kako sam ja video Beograd, kada sam se pojavio na ovom svetu. Rođen sam 1922. godine i moje rane uspomene i konstatacije šta je to Beograd i uopšte pojam da nešto tako postoji, mogle bi da budu baš te prve, posleratne godine. Pamtim šetnje sa sestrom od tetke po Kalemegdanu i moja prva slika Beograda su razrušene zgrade u I svetskom ratu. Druga magična konstatacija je da je Beograd u nekom neodredivom okruženju nečega što je veliko i daleko i blizu, i hladno i ćudljivo, da je Beograd praktično u vodi. Vodili su me na Kalemegdan da mi pokazuju reke, jedna reka, druga reka i ništa mi oko toga nije bilo jasno, a posebno uvek prateća konstatacija da reke teku, da idu. Apsolutno sam mislio da je to izmišljotina starijih da bi zbunjivali decu, jer kako mogu reke i kuda da idu?! Prvi put sam shvatio da reke zaista idu, kada me je otac bez moje naročite želje pokupio jednog jutra i poveo sa prijateljima u lov na divlje patke. Iz čamca sam puštao ruku u vodu i tada sam shvatio da reka stvarno ide. Ali, brzo su mi izvukli ruku da mi neko somče ne odgrize prst i tako sam saznao da reka može da bude i nešto opasno.

Kako sam ja uopšte kodifikovao Beograd, gde sam počeo da ga postavljam u neke koordinate? Da se vratim na reke, reke su me strašno impresionirale, bile su mi tajanstvene, ta objašnjenja šta je Sava, šta je Dunav, u kom pravcu teče, reke su bile neki praelement. Velika i interesantna sila je nešto što se zove reka, brodovi razume se, jako su me zanimali. Poseban doživljaj su bili prelasci u Zemun, o tome se u kući pričalo dva dana ranije, spremalo se pa išlo na Savsko pristanište. U brodić bi ulazili preko skele i štekova, pristanište nije bilo ozidano na današnji način. Dva brodića su služila da se preko njih pređe i uđe u lađu za Zemun. To je bilo prepuno raznih uzbuđenja, trebalo je da budem prenet preko vode od strane matroza koji je sve redom prebacivao, pa čak i poneku malo raskalašnu beogradsku damu koja je mnogo pričala, a zatim piskala i vriskala. Brodić je imao salon u kome je bilo i korpi sa pilićima, jer se trgovalo. Celo to putovanje bilo je skopčano sa nekim rizikom. Voda je bila ogromna u tom mom prvom Beogradu, koji nije imao mnogo stanovnika. Pogotovo što su ova područja sa beogradske strane bila često pod vodom, jer reke nisu bile regulisane i dolazilo je do periodičnih poplava.

Kako su te rečne impresije uticale na vaš razvoj kasnije, na profesionalno opredeljenje?

Uticale su mistično, shvatao sam da je ceo svet u vodi, a voda je nešto lepo i interesantno i opasno. Vodu treba preploviti, putovati do Zemuna sa osećajem avanture i sve se to kompenzuje kada stignete u Zemun, gde su glavna senzacija bili bečki kolači. To je mirisalo, čini mi se, još sa beogradske strane, dok smo dolazili. A zatim, viđenje nekog drugog sveta! Srećete ljude koji govore jezike koje ne razumete: nemački, mađarski, rumunski, slovački. E sad, šta je u svemu tome bio Beograd? Povratak je bio obično u sumrak. Beograd ima osobinu, položaj mu je takav da u jednom trenutku, kada je sunčan dan, a vi nailazite sa te vodene strane, on sav bukne, bude crven kao da gori. To su bile fine impresije, putovanja natrag. Brodić je prvo morao da uđe u Savu, pa da se okrene, pa da priđe natrag do štekova, manevrisanje bi malo potrajalo i u međuvremenu su se gasili silni beogradski, crveni, razjareni prozori. Spuštala se tmina, a putnici bi u punoj egzaltaciji pevali «Beograde, beli labude». Samo pristanište nije bilo raščišćeno kao danas i sa velikom ulicom, nego je do vode bilo uzanih uličica, kao na moru. Beograd moje mladosti je bio jako zanimljiv, dinamičan, promene su bile brze i mi smo kao deca osećali ovo što opisujem. Velika transformacija Beograda se dogodila u toku jednog života.

Beograd mi je bio sve interesantniji zato što su se kod nas u kući okupljali Milanovi (otac) i majčini prijatelji. Otac i majka su bili veoma društveni, dolazilo nam je puno ljudi. Stanovali smo, i tu sam i rođen, na Vračaru u Vojvode Milenka ulici, u jednoj starinskoj kući za izdavanje. Bila je to lepa kuća, imala je veliko dvorište sa borovima, a stanovi su svi bili orijentisani ka dvorištu. Dolazili su neki čudni ljudi koji su pravili viceve, dame koje su prevrtale očima i to su bili pisci: Desanka Maksimović u koju sam bio zaljubljen i ona se stalno kikotala kada se pričalo da sam u nju zaljubljen, zatim Nikola Šop, manje više cela moderna. Milan je prvo bio urednik «Republike», zajedno sa Jašom Prodanovićem, a kako posle kraljeve diktature nije bilo više slobodne štampe, bio je urednik «Književnog glasnika», mada to nije pisalo. Umetnici i pisci koji su dolazili kod nas, uvek su hteli da šarmiraju nas decu, hteli da nam budu interesantni i pričali nam lepe priče. Sestra, koja je bila mlađa od mene i ja, smo prisustvovali tim seansama. Posle Vojvode Milenka, prešli smo na Đeram u ulicu Vojislava Ilića, koja je bila prigradski šor. U njoj je danas uveliko gradska atmosfera. Kuća u koju smo se uselili bila je poslednja gradska kuća, nakon koje je dolazilo selo. Preko puta nas je bila prava seoska bakalnica i imala je reklamu za kolomaze i nešto što je bilo veoma intrigantno i pomalo zastrašujuće, baš onako kako treba da bude, nešto što dobija mitsku auru, a to je bila reklama za šećer i to «glava šećera». Mislim da je ima i u literaturi kod Milovana Glišića. Ta glava je bila kao neko čudo i to su bile te mistične koordinate Beograda.

Prve uspomene iz Beograda su već bile jugoslovenske, upravo zbog tog književnog sveta koji je kod nas dolazio: Krklec, Krleža. Kada nam je Krleža dolazio, bilo je u kući veliko uzbuđenje. Trebalo je prvo tramvajem doći do «Lipovog lada», šesticom mislim i seoskim ulicama preko nekih praznih poljana silaziti do ulice Vojislava Ilića. Krleža je bio mitska ličnost i jako prisutna u dečijoj mašti, jer je Krležina slika stajala na stolu u biblioteci. Kuća u kojoj smo živeli je bila čudna, bez plana i tim interesantnija. Jedna soba je bila babina, služila je kao trpezarija sa basnoslovnim kredencom prepunim svega i svačega: babinih uspomena, odlikovanja mog dede, nešto što je izazivalo veliku čežnju. Sve je bilo natrpano i stešnjeno, jer su se selili iz veće u manju kuću. Tu su bili venecijanski šeširi, čudne stvari i za decu jako primamljive. Mi smo tražili jedan predmet koji nam nikako nisu davali. To je bio bicklista koji je služio kada je porodica bolje stajala i sto bio veliki, pa je on nosio so i biber preko stola. Njega nismo našli, ali smo pronašli sve drugo. Rešili smo da se i mi malo doteramo, da se nakitimo, ne bi li imponovali tako važnom gostu kao što je Krleža. Ja sam uzeo ordene, a sestri sam stavio šešir sa šlajerom i izašli smo da ga sačekamo. Od Đerma idu Krleža i Milan, kome je bilo stalo da ostavi utisak. Ja sa obrenovićevskim odlikovanjima i klak-cilindrom, koji se spljošti a kada je za upotrebu čuknete ga i on iskoči i pretvori se u cilindar, a sestra sa babinim šlajerima i nekim čudesima. Krleža je bio oduševljen, a Milan se strašno zastideo šta su mu deca napravila. Sve priče i legende o obrenovićevskom Beogradu su i dalje bile žive. To je još uvek Beograd pre Aleksandrove diktature, a onda najedanput gubi onaj šarm koji je imao i zbog koga je bio interesantan. Ne oseća se više ta jugoslovenska komponenta šarenog Beograda. Bio sam već u gimnaziji i primetio da su u beogradskim knjižarama iste knjige, nije se ništa izdavalo. +

Kada je došlo do rastave braka između mojih roditelja, počeli smo da upoznajemo jedan nov fantastičan Beograd, a to je bila ruska emigracija. Majka je često menjala stanove, sve romantičnije i lepše mansarde i slučaj je hteo da sa ruskim baronom i baronicom Majndorf delimo na Kotež-Neimaru jedan stan. Sa Rusima smo se tako saživeli, da je moja setra pošla u rusku osnovnu školu. Bili smo jako skromni i oni su bili jako skromni, ali su bili baroni i to je bilo veoma pikantno. Rusi su bili nov svet za nas. Imali su ćerku i dok je majka pregovarala oko iznajmljivanja, gledao sam jednu bucmastu devojčicu i bio nepristojan pa je pitao: «kako se ti, seko, zoveš», odgovorila je «Aljona, Ljonuška», onda sam je pitao šta je to i ona je rekla «Jela», pa sam joj odmah prišio «O Jela, Jela debela». Zaplakala se i to je bila jedna dramatična scena. To je baronica čula i užasno se razjarila. Posle smo bili vrlo veliki prijatelji i počelo je drugovanje sa Rusima sve do odlaska u partizane. Mi smo otišli na jedan deo grada, oni na drugi i dobili od njih mačka Grišu, koga smo pakosno prekrstili u Baron, jer je bio baronski mačak, a kada nam Rusi dođu u posetu, zvali smo ga Griša. Počinje i druženje sa decom arhitekte Baumgartena, što je za mene bilo veoma važno. Mislim da je on bio pokršteni Jevrejin i bio je visoko rangirani arhitekta, projektant beogradskog generalštaba, vrlo elegantne klasicističke zgrade. Pratio sam ga vrlo radoznalo, gledao šta pravi, nije mi bilo jasno šta se to pojavljuje, nalik na glavu. Stanovali su u jednom ruiniranom letnjikovcu na Topčiderskom brdu, koji je bio vrlo živopisan, ali neudoban za stanovanje. Čudno je nešto crtao na malom čajnom stočiću i kod njega su dolazili neki ljudi sa cvikerima, videlo se da je taj koji crta važna ličnost, jer su mu se klanjali i uzimali crteže od njega. A on je crtao kapitel, koji mi je ličio na jednu malu Ruskinjicu u koju sam ja tada verovatno bio i zaljubljen. Imala je nešto nedostižno za moje dečije pojmove, srebrnu žicu preko zuba, u stvari protezu. Moja prva erotska želja bila je da liznem tu žicu. Bio sam skeptičan prema pričama o pravljenu dece i smatrao da se ona prave prirodnim putem, od praška ili kininovog drveta, koje glođu muško i žensko. Devojčica je bila ružna, u stvari ja sam mislio da je bila ružna, danas bih sigurno rekao da je bila lepa. Tu, sa ruskom decom otkrili smo klasne razlike, jer ona je bila princeza. Jedni su je oslovljavali sa ma chère princesse, a drugi sa vôtre Altesse. Sve je viđeno iz jedne neobične perspektive: aristokrati, princeze, šašavi tipovi, slikari – zontags maleri i moja mistična asocijacija na arhitekturu bio je general Baumgarten.

Moja transformacija u današnjeg Bogdana, došla je na izmaku trećeg ili četvrtog razreda gimnazije, današnji osmi razred osnovne škole. Vratili smo se iz Slovenije, gde sam našao mapu slovenačkih impresionista i počeo da se interesujem za impresionizam. Božidar Kovačević, pesnik i profesor, predložio je da napišem nešto za srednjoškolski časopis srpskog jezika i ja improvizujem jedan esej o slovenačkom impresionizmu. To se objavi, a pomoćnik ministra prosvete je bio Slovenac koji je poručio mojoj majci kako je lepo što sam se setio da postoje Slovenci, jer je Beograd i u to vreme već bio suviše autističan, to je bilo 1934-5. godine. Posle tog povratka iz Slovenije ja sam pronašao sebe i postao esejista, počeo da čitam eseje, među njima esej Marka Ristića, levičara koji je vodio nadrealističku beogradsku grupu i bio unuk Jovana Ristića. Mislim da je to bio čuveni esej «San i istina Don Kihota» i taj me je način pisanja jako impresionirao. Pitao sam oca za njega i on me je pozvao u kafanu kod «Srpskog kralja», to je današnja Biblioteka grada. Stigao sam pre njih i nisam hteo ništa da naručujem, jer nisam imao para da platim ukoliko ne dođu. Tek sada mogu da kažem da je Marko Ristić vrlo podsećao na Borhesa. Tu se za mene otkriva novi svet koji je jako markirao moju intelektualnu sudbinu i ja postajem đavolov šegrt – nadrealista. Rešio sam da budem arhitekta i to surealistički arhitekta i da uvedem nadrealizam u arhitekturu, koji je već napola bio uveden preko Tristana Care, koji je sam sebi isprojektovao vrlo neobičnu kuću. Mislio sam da sam našao sebe i da ću projektovati raznim nadrealistima, unucima Jovana Ristića i duhovnoj braći Tristana Care. Marko Ristić je, čim sam postao student, tražio da mu napravim skicu za jednu neobičnu zgradu, za slučaj da dođe do nekog velikog nasleđa, koje je očekivao. Nadrealisti su bili revolucionari, izdajnici svoje klase, ali su ipak dolazili iz bogatijeg sveta. Po pravilu su bili zavađeni sa familijama, terali proevropsku, parisku modu kroz Beograd i predstavljali nešto novo, jeste da su bili buržuji koji izvlače pare iz porodičnih fondova, ali su ipak bili revolucionari, a ja ništa drugo sem vila nisam hteo da pravim. Već po mnogo čemu ja sam se smatrao nadrealistom i hteo da pokušam da ostvarim neku nadrealističku arhitekturu, što je kontradikcija, to niti postoji niti može postojati. Još nisam imao pojma da ću raditi spomenike, a Baumgartena i njegov klasicizam tada nisam umeo da cenim. To je vreme kada je diktatura malo popustila, Aleksandar je već bio ubijen. U srpskoj politici je bio Milan Stojadinović, koji je bio vezan za Hitlerovu Nemačku i kada su se već pripremali strašni događaji.

Došla je okupacija koju sam proveo jako studiozno. Upisao sam se na fakultet 1940. godine, u jesen. Već je u proleće izbio rat. Matura i čitavo slavlje, kada sam se najzad debarasirao gimnazije i počeo kao svoj čovek da mislim i pripremam šta ću da budem i šta da radim, bilo je poklopljeno sa tragičnim padom Francuske. Tadašnji je Beograd bio u velikoj meri frankofilski i frankofonski, kao i moji otac i majka. Ja sam francuski govorio od detinjstva i nikada ga nisam korektno savladao, a nemački što sam znao, znao sam dosta dobro. Počeo sam ozbiljno da čitam i studiram, prošao sam Euklidove elemente, započeo sam arhitekturu, sa matematikom sam dobro stajao i teoremu po teoremu prošao, čitav niz geometrijskih dokaza i zadataka, tako da sam manje više mnogo čitao. Ali, kako smo mi ratnici, otac mi je teško ranjen u I svetskom ratu, smatrao sam da i ja treba da ratujem. Pred kraj rata sam u proleće otišao na ratište, počeo ozbiljno da ratujem i vrlo brzo bio ranjen. Iz bolnice sam izašao na štakama, tek kada je rat završen. Primljen sam u partiju nakon dvadeset dana ratovanja i to su mi saopštili. Malo sam se uvredio, jer nisam shvatao da, pored toga što sam partizan postoji i neka partija. Postao sam i partijski sekretar malog četnog biroa. Mislio sam da sam slobodan čovek nakon što sam izašao iz bolnice, nisam znao da ne mogu sam da se demobilišem, jer sam bio rezervni oficir.

Zbog tih mojih partijskih natezanja, hoće li me demobilisati ili neće, ja sam zakasnio sa diplomiranjem i godinu ili dve izgubio, a moje kolege već projektovale. Školovanje sam produžio i da bih izbegao da me vrate u vojsku, prihvatao sam se studentskih partijskih funkcija i kada sam najzad diplomirao i uspeo da se otarasim vojske, najedanput sam došao u najtežu moguću ličnu krizu. Ono što se gradilo u posleratnim godinama je bilo tako jadno, sa dva tipa prozora, strogo birokratskom hijerarhijom i kontrolom. Tada smo se tek raskantavali sa Rusima i to je bilo vreme socijalističkog realizma, što moja surealistička arhitektura nije mogla da prihvati, tako da sam se opredelio za urbanizam, računajući da on može da se shvati kao nauka. To mi je bio izlaz, mada je on došao sasvim neočekivano, potpuno neplanirano. Jedan moj kolega mi je saopštio da me je predložio za uži konkurs, koji je raspisala Jevrejska zajednica, za spomenik jevrejskim žrtvama fašizma i da sam jedan od tri odabrana, mlada arhitekta. Razume se da sam primio taj prvi zadatak, međutim nisam ni sanjao da ću praviti spomenike i nisam naročito bio oduševljen. Ali, onda počinje čitav niz događaja koji formiraju sudbinu, a nju i inače formiraju krajnje paradoksalne situacije. Trebalo je da podnesemo projekte, oklevao sam i ujedno hteo da saznam o Jevrejima, pa sam čitao literauru, ponešto i o Kabali i otvorio mi se jedan novi svet. Međutim, to je trajalo više nego što treba i još nisam nikakav projekat napravio. Među nama, mladim arhitektama se znalo šta ko radi i jedan kolega me je pitao o spomeniku i ideji, a ja ne bih da priznam da je nemam: «Znaš, na sefardskom groblju, aleja pravi jednu lažnu perspektivu i onda odozdo ja pravim jednu antiperspektivu. I, čekaj, čekaj idem kući, žurim da nacrtam antipesrpektivu». Tako je jedna reč rodila moju profesiju. To je ono što je Los (Alfred Loos) govorio, da se jedna dobra arhitektonska ideja može opisati rečima, a antiperspektivu je predstavljalo to što priroda ide na niže i sužava se. Napravio sam je i dobio konkurs. Onda počinje čitav roman. Kako sam imao recidive ranjavanja i više operacija, spomenik sam velikim delom gradio pod groznicom i bolovima. Jevrejska opština je dobila pomoć od Beograda za spomenik i imali su svoje priloge, ali to nije bilo dovoljno, tako da nam je Beogradska opština dozvolila da na dunavskim obalama, gde su bile deponije zgrada razrušenih u bombardovanju, pokupimo sve što možemo od materijala. Išao sam tamo sa majstorima, preturali smo, prepoznavao sam fragmente srušenog Beograda, kuća kojih sam se sećao. Skupljali smo mnogo kamenih formi i od toga su sazidana dva silazna zida. Spomenik je i bio tako zamišljen da svaka porodica može da doda nešto svoje. Završen je 1952. godine i iskreno rečeno, kada sam ga napravio, smatrao sam da sam uradio nešto veličanstveno. Ali, to niko drugi nije mislio i spomenik je vrlo hladno primljen u stručnim krugovima. Prvi koji su zapazili i objavili o njemu, bili su Slovenci. Kriza je opet počela kada nije bilo više takvih porudžbina.

Već sam bio formalno vezan za katedru za urbanizam i izmislio tzv. «Mali urbanizam». Svi su bili obuzeti naprednim idejama, velikim potezima, velikim bulevarima, svečanim prostorima i trgovima, a ja sam izmislio «Mali urbanizam» i počeo da pišem o tome. Imao sam rubriku u «Borbi» i pisao o svemu što je gradska materija, slika grada, gradska situacija, a što nisu veliki prospekti, ni ulice, ni aleje, nego sam pisao o firmama, tablama, avlijama, tavanima, podrumima, dimnjacima. Čitavu sam teoriju dimnjaka imao i delio ih na muške i ženske. I to su ljudi čitali. «Mali urbanizam» je knjižica, izdata 1958. godine – dodaje gospođa Ksenija. Sećam se, pozvali su me na vojnu vežbu i gledao sam da se izvučem, ali nisam uspeo. Kada sam stigao u trupu u Požarevcu, mislim da sam bio poručnik, pozvao me je major da mi održi lekciju kako sam pod vojnom disciplinom. Pitao me je šta radim, pišem, rekao sam, onaj Mali urbanizam. «A ti to pišeš, pa kako, gde ti to sve smisliš, kako ti to umeš da vidiš» i najedanput sam dobio potpuno povlašćeni položaj i tako odslužio mesec dana vežbe. Zatim dolaze sedam gladnih godina. Više ništa nisam mogao da radim sem spomenika, da na primer projektujem neku pekaru ili bolnicu. Čekao sam i na kraju dočekao spomen groblje u Sremskoj Mitrovici. To je za mene bilo otkriće, ali i za moje uvažene drugove u višim partijskim slojevima. Trebalo je odvojiti se od sovjetskog modela spomenika, Mitrovica je tada imala pejzažnu arhitekturu i došla je formula koja je upalila. Spomenička struktura je bila do tada pod sovjetskim uticajem, nije moglo da bude drukčije: pesnice, borci, padanje, ubijanje. I najednom počinje filozofija pejzaža, a ovi drugari u Centralnom Komitetu kažu «daj pomozi, samo da se odvojimo od ruskih shema». Tako je počela moja karijera graditelja spomenika. Trenutno pratim šta se sa njima zbiva.

U međuvremenu sam bio gradonačelnik. Kada sam se razbesneo na Akademiju, sa njima se posvađao i izašao iz nje, što se ne može zamisliti jer su akademici smatrali da su besmrtnici, te se za njih ne može reći da nisu, to je isto za mene bila srećna okolnost, jer bih u njihovom društvu pre ili posle postao kao oni. U to vreme me je pozvao Ivan Stambolić, koga do tada nisam poznavao. Mislio sam da me zove da mi kaže da udaram na sistem i izgrdi me, a on mi je saopštio da će me predložiti za gradonačelnika Beograda. To je bila njegova inicijativa, koja nije prošla partijski ritual, i bilo je markantno i to što se sve događalo u vreme kada sam prekinuo sa nacionalistima u Akademiji. Shvatio sam da tu ima nečeg krupnijeg. Isterao sam četiri godine, jer sam u to vreme imao atelje u selu Malom Popoviću, pored Beograda i malu privatnu, odnosno slobodnu školu, za petnaestak odabranih studenata. Imao sam nameru da je kasnije formalno otvorim kao neku vrstu alternativne škole bez diploma i da ću, ako odradim četiri godine kao gradonačelnik, dobiti svoju školu i vezati se za neku fondaciju. Ali, kada je to trebalo da se ostvari, došao je Milošević. Hteli su da me biraju za Savet federacije – nešto što se zvalo «Groblje slonova», dodaje gospođa Ksenija. Tu su bili penzionisani, ugledniji funkcioneri, ali ja sam to odbio i seo 1987. godine da napišem dvadesetak redova Miloševiću da me ne bira više nigde, da sam ja svoje odradio i da se bez mene bore za svetsku revoluciju. Ali, to pismo nije bilo stranicu dve, već četrdeset strana – šezdeset, ispravlja gospođa Ksenija. Dva meseca sam pisao antimiloševićevski traktat i mislio da sam iskritikovao te prve poteze Miloševića. U međuvremenu sam se sprijateljio sa Stambolićem i strašno me je pogodilo što je Stambolićeva ćerka, pod vrlo nejasnim okolnostima nastradala. Očigledno je to bilo upozorenje da dolazi nova politika. Za te četiri godine, dok sam bio gradonačelnik, mnogo šta sam video, upoznao izbliza i bilo mi je jasno da sam sve ono što sam viđao kao dugogodišnji komunista i kao graditelj spomenika, idealizovao.

Profesionalno, čime ste bili zadovoljni kao gradonačelnik, a šta niste uspeli da uradite?

Bio sam nezadovoljan sistemom koji sam video, ja ga nisam znao iznutra. Sve ove današnje mafije su već postojale samo u začetku i već bile u političkim forumima.

U tom pismu Miloševiću, citirao sam ih, pravio viceve, proradio je moj nadrealizam, ali on nije razumeo šta je to, preturao je da nađe neke filozofe koji bi stupili u polemiku sa mnom, a narod je čitao. Nisam imao nameru da to pismo objavljujem već zamolio da se njime upozna partijsko članstvo, što je bilo moje pravo, a Milošević je pokušao da ga zataška i sakrije. Nisam bio u Beogradu kada se plenum održavao, bio sam u Sofiji gde se osnivala Svetska akademija arhitekture. Kada sam se vratio u Beograd najedanput sam shvatio da se dogodilo nešto strašno, i to tako što mi je na beogradskom aerodromu carinik počeo da pretura po stvarima i pitao za dijapozitive da li je to neki antidržavni materijal. Imao sam toliko iskustva da mogu da vidim da je prevladala neka strašna struja u partiji i da su došli najgori. U partiji je uvek bilo dve vrste članova: evrokomunisti i rusofili, tamjanofili još bolje. Bilo je jasno da je ruska struja prevagnula. Napisao sam pismo iz ličnog olakšanja i ono je ispalo veoma vickasto. Onda je došla ta njegova nesrećna VIII sednica, kada su srušili Stambolića. Našao sam časopis «Omladine Jugoslavije» i pismo dao njima. Bili su to zgodni dečaci, objavili su pismo i nastala je velika strka da se taj broj pleni i uništava. Međutim, oni su bili dosta mudri i razdelili izdanje dobrim delom, pre nego što je stigla cenzura. Ono je bilo objavljeno maja, juna 1987. godine. Počeo je «samizdat», građani su sami umnožavali to pismo, a sa druge strane započela je kampanja protiv mene. Miloševićev cilj je bio da izazove strašnu mržnju i mislim da je išao sa time da podstakne neki zločin, dižući temperaturu. Našao sam se u otvorenom ratu sa njima, zavukao se u kuću, uplašio sam se. Nije bilo lako izaći na ulicu. Bilo je i dirljivih scena, kao kada me je jedna starija žena na ulici pljuvala: «Rđo jedna, ti si izdajica naroda svoga» i bilo je jasno da nema druge, nego otići.

Stvoren je «Beogradski krug», sa njima sam bio u Parizu na javnim nastupima, pa dva puta u Beču. Onda je moj prijatelj Milo Dor, sa kojim sam drug još iz gimnazije i iz onih nadrealističarsko-levičarskih vremena, rekao da dođem u Beč, jer u Parizu bismo imali neprijatnosti. U Parizu je neko Kseniji izvukao pasoše iz tašne. U to vreme su pasoše šverceri krali i to je moglo i tako da izgleda, ali kada smo otišli u ambasadu da razjasnimo šta ćemo bez pasoša, direktor «Francuskog kulturnog centra» u Beogradu me je zadržao i on ušao umesto mene. Izašao je bled kao smrt: «pa oni znaju da su vam pasoši ukradeni». Razume se da su znali, jer nam je pasoše usred Pariza ukrala srpska policija! Iz predostrožnosti smo se rastali, prvo je Ksenija otputovala, pa ja. Na granici su me ispitivali da li je to bio politički skup i shvatili smo da u Beogradu nemamo šta više da radimo. Na poziv Milo Dora smo otišli u Beč na mesec dana, pa se vratili u Beograd i decembra 1993. godine stigli opet u Beč. Ja sam prekinuo kontakte sa Beogradom, nisam smeo da idem, ali je Ksenija odlazila.

Drugarstvo sa Milom Dorom traje još iz II muške gimnazije i u Beču smo bili vrlo bliski. On mi je preveo prvu knjigu «Ukleti neimar» («Der verdammte Baumeister»), druga je «O sreći u gradovima». Govorim o knjigama koje je izdao Šolnaj (Paul Zsolnay Verlag), a Vizer (Wieser) je štampao «Grad i smrt», «Arhitektura sećanja», «Grad i budućnost» i seriju manjih knjiga. Treća i poslednja knjiga iz trilogije je «Zelena kutija». Ona je bila u Beogradu kao poštansko sanduče, sva oblepljena i nije mogla da se otvori. U nju sam trpao beleške za koje sam mislio da ih nikada više neću pročitati. Kada smo stigli u Beč, setio sam se da bi Ksenija mogla da pronađe zelenu kutiju i donese ovamo. Pred bekstvo sam je razorio i sve što je u njoj bilo posakrivao sam po raznim ćoškovima i budžacima u kući, računajući da tako ne mogu da je nađu, mada ionako nebi mogli da razumeju šta sam pisao. Ksenija je počela da skuplja ostatke iz te zelene kutije i da ih prebacuje u Beč. To je sada treća knjiga koja se prevodi.

Za osamdeseti rođendan ste odlikovani od strane austrijskog predsednika «Ordenom časti I reda za nauku i umetnost» i tom je prilikom priređeno slavlje «Ein Fest für BB», zatim ste primili «Zlatni orden časti za zasluge Beču», kako ste doživeli to priznanje?

Značilo mi je veoma mnogo. Mi smo veoma dobro primljeni u Beču, imamo mnogo prijatelja ne samo među našima, već i među mladim Austrijancima, nadrealistima, piscima, boemima i tu smo u svom svetu.

Pomagali ste one koji su došli iz Srbije u Beč.

Mi smo ih prijateljski primali, ali ne znam koliko smo im pomogli. Uvek smo imali dobar kontakt sa njima.

Sarađujete li sa Beogradom u profesionalnom smislu?

Ja sam se usudio da odem u Beograd‚ tek kada je Milošević uhapšen. I onda je stari kadar u ambasadi pokušao da me zadrži i uskrati pasoš, ali je došla intervencija iz Beograda. Za mene je bio priličan šok da posle osam godina dođem na stanicu. Noću mi je stanični trg u Beogradu izgledao kao neka orijentalna čaršija: drvene kućice, kiosci, osvetljeni na razne načine. Grad je bio zapušten, ali nešto je bilo i jako lepo. Razvile su se šume na rečnim obalama i na čitavom prostoru Novog Beograda i to je divan doprinos gradu. Nekada je na tom mestu bila pustinja, leti pesak, a zimi voda.

Šta vam je najdraže u Beogradu?

Ja sam mnogo lutao po Beogradu i po Beču sam mnogo šetao. Osećao sam se kao Džoni Voker, mitski šetač! Bio sam suviše razmažen, nisam tražio lepote Beograda, već sam više išao po periferiji, i posmatrao apsurdne građevine koje ljudi sami sebi prave, izvan kodova arhitekture. Jako sam voleo pridunavski Beograd, uvek mi je Dunav bio opsesija. Kada smo prvi put sa našim prijateljima i profesorom Ahlajtnerom došli u Beograd iz Beča, vodio sam ih da im pokažem Beograd. Prvo sam ih odveo na Jevrejsko groblje i pokazao spomenik, koji im se jako svideo. Provlačili smo se da ih dovedem do vode Dunava i došli na samu obalu reke. Tu sam mogao punim, hiper patriotizmom da im kažem: «Vidite, ovo je Dunav, a ono u Beču je mali Dunav», što je, razume se, njih razveselilo. Jako me je interesovao alternativni Beograd, moram da priznam da sam čak podcenjivao arhitekturu moje mladosti, ali tu ima vrlo interesantnih građevina, eklektizma u raznim kombinacijama. Voleo sam na Dorćolu i u Donjem gradu da tražim tragove Beograda kojih ima mnogo: turski, pa mađarski, austrijski i ti slojevi su mi intersantni.

Šta vam nedostaje iz Beograda?

Veliko je oslobađanje za mene bilo kada sam shvatio da mogu da živim i bez Beograda. Kao mlad arhitekta, pedesetih godina prošlog veka, u Evropi je arhitektonska struka bila veoma tražena, mogao sam nebrojano puta da odem, ali sam mislio da od Beograda ne mogu da se odvojim. I već grešim kada govorim u jednini: to su razni Beogradi, bar četiri, ako ne i pet Beograda, a sada postoji i neki šesti Beograd‚ koji je porazan, strašan, surov, sa promenjenim jezikom, raspadom pameti. Danas Beograd krije jednu veliku anomaliju, on je mononacionalan grad, a ima stanovnika jedva nešto malo manje nego Beč. U današnje vreme, monoetnički grad od dva miliona stanovnika je monstrum. U Beču ima, kažu, preko sto hiljada Srba, neka ima i pola od tog broja, pa zamislite i pola od te polovine Austrijanaca u Beogradu! Neki od mojih beogradskih prijatelja se užasnu kada im to predočim, a veliki gradovi su svuda u svetu višeetnički, višekonfesionalni i to je sudbina ove civilizacije.

PRESTUP, broj 27

http://www.makabijada.com/bogdan.htm

Američki slikar, grafičar i vajar Roj Lihtenštajn se ubraja u najproduktivnije umetnike dvadesetog veka – za života je stvorio oko tri hiljade crteža od kojih većinu čine studije za slike, skulpture i otiske u sito štampi i keramici.

Za razliku od većine svojih kolega, Roj Lihtenštajn relativno kasno počinje da se bavi slikarskim zanatom. U momentu kada raskida sa tradicijom apstraktnog slikarstva (1950-ih), već je navršio četrdesetu.

Preskočivši više faza umetničkog eksperimentisanja tipičnih za razvoj slikarskog ukusa onog doba, Lihtenštajn se direktno upušta u apstraktni ekspresionizam. Na izložbi u Albertini, po svojoj raritetnosti i kao tipični primeri ove faze, izdvajaju se dva tuša na papiru iz 1958 – „Paja Patak” i „Miki Maus 1”. Za razliku od kasnijih stereotipnih likovnih prikaza strip-tema u fazi pop-arta, njegovi rani radovi se oslanjaju na crtačku radionicu Volta Diznija i presudni su za razumevanje razvoja slikarevog osobenog plakatnog stila. Većinu crteža iz tog perioda Lihtenštajn je, iz samo njemu poznatih razloga, uništio. Inspirisan figurativnim ženskim portretima Vilema de Kuninga, Lihtenštajn prebacuje strip-junake u „ozbiljan” likovni žanr.

Selekcija od šezdeset crno-belih crteža koja je zapravo trebalo da doživi svetsku premijeru u njujorškoj Morgan biblioteci, pokazuje Lihtenštajna u novom svetlu – kao slikara koji je pronašao drastične metode udaljavanja od kubizma i apstraktnog slikarstva stilističkim eksperimentima; pre svega upotrebom jakih crnih kontura i motiva razloženih na rastere. Hladna distanciranost od analize estetske privlačnosti potrošačke robe koja se ne shvata drugačije no kroz svoju materijalnu vrednost „procenjenu” kroz etiketu sa cenom, oslanja se na tradiciju Alana Kaprova, Klasa Oldenburga i Džordža Sigala i razvija se paralelno sa likovnim vrednostima pop-umetnika američke Zapadne obale.

Kustos Izabel Dervo je pri osmišljavanju koncepta postavke „Crno i Belo…” pred očima imala prost cilj – identifikaciju Lihtenštajnovih crteža kao autonomnih umetničkih dela koja „nisu želela da postanu nešto drugo”. Prevedeno na običan jezik – odabrani su crteži koji nisu nastali kao studije za druge radove. Jedno od glavnih polja interesovanja autora izložbe je početak korišćenja rastera (nikada nenaslikanih slobodnom rukom, već nastalih korišćenjem različitih tehnika) koji će postati Lihtenštajnov zaštitni znak. Ukazuje se i na poreklo motiva koje umetnik obrađuje u svojim poznatim radovima (stripovi, prodajni oglasi, isečci iz štampe i reklamne rubrike iz telefonskih knjiga). Upravo se za Lihtenštajnove teme ne može reći da su originalne – materijalnost i stereotipno prikazivanje žena čine ga tipičnim delom pop-art kulture.

Dve trećine izloženih radova potiče iz 1961, godine koja je obeležila početak Lihtenštajnovog proboja na njujoršku trendseter scenu. Paralelno sa crno-belim crtežima nastaju crno-bela platna, stilistički i tematski bliska jedna drugima. „Kod njega nije samo slika drugačija, već i fokus – zanimao ga je poseban stil koji bi mogao da da odgovor na pitanje koja je razlika između „običnog” i „umetničkog” sanjarenja, objašnjava Dervo.

Lihtenštajn pokazuje veliko interesovanje za puške i pištolje koje likovno prikazuje u seriji radova koji parodiraju istorijske prikaze borbi između kauboja i indijanaca (rane 1950), a kasnije i na slikama nastalim 1960-ih: „Prst na obaraču” i „Najbrži kolt” (obe iz 1963). Već ovde pokušava da dočara zvuk koji izaziva povlačenje oroza – još uvek ne tekstualnim, već grafičkim putem.

Instalacija „Kuc! Kuc!” (1967) koja je deo razrađene studije istoimenog crno-belog crteža, povezuje arhitektonske i slikarske elemente.

Izložba je otvorena do 15. maja.

Marina Bauer

Zvaničnici žele deo filmskog kolača vrednog više milijardi dolara i pravi Jerusalim na velikom platnu, a ne zamene sa Mediterana, prenosi AP.

„To je apsurdno. Filmovi čija se radnja dešava u Jerusalimu snimaju se na Malti, u Maroku i Grčkoj”, kaže izraelski režiser Joram Honig.

Honig je šef Jerusalimskog filmskog fonda koji je pre tri godine osnovan kako bi privukao što više filmadžija u taj grad. U Holivudu vlada mišljenje da je Jerusalim previše opasan za snimanje. Međunarodne osiguravajuće kuće tradicionalno odbijaju da pokrivaju rizik od terorističkih napada.

Tokom 1980-ih, Izrael je uspeo da privuče poznata imena poput Silvestera Stalonea koji je tamo snimao „Ramba 3” ili Čaka Norisa i njegovog „Delta odreda”, ali su se kasnije producenti okrenuli zemljama koje su nudile velike poreske olakšice.

„Ako misle da je skupo i opasno, neće dolaziti ovde”, objašnjava Honig.

Zbog toga je izraelska vlada 2008. godine donela zakon kojim se stranim filmskim kompanijama nude poreske olakšice ako snimaju u Izraelu.

Početkom godine, Izrael je osnovao osiguravajući fond koji će pokrivati produkciju u slučaju rata ili terorizma”, rekao je Zadrir Asas iz izraelskog Ministarstva industrije, trgovine i rada.

Čak se i izraelski producenti klone grada. Od 600 izraelskih filmova snimljenih od osnivanja zemlje, svega 30 je snimljeno u Jerusalimu, kaže Honig.

Situacija je polako počela da se menja i neki od najpoznatijih izraelskih filmova, uključujući i „Fusnotu” Jozefa Cedara koji je dobio nagradu za najbolji scenario ove godine u Kanu, snimaju se u Jerusalimu.

Razlog zašto zvaničnici žele da privuku filmadžije u Jerusalim je, osim novca, i taj što žele da grad predstave u drugačijem svetlu od stalnih slika sukoba koje se pojavljuju na vestima.

„Jerusalim koji više od 3,5 milijardi vernika želi da vidi”, rekao je portparol gradonačelnika Stefan Miler.

Honig je najavio da bi uskoro mogao da bude potpisan ugovor sa nemačkim producentom o snimanju filma o suđenju nacisti Adolfu Ajhmanu koje se održalo u Jerusalimu 1961. godine.

Jedan italijanski producent je takođe predložio snimanje komedije o italijanskoj opatici koja se zaljubljuje u ultraortodoksnog Jevreja.

Fond računa i na još nekoliko projekata uključujući i film „Jerusalime, volim te” producentkinje Emanuel Benbihi koja radi seriju gradova ljubavi.

Tel Aviv i Haifa takođe razvijaju slične fondove kako bi privukli producente i u svoje gradove.

U međuvremenu, holivudske produkcije snimaju filmove o Jerusalimu na drugim mestima.

„Svetski rat Z”, zombi film sa Bredom Pitom u glavnoj ulozi, dešava se delom i u Jerusalimu ali su se producenti ipak odlučili za Maltu.

Scene iz filma „Robin Hud: Princ lopova” sa Kevinom Kostnerom, koje su se dešavale u zatvoru u Jerusalimu – snimljene su u Engleskoj i Francuskoj.

„Hristovo stradanje” Mela Gibsona snimano je u Italiji. Scena iz filma „Minhen” Stivena Spilberga koja se dešava na plaži u Tel Avivu snimljena je na Malti.

Neki filmovi čija se radnja dešava u Jerusalimu su čak snimljeni u bliskoistočnim zemljama koje nemaju najprijateljskije odnose sa Izraelom.

„Nebesko kraljevstvo” snimljeno je 2005. u Maroku koji je prekinuo diplomatske odnose sa Izraelom 2000. godine sa izbijanjem palestinske pobune.

„Žitije Brajanovo” snimljeno je u Tunisu koji je diplomatske odnose sa Izraelom uspostavio 1996. godine da bi ih četiri godine kasnije prekinuli.

Istina, važe i drugačija pravila. Triler „Ne bez moje ćerke” u kome je 1991. godine glumila Sali Fild o Amerikanki zarobljenoj u Iranu snimljen je delom u Izraelu.

Uvodna scena filma „Insajder” u kojoj se lik koga glumi Al Paćino sreće sa osnivačem militantne grupe Hezbolah u Libanu, snimljena je u jednom arapskom selu u Izraelu.
Tanjug

Mjesečariti je počeo od rane dobni, ali da nešto ‘nije u redu’ shvatio je tek sa šesnaest godina, a od tada su njegove seanse slikarskog spavanja postale dovoljno česte da ovaj umjetnik mjesečar razvije sasvim zavidnu karijeru.

- Ljudi me stalno pitaju da kažem nešto o svom slikanju, ali stvar je u tome da se ja uopće ne sijećam da sam to naslikao – objasnio je Lee.

Naravno, zadaci fotografije su se menjali kroz vekove i decenije. „Istorijski portfolio“ u prošlosti se uglavnom sastojao od umetničkih i dokumentarnih fotografija, sa specifičnom atmosferom i porukom (primer: „Migrant Mother“, 1936). Razvoj savremenog marketinga u drugoj polovini XX dodao je i komercijalnu fotografiju u svim svojim formama, a posledično i početak fotografske hiperodukcije. Digitalno doba donelo je različite vidove foto-manipulacije i potpuno novih estetskih standarda.

Dva poslednja navedena poglavlja istorije fotografije, udružena sa internetom, stvorile su „monstruma“ koji nas vreba na gotovo svakoj štampanoj ili web stranici, sa bilborda i oglasa i iz frižidera. Konstantno nas posmatraju hladne oči sa neke od brojnih stock fotografija.

Stock fotografije su namenski snimljene za prodaju tj. licenciranje klijentima kojima je neophodna fotografija za određenu namenu, a ne prolazi im se kroz sve što podrazumeva unajmljivanje fotografa. Ne radi se o novosti – prva stock agencija osnovana je još 1920. godine. Tokom XX veka, stock se dobrim delom sastojao od neobjavljenih dela profesionalaca. Naravno, „profesionalno“ ne podrazumeva i „sa ukusom“. Setite se samo svih onih užasnih fotografija „zaljubljene dece“ na čestitkama, foto albumima i ostaloj papirnoj galanteriji.

Revoluciju na polju stocka donose digitalni aparati i internet distribucija. Sveukupno pojeftinjenje bavljenja fotografijom donelo je veći broj foto-amatera, voljnih da zarade brzu kintu kroz povoljno licenciranje komercijalnih fotografija. Ovo je omasovilo stock fotografije, a i jako oborilo njihovu cenu. Brojni su fotografi koji su svoj fokus pomerili isključivo na izradu stock-a, jer tako mogu da računaju na sigurnu i relativno konstantnu zaradu. Sistem funkcioniše – naravno da je mnogo lakše uplatiti par dolara na nekom stock sajtu nego baktati se sa fotografom, ili (nedaj Bože) idejama.

Posledica je to što smo prinuđeni da konzumiramo desetine, ako ne i stotine ovakvih fotografija dnevno. Razloge zašto to može biti mučno za vaš vizuelni aparat i nervni sistem možemo potražiti u osobinama prosečne stock fotografije.

Ona je potpuno sterilna – svi karakteri i objekti su postavkom i obradom dovedeni do najvećeg mogućeg nivoa bezličnog „savršenstva“. Lica su bez bora i pora; zubi se bele; linije su prave; boje su zasićene do neprirodnosti. Osvetljenje je ravnomerno i ne ostavlja prostor za bilo kakvo poigravanje. Motivi su bolno stereotipni – korporativni život se uvek oslikava odelima, kravatama i fasciklama, „ljubav“ pseudo-nežnošću i srcima, a „ekologija“ biljkom koja niče u šaci zemlje.

Ono što je ipak najneprijatnije je depersonalizacija ljudskog bića. Svi modeli imaju iste staklaste poglede i grčevite osmehe, bilo da su obučeni kao zidari, plesači ili marketing menadžeri. Ako pak pokazuju neku emociju, ona je karikaturalno stereotipna. Osoba na slici nije „osoba“, već stvar, figura – neprirordnija od voštane, jer u toj branši bar nema post-produkcije.

Da ne preterujemo, osnovna namena stock fotografije je vrlo jasna, svedena i banalna, pa je takav i proizvod. Problem je što je prisutna i tamo gde ne mora da bude – npr. na ličnim sajtovima, profilima, u publikacijama… Toliko je sveprisutna i toliko nam se zavukla pod kožu da mnogi novi fotografi formiraju svoj umetnički izraz upravo prema njima, puneći svoje galerije serijama „savršeno“ ispeglanih, bezličnih i bezdušnih fotografija.

Indijanci su verovali da fotografija ima sposobnost da ukrade dušu. Stock fenomen ima potencijal da ukrade dušu samoj fotografiji i za sada ga vrlo uspešno ostvaruje. Srećom, popularnost Creative Commons licenciranja raste i mnogi veliki foto-serveri (npr. Flickr) omogućuju jednostavnu pretragu CC sadržaja. Tu možete pronaći dobre i loše fotografije obične ili neobične, ali svakako ljudskije.

Mada, možda je monstruozna izveštačenost stocka ipak bolje kolektivno ogledalo našeg sveta?

Piše: Katarina Stanković

Yves Klein (1928-62) is an incredibly interesting man. And may I say, quite a looker.

He died suddenly of a heart attack, when he was only 34 years old. He was at the peak of his career.

Vilem za sebe kaže da je zanimljiv kao glumac, a nezanimljiv kao čovek. Na osnovu mog nedavnog, mada kratkog, susreta s njim u foajeu mančesterskog hotela „Mint“, gde smo odseli, nisam stekao taj utisak. U životu je bar isto toliko zanimljiv kao i na sceni.

Vilem Dafo je riđokosi muškarac neodređenih godina (leksikoni navode da je rođen 1955), sa urokljivim kobaltno plavim očima, kome filmski reditelji već godinama dodeljuju uloge ekscentrika, čudaka i vilenjaka, ali kad ustreba, i Hrista. Skupljači neobičnosti o poznatima naglašavaju da je on jedini američki glumac koji je bio kandidat za Oskara sa ulogom vampira.

Bilo je to za vampira u filmu „Vod“ („Platoon“, 1986). Vilem je holivudski glumac koji ne živi u Holivudu, već u Njujorku. Kaže da mu je, kad ne snima, dosadno u tom slavnom predgrađu Los Anđelesa. A kako mu ne bi bilo zanimljivo kad je snimio preko 70 filmova s nekim od najvećih američkih reditelja kao što su Martin Skorseze, Oliver Stoun, Vilijam Fridkin i Dejvid Linč, a o zanimljivim partnerkama i da ne govorimo, jer među njima je i jedna Madona („Predmet dokaza“). S Linčom je snimio pre dve godine i film „Antihrist“, pravu antologiju horor sado-mazohizma. Erotske scene su dublirale porno-zvezde.

Nisu retke holivudske zvezde koje glume na Brodveju, i to velike uloge, ali je Vilem Dafo jedini koji je istovremene i ikona američkog alternativnog pozorišta. Sa svojom prvom suprugom, rediteljkom Elizabetom Lekont, bio je najpre u Šeknerovoj performens grupi, da bi potom bio jedan od osnivača slavnog Vuster teatra godine 1977, pored Living teatra, jedinog preživelog iz slavne epohe avangardnih trupa u Grinič Vilidžu. Gledao sam ga u Vusteru u jednoj od najzanimljivijih eksperimentalnih predstava na temu Čehova.

Pre nekoliko večeri dobro sam se nagledao Vilema Dafoa u Mančesteru, u Vilsonovoj predstavi „Život i smrt Marine Abramović“, u ulozi naratora koji nas iz najrazličitijih uglova uvodi u njenu biografiju. Iako nije sasvim jasno koga predstavlja, oca ili neki drugi lik, očigledno je da igra Marininog zemljaka s jakim naškim akcentom.

Vilem ima nešto od našeg mediteranskog temperamenta i opuštenost simpatičnog Balkanca. Sve to u nekom jadnom koporanu, zaostalom iz jednog od naših brojnih ratova. On priča najviše tokom te trosatne predstave, a da to nije dosadno. Zvezda večeri Marina, u ulozi svoje vlasne majke, uglavnom promiče dostojanstveno scenskim prostorom i čak jednom zapeva. Pored sve svoje proze i Vilem zapeva jednu od pesama o tužnoj Marininoj priči, čije reči je napisao i komponovao njihov partner Entoni, koji se bavi i slikarstvom.

Vidim da je zavoleo Marinu Abramović. Reče mi da bi veoma voleo da dođu u Beograd.

Jovan Ćirilov

Autor sporne slike, nastale 1983. godine, jeste engleski slikar Robert Lenkjevič, koji se često bavio temom seksualnosti, a preminuo je 2002. godine. Umetničko delo je u vlasništvu privatnog kolekcionara, koji tvrdi da njegova vrednost iznosi oko 30 hiljada funti, navodi „Dejli Mejl“.

Nakon što su se građani Londona žalili upravniku galerije, plakat je uklonjen sa vidljivog mesta. „Bilo je zanimljivo gledati reakciju prolaznika koji nisu verovali svojim očima. Lenkjevič čak i posle smrti proizvodi kontroverzu.“, rekao je jedan od zaposlenih u galeriji.

Meša Selimović

- Haha, definitivno moraju biti mlađi od mene i imati dobar glazbeni ukus, a moji sadašnji članovi to jesu i vole Motörhead!

Nisam volio Blur

Na zadnjem albumu “Your Future Our Clutter” pjevate o doktorima, bolnicama, bolestima… nadam se da je to bio samo jedan crn period i da je vaše zdravlje ok, te da još nećete u glazbenu mirovinu?

- Taj album sam radio kada sam slomio kuk pa sam često boravio u bolnici. Bio sam u invalidskim kolicima, te na tabletama protiv bolova i pjesme su nastajale tijekom mog oporavka.

Na tom albumu obradili ste i pjesmu Wande Jackson “Funnel of Love” iz 1961. Poput vas, i Wanda je dugovječna pjevačica, a nedavno je revitalizirala karijeru odličnim albumom “The Party Ain’t Over”.

- Za Wandu sam prvi put čuo prije nekoliko mjeseci, kad joj je Jack White producirao album, no sviđa mi se ta ploča i zainteresiralo me kako bi ta pjesma zvučala u našoj verziji.

Surađivali ste i s Gorillaz na njihovom albumu “Plastic Beach”, čak ste i nastupali zajedno na prošlogodišnjem Glastonbury festivalu. Mnoge je iznenadila vaša spremnost na suradnju s Damonom Albarnom, budući da niste nikada bili fan Blura i uvijek ste isticao kako je Oasis bolji bend?

- Točno, nisam volio Blur, ali dobar sam s Damonom Albarnom, iako se nismo puno družili, samo smo snimili pjesmu zajedno. Nastupao sam s njima ne samo u Glaston-buryju, već i na još nekoliko koncerata.

Kakav je trenutni status benda Von Südenfed koji ste osnovali zajedno s članovima benda Mouse on Mars? Namjeravate li ponovo snimati zajedno?

- Da budem iskren, nisam o tome razmišljao. Koliko znam, oni sada dosta sviraju, sreo sam ih u Berlinu prije nekolikom mjeseci i znam da su poslije svirali u Japanu. Obojica su u međuvremenu postali očevi, tako da trenutno imaju i neke druge obaveze.

Najbolji bend
Bili ste omiljeni bend Johna Peela i sa 24 pojavljivanja u njegovim radijskim emisijama držite apsolutni rekord na BBC-u. Je li istina da Johnu Peelu niste otišli na sprovod?

- Točno je, no nisam bio niti pozvan na njegov sprovod. Mi nismo bili tako bliski prijatelji, tu i tamo bi mi poslao razglednicu, otprilike svakih šest mjeseci, i to je bilo sve naše druženje.

U vašoj autobiografiji “Renegade” naišla sam na podatak gdje ste priznali kako se divite Johnnyju Cashu. Ima li još neki bend ili glazbenik koji vas je inspirirao?

- Zapravo nemamo uzora, The Fall je nastao zato što nisam imao što slušati (smijeh).

Koji je po vama najbolji manchesterski bend svih vremena?

- Hm… morao bih razmisliti… Freddie and the Dreamers možda. A tvoj?

Vjerojatno The Smithsi i James…

- Znaš, nikad nas zapravo nisam doživljavao kao manchesterski bend… zapravo čekaj, napiši da su najbolji manchesterski bend The Worst! Da, oni su bili odlični, pogotovo u ranim danima.

Poznato je da ste veliki fan nogometnog kluba Manchester City koji je prvi put u povijesti izborio nastup u Ligi prvaka sljedeće godine. Jeste li ponosni na taj uspjeh?

- Moram priznati da ne prepoznajem više Manchester City otkad ih je kupio kupio šeik Mansur bin Zayd i otkad imaju toliko puno novaca. Mislim da nije dobro da se The Fall povezuje s nogometnim klubom, mislim da smo mi iznad toga.

Ne voli more
Prošle ste godine na jednom festivalu bocama gađali bend Mumford & Sons, nadam se da na Terraneo festivalu nećete bacati boce na bendove koji vam se ne sviđaju?

- Što, zar i oni sviraju tamo?! Zagrijavali su se u šatoru do našeg, nisam znao tko su, ali zvučali su kao dosadan irski folk bend… A je li Terraneo dobar festival?

Ovo je prva godina da se održava tako da još ne znam kakav je. Ali na obali je, pa ako volite more…

- Pa baš i ne osobito, ali obećavam da neću nikoga gađati bocama (smijeh)!

r: Lana Bunjevac

Davor Dukić - www.galerijazvono.org/sr_dukic.htm
Nenad Kostić Kajla - www.nenadkosticart.blogspot.com
Selman Trtovac - www.selmantrtovac.com
Radoš Antonijević
Ana Krstić - www.ana-krstic.com
Ksenija Pantelić - www.cargocollective.com/ksenija
Nemanja Jovičić - www.artorien.org/artists/nemanja-jovicic
Carlos Carmonamenida (Meksiko) - www.carmonamedina.net
Vigdis Sorsveen (Norveška) - www.vigdis-storsveen.no

Poslednjeg dana kolonije, u ponedeljak 15. avgusta u 19 časova, biće otvorena izložba nastalih radova u Galeriji Jalovičke kolonije, a posle otvaranja, na programu je koncert beogradskog hora Horkestar.

http://www.youtube.com/watch?v=JOR9WfkxdXY

Ista izložba se na jesen seli u Narodni muzej u Šapcu, a zatim u gelaeriju Umetničkog centra Biblioteke Svetozar Marković u Beogradu.
Pored redovnog rada kolonije i ove godine će biti održana dečija radionica u kojoj će učestvovalti deca iz Jalovika, Vladimiraca i okolnih sela.
Jalovička likovna kolonija je jedna od malog broja kolonija u našoj zemlji čiji rad pomaže Ministarstvo za kulturu Republike Srbije.
Za ovu godinu se planira obimne monografije o dosadašnjem radu Kolonije.
Više informacija o koloniji možete naći na sajtu: www.jalovik.net

ORGANIZATOR
Đenadija Šujić
e-mail: djenasujic@gmail.com

SELEKTOR
Branislav Nikolić
e-mail: nikolicbrana@gmail.com

Odmah po Hitlerovom dolasku na vlast 1933, neverovatne količine poklona počele su da obasipaju društvenog Geringa, kako su se industrijalci i lovci na pozicije grabili za samoustoličenjem kraj novih vladara. Niko nije bio sasvim siguran kako da priđe krutom Hitleru, ali je bilo i više nego očigledno da je put do Geringovog srca bio preko njegovih zbirki.

Posle godina u izgnanstvu, gde je živeo na hlebu i vodi, Gering je hteo da ima sve, i to brzo. Sebi nije uskraćivao ništa. Do 1936. postao je premijer Pruske, rukovodilac na čelu Luftvafea, direktor Četvorogodišnjeg plana i zvanični Hitlerov naslednik. Plate za sve te službe slivale su se na njegov račun. Od vlade je 1934. dobio sredstva da započne konstrukciju i opremanje seoske kuće udaljene sedamdeset kilometara od Berlina. Pored toga, adaptirao je i vilu u gradu, koja je služila kao zvanična rezidencija premijera Pruske.

Ovu drugu, bezbedno ušuškanu iza vladinih zgrada u Lajpcigštrase, Šper je opisao kao „romantično prepleteni lavirint malih soba, zamračen vitražnim prozorima i teškim plišanim zavesama, natrpan glomaznim renesansnim nameštajem. Postojala je i neka vrsta kapele, koju je nadvisivala svastika, a ovaj novi simbol ponavljao se i na tavanici, zidovima i podovima cele kuće“. Efekat palate upotpunjen je dvema slikama Palme Starijeg, Svetim Hubertom Jana Brojgela i pet drugih, vrlo lepih slika „pozajmljenih“ iz Berlinske nacionalne galerije.

Šper je smatrao da taj dekor „veoma pristoji Geringovoj naravi“, ali kada ga je Hitler kritikovao zato što je „suviše mračan“, Gering je smesta naručio od Špera da sve ponovo preuredi u laganom i jednostavnom stilu kakav je firer voleo, zajedno s ogromnom kancelarijom i predimenzioniranim nameštajem osmišljenim da preplaši posetioca. Ipak, Gering nije mogao u potpunosti da se odrekne baroka, pa je ostavio nekoliko komada, među njima i ogromnu Rubensovu Dijana u lovu na jelena, takođe pozajmljenu iz muzeja, koju je koristio da prekrije filmsko platno.

Autor: Lin H. Nikolas

U seoskoj rezidenciji koju je nazvao Karinhal, u znak sećanja na svoju ženu, Gering nije činio ustupke Hitlerovom stilu, već je do kraja ugađao svojoj sklonosti za preterivanje.

Kući, koja je počela kao malo složenija brvnara, stalno su dodavani elementi, dok nije dosegla versajske proporcije. Da bi opravdao razmetanje, obećao je da će kuća sa svojim sadržajem na kraju biti poklonjeni nemačkom narodu. Lukavo se poigravajući firerovim propisima rajh maršal je ovde primao strane i domaće ugledne ličnosti, i ponosno se razmetao svojim imetkom. Njegovi kostimi na ovim sastancima bili su egzotični i kretali su se od odeće u alpskom stilu do sultanske odore, sa neobičnim nizom specijalno dizajniranih uniformi, prekrivenih ordenjem, uglavnom pastelnih nijansi plave, bele i sive.

Voleo je nakit i često nosio nekoliko veoma velikih dijamantskih i smaragdnih prstenova na svakoj ruci, a na stolu držao ćasu sa još prstenja da bi se njime igrao. Nisu svi bili baš zadivljeni ovim spektaklom. Američki specijalni izaslanik Samner Vels, koji je marta 1940. došao u Evropu u poslednjem pokušaju da se spreči rastući konflikt, besramno je dovezen u Karinhal u prljavim putnim kolima natrpanim platnima. Posle razgovora, napisao je:

„Gering je insistirao da mi pokaže ogromne i bezbrojne sobe svoje palate. Bilo bi teško naći ružniju građevinu ili neku koja toliko odaje vulgarnu razmetljivost. Zidovi sobe za prijem i hodnici bili su prekriveni stotinama slika. Mnogi primeri najboljih italijanskih i nemačkih majstora visili su jedni do drugih s brljotinama modernih nemačkih slikara. Skupljanje Kranaha bila je njegova specijalnost. Dva sam prepoznao iz zbirke Stare pinakoteke u Minhenu… U ulaznom hodniku, poređani… u staklenim vitrinama, stoje izloženi pokloni koje je maršal dobio od stranih vlada“.

Geringova interesovanja nisu bila ograničena na slike, nakit i umetničke predmete. „Renesansni čovek“ kakav je bio (odnosno, kako je kasnije samog sebe nazivao), skupljao je i retke životinje – bizoni, losovi i lavovi poželeli bi dobrodošlicu u Karinhal. Imao je jahte, knjige, vozove igračke, a njegova kolekcija kuća ubrzo je brojila osam.

Do 1937, Geringove umetničke operacije bile su vrlo dobro organizovane. Njegove ranije, drugačije nabavke od trgovca tepisima i tapiserijama Sepa Angerera, koji je prijavljivao pronalaske sa svojih putovanja po Evropi i bio koristan kao agent, i raznih drugih firmi iz Berlina, uključujući sveprisutnog Haberštoka, sada je vodio bivši sitni trgovac umetničkim delima, Valter Andreas Hofer, unajmljen kao kustos s punim radnim vremenom. Frau Hofer, restauratorkinja, koja je nekada radila za lorda Duvina u Njujorku, održavala je zbirku u dobrom stanju.

Pošto je Gering primio nekoliko neprimerenih rođendanskih poklona, koje su njegovi dileri morali da prodaju, čak je i taj aspekt njegovog života sistematizovan. Hofer bi viđenijim dilerima, kao na primer Valteru Bornhajmu iz Minhena, dostavio listu željenih predmeta, različitih opsega cena. Sve što je budući donator trebalo da uradi bilo je da pošalje ček „Umetničkom fondu“ koji je Gering osnovao posebno za ove potrebe. Jedan od onih koji je ovo uradio na zaista raskošnom nivou bio je Filip Remtsma, koji je kontrolisao nemačku proizvodnju cigareta. Njegove donacije dosezale su do milion maraka godišnje, verovatno iz zahvalnosti što mu je Gering oprostio značajne poreske obaveze koje je dugovao pre 1933.

Pažljivo čuvana evidencija donatora popisuje razne druge, od uprave grada Kelna do grofa Bizmarka, koji je frau Gering dao „pehar s jednom šarom“. Do početka 1938. Geringova zbirka daleko je prevazišla onu koja je pripadala njegovom fireru, ali ovo se ubrzo promenilo.

U ranim jutarnjim časovima u subotu 12. marta 1938, nemačke trupe prešle su austrijsku granicu, a za njima to popodne i sam Hitler, kog su tokom puta svugde dočekivali uz bučno veselje. Za firera, ponetog osećanjima, bilo je to ispunjenje najdražih snova: ujedinjenje njegove rodne zemlje, iskvarene dekadencijom Habzburške monarhije i njenim opasnim koketiranjem sa slovenskom civilizacijom na istoku, sa nemačkim Rajhom koji je ubrzo imao da bude pročišćen i kojim je sada vladao. Ovaj trijumf bio je vrhunac dugogodišnje, uglavnom prevratničke, politike i diplomatskog napora koji je dosegao mahniti vrhunac u februaru 1938. godine.

****
Lin H. Nikolas: OTMICA EVROPE (7), feljton – www.danas.rs

Lin H. Nikolas je stekla obrazovanje u Americi, Velikoj Britaniji i Španiji. Pošto je diplomirala na Oksfordu, nekoliko godina je radila u Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu. Za vreme boravka u Belgiji, započela je desetogodišnji rad na knjizi Otmica Evrope, za koju će dobiti nagradu National Book Critics Circle. Francuska vlada odlikovala ju je Ordenom legije časti, a Poljska joj je dodelila titulu Amicus Poloniae. Priča ispričana u ovoj impresivno dokumentovanoj knjizi, prožeta uzbudljivom neizvesnošću, tiče se rata Trećeg rajha protiv evropske kulture i herojskih napora Saveznika da je očuvaju čije najzanimljivije delove prenosimo uz ljubazno dopuštenje izdavača, Geopoetike iz Beograda.

Crtači grafita u Beogradu stalno traže nove izazove, nova mesta kojima će dati svoj pečat, a time ne narušiti njihov kulturni značaj. Kako bi ulepšao kraj pored Pančevačkog mosta koji svakodnevno prelazi, Exi je odlučio da mu da vedriju notu tako što će ofarbati ceo obližnji most.

Benksi za Ejmi Vajnhaus?

Grafit na kome je prikazana nedavno preminula Ejmi Vajnhaus osvanuo je nedavno u blizini njenog doma u Londonu. Mediji su preneli da je autor čuveni britanski grafiti umetnik Benksi. Iako je grafit urađen u njegovom stilu, poznavaoci sumnjaju da je to njegovo delo.

- Dugo sam tražio sam mesto koje bih mogao da ulepšem, mesto koje je dovoljno sakriveno i mirno kako bih mogao na miru da ga oslikavam i transformišem, a opet mesto na kome će ono što uradim biti vidljivo. Danima sam pravio plan i obilazio grad, a onda sam odabrao ovaj teretni most kod bivše mesare Bim Slavija, koji je okružen sivim i oronulim magacinima. Ceo ovaj kraj delovao je tako tužno, uopšte nije odavao pravu sliku ovog grada – kaže Exi.

Posle mnogo razmišljanja rešio je da most ofarba u tri boje – crvenu, žutu i zelenu, ne zbog rege muzike, nego kao simbol strasti, sunca i prirode. Kako bi izbegao probleme sa policijom, suvišna pitanja i veliko interesovanje građana, Exi je bio primoran da radi noću.

- Radio sam više od mesec dana samo noću, manje više neometano, između jedan i tri sata posle ponoći. Preko mosta su prolazili automobili i kamioni, ljudi ne toliko. Jednom sam sreo dva momka baš na mostu i od njih dobio pozitivnu reakciju na ono što radim. Ispričali su mi kako znatiželjni ljudi koji svakodnevno prolaze ovuda primećuju svakog dana mali napredak na mostu i pitaju se o čemu se radi, ko to radi i kad – kaže Exi.

Posao crtača grafita nosi i rizike, pa se Exi penjao na sedam metara visok most kako bi ofarbao gornje lukove, jer drška za valjak doseže samo tri metra. Mali deo na vrhu mosta i danas je neofarban, a da ne bi više rizikovao da ga neko primeti, najverovatnije će tako i ostati.

Vrhunac transformacije mosta bilo je detaljno oslikavanje lukova mosta blokovima zgrada, koje su, osim potpisa, zaštitni znak ovog umetnika.

- Crtanje zgrada zahtevalo je veći novi preciznosti, pa sam morao da slikam i danju. Ta četiri dana bila su mi napornija od onih mesec dana koji su im prethodili. Poenta je da ono što uradimo bude na vidljivom mestu, a u isto vreme da nam omogući visok stepen tajnovitosti i mira dok radimo, a te dve stvari nemoguće je spojiti, ali žrtva se isplatila jer je most potpuno preusmerio pažnju sa negativne i sive okoline na sebe – zaključuje on.

Iako “polulegalno umetničko delo”, ovaj most mami osmehe svakoga ko preko njega pređe ili ga, onako šarenog, ugleda iz daljine.

Dok je po dnevnom svetlu oslikavao poslednje detalje, Exi je primetio da mu se približava policajac. Kako je pored njega ležalo 20 sprejeva, nekoliko kanti sa bojom, dva valjka i dve četke, nije bilo šanse da ih tako brzo spakuje i pobegne.

- Ostao sam smiren i rekao sam policiji da me unajmila opština Palilula da oslikam most u okviru programa ulepšavanja okoline i, na sreću, poverovali su mi – objašnjava Exi, koji se trudi da sačuva svoj identitet kako bi mogao da nastavi da radi ono što voli.

Gorica Avalić

Nije smrt ono što je užasno, već životi koje ljudi žive ili ne žive do svoje smrti. Oni ne poštuju svoje živote, oni pišaju po njima…Ružno izgledaju, ružno govore, ružno hodaju…Pusti im veliku muziku i oni je neće čuti. Većina ljudskih smrti je obična prevara. NIŠTA TU NIJE OSTALO DA UMRE.

Lijepo bi bilo umrijeti za pisaćom mašinom umjesto sa dupetom nabijenim u tvrdu gusku. Posjetio sam prijatelja pisca u bolnici koji je umirao, milimetar po milimetar, na najgori mogući način. Ipak mi je tokom svake posjete (kad je bio pri svijesti) nastavljao pričati o svom pisanju (ne kao o dostignuću već kao o magičnoj opsesiji) i nisu mu smetale moje posjete, jer je znao da tačno razumijem ono o čemu govori.

Na njegovom pogrebu očekivao sam da se digne iz kovčega i kaže: “Kinaski, bila je to dobra trka, vrijedilo je.” Nikada nije saznao kako izgledam, jer je oslijepio prije nego što sam ga upoznao, ali znao je da sam shvatio njegovu sporu i užasnu smrt. Rekao sam mu jednom da ga bogovi kažnjavaju zato što je tako dobro pisao.

Nadam se da nikada neću tako dobro pisati, želim da umrem nad ovom pisaćom mašinom, tri reda prije kraja stranice, s dogorjelom cigaretom među prstima, dok radio i dalje svira.

Hoću samo da pišem tek toliko dobro da završim tako.

Pisanje nikada nije bilo neki rad za mene. Bilo je, otkad pamtim, uvijek isto: uključim radio na stanicu klasične muzike, pripalim cigaretu ili tompus, i otvorim flašu. Mašina je radila ostalo. Trebalo je samo da budem tu. Takav postupak omogućavao mi je da nastavim i onda kada je sam život vrlo malo pružao, kada je sam život bio horor-šou. Uvijek je postojala mašina da me utješi, da govori sa mnom, da me zabavi, da spasi moje dupe, da ga spasi od ludnice, od ulica, od sebe.

Jedna od mojih bivših žena vikala je na mene:

“Ti piješ samo da bi pobjegao od stvarnosti!”
“Naravno, draga.” – odgovarao sam.
Imao sam i flašu i mašinu. Volio sam pticu u svakoj ruci…..jebeš granu.

Kao što će vam već svako reći, nisam baš dobar čovjek. Ne znam baš kako da se izrazim. Ali oduvijek sam se divio lopovima, odmetnicima, kurvinim sinovima. Ne volim glatko izbrijane momke sa kravatom i dobrim poslićem. Volim očajnike, ljude razbijenih zuba, razbijenog duha i razbijene sudbine. Takvi me interesuju. Puni su iznenađenjá i eksplozijá. Volim propale žene, pijane kurve što psuju pocijepanih čarapa i razmazane šminke. Zanimaju me perverznjaci, a ne sveci. Mogu da se opustim s klošarima, jer sam i sâm klošar. Ne volim zakone, morale, religije, pravila. Ne volim da me oblikuje društvo.

Čovjek mora da upozna mnogo žena kako bi našao pravu, i ako ima sreće on će i da je nađe. Muškarac koji se zadovolji prvom ili drugom ženom u svom životu neznalica je; on pojma nema šta je žena. Čovjek mora da prođe kroz tu školu, a to ne znači samo spavanje sa ženom, da ih povališ jednom ili dvaput, nego to življenje sa ženom, mjesecima ili godinama. Ne krivim ljude koji se boje da to učine – jer to znači izložiti dušu na pijacu. Naravno, neki se ljudi jednostavno uvale s jednom ženom, odustanu, kažu: to je to, to je najviše što mogu. Mnogo je takvih i, u suštini, većina se ljudi pomiri sa sudbinom: uviđaju da ne ide kako bi trebalo, ali nije važno, pretvarajmo se, nema svrhe da se ponovo prolazi kroz sve to, šta je na televiziji večeras? Ništa. Svejedno, gledajmo je. Jer, to je ipak bolje od gledanja jedno u drugo, bolje od razmišljanja o tome. Televizija drži više loših parova zajedno nego što to čine djeca ili crkva.

Praznina u mojoj glavi. Postajalo je hladnije. Pošto sam matori konj, pomislio sam da bi trebalo da uzmem sako. Spustio sam se pokretnim stepenicama sa četvrtog nivoa. Ko je izmislio pokretne stepenice? Ljudi idu gore-dolje pokretnim stepenicama, liftovima, voze automobile, otvaraju garaže dodirom na dugme. Onda odlaze u teretane da skidaju salo. Za četiri hiljade godina nećemo ni noge imati, puzaćemo naokolo na šupcima, ili ćemo se možda kotrljati kao lopte. Svaka vrsta uništava sebe. Dinosauruse je ubilo to što su pojeli sve oko sebe i onda morali da pojedu jedni druge, tako da je na kraju ostao samo jedan, i taj bijednik je crkao od gladi.

Prije neki dan razmišljao sam o svijetu bez mene. Svijet tjera i dalje po svome i radi ono što radi. A mene nema! Jako čudno. Zamisli kamion za smeće koji dolazi i kupi smeće, a mene nema. Ili novine bačene pred vrata, a mene nema da ih pokupim. Nemoguće. Ili još gore, kad prođe neko vrijeme poslije moje smrti, tada će me neko istinski otkriti. Svi oni koji su me se bojali ili su me mrzili dok sam bio živ, najednom će me prigrliti. Na sve strane biće moje riječi. Stvoriće se klubovi i udruženja. Biće odvratno. O mom životu snimiće film. Predstaviće me daleko hrabrijim i talentovanijim nego što jesam. Daleko hrabrijim i talentovanijim. Biće tu dovoljno toga da i bogovi povrate. Ljudski rod preuveličava sve živo: svoje junake, svoje neprijatelje, svoj značaj. Kopilad. Eto, sad mi je bolje. Prokleti ljudski rod. Eto…..BOLJE MI JE.

Moglo bi se nabrojiti oko 350 bestselera iz tog vremena. Dakle, ne samo “Mein Kampf” Adolfa Hitlera ili “Mit dvadesetog stoljeća” Alfreda Rosenberga, rasnog ideologa Reicha i kasnijeg ministra za okupirana područja na istoku, zbog čega je poslije i zaglavio na suđenju u Nürembergu.

Čitalo se sve, od jeftinih ljubavnih romančića do saga, pustolovina, detektivske fikcije… I premda su cenzori uvijek imali posljednju riječ, neke nadasve neobične, blago rečeno provokativne knjige objavljene su i prodane u velikoj nakladi: tako i Mensch und Sonne (Ljudi i sunce) Hansa Surena, kolekcija golišavih slika mladića i poneke djevojke, popraćena lirskim opisima muškog spolovila, kao i napucima za gimnastiku te prizorima tjelovježbe. Knjiga je to koja slavi mlade muškarce nauljenih tijela, napetih mišića što se bave lakim sportovima na suncu: nedvojbeno homoerotična. Na prvoj slici po imenu “Pozdrav svjetlu” osam gotovo golih mladića izvodi vježbe istezanja. Slavljenje muškoga tijela, ali i ženskoga, bilo je dobrodošlo u Hitlerovoj Njemačkoj. Time su se veličali ljepota i savršenstvo arijevske rase. Pogotovo se to vidi u filmovima Leni Riffenstahl, gdje su prizori uredno ošišanih dječaka koji u strogim nizovima vježbaju – neizbježni. Gole žene koje vježbaju na otvorenom preteče su strogih, nabildanih ljepotica sa slika Helmuta Newtona.

Tijelo oslobođeno odjeće, koje se izlaže vjetru i suncu, česta je tema tadašnjih fotografa: naravno da su lavine voajera uživale u takvim prizorima. I sam autor monografije “Ljudi i sunce” pojavljuje se gol i dobro nauljen na jednoj od fotografija. Nakon nekoliko godina bit će uhapšen zbog masturbacije na javnome mjestu. Slabo prikriveni homoerotizam duboko je prisutan u samoj biti nacističkog pokreta: koliko god bilo službenog gnušanja nad homoseksualcima, velika većina SA-ovaca (pripadnika stranačkih jurišnih odreda) najradije se družila međusobno po gostionicama, grlila se, tapšala po plećima, razmjenjivala drugarske poljupce… I ne čudi što je Marlene Dietrich anđeoskog izgleda, ali muškoga glasa, heroina tog vremena. I dok su neki od Hitlerovih suradnika bili na glasu kao ženskari, poput ministra propagande dr. Jozefa Goebelsa ili Obergruppenführera SS-a, šefa svih policija i tajnih službi, te Reichsprotektora Češke i Moravske Reinharda Heydricha, ipak je više onih koji bi za kriglu piva s kamaradima odbacili žensko društvo, te pijani navlačili na sebe mrežaste čarape, štikle i ostale parafernalije zavodnica.

Koliko je među mladićima koji pjevaju himnu nacističke stranke “Horst Wessel” čistog, platonskog drugarstva, a koliko skrivenog štipkanja i hvatanja za stražnjicu, ne možemo baš lako dokazati. Na tragu te i takve filozofije nastao je i almanah “Ljudi i sunce” Hansa Surena.

Autor djela koje se prodalo u više od 300.000 primjeraka i sam je bio osebujna ličnost. Rođen je u obitelji generalštabskog oficira koji mu je već pri rođenju namijenio sličnu karijeru. Shodno tome mladi Hans upisan je u prestižnu oficirsku školu te 1902. postaje poručnik. U međuvremenu završava i pilotsku školu te je kao natporučnik raspoređen kao jedan od zapovjednika zaštitnih odreda u ondašnjoj Njemačkoj koloniji u Kamerunu. Po izbijanju I. svjetskog rata Englezi brzo razbijaju njemačke snage pa Suren završava u zarobljeništvu. U logoru se zarazio sportom. Britanci koji su ga čuvali bili su savršeno dokoni te su dosadu ubijali čestim opijanjem ili bavljenjm sportom. Kako mu kao zarobljeniku alkohol nije bio dostupan, počeo se zanimati za sport i tjelesnu kulturu. Po onome što je pisao iz zarobljeničkih dana, očito je bio zadivljen atletskim izgledom britanskih časnika koji su ga podsjećali na antičke kipove. Postao je prvi zagovornik nudizma u Njemačkoj. Izdao je niz priručnika o gimnastici, ilustriranih slikama atletski građenih kadeta kako vježbaju potpuno goli. Naravno, njegovi su uraci planuli jer se na legalnom tržištu nije moglo naći sličnih slika pomoću kojih bi se mogla zadovoljiti požuda.

Suren je dobio mnoštvo sljedbenika. Organizirao je ljetne nudističke kampove, no njegova aktivnost došla je pod mač kritike konzervativnih krugova i crkve, pa je s dolaskom Hitlera na vlast napokon došao na svoje. Nacistička ideologija u svojim je rasnim postavkama kao ideal postavila arijevca isklesanog prema antičkim kanonima, a u tu se politiku Suren brzo uklopio. Nastavlja s izdavanjem svojih publikacija, a 1936., uoči Olimpijskih igara u Berlinu, izdaje knjigu “Mensch und Sonne”. Knjiga je prepuna golih tijela u raznim, često i eksplicitnim seksualnim pozama. Autor je između nizova erotskih fotografija ubacio citate iz Hitlerova Mein Kampfa, te je uspjeh bio zajamčen. Sam vođa bio je oduševljen knjigom pa je Suren besplatno dobio čitavu stranicu reklame u službenom glasilu SS Das Schwarze Korps. U samo tri dana planulo je svih 80.000 primjeraka, tako da se dotiskalo još 100.000 pa 120.000. Sve je prodano, a Suren je konačno i unovčio svoju pohotu. U novcu i slavi našla je zadovoljstvo i njegova supruga s kojom nije imao djece. Berlinom su kružile priče da se Hans previše istrošio na sličice da bi išta ostalo za Annu. Hansa su mastrubatorske sklonosti na kraju stajale slobode. Naime, 1942. izabrao je krivo mjesto za zadovoljavanje požude. Masturbirao je u parku ispred zgrade nacističke stranke. Ćudoredna policija uhitila ga je te je do kraja rata ostao u Brandenburškom zatvoru. Nakon sloma nacizma njegova djela su zbog jasne političke poruke bila zabranjena, a on sam se povukao u osamu. Ipak, pri kraju života dobio je moralnu zadovoljštinu, Njemačko društvo slobodne tjelesne kulture imenovalo ga je počasnim članom.

Kako je nacistička ideologija njegovala kult tijela, na kioscima su se našli deseci tiskovina koje su propagirale nudizam, vraćanje prirodi te mnoštvo publikacija s uputama za vježbanje sa slikama golih muškaraca i žena. Jedna od omiljenih poza bio je ženski skok preko konjića ili vježbanje na ručama. Među popularnijim časopisima bio je i nudistički mjesečnik “Sonnenzauber” koji je izlazio na 64 stranice u koloru, a u stopu ga je pratio i mjesečnik za tjelesnu kulturu “Geist und Schönheit”. Vojnici na fronti trgali su se za također kolorirani nudistički tjednik “Schönheit des Leibes”, čija je naklada prelazila i službena stranačka glasila.

Poplava legalnih magazina s golim fotografijama bila je jedinstvena pojava u svijetu. Izvan nacističke Njemačke u mnogim zemljama bi se samo za posjedovanje takvih tiskovina završilo u zatvoru. Naravno takvi magazini imali su mnogo neprijatelja, među kojima je najglasnija bila Katolička crkva, a Papa Pio XI., kao uvjet potpisivanja konkordata između Trećeg Reicha i Svete Stolice, zatražio je i zabranu tih “bogohulih i nastranih novina koje kvare moral svakog pristojnog čovjeka”. Časopisi su privremeno zabranjeni, konkordat je potpisan, a nakon nekoliko mjeseci sve je krenulo po starom. Nacisti su imali i praktičnije razloge za podržavanje takvih stremljenja u tisku, kulturi i filmu. Propagirali su se neformalni muško-ženski odnosi, tako da je daleko prije 60-ih u nacističkoj Njemačkoj cvala slobodna ljubav. Osnova je bila populacijska politika Reicha. Kako je, prema mišljenju Adolfa Hitlera i drugih nacističkih čelnika, natalitet u Njemačkoj bio slab, to je trebalo promijeniti. Organizirani su tromjesečni ljetni kampovi njemačke mladeži, a kampovi Hitlerjugenda, (dječaci) i Bund Deutscher Mädel (djevojčice) bili su locirani jedni pored drugih. Kako su udruženja mladeži brojila četiri milijuna pripadnika, svake bi se jeseni 20-ak tisuća djevočica kući vratilo u blagoslovljenom stanju. Za razliku od konzervativne carske Njemačke, gdje bi izvanbračno dijete u startu bilo društveno i obiteljski odbačeno, u novoj nacističkoj Njemačkoj društvo je pruzelo potpunu brigu o njemu. Mnogi roditelji čupali su kose kad bi njihova djevojčica obznanila da će Hitleru roditi dijete. No, nisu imali nikakva izbora jer je pobačaj bio ilegalan i kažnjavao se smrću. Populacijski pokret išao je čak tako daleko da je Reichsführer-SS Heinrich Himmler osnovao posebnu organizaciju Lebensborn koja je Reichu trebala proizvoditi čiste arijevce. Pripadnicima SS-a bila je dužnost udanim ženama kvalitetnog genetskog materijala napraviti dijete koje će biti podareno Reichu. Osnovani su mnogi takvi kampovi u Njemačkoj, a tijekom rata i nacističke ekspanzije kampovi se postojali u Norveškoj, Danskoj, Belgiji, Nizozemskoj, Francuskoj i Poljskoj, znači svagdje gdje su nacistički ideolozi rase smatrali da se nalaze rasno vrijedne žene koje su spremne za oplodnju. Nakon rođenja djeteta žena bi bila materijalno osigurana, SS-ovac bi se bezbrižno vratio kući, ili na front, dok bi dijete završilo na državnoj skrbi i u posebnim školama SS-a. Računa se da je za vrijeme trajanja organizacije Lebensborn od 1935. do 1945. rođeno ukupno oko 30.000 takve djece. Kad se tome pridoda 200-tinjak tisuća izvanbračno rođene djece, nacistička populacijska politika bila je itekako uspješna.

Homoerotizam je cvao u redovima njemačka vojske, studenskih bratovština, a ponajviše u redovima jurišnih odreda SA-a (Sturmabteilung), čiji je šef Ernst Julius Röhm bio deklarirani homoseksualac. Državni kipar Arno Breker, kojemu se Hitler divio, postavo je dva gola muška kolosa i na sam ulaz u vođinu rezidenciju. Gola muška torza kočila su se sa svakog političkog plakata, u čistoj suprotnosti s prenaglašeno nakaradno izraženim semitskim likovima. Golo muško tijelo bilo je čest motiv i u filmovima, posebno sa sportskom tematikom. Kao od gore odvaljeni do pasa goli plavušani spuštali bi se na skijama s Alpa, dok bi drugi nauljeni gimnasticirali na zadovoljstvo kako ženske tako i muške publike. Iako je homoseksualnost u Reichu bila kazneno djelo (završavalo se u logoru s ružičastim trokutom na prugastom odijelu), bila je rasprostranjenija nego prije. U Berlinu je prije dolaska nacista na vlast bila jaka homoseksualna scena, a otvoreno je bilo više od stotinu lokala s jasno spolno orijentiranom klijentelom. Nacisti su lokale zatvorili, istaknute homoseksualce otpremili u logore, a sve drugo ostalo je po starom. Mnogi povjesničari danas tvrde da su samo probrani homoseksualci završili u logorima, i to oni koji su bili politički nepodobni te ih se na taj način izopćilo iz društva. Primjerice Adolf Hitler je znao što u krevetu radi njegov šef SA odreda, i to mu nije nimalo smatalo dok god su mu on i njegovi nasilnici bili potrebni. Na to se gledalo kao na jedan viši čin muškog i ratničkog prijateljstva… Prezirali su homoseksualce ženskastih gesta i manira, a težili su grčkom idealu muške ljubavi i neposredne povezanosti. Htjeli su poput Spartanaca stvoriti vojsku gdje ljubavnici skupa u stroju stupaju protiv neprijatelja što ih čini nepobjedivima i neranjivima.

Kult tijela nacisti su često koristili i u propagandnom ratu protiv Židova. Brojni antisemtiski časopisi naznačivali su razliku između nordijske “ljepote” i semitske “ružnoće”. Židovi su prikazivani kao nakaradni polubogalji s golemim nosovima i kokošjim prsima. U filmovima bi ih uspoređivali s glodavcima koji razdiru zdravo njemačko tijelo, a istovremeno ih se optuživalo da zavode njemačke djevojke. Čest motiv propagandnih plakata bio je debeli Židov, omanjeg rasta, s požudnim pogledom kako dlakvim rukama grli zaprepaštenu i iznenađenu vitku plavušu bujnih grudi. Sama ideja da bi takav netko mogao općiti s arijevkom u narodu je trebala stvoriti osjećaj gađenja. Efekt je često bio suprotan, pa je na mnogim plakatima ispod pohotnika bila ispisano Goebbelsovo ime, čime se aludiralo na njegove neutažive aspiracije prema ženama.

Sam ministar propagande Jozef Goebbels u svom je intimnom dnevniku priznao da je seksualno nezajažljiv. “Čim vidim ženu, poludim i maštam kako da završim u krevet s njom, moram se užasno koncentrirati kako bih mogao obavljati najosnovnije stvari. Moram naučiti ignorirati svoje najniže strasti. S mojom seksualnošću nešto nije u redu”, pisao je Jozef Goebbels kroz čiji su krevet prošle stotine glumica, pjevačica i starleta.

Kako se seksualni čin u Trećem Reichu smatrao gotovo pa činom mentalne higijene, javne kuće bile su dozvoljene. Bilo je slučajeva da su prostitutke i nasilno mobilizirane da bi opsluživale vojnike. Na okupiranim područjima mnoge su žene završile u bordelima. Prije nego što bi bile regrutirane za najstariji zanat na svijetu, provjerilo bi se njihovo rasno podrijetlo.

Nacistička seksualnost ostavila je i prilično jak pečat u filmskoj industriji gdje su mnogi filmovi eksploatirali tu temu pa je nastao i podžanr filma Nazisploitation. Najznačajniji filmovi te teme su Viscontijev “Götterdämmerung” u kojemu Helmut Berger, koji u filmu glumi pedofila homoseksualnih sklonosti, spava s majkom, a omiljena mu je zabava da odjeven u žensko donje rublje pjeva “Lolu” Marlene Dietrich. U istom filmu realistično su prikazane i orgije pripadnika Röhmovih SA-odreda. Film Liliane Cavani “Noćni portir” o zabranjenoj ljubavi bivše logorašice i SS-ovskog stražara, Pasolinijev “Salo” s monstruoznim sadističkim orgijama i “Salon Kitty” Tinta Brassa o javnoj kući koju vodi nacistička tajna služba također su značajni predstavnici tog žanra.

Globus, Piše: Anri Paravić

NEVELIKA gomila kamenja, lepo tesanog, zarasla u travu, „ukrašava“ prostranu livadu oko obnovljenog dečjeg odmarališta na Ivanovim koritima, u podnožju Lovćena, koje je zimi, a i ovih dana vrelog leta, prepuno mladih iz raznih krajeva. U sredini gomile zarđala metalna šipka. Gotovo niko ne obraća pažnju na prosuto kamenje, koje je ovde stiglo daleko pre nego što su rođeni devojčice i dečaci koji na Ivanova korita dolaze na odmor tokom cele godine.

Verovali ili ne, gomila neobeleženih tesanika je – Njegoševa. Ona je, u stvari, deo nekada lepe kapele, zavetne crkve lovćenskog genija, koja je porušena u leto 1972. godine dekretom tadašnje crnogorske vlasti, kako bi ustupila mesto mauzoleju koji je uradio vajar Ivan Meštrović.

ISO ODBIO DA RUŠI

Hroničari su zapisali i jednu zanimljivost vezanu za rušenje Njegoševe zavetne crkve na Lovćenu. Naredbu da ruši kapelu, zajedno sa ostalim radnicima, odbio je da izvrši Bjelopoljac Iso Mahmutović, rečima „neću da rušim ničiju svetinju“. I dao je otkaz. Otišao je iz Crne Gore i nastavio da živi u inostranstvu. Slično je postupila i grupa muslimana koji su bili sa Isom, kao i Albanaca iz Plava i Gusinja. Onima koji se se potom prihvatili rušenja kapele dogodile su se razne tragedije. Malo ko je umro prirodnom smrću.

A metalna zarđala šipka je gromobran koji je crkvu i Njegoša štitio kada se nebesa „razljute“.

Petar Drugi Petrović sagradio je 1846. godine crkvu na Lovćenu, posvetivši je svom takođe slavnom stricu Petru Prvom, potonjem Svetom Petru Cetinjskom. Pet godina kasnije, vladika i pesnik testamentom je ostavio amanet da u toj crkvi bude sahranjen, ostavljajući prokletstvo ako mu želja ne bude ispunjena.

Zbog nevremena, tog oktobra 1851. kada je zauvek sklopio oči najveći pesnik slovenskoga juga nije sahranjen na Jezerskom vrhu. Želja mu je ispunjena četiri godine kasnije. Usledio je Prvi svetski rat i avgusta 1916. godine Njegoševi posmrtni ostaci su krišom preneti u Cetinjski manastir. Artiljerija Austro-ugarske monarhije, koja je tukla iz Boke, dobrim delom je razorila crkvu-kapelu koju je septembra 1925. obnovio jugoslovenski kralj, inače unuk Nikole Prvog Petrovića – Aleksandar Karađorđević. I Njegoš je po drugi put našao grobni mir u izabranoj večnoj kući.

Kapela, koja se nalazila u grbu Crne Gore, porušena je u leto 1972. kada je tadašnja vlast crnogorska, na čelu sa Veljkom Milatovićem, uz podršku ondašnjih vlasti Jugoslavije, odlučila da promeni sliku Jezerskog vrha. Dve godine kasnije, kada je otvoren mauzolej, protiv čije izgradnje su bili brojni jugoslovenski intelektualci, među kojima i Miroslav Krleža i Meša Selimović („Ne stavljajte samar na Lovćen“), Njegoševe kosti su po šesti put sahranjene, ovoga puta protivno njegovoj volji.

Kamen sa kapele, obeležen brojevima, koje je vreme izbrisalo na vetrometini Ivanovih korita, posložen je na ledinu podno Lovćena. Bilo je rečeno da će Njegoševa zavetna crkva biti podignuta od istog materijala „negde drugo“. No, to se nije dogodilo.

- I ta gomila se smanjila, tesani kamen je sigurno zapao za oko graditeljima koji i ne znaju o čemu se radi. Takav odnos prema Njegošu ne može se ni razumeti ni opravdati. Porušeno se ne može vratiti, ali je trebalo, kada je već obećano, podići kapelu. Možda baš tu na Ivanovim koritima – čuli smo od meštana na Njegušima, gde se nalazi rodna kuća lovćenskog genija, koja je pretvorena poodavno u muzej.

Ljuti su i potomci svetorodne loze Petrovića, koji žive na Njegušima, tik uz Njegošev dom, kojega posećuju turisti, naročito tokom letnjih meseci.

- Stiče se nekako utisak da je Njegoš na meti – zabeležili smo reči Đordija Petrovića. – Kamenje s kapele čami u travi, a crkva Svetog Đorđa, ovde pored naše kuće, pred kojom su sahranjeni Njegoševi roditelji Ivana i Tomo, u korovu, dočekuje posetioce. A da ironija bude veća na njoj stoji tabla s natpisom „zakonom zaštićeno“. Velikog poetu proteruju iz čitanki pojedini „akademici“. Njegoš je na popravnom. Čudo, dakle, neviđeno.

I drugi s kojima smo razgovarali ne mogu da shvate i prihvate ovakav odnos, pre svih vlasti, prema duhovnom i kulturnom blagu Petrovića. Srećni narodi koji poštuju svoje velikane obeležili su svaki trag kuda su se oni kretali. Tako su Englezi „markirali“ i mesta gde je Šekspir proveo koji dan odmora. Slično je s Puškinom, Servantesom, Bodlerom, Igoom…

- Gde smo to mi? – zapitali su se naši sagovornici. Očigledno daleko od sveta kojemu verbalno težimo, rušeći pred sobom one koji su davno, materijalno siromašni, ali duhom i znanjem bogati, bili deo toga sveta.

Savo GREGOVIĆ

Američki časopis „Publishers Weekly“ objavio je listu autora najčešće kradenih knjiga u knjižarama SAD. Na prvom mestu nalaze se knjige Čarlsa Bukovskog.

His gravestone reads: „Don’t Try“, a phrase which Bukowski uses in one of his poems, advising aspiring writers and poets about inspiration and creativity. Bukowski explained the phrase in a 1963 letter to John William Corrington: „Somebody at one of these places [...] asked me:

„What do you do? How do you write, create?“ You don’t, I told them. You don’t try. That’s very important: not to try, either for Cadillacs, creation or immortality. You wait, and if nothing happens, you wait some more. It’s like a bug high on the wall. You wait for it to come to you. When it gets close enough you reach out, slap out and kill it. Or if you like its looks you make a pet out of it.“

Bukovski je na prvom mestu iako se npr. njegova dela drže na posebnoj polici iza kase u jednoj od najprometnijih knjižara u Njujorku „Barnes & Noble“. Odmah iza njega našao se „rok guru“ Vilijam Berouz, a sledi američki pesnik i romansijer Džek Keruak.

Četvrtu poziciju zauzima Pol Oster, pisac „Njujorške trilogije“, a na petom mestu je Britanac Martin Ejmis, autor romana „Rejčelini zapisi“, „Londonska polja“ i drugih.

Slede Don DeLilo, autor 10 romana među kojima su „Padač“, „Podzemlje“,“Bodi Artist“, Hanter Tomson, pisac naslova „Paranoja u Las Vegasu“, a na desetoj poziciji našao se Amerikanac grčkog porekla Džefri Eugenides, dobitnik Pulcerove nagrade.

Urednici časopisa „Pablišers vikli“ došli su na ideju da objave listu autora najčešće kradenih knjiga u američkim knjižarama, posle nedavne afere istoričara Berija Landaua, koji je ukrao zvanične dokumente potpisane rukom Abrahama Linkolna.

Jackson Pollock and Marcel Duchamp were driving forces behind the two main movements leading to contemporary art – Pollock’s Abstract Expressionism and Duchamp’s Dadaism (or perhaps more accurately “Art and the Object”). I am going to briefly analyze both artists, along with their methods, ideas, and impact on future artists.

Abstract Expressionism, most famously represented in Pollock’s drip-paintings, is a very gestural style. Movement and emotion play huge parts in these works. This was the beginning of a huge shift in the art world, as Harold Rosenberg said, “The new painting has broken down every distinction between art and life.” People were no longer looking at art as an artifact, but as an action.

Pollock is actually commonly referred to as an “action” painter. For him, the canvas was an arena in which to act. It was an event. The artist takes his brush and acts out against the canvas and the image that is left over is simply a record of the encounter. For these action painters, the image that was left behind was just an (relatively) unintended consequence of the event that just took place. The process is where the art lies. In Pollock’s case, I don’t think it is a stretch to say that he did not actually create “paintings”. When you buy a Jackson Pollock “painting”, you are actually buying a record of him in the act of painting. These drip paintings of his, are his presence. The drips are symbolic of that presence, and they make you envision him being there, in the act of painting. Pollock famously said, “I don’t paint nature, I am nature”-which is particularly telling.

Both Pollock and Duchamp made work that opened up huge streams for future artists to work within. If Pollock represented the warm channel flowing towards contemporary art, with his passion and energy and emotion, Duchamp was the cold channel. Duchamp was not particularly emotionally invested, he used humor, he was ironic, even seemed distracted at times, and he made reference to other artists in his work. For Duchamp, Art is a game. It has a particular set of rules and guidelines in which the artist can act and produce work.

Duchamp’s famous Fountain was simply a found object (a urinal) turned on its side and presented as fine art. He entered it into an art show in which he was a judge, under the pseudonym R. Mutt. It seems almost as though this was a juvenile gesture, but it evolves into this powerful, important piece of art work. The original was lost. The only record of it was a single photograph taken of it. Later in his career, when Duchamp was already pretty famous, he was approached about making five copies of the original Fountain. They were made, were sold for tons of money, and are prominently displayed in museums and collections all over the world. This whole career-long event of the Fountain (the initial “joke” entry, the subsequent loss of the item, reproducing the original (which, keep in mind, was already just a found object in the first place) in order to create an item to look at and praise) is what makes it significant. The idea of the work was so important, that it required an item to represent it. Unlike Pollock, the moment of the action doesn’t really matter here; the idea is so powerful that it needs an item to secure it to something tangible. The tangible object is necessary so that people can come and fawn over it as a masterpiece. There is something sacred in that original act. This actually comes across as rather spiritual. Duchamp pushed the boundaries of art in this way throughout his career. He saw Art as a game, like chess, with certain rules, and he spent his career trying to bend and break those rules.

*****
Drevno grčko verovanje inspirisano likantropskim stanje učesnika u tajnim bratstvima vukova, utvrđuje da se: „niko večno ne može graditi fantomom, a da to jednom stvarno ne postane, niko ne može večno živeti kao vuk, a da najposle vuk i ne bude“.

*****
Mimikrija zahteva izvesna znanja o onome što se podražava. Ukoliko su znanja dublja, mimikrija je savršenija, opsena uspelija, svrha sigurnija.

Prilagodljivost koja bi u graničnim slučajevima išla do potpunog poistovećivanja, u kome, kada je metodično, nestaje isključujuća razlika između simulacije i autohtonije ne samo u posledicama po druge, već i u visceralnom doživljavanju tih posledica, pa se, posle perioda duhovnih nedoumica i kriza, uspostavlja stanje apsolutne harmonije s maskom i za uvek zaboravlja da je ona neprirodna, veštačka, priručna tvorevina ispod koje iščezava pravo i stvarno lice.

Maska je ovladala umom, a preko njega prvobitnim lice. Postaje se nov čovek.
*****
Čovek se lišio nužde za biološkom mimikrijom. Za uzvrat, obilno je razvio sve mehanizme socijalnog, psihološkog i moralnog prilagođavanja, pa među njima i one što se smatraju mimikričnim.
*****
Sa čovekom se često događa da ga podražavanje menja, a mimikrična simulacija konačno pretvara u ono što se podražava.
*****
U prirodi mimikrija pomaže da se preživi, kao i u mom svetu. Samo tamo je preživljavanje – jedini, pravi i poslednji cilj. U našem svetu to nije dovoljno. U našem svetu, kondor ne mora čekati da lane umre.
*****
Ketmanstvo je, kada se svede na sadržinu, metod, ali u povratnom smislu i stanje svesne obmane koja se obavlja u zaštitu vlastite istine, a uzgred i ličnosti, s mogućim ali ne i obaveznim ciljem da joj se omogući pobeda, jednom kada prilike za to budu sazrela, odnosno kada ketmanstvo ne bude više bilo nužno.
*****
Ketmanstvo je, ako sam ga u doslovnom i u prenosnom smislu shvatio, neka vrsta mimikrije. Izgledate tako, a to niste. Običan ste leptir, a izgledate kao otrovan, i nijedna vas ptica ne napada. Imate lažne oči tamo gde vam je nezaštićena guzica. Mašete nečim što na bodlje liči, a perje je. Ukratko – folirate.

U prirodi je razlog za čitavu biološku proceduru – preživljavanje. Ljudskoj prirodi puko preživljavanje nije dovoljno. Biri leptir koji nije pojeden, nije isto što i leptir koji druge jede. Ljudska mimikrija nam postavlja teže zahteve nego zoološka. Ova samo brani život. Naša ne može biti stvarno mimikrijska ako ga ne uzima.

Biti ketman među majmunima nije isto što i biti ketman među ljudima. Više vrste ištu više. Ketmanstvo, prema tome, nije pasivno posmatranje tuđe gozbe, na kojoj ste preobučeni u gosta, nego povremeno učestvovanje u njoj. (Uvek vas mogu pitati – zašto ne jedete? A suština gosta u tome je da na gozbi učestvuje, ne da tek prisustvuje.)
*****
Drevno grčko verovanje, inspirisano likantropskim stanjima učesnika u tajnim bratstvima vukova, utvrđuje da se niko večno ne može graditi fantomom, a da to stvarno jednom ne postane, niko ne može večno živeti kao vuk, a da najposle vuk i ne bude.
*****
Priroda je puna mimikrije svih načina i oblika. Logički je nemoguće da dar spasonosne simulacije mimoiđe jedino njenu krunu, skromnije nazvanu čovekom. Odvojivši se od rođačkih primata, čovek se lišio nužde za biološkom mimikrijom koja je majmunima omogućila bezbedniju drveno-smeđu boju kože i krzna. Zauzvrat je obilno razvio sve vidove društvene simulacije. Sve mehanizme socijalnog, psihološkog i moralnog prilagođavanja, pa i one što se među životinjama smatraju – mimikričnim.
*****
Mimikrija zahteva izvesna znanja o onome što se podražava. Ukoliko su znanja dublja, mimikrija je savršenija, opsena uspešnija, svrha sigurnija. Ne može se prerušavati u nešto o čemu se nema nikakva predstava. Niko ne može simulirati ubeđenje, igrati pripadnika nekog pokreta ako nikakvog pojma nema kakav je tip ljudi kome hoće da se pripada, kako misli i postupa prosečan pripadnik vrste.

Savršena simulacija koja bi dovela u vrh vlasti, da postoji, da je moguća, pretpostavljala bi najdublje predznanje i visoku meru prilagodljivosti maski. Prilagodljivost koja bi u graničnim slučajevima išla do potpunog poistovećivanja, u kome, kada je metodično, nestaje isključujuća razlika između autohtonije i simulacije ne samo u posledicama po druge već i u visceralnom doživljaju tih posledica, pa se posle perioda duhovnih kriza i nedoumica uspostavlja stanje apsolutne harmonije sa maskom.
*****
Misionar koji bi ljudoždere hteo odvići od ljudskog mesa, morao bi im, da stekne njihovo poverenje, dugo praviti društvo pored kazana. Inače bi i sam bio pojeden i njegova bi uzvišeno prosvećena misija propala s njegovim kostima. Morao bi biti ketman, jesti ljudsko meso, praviti se da mu osobito prija i vikati Ohoho! (Sve dok mu se, najzad, stvarno ne svidi i misije se mane.)

I kada bi najposle došlo vreme, kad bi otkrio svoje humane namere – pod uslovom da ih pamti, da i on nije postao ljudožder – i u njima, eventualno, uspeo, nagovorivši kanibale da pređu na travu, u njegovom bi stomaku bezuslovno ostao izvestan broj ljudi koje je prethodno iz viših motiva morao da pojede i svari.

Prihvatam Miloševo objašnjenje ketmanstva kao raširenog tipa prinude mimikrije u tiranijama, ali ne i opravdanje koje je, takođe mimikrtično, skriveno u nekim od njegovih primera i zaključaka i koje očevidno potiče iz vlastite ketmanske biografije.
*****
Jedna od najopasnijih odlika demonskog umeća je – mimikrija, umetnost prerušavanja. Čovek nikada nije siguran s kim ima posla. Pa se najokorelija sumnjala pitaju nije li današnji Bog nekadašnji đavo, a đavo bivi Bog.
*****
U izvesnom smislu svi su kostimi, sva odela – pozorišna. Sva imaju za javnu svrhu da nas od nečega zaštite, a za tajnu da nas na osoben način predstave. Ona su deo naše građanske mimikrije. I opet, s jedne strane nas uniformišu jer želimo da izjednačenjem s drugima ostanemo neprimetni, pa dakle, i neugroženi; s druge da nas možda u nečemu izdvoje.