Stepenicama je lako doći do dobre forme
- Kada mi se prije 16 godina rodila starija kći Carly, doslovno sam plakao od sreće tri dana. Istina je da zapravo nisam želio imati djecu. Tada sam mislio samo na posao, novac, vježbanje i izlaske. Ali, rođenje kćeri me potpuno promijenilo. Kada sam nakon dvije godine dobio Lucy, zauvijek sam napustio kickboxing, golf i teretane te sam kao stari ovisnik o vježbanju 1995. počeo razvijati aerobik, čija su baza kućanski poslovi poput brisanja prašine, pranja prozora i usisavanja. Tako sam uvijek bio uz svoju djecu i, zapravo, radio vrlo korisne stvari – kaže Steve koji je bio apsolutno presretan što smo ga “pronašli” i što će njegova priča izaći u hrvatskim novinama.

Steve ne govori hrvatski. Jedina riječ koja ga povezuje s pradomovinom jest “slivovits” koju mu je djed ishvalio, a on je, eto, nikada nije probao.

Omiljeni Hrvat

- Djed mi je rođen blizu Zagreba 1888. godine. S nepunih 16 godina stigao je u Indianu, u mali gradić Whiting. Teško je radio u tvornici lokomotiva, oženio se i odgojio pet sinova. Živjeli su vrlo siromašno. Moj otac i ujaci radili su u Standard Oilu, današnjem British Petroleumu – priča 57 godišnji Steve koji u društvu svojih prijatelja ima nadimak “naš omiljeni Hrvat”.

Danas Steve s obitelji živi u Crescent Springsu u Kentuckyju i već ima 16 godina iskustva u aerobik pospremanju kuće, za koji tvrdi da nevjerojatno brzo sagorijeva kalorije.

- Naša su tijela dizajnirana da se kreću, da vježbaju. Iz te logike je i nastao Aerobic House Cleaning. Zapravo je riječ o lifestylu, a ne o suhoparnoj rutini vježbanja. Jer ako u tome nema uživanja, nema ni rezultata – kaže najbolji muž na svijetu koji svaki dan temeljito posprema kuću, a pranje podova, krečenje zidova, usisavanje, prašenja madraca i poliranje automobilskih stakla preporučuje svakome tko želi smršaviti i doći u brzu formu.

- Usisavač je najsvestraniji stroj za vježbanje. Uz njega možete raditi čučnjeve, istezanja, iskorake, sklekove. I to dok čistite pod – otkriva nam Steve, čija je najdraža vježba podizanje kauča jednom rukom, usisavanje drugom rukom dok je noga u dubokom pretklonu.

Reality show
Ovih dana dosjetljivi Steve izdat će i svoju prvu knjigu, jednostavna naziva “Aerobic House Cleaning”. Knjiga ima oko 200 stranica zanimljivih vježbi koje možete raditi u privatnosti svojega doma, a uskoro će Steve biti i zvijezda realty showa.

- U tijeku su pripreme za 13 epizoda Aerobic House Cleaninga kako bi ljudi shvatili prednost ovognovog načina vježbanja – kaže Steve Markovitch i dodaje da vam za ovaj program ne treba posebna sportska oprema. Nema ni skupih članarina. Sve što vam treba jest dobra volja i pogled na video s vježbama koje je Steve stavio na svoju stranicu www.aerobichousecelaning.com.

LUSAKA – Bivši zambijski ministar rudarstva Maksvel Mvale uhapšen je pod optužbom za zloupotrebu ovlašćenja i krađu 20 bicikala od maloletnika, saopštila je jedinica za borbu protiv korupcije koju je formirao novi predsednik Majkl Sata.

„Želim da potvrdim hapšenje Maksvela Mvalea za krađu 20 bicikala koji su pripadali maloletnim licima u Istočnoj proviciji. On je optužen za krađu u svojstvu državnog funkcionera i na sudu će se pojaviti iduće nedelje“, precizirao je predstavnik jedinice, prenosi AFP.

U saopštenju se ističe da vrednost ukradenih bicikala iznosi 5,5 miliona kvača (800 evra).

Mvale je bio ministar u vladi predsednika Rupije Bande kojeg je prošlog septembra na izborima porazio Sata. Novi zambijski predsednik je ubrzo nakon pobede pokrenuo veliku kampanju sa ciljem provere bankarskih računa članova prethodne vladajuće ekipe.

U okviru ove akcije, jedinica za borbu protiv korupcije je salušala i Bandinu suprugu, Tandive, povodom izgradnje luksuzne vile u rezidencijalnom kvartu Lusake.

Šef zambijske policije je saopštio da je Bandim sin, Henri, u bekstvu nakon što je protiv njega podignuta optužnica za korupciju u vezi sa prodajom nacionalne telefonske kompanije Zamtel.

Mada bi neki u grupu „sportova koji to nisu“ svrstali i nazoviplemenitu veštinu boks ili, pak, Formulu 1, u kojoj po pravilu pobeđuje onaj ko bolje naduva gumu, od ovih primera, kao što ćete videti ima i mnogo besmislenijih… Pressmagazin vam ovom prilikom donosi listu prvih pet, s nadom da nikog nismo uvredili.

KORFBOL

Osnovni problem sa korfbolom kao sportom leži zapravo u njegovoj nedefinisanoj, moglo bi se reći čak i šizofrenoj prirodi. On liči na neprirodnu simbiozu košarke i rukometa, samo što su oba pomenuta sporta nekoliko svetlosnih godina zanimljivija od korfbola. Isto tako, retki su oni kojima je potpuno jasno kada jedna ekipa kreće u napad, a kada postavlja odbranu, što korfbol čini previše zahtevnim za praćenje.

Ono što je, međutim, od samog početka izazivalo najviše kontroverzi jeste činjenica da je korfbol jedini kolektivni mešoviti sport na svetu, što znači da je tim sastavljen i od muških i od ženskih igrača. Istovremeno. Nešto slično postoji još samo u tenisu, ali ako čak i Nenad Zimonjić ima problem da miks dubl shvati ozbiljno – a on od njega živi – onda vam je jasno o čemu je tu reč. Eksperimenti su za hemijske laboratorije, a ne za travnate terene.

BODI-BILDING

Ako postoji sport u kojem je poželjno biti iskompleksiran, onda je to svakako bodi-bilding. Sve i da zanemarimo činjenicu da je poguban za zdravlje, te da je kroz teretane u kojima se bilderi spremaju prošlo više nedozvoljenih supstanci nego kroz ruke Darka Šarića, postavlja se pitanje: čemu bodi-bilding uopšte služi? Da neko pumpa biceps ili svoj diskutabilni ego?! Najsmešnije u celoj priči je što sudije na takmičenjima, pored mišićne mase, definicije i simetrije tela, ocenjuju i nešto što se zove „nastup“! Onima koji cene svoje vreme pa ga nikad nisu traćili na

gledanje prenosa „Mister olimpija“, teško je rečima objasniti koliko je sve to zajedno groteskno i tužno. U jednom se, međutim, većina protivnika ovog sporta slaže: bodi-bilderi ipak nisu najapsurdnija pojava u teretani. Ta nimalo laskava titula rezervisana je za bodi-bilderke.
BOB

Zimski sport u kojem takmičari pokušavaju da se u što kraćem vremenu spuste niz zaleđenu stazu u specijalnim, aerodinamičnim sankama koje se nazivaju bob

Popu treba reći pop, a bobu… sport?! Neće biti, ali tako ispada. Iako je, bez namere da nekog uvredimo, tek za nijansu manje besmislen od karlinga, bob se odavno izborio za status standardnog sporta na Zimskim olimpijskim igrama (od 1924. pa do danas). Nikom nije jasno zašto, budući da se od običnog, dečjeg sankanja razlikuje samo po tim mega/giga/superspecijalnim sankama u kojima se takmičari spuštaju niz zaleđenu stazu.
Ruku na srce, ako se uzme u obzir da se na nekim pistama može postići brzina i do 130 kilometara na čas, biti član bob tima verovatno sa sobom donosi i određenu dozu adrenalina. Ostaje, međutim, nejasno zašto bi to neko gledao sa strane, odnosno šta je to toliko zanimljivo u pokušaju nekolicine zrelih ljudi da prožive drugu mladost i prepuste se „snežnim čarolijama“…

LAKROS

Legenda kaže da je lakros nastao polovinom 19. veka u Kanadi, kada su francuski doseljenici modifikovali igru (begatavej) kojom su se zabavljali indijanci. Većinu ljudi, s druge strane, gledanje ovog sporta asocira na pomahnitale biologe koji mrežom jure leptire po proplanku, i to najmanje zbog sličnosti sa rekvizitima koji se u lakrosu koriste. Za razliku od bodi-bildinga, a naročito korfbola, ovaj sport je popularan taman koliko zaslužuje, pa ga van severnoameričkog kontinenta gotovo niko i ne igra.
KARLING

Dve četvoročlane ekipe pokušavaju da pomoću „četaka“ i „metli“ smeste po osam „kamenih kugli“ što bliže središtu takozvane kuće, označene krugovima na ledenoj površini

Dugo se u svetu vodila polemika o tome da li se za karling uopšte može reći da je sport, a onda je stigla potvrda sa najviše instance: Međunarodni olimpijski komitet presudio je u korist onih koji su tvrdili da jeste, pa se karling tako našao u takmičarskom programu 18. Zimskih olimpijskih igara u Naganu 1998. godine.

Već sama činjenica da je karling nastao u Škotskoj još početkom 16. veka, ali da je na priznanje i punopravan status čekao gotovo pola milenijuma, dovoljno govori o smislenosti ovog sporta. Popularnost karlinga takođe je pod znakom pitanja. Jer kao što je ugledni „Sports ilustrejted“ svojevremeno napisao: „Ako znate da sledeće nedelje počinje Svetsko prvenstvo u karlingu, onda mora da ste i sami jedan od učesnika“.

Bilo kako bilo, veći deo čovečanstva na karling i dalje gleda kao na „boćanje na ledu“ i teško da će sede glave iz MOK-a nešto da promene…

Aleksa Jovanović

Do sada ženama u Saudijskoj Arabiji nije bilo dozvoljeno da prisustvuju mečevima u skladu sa strogom politikom zabrane mešanja polova, ali će nov stadion imati “porodične lože” sa privatnim kabinama i terasama za žene”, naveo je list.

Ovaj potez su mnogi pozdravili, ali aktivisti za ženska prava i dalje traže veće reforme i promene u ovoj ultrakonzervativnoj zemlji gde je ženama tek prošle godine dozvoljeno da učestvuju na lokalnim izborima i gde one još uvek ne mogu da voze.

“Mislimo da smo svedoci izvesnog otvaranja zemlje, ali želimo još veće promene i da se ženama omogući učešće u javnom životu. Druženje sa prijateljima u javnosti je teško, jer uvek ima onih koji vas gledaju. To nije dobro”, rekla je Noha, studentkinja u Rijadu.

Medjunarodne i lokalne grupe za zaštitu ljudskih prava u regionu su tražile od Saudijske Arabije da da veća prava ženama u zemlji, ali vlada, uprkos nagoveštajima promena, tek je nedavno počela da govori o pitanju žena.

Autobuska stajališta, semafore i bandere u okolini Vojnomedicinske akademije, Ortopedske bolnice „Banjica“, Instituta za majku i dete i Dečje klinike u Tiršovoj preplavili su oglasi o iznajmljivanju stanova na dan, pa čak i na nekoliko sati. U ponudi su uglavnom garsonjere i dvosobni stanovi, koji se mogu iznajmiti za 15 do 50 evra na dan. Vlasnik apartmana i stanova u Borskoj ulici, čiji su oglasi preplavili okolinu VMA, objasnio nam je da trenutno nema slobodnih soba.

„Vidite da je komšija počeo da gradi i drugu kuću. I ja razmišljam da deo stana izdajem pacijentima sa VMA“, kaže jedan od komšija koji nije želeo da se predstavi.

Srbija ne ucestvuje u sukobu ali se smanjuje teritorijalno. Duz Drine i zapadno od Drine muslimanska teritorija. U konfliktu upotrebljeno nuklearno oruzje. Veliki deo severne hemisfere pod radioaktivnim oblacima. Hrana i voda u Srbiji kontaminirana, ali nema rata. Ljudi gladni, ko isposti prezivece. Srpski pasos vredi vise od Francuskog, u kojoj besni gradjanski rat.

Informacija

Ta igračka je na meti iranskih religioznih vođa još od 1996. godine, ali ipak je bilo moguće prodavati ih.

OIranska „moralna policija“ savjetovala je vlasnicima brojnih prodavnica da se obuzdaju od prodaje Barbika pošto ta zemlja ima i alternativu za najpopularniju lutku na svetu, u obliku lutki Sare i Dare, ali one nisu ni približno popularne kao plavokosa američka lutka. Ipak, Iran nije jedina zemlja koja je zabranila Barbiku – 2003. godine to je uradila i Saudijska Arabija, koja je tu lutku proglasila pretnjom islamu zbog oskudne odeće.

Naime, čelnici parka razmišljaju o tome da pored mlinova podignu košnice u kojima bi se uzgajale pčele. Osim što bi odbijale vandale svojim žalcima, pčele bi donosile i profit prodajom meda. Ukoliko ideja zaživi, pored mlinova bi izrasle i nove travnate površine, koje bi se napravile baš za tu svrhu. Ideja je naišla na opreznu podršku menadžera parka Chrisa Wrighta, ali sami pčelari nisu potpuno uvjereni u pčele kao alarmni sustav.

- Nisam čula da ih se koristi u sigurnosne svrhe – rekla je Brabara Chick, glasnogovornica Waleške pčelarske udruge. Ukoliko bi pčela nekoga ubola, objašnjava ona, podigla bi se mnoga pitanja o sigurnosti. Sam lokalitet postao je habitat za brojne životinjske vrste, a vegetacija je puštena da prekrije veliki dio površine.

U Subotici je uhapšeno više osumnjičenih, protiv kojih su podnete krivične prijave za ilegalnu proizvodnju opreme za krađu električne energije, navodi se u saopštenju.

Dodaje se da su proizvođači ove uređaje distribuirali i na teritorije Makedonije, Crne Gore i Hrvatske. Akcija otkrivanja i privođenja osumnjičenih trajala je duže od mesec dana i na taj način zaustavljeno je nanošenje velike štete Elektroprivredi Srbije.

Ona ovakve datume uobičajeno provodi u krugu porodice, jer to za nju predstavlja tužan dan, s obzirom da je 6. februara preminuo njen otac Džordž Šesti, posle čega je ona stupila na tron.

Zvaničnik državnog tužilastva Hajnc Ruš rekao je danas da je istraga o tom slučaju počela prošle godine, posle žalbi da su na jednom veb sajtu postavljene slike flaša sa portretima Hitlera i svastikama. Taj sajt je nudio prodaju alkoholnih pića uz slogan „nostalgične boce nekadašnje slavne prošlosti“.

Muškarac koji stoji iza prodaje tih pića identifikovan je samo kao Roland M., a pravosudni zvaničnici su naveli da je on bio motivisan profitom, a ne ideologijom. Iz kancelarije tužilaštva naveli su da je Roland M. obustavio prodaju čim je počela istraga protiv njega.

Ako analiziramo ovaj proces, razumjeti ćemo grešku koju čine redovnici: oni se zavjetuju na celibat, na zadržavanje svoje sperme, ali budući ne znaju za učenje o transmutaciji, dožive užasnu degeneraciju jer postanu ispunjeni vrlo zloćudnim poisonioonoskiran vibracijama. Kada sjeme ne doživi potrebnu transmutaciju, ono vrlo snažno degenerira, stvarajući odvratan organ kundartiguador.

Ovdje smo suočeni sa pitanjem od najveće važnosti: ako čovjek ne koristi sjeme za stvaranje potomstva, niti ga trasmutira, nego samo prakticira apstinenciju, živi u celibatu i ništa više, tada će njegovo sjeme degenerirati. Ovo što sam ovdje rekao odnosi se također i na žene; kod žena će degenerirati izlučevine ženskih spolnih organa.

Degeneracijom spolnih izlučevina stvaraju se određene zloćudne vibracije, poznate u ezoterijskoj nauci kao poisonioonoskiran vibracije.

Otrovana štetnim poisonioonoskiran vibracijama, osoba u celibatu doživljava užasavajuću katastrofu na biološkom, fiziološkom i psihološkom polju. Neke osobe se jako udebljaju nakupljajući salo, dok kod drugih ove vibracije imaju drugačiji učinak pa one postanu vrlo mršave, poput skeleta, prekrivene prištevima, sa pjegama na koži itd. Na psihološkom planu, degenerirano sjeme uzrokuje promjene u karakteru: s jedne strane, osoba postaje ekstremno fanatična, s druge strane, postaje iznimno cinična.

Osmotrimo ljude srednjeg vijeka, velike inkvizitore: apstinente u celibatu, gojazne ljude prekrivene salom, i one druge, ružne, mršave aveti sa kožom punom pjega. Nakon što bi spalili žrtvu na lomači, ili je izmrcvarili, mogli bismo primijetiti njihov cinizam, njihove oči koje sjaje fanatizmom.

U takvim ljudima naći ćemo, s jedne strane, krajnju fanatičnost, a s druge strane, ogromnu ciničnost. Nakon što bi spalili nedužnu žrtvu, slegli bi ramenima i opravdavali se na brutalno ciničan način.

Devolucija sjemena, odnosno spolnih izlučevina, je zaista nešto vrlo tragično i nikako se ne preporuča. Sve u prirodi ima svoj tok i sjeme treba slijediti svoj tok za životinjsko razmnožavanje ili se transmutacijom treba pretvoriti u energiju.

Ljudi koji ne transmutiraju svetu spermu i dopuštaju da ona degenerira kroz apsurdnu praksu celibata ili seksualnog uzdržavanja, neizbježno postaju ispunjeni tim užasno zloćudnim poisonioonoskiran vibracijama koje, nakon duljeg vremena, aktiviraju odvratan organ kundartiguador, „Sotonin rep“.

Rezultat takve apsurdne apstinencije je uvijek nesreća. Svijest tih ljudi je uspavana. Kada bi ona bila budna, ti ljudi bi se mogli sami uvjeriti, iskusiti, silnu aktivnost zloćudnih poisonioonoskiran vibracija u njihovim lunarnim tijelima i mogli bi vidjeti, sa neopisivom stravom, užasavajući razvoj organa kundartiguador u svojim nižim, životinjskim razinama.

Ljudi koji su čisti ali zavedeni, ne žele razumjeti da tko god se želi uzdići, prethodno se treba spustiti.

U paklenim svjetovima žive mnogi zavedeni askete, apstinenti koji su se odrekli seksa ali prije toga nisu kreirali svoja solarna tijela u devetoj sferi: ljudi koji nisu dostigli svoje drugo rođenje, rođenje o kojem je Isus govorio Nikodemu.

Put koji vodi u bezdan pakla popločen je dobrim namjerama. Pakao je prepun čestitih ali zavedenih ljudi.

U ovom tužnom svijetu u kojem živimo postoje mnogi uspavani pseudo-ezoterici i pseudo-okultisti koji sanjaju da su se probudili, ne shvaćajući da ih san njihove svijesti i dalje drži u svojim raljama.

Ti jadni ljudi misle da su prosvijetljeni i odbacuju seks, a da prije toga nisu radili u devetoj sferi, niti su dostigli drugo rođenje i kreirali solarna tijela.

Mističan ponos je karakterističan za ljude slične farizejima, za one koji misle da su posvećenici, sveti i mudri, koji nisu naprije stvorili solarna tijela, niti su ikada radili u devetoj sferi, već su se odrekli seksa i razvili organ kundartiguador.

Te naivno zavedene ljude vrlo je teško uvjeriti da su u krivu; oni se osjećaju kao da su već sve prevazišli, misle da su bogovi, a zapravo još nisu stavili stopalo ni na prvu prečku „Svetih ljestava“…

Pacijent S. P. D. Sirivardana (63) mirno je ležao dok je hirurg oprezno odstranjivao rožnjaču nastradalu prilikom operacije katarakte, a zatim ubacio novu. U sali preko puta, pacijentu A. K. Prematilakeu (32), koji je oslepeo pošto mu je kiselina izgorela oko, ubrizgane su matične ćelije beonjače doniranog oka. Lekari se nadaju da će na ovaj način barem delimično povratiti vid.

- Veoma sam srećan. Ne znam ko je bio pokojnik, ali ću se moliti da mu bude dobro u svim budućim životima – kaže Prematilake.


Na ostrvu Sri Lanka, koje ima oko 20 miliona stanovnika, doniranje očiju u slučaju smrti je sasvim uobičajena pojava. Ova zemlja je jedna od najvećih isporučilaca rožnjača širom sveta: godišnje donira oko 3.000, koje isporučuje u 57 zemalja, a najviše u Pakistan.

Neprofitna organizacija “Udruženje donatora očiju Sri Lanke” (Sri Lanka Eye Donation Society) zalaže se već nekoliko decenija za doniranje organa čula vida. Zbog velikog broja zainteresovanih, u prestonici Kolombu prošle godine je otvorena najsavremenija banka ljudskih očiju.

Gotovo 900.000 ljudi prijavilo se da pokloni svoje oči posle smrti. Većina stanovnika Sri Lanke, pretežno budisti, veruju da će, ako to učine, posle reinkarnicije živeti bolje.

- Svi žele da pomognu, nezavisno od klasne pripadnosti. Od premijera do siromašnog uzgajivača čaja – kaže dr Šišira Lijanage, direktor Nacionalne očne klinike Šri Lanke u Kolombu.

Присутно код већине усева, полно размножавање повлачи са собом широко и ризично мешање гена, где су, као на лутрији, губитници увек многобројнији од добитника. На крају, пожњевеног семена је мање и обично је слабијег квалитета од онога које је брижљиво одабирано (селекционисано) и посејано.

Да би се осигурали од добијања неуједначених жетви, имућнији произвођачи сваке године купују ново семе, док они сиромашнији, хтели не хтели, морају да се задовоље семеном чији је принос слабији. Шта је решење? Протерати „секс” са обрадивих поља, њива! Тачније, створити такве биљке које ће, из године у годину, производити истоветно семе – без полног размножавања које умањује квалитет током наредних генерација.
Француски истраживач Рафаел Мерсије бере клонирано семе добијено укрштањем две генетски измењене линије биљке уротњак.

Међутим, већ деценијама агрономи не успевају да произведу такво – „клонирано” семе. И док су стручњаци из већине лабораторија у свету дигли руке од њега, истраживачи из Француске (Inra у Версају), Индије (Центар за ћелијску и молекуларну биологију из Хајдерабата) и Америке (са универзитета Дејвис у Калифорнији) направили су значајан корак. Једна биљка с полним начином размножавања доведена је до стања када је могла да произведе семе које одражава њен целокупан геном, прво клонирано семе. И тако се, после прве зелене револуције – која је вештачким одабирањем биљака и употребом ђубрива омогућила знатно повећање пољопривредне производње, после напора који су уложени у „генетски модификоване организме” (ГМО), али који су наишли на снажан отпор јавности, на видику појављује нова револуција – заснована на клонирању семена.

Несавршени хибриди

Да би се добиле њиве са уједначеним и добрим приносом, најбоље постојеће решење подразумева куповину и сејање хибридног семена. И то је управо оно што земљорадници у развијенијим деловима света раде – сеју семе које је добијено укрштањем две чисте линије, које су одабране (селекционисане) по њиховим посебним, пожељним особинама. Хибриди не само да збрајају предности својих родитеља (један хибридни кукуруз, на пример, даваће више зрна, као његов отац, а биће отпоран на одређени вирус, као његова мајка), већ је и просечан принос хибрида већи за око 20 одсто.

Ова појава, названа „хибридна снага” (бујност), није сасвим научно објашњена иако је допринела знатном повећању пољопривредне производње. И све би било у реду да хибриди немају две озбиљне мане које ограничавају њихову употребу. Најпре, хибриди се тешко добијају код биљака као што су пшеница, пиринач или грашак, за које је својствено да се самооплођују, то јест, да се међусобно укрштају током полног размножавања. Такође, код биљака које имају мноштво хибрида, као што су кукуруз или парадајз, уочава се још једна њихова мана – ако се хибридна зрна поново користе за сетву, већ наредна, друга генерација даће знатно мањи принос у поређењу с првом.
Не ради се о прикривеној намери произвођача семена да сваке године измаме нове своте новца од земљорадника. На делу је испољавање основних законитости генетике, које је још крајем 19. века открио Грегор Мендел. Све особине биљке, подаци неопходни за њен развој и живот, забележени су у генима, деловима ДНК која се налази у хромозомима.
Током полног размножавања хромозоми сваког родитеља се удвостручавају, затим се двапут деле, тако да се потомству на крају пренесе само половина генетских података родитеља. Односно, од једне диплоидне ћелије (са две гарнитуре хромозома, једном од мајке и другом од оца) двоструком поделом настају четири хаплоидне ћелије (са по једном гарнитуром хромозома). У поређењу с мајком ћелијом, број хромозома у ћелијама кћеркама смањује се на пола. Зато се овакав начин деобе назива редукциона деоба или „мејоза”, која је својствена за полне ћелије. Управо такав поступак ћелијске деобе, којим се мешају гени родитеља, разлог је што хибриди не преносе сав свој (драгоцени) генетски материјал на потомство! Да не говоримо да „хибридна снага” нестаје као да је однета неком чаролијом.
Суочени са оваквим манама хибрида, ратари су приморани да користе само прву генерацију семена „F1”, која се сваке године производи спорим и брижљивим поступком укрштања оригиналних, чистих родитељских линија. (У 2009. години вредност светске трговине семеном нарасла је на 42 милијарде долара.) Ипак, многи појединачни произвођачи у свету, нарочито у неразвијеним земљама, нису у могућности да сваке године купују ново хибридно семе. Уместо њега користе обично, најчешће семе које су убрали са сопствених њива, па добијају мање и лошије приносе.
Међутим, у природи постоји и бесполно размножавање названо „апомиксија” (на грчком – „без мешања”), појава која је отворила наду да би поменуте мане хибрида могле да се превазиђу. Више од 400 дивљих врста биљака размножава се на овај начин, без самооплодње, проласка кроз мијозу и њено генетско мешање. Уместо тога користе „митозу”, начин при коме се хромозоми диплоидне ћелије такође удвостручавају, али се потом само једном деле. Тако се потомству преноси целокупан, диплоидан геном. На тај начин размножавају се маслачак, глог, дивља купина, љутић… А семе биљке кћерке генетски је исто као семе мајке – оно је њен клон. Ако је мајка добро прилагођена одређеној околини (станишту) или сврси, то ће бити и њено потомство.

„Želim da ubijem ovu malu devojčicu“, grmi rmpalija koji je otkrio „vešticu“…Dok „veštica“ drhti u strahu za svoj život.

Sudbina ove dece je neverovatna u svojoj tragičnosti, navodi se na sajtu organizacije „Stepping Stones“: ona bivaju napuštena, izolovana, diskriminisana, izopštena iz društva. Dešava se da ovu decu, stavljenu na stub srama zbog navodnih „magijskih moći“, odvode u šumu gde ih ubijaju, kupaju u kiselini, truju, žive sahranjuju ili stavljaju u lance i muče u crkvama kako bi od njih izvukli „priznanje“.

Humanitarni radnici naglašavaju ulogu pojedinih samozvanih hrišćanskih sveštenika u Nigeriji koji, uglavnom zbog materijalne koristi i lične promocije, proglašavaju decu vešcima. U dokumentarnom filmu „Povratak afričkoj deci vešcima“, emitovanom 2009. godine, a koji se sada može pogledati na Jutjubu, prikazan je jedan od tih sveštenika u beloj odori koji otvoreno priznaje:

- Ubio sam do 100 ljudi koji su identifikovani kao veštice.

Sveštenik koji je priznao ubistvo „do 110 ljudi“ koji su „identifikovani kao veštice“

Duboko ukorenjeno verovanje u dečije veštičarenje potiče od tvrdnje da se na nekoga mogu baciti čini preko hrane i pića. Prema tom opasnom praznoverju, duša onog koji pojede začaranu hranu napušta telo kako bi otišla na skup “veštica” i “čarobnjaka”. Dotična osoba zadobija moć izazivanja raznih bolesti, poput side, malarije, hepatitisa, tifusa i tumora, ali se i na druge životne probleme gleda kao na delo veštica. Deca su posebno na meti lovaca na veštice jer se smatra da su dečije duše podložnije magiji i da zato ona kod njih brže deluje.

Uloga domaće „kinematografije“

Istraživanje koje su sproveli humanitarni radnici pokazalo je da je verovanje u dečije veštičarenje u Delti Nigera povezano sa gledanjem nigerijskih, tzv. “nolivudskih” filmova. Reč je o široko dostupnim filmovina koje gleda ogromna većina stanovnika ove regije, a mnogi od tih filmova promovišu sujeverje i lov na veštice.

U severnom delu Bornea, pripadnici zajednice Tidong, nakon venčanja ne smeju tri dana da koriste toalet. Da ne bi bilo varanja, toalet čuvaju članovi porodice. To je običaj kojim se mladom paru osigurava dug i srećan život sa puno dece.

Ukrajina

U Ukrajini par koji se tek venčao već razmišlja o tome da postoji i mogućnost razvoda, pa je jedna od prevencija da mladenci spale lutkicu koja predstavlja osobu koja ih je spojila.

Južnoafrička Republika

Na dan venčanja u Južnoafričkoj Republici članovi mladine i mladoženjine porodice jedni druge „časte” uvredama koje sa sve većom količinom alkohola, postaju sve žešće.

Kina

Od mlade iz Kine očekuje se žestoko plakanje. U toj zemlji običaj je da mlada mora da plače svakoga dana čitavih mesec dana pre venčanja i u tome joj se moraju pridružiti sve ženske članice porodice, piše portal broj1.

Škotska

Tradicija stara ceo vek kaže da u noći pre venčanja, prijateljice mladu treba da polivaju kiselim mlekom, zatim uginulom ribom, katranom i perjem. Nakon toga je vode na piće. Cilj ovog čudnog običaja koji se naziva „ocrnjivanje neveste” je da mladu pripremi za probleme i poniženja na koja će eventualno naići u braku.

Tahiti

Za ovaj običaj značenje se baš i ne zna. Na jednom od ostrva, običaj je da na venčanju članovi porodice i gosti legnu na pod jedan pored drugoga, a da mladenci prošetaju preko njih.

Mauritanija

Da bi muškarac pokazao svoj status i moć mora da oženi debelu devojku. Postoje čitavi kampovi koji bukvalno teraju devojčice od 15 godina i starije da jedu što više, kako bi se brzo udebljale i bile poželjne udavače, piše portal broj1.

Kako je agenciji Beta rečeno u tom sudu, Ivanović nije negirao da je vozio bicikl pijan, ali je uložio žalbu na visinu kazne. Policija ga je zaustavila u aprilu prošle godine na ulici, i tom prilikom utvrdila da u krvi ima 2,26 promila alkohola.

Sudeći prema snimcima sigurnosnih kamera u zgradi agonija Doris Gilespi, koja je bila i duševno obolela, trajala je svega minut dok starica nije preminula. Komšije nastradale žene nisu ni slutili da Gilespijeva ima neprijatelje.

- Često se žalila da je stanari potkradaju, ali mislili smo da je samo paranoična – rekao je Kris Martinez, stanar ove zgrade, dok je njegova komšinica Dorinda Tomas potvrdila da se starica plašila Ajzaka.

Među najjasnija sećanja koja su mi ostala sa Svete gore spadaju mirisi. Atoski manastiri imaju poseban, težak i raskošan miris, kojeg čini raznolika i promenjiva mirisna mešavina: od tamjana, iz kuhinje – i zahoda. Ovi mirisi nemaju po sebi ništa posebno, ali je njihov spoj, njihova blizina ono što iznenađuje nenaviknuti gradski nos. Najjači je, zapravo, miris nužnika. To su jednostavne “kućice“ podignute iznad kakve uvale, sa kesonom od drveta, na kojem postoji rupa, i njihovo mesto se lako pogađa po mirisu, koji se svuda širi, ponekad sve do crkve. Na tim mestima izuzetno produvava, i to pričinjava muku da se stigne do cilja iznad ovog pretećeg, zlobnim vazdušnim kovitlacem napunjenog udubljenja “ vazdušnim kovitlacem koji odjednom odnese uvis papir koji bezuspešno pokušava da se zaustavi. Privučeni ovim darom što pada s neba, galebovi prave direktno ispod zahoda zaglušujuću buku. Jednostavna daska odvaja posebne kabine, ali ne i zvukove. Analni stid je ovde nepoznat. Muzika tela očigledno ne smeta nikome, čini se pre da svakog oduševljava.

Nakon ovog mirisa dolazi onaj iz kuhinje. Na Atosu se mnogo prže krompiri, patlidžani, krastavci, paradajzi, i ovi mirisi ispunjavaju hodnike ksenona. Što se bliže neko približava kuhinji, to jasnije nadvladuje sve druge fina i privlacna aroma mastike, koja se gostima neprekidno nudi.

Za vreme liturgijskih obreda, monasi uvek upotrebljavaju tamjan. Ima ga svake vrste – u prahu, u zrnastom obliku, ali većinom u obliku smole koja otače sa određenih vrsta drveća: pistacije, smrdljike i izmirne. Smola sa ove poslednje, koja se i najčešće upotrebljava, zove se mosholivano. U Grčkoj se može takođe naći (ali na Svetoj gori sam ga retko video) tamjan uvezen iz Indije ili Arabije ‘od rastegljive smole, šafrana, sandalovine. Sa mirisom tamjana, meša se miris iz uljanih kandila. Ona gore dan i noć ispred ikonostasa i pred određenim ikonama, uz pomoć fitilja koji obično pliva u jeftinom ulju od sezamovog i konopljevog semena. Samo Hristos i Bogorodica imaju pravo na kandila sa maslinovim uljem. Svi ovi aromatični, opojni mirisi neprestano prodiru u zidove i kamenje crkve i nakon izvesnog vremena uzrokuju jednu vrstu vrtoglavice, jedan lak zanos koji po sebi nije škodljiv.

Sećam se takođe određenih zvukova sa Svete gore. Najkarakterističniji je simandro (klepalo). Ovaj instrument je zapravo grubo izrezana četvoroivična drvena ploča (neka simandra su masivna, neka izdubljena) po kojoj se ritmički udara nekom vrstom čekića da bi se najavio početak službe. Upotreba simandra je jako stara i zadržala se do današnjeg dana, njega zvono nikada nije zamenilo. Neka od ovih teških i masivnih simandara se kače u porti crkve. Ona daju tup, prigušen zvuk, koji – reflektujući se kroz zidove – može da se čuje u celom manastiru, i u stanju je čak da spavača probudi usred noći.

Svakodnevni zvukovi na Atosu nisu zapravo ništa posebno, pa ipak to nisu obični zvukovi zapadnjačkog manastira ili nekog sela. Ovde nedostaju glasovi životinja ženskog pola. Sva vika koja se čuje, potiče od bića muškog pola: magarčevo njakanje, njištanje mazge i ljudski glasovi, sve su to muški zvuci. Ovi glasovi i tonovi vladaju čitavim prepodnevom, a uoči popodneva umiruju se. Monasi se povlače u svoje ćelije na popodnevni počinak, svetovna radna snaga se ispruža u hladovini. Jedino dizel-motor čamca narušava ponekad svojim dvotaktom mir mora. Ništa i niko se ne miče sve do večernjeg, koje označava simandro.

Sećam se jednog posebnog doživljaja što se odigrao u ovim nesnosno vrućim satima, u manastiru Iviron. Došao sam iz Kareje, odakle sam krenuo oko podneva i oko pola tri, kada sam stigao u manastir, svi su već bili na počinku. Prazno dvorište je blještalo na suncu, ništa živo se nije micalo. Ispužio sam se na kamenoj ploči u hladu trema, u čijoj svežini i monasi rado sede. Utom ugledah crnu senku na drugom kraju dvorišta koja mi daje znak da dolazi ka meni. To je bio monah, postariji i dostojanstvenog nastupa. Izgledalo je da je bio iznenađen što je me je ugledao samog. “Ukoliko niste umorni“, reče, “mogli bismo zajedno da obiđemo manastir do kraja popodnevnog odmora. Možemo krenuti od pirga“. Iako sam bio prilično umoran, prihvatio sam ponudu kako ga ne bih uvredio, te krenuh za njim u pravcu dvorišta. Ispred pirga, zastao je i propustio me da prođem prvi. Nakon blještavog svetla na otvorenom, unutra nisam mogao da vidim ni korak ispred. Pipajući našao sam izuzetno strme, zavojite stepenice. Počeo sam da se penjem, pazeći da se ne spotaknem o stepenike. Monah me je sledio. Ali zašto je tako dahtao? Uskoro je stigao odgovor. Nisam bio odmakao ni tri stepenika, kada se on doslovno bacio na mene, pokušavajući da me poljubi. Došlo je do neme borbe u tami, sa stisnutim usnama, bez ijedne reči. Konačno sam se otrgnuo, pojurio nagore i sklonio se na poluotvoreni balkon kule. Pratio me je, došao do mene i počeo, glasom turističkog vodiča, da mi priča o istoriji i lepoti manastira. Jesam li ja to samo sanjao? Bio je uzdisao još i pri pomisli da me pribije na stepenicama u pirgu, a sada govori ozbiljnim glasom o jednoj čudotvornoj ikoni koja je navodno više puta napuštala manastir, da bi se posle potpuno sama pojavljivala na porti manastira! Jednom rukom mi je pokazivao to mesto, drugom je hteo iznova da me obavije. Pošto sam ustuknuo, nije više insistirao na svojoj želji. Na povratku, insistirao sam da se spušta niz stepenice ispred mene. Oklevao je, ali je na to ipak, rezignirano, pristao. Na izlasku iz kule stavio je ruku na srce i ceremonijalno se poklonio.

***

U toku moje tri posete Atosu, slučajevi ove vrste ponavljali su se više puta. Nisu se svi završavali ovako jednostavno. Ali sa rastućim iskustvom učio sam da budem doduše ne nepoverljiv, ali obazriviji. Kada sam na osnovu raznih znakova, koji su retko varali, slutio nastupajući napad, pokušavao sam disketno da umaknem. Jedan jedini put sopstveni instinkt me je isuviše kasno upozorio. Moram reći da je monah koji je bio u pitanju, odavno bio prevalio šezdesetu. Osim toga, nosio je dugu, belu bradu kao u patrijarha, koja ga je još činila nekako sličnim Karlu Marksu. Nije mi uopšte padalo na pamet, dok sam razgovarao sa njim u njegovoj keliji, da pretpostavim namere koje su mu sigurno prolazile kroz glavu. Te godine sam počeo da slikam akvarele i radi toga sam nosio slikarski pribor sa sobom. Kako je ovaj monah bio ikonopisac, na dan mog odlaska zamolio me da mu pokažem svoje radove. Pričali smo već podugo, kada je njegovo disanje iznenada postalo ubrzano, a lice mu se ukočilo. Mislio sam da mu nije dobro i ustao da pozovem nekoga za pomoć. Pritom sam mu uhvatio pogled. Želja je na ovom licu nalik patrijarhu doslovno izmenila svaki izraz, naprćio je usne i pokazao tako tragičnu masku, da sam ostao kao ukočen. Sručio se na mene i ljubio me tako žustro u usta, da sam sav pribor bacio. Branio sam se gotovo svom svojom snagom, ne želeći, naravno, da ga povredim. Konačno, uspeo sam da se oslobodim njegovog lepljivog zagrljaja, pokupio svoje četkice i rasute listove po sobi i izašao napolje, bez osvrtanja. Pošto sam zatvorio vrata, čuo sam prigušene zvukove: “Karl Marks“ je plakao kao dete!

***

Već je toliko toga neukusnog o homoseksualnosti svetogorskih monaha napisano, da nemam niti volje, niti osećam potrebu da se na ovoj temi duže zadržavam. Danas mi se ti događaji, čija sam žrtva bio, čine, a činili su mi se čak i tada, pre burleskni nego šokantni. Neke sam čak sa saosećanjem zadržao u pamćenju, tako jako sam osećao kod nekih monaha teskobu i unutrašnju borbu. I ako o ovim događajima uopšte govorim, to je stoga što su prilikom svakog boravka na Svetoj gori, bili deo mog iskustva. Ovim slučajevima, uzgred, imam da zahvalim, nakon što se situacija razjasnila, što sam uopšte mogao sa pojedinim monasima da o ovoj temi vodim otvorene razgovore, na primer sa arhondarom (hôtelier) jednog manastira u kojem sam uvek odsedao za vreme svog boravka na Svetoj gori, i koji je jednom usred noći pokušao da provali vrata moje sobe. Jasno sam mu dao do znanja da nema čemu da se nada, i stvar je bila na taj način sređena. Sledećeg jutra je izgledao toliko postiđen, da sam mu, kako bi ga obodrio, obećao da o tome niko neće ništa saznati. Od tog dana bili smo dobri prijatelji. Kada sam se posle kraćeg vremena vratio u manastir, video sam da se utešio: izabrao je za partnera jednog izazovnog iskušenika koji mu je pomagao pri svakodnevnim obavezama. Nikad mi nije otvoreno priznao svoj liaison, ali jednog dana, kada sam sedeo u kuhinji i jeo, klimnuo mi je bradom u pravcu efeba, koji je prao sudove, i namignuo mi tako da sam odmah sve razumeo. Kad sam, međutim, nakon godinu dana ponovo svratio u taj manastir, atmosfera je bila potpuno izmenjena. Bio je početak oktobra i shvatio sam da je berba grožda bila fatalna za njegovu ljubav. Taj iskušenik se zaljubio u jednog mladog monaha koji je došao u berbu i nije hteo više ništa da ima sa “starim“, kako je zvao arhondara. Ovaj je, pak, odavao tužan pogled. Nije više jeo, nije spavao i provodio je vreme pijući rakiju. Mora da su se među njima odigrale neprijatne scene, jer nakon kraćeg vremena iskušenik je dobio dozvolu da napusti manastir i ode u drugi. Uzgred, iskušenika sam video ponovo kada sam posetio taj manastir. Ali u mom prisustvu se stideo i očigledno me izbegavao. Tada mi je bilo jasno koliko sam bio slep, za vreme prvog putovanja, za skrovite drame, za strast koja se u tami kelija odvijala. Takve drame, međutim, nisu proživljavali svi parovi, jer neki podsećaju po svojoj običnosti na dugovečne, stabilne heteroseksualne bračne parove.

Jedan od monaha sa kojim sam jednog dana otvoreno o ovim problemima razgovarao bio je kultivisan čovek, bibliotekar u jednom od najznačajnijih atoskih manastira. Studirao je filozofiju u Francuskoj pre nego što se vratio u Grčku i tek u kasnim godinama došao je na Svetu goru. Nije izgledao uopšte iznenađen kada sam mu prepričao svoje doživljaje. “Postoji homoseksualnost na Svetoj gori“, smireno mi je govorio. “Ne pomaže ništa ako se oci pred tim zatvaraju. Ali bilo bi isto tako pogrešno da joj se pripisuje velika važnost. Ona se tiče manjine i od svih grehova monaha, po mom mišljenju, nije najgora. To je greh tela koji krši zavet devičanstva, ali koji isto tako može biti i izvor ljubavi. Najopasnija iskušenja koja vrebaju monahe jesu gordost i sumnja, jer ona razjedaju i uništavaju dušu. A duša je ta koju mi treba na ovom mestu da ponovo pronađemo i spasemo“.

Putopis “Grčko leto“ (“L’été grec“) (prvo izd. 1975. god.) francuskog književnika Jacquesa Lacarrierea (Žak Lakarjer) (1925 – ) jeste jedno od njegovih najpoznatijih dela, prevodeno na više jezika; u samoj Grčkoj je doživelo više izdanja (Lacarriere u Grčkoj uživa veliko poštovanje kao filhelen i kao poznavalac grčke književne tradicije. Često se oglašava i u atinskoj štampi, npr. u Kathimerini-u). Inspirisan putovanjima u Grčku u periodu od 1947. do 1966. god., Lacarriere u ovom putopisu ne beleži samo puka sećanja, ona su pre povod za sofisticirani uvod u panhelensku istoriju, muziku, ples, religiju, mitologiju, geografiju, književnost, u kom ima podjednako mesta za poetičnost i erudiciju, faktografiju i lični doživljaj.

Preveo i priredio: Nicodemus

Teško je i zamisliti da se iz gledanja „Diznijevih“ ekranizacija popularnih bajki može izroditi nešto ružno. Međutim, neki dečji psiholozi smatraju da one šalju opasne poruke.

Psiholog za decu i adolescente, dr Dženifer Hardstin, veruje da i dvogodišnja deca mogu usvojiti nerealne ideale iz bajki i „Diznijevih“ crtanih filmova koji kasnije utiču na njihovo samopouzdanje i sliku sveta.

U knjizi „Oporavak princeze“ (Princess Recovery: A How-To Guide to Raising Strong, Empowered Girls Who Can Create Their Own Happily Ever Afters), ona opisuje kako tradicionalne priče poput „Uspavane lepotice“ i „Pepeljuge“ promovišu ideju da ako je devojčica lepa i fino obučena može dobiti ljubav i steći popularnost.

Autorka taj fenomen naziva „sindromom princeze“.

Ovakva vrsta poruke, smatra ona, ima snažan uticaj na samopouzdanje devojčica i otežava deci da shvate koliko su inteligencija, dobročinstvo i ambicioznost važne vrednosti.

„Devojčice od najranijeg detinjstva dobijaju poruku da je važno kako izgledaju i šta imaju i to na veoma površan način“, smatra dr Hardstin. Njena knjiga je uputstvo roditeljima kako da deci na pravi način predstave „Diznijeve“ crtaće i bajke.

Ona takođe smatra da sestre Kardašijan koje u Americi imaju svoj rijaliti šou „predstavljaju dobar primer kako se ne treba ponašati“.

Osim opasnosti od „sindroma princeze“, njene knjige roditeljima predstavljaju i vodič u to kako decu treba vaspitavati od najranijeg detinjstva.

Dr Hardstin misli da se deca prerano izlažu neprikladnim igračkama, poput Barbika, koje teraju decu da oponašaju starije. „Oporavak princeze“ prema njenom mišljenju ima za cilj da povrati „balans, samopouzdanje i samodovoljnost u život devojčica i pruži im moderno i živahno detinjstvo“.

Mladić je u krvi imao dva promila alkohola, a djevojci je izmjereno više od tri promila alkohola. Policija je razgovarala s roditeljima, a slučajevi su prijavljeni državnom odvjetništvu.

Kako javlja Slobodna Dalmacija , splitska bolnica je na Novu godinu jedva spasila život 16-godišnjaku kojeg su pronašli kako leži na Bačvicama. Siv i gotovo obamro, sigurno bi preminuo da ga slučajno nisu pronašli.

- Naravno, mladi se najčešće opijaju u vrijeme blagdana ili školskih praznika. Mi kao prva linija njihova oporavka učinimo sve što je u našoj moći da im pomognemo. Njima ozbiljno prijeti pothlađenost i svi oni bivaju dovedeni manje-više pothlađeni. Prijeti im hipoglikemija, odnosno pad šećera u krvi, od čega mogu dobiti napad grčenja ili pasti u hipoglikemijsku komu, a mogu i dehidrirati. Mi ih ovdje na Klinici utoplimo, dajemo im infuziju, a pazimo i na to da ne dođe do poremećaja elektrolita u njihovu organizmu – izjavio je dr. Neven Pavlov, predstojnik Klinike za dječje bolesti KBC-a Split za Slobodnu Dalmaciju .

Najčešći ‘mladi pijanci’, navodi dr. Pavlov rođeni su 1993., 1994, 1995., i 1996. godine, a kod nekih su pronađeni i tragovi marihuane.

Naime, za novi hotel od 30 katova površine 17 tisuća kvadratnih metara kineskim je graditeljima trebalo nevjerojatnih – 15 dana, ili 360 sati. Građevinska je kompanija Broad Group izgradnju Ark Hotela u gradu Changshau obavila bez ijedne ozljede radnika.

Osim brzine izgradnje impresivne su i karakteristike zgrade – može izdržati potres jačine 9 stupnjeva Richterove ljestvice, a konstrukcija ima vrhunsku toplinsku i zvučnu izolaciju što je čini peterostruko energetski učinkovitijom od prosječne građevine.

Ovaj 33-godišnji Kanađanin izjavio je da ga je američki pogranični policajac pustio da uđe u SAD iz Kvebeka, nakon što mu je pokazao skeniranu kopiju svoje putne isprave na „Eplovom“ tabletu. Rejš se nalazio na pola sata od američke granice kada je shvatio da nije poneo pasoš. „Pomislio sam da moram barem da probam sa ajpedom“, kazao je on.

Policajcu na granici je rekao da ide u Vermont da odnese božićne poklone deci svojih prijatelja.

„Pomalo iznerviran, policajac je uzeo ajped i nestao punih pet minuta koje su mi se učinile kao večnost. Kada se vratio, napravio je dugu pauzu, a zatim mi je poželeo srećan Božić i pustio me je preko granice“, ispričao je Rejš, koji je pasoš skenirao pre nekoliko godina u slučaju da mu bude ukraden ili da ga izgubi na putovanju.

Iako veruje da će jednog dana svi koristiti skenirana identifikaciona dokumenta u elektronskom obliki, Raiš ipak obećava da više neće zaboravljati svoj pasoš.

Kanađanima je od 2009. potreban pasoš za ulazak u SAD, dok su ranije to mogli samo sa vozačkom dozvolom.

- Želeo sam da dobijem najbolju tunu, kako bi od nje imale koristi japanske, a ne strane mušterije – kazao je vlasnik restorana Kijoši Kimura, aludirajući na prošlogodišnju aukciju. U januaru 2011, najskuplju tunu kupio je vlasnik jednog restorana iz Hongkonga. U Japanu se pojede 80 odsto crvenih tuna ulovljenih u svetu, pre svega u formi sušija.

Jedan od te dvojice, lokalni zvaničnik Huang Guang, uhapšen je u petak pod sumnjom da u jelo stavio otrovnu travu. Policija navodi da su Huang i Long bili u svađi zbog novca. Huang, zamenik direktora odseka za poljoprivredu u gradu Bađia u Gvandongu, osumnjičen je da je jelo otrovao travom gelsemiun elegans, koja se može naći u šumama u nekim oblastima Kine.

Porodica nudila 16.000 dolara za informaciju

Policija je najpre uhapsila vlasnika restorana pod sumnjom da služi pokvarenu hranu. Međutim, Longova porodica nije prihvatila da je reč o trovanju hranom i izvršila je pritisak na policiju da dublje istraži slučaj i ponudila nagradu od 100.000 juana (16.000 dolara) za informaciju o njegovoj smrti.

Svoj trojici je za ručkom pozlilo, a Long je umro pošto je u organizam uneo više otrovne biljke, navodi policija. Long i Huang su se sastali kako bi razgovarali o poslovnom ugovoru. Long, koji je rukovodio šumarskom kompanijom u Gvandongu, želeo da je da iznajmi deo zemljišta i razvija ga, objavio je list Nanfang dejli.

Dvojica muškaraca i ranije su jela u tom restoranu, ali je jelo tog puta imalo drugačiji ukus. Treći čovek za stolom, Longov prijatelj Huang Ven, pojeo je samo malu količinu pošto je ukus jela bio „gorči“ nego obično. Long, koji je pojeo najviše, ubrzo je osetio mučninu i vrtoglavicu i prevezen je u bolnicu, gde je doživeo srčani udar i umro.

Kako piše „Bild“, Grit i njen parter iz Nigerije bili su zapanjeni kada su videli da su im ćerke različite boje kože, ali kažu da su zadovoljni. „Kada sam videla bebe nisam mogla da verujem, a podjednako je iznenađena bila i babica“, rekla je Funke, koja sa sadašnjim partnerom već ima sina, a još dva sina ima iz prvog braka.

Lekari su saopštili da su obe bebe u savršenom zdravstvenom stanju.
„Jedva čekam da vidim kako će se ljudi čuditi kada budemo šetali sa decom“, rekla je Funke. U poslednjih šest godina ovo je u Nemačkoj treći slučaj da se rađaju blizanci različite boje kože. U Lajpcigu se to desilo i 2005. godine, a u Berlinu 2008.

Tako barem tvrde dvojica samoproglašenih vremenskih putnika, istraživača svemira i vladinih agenata. Endrju D. Basiago i Vilijam Stilings insistiraju da su nekada služili kao „krononauti“ pod upravom DARPA, prolazeći kroz sve granice prostora i vremena. I kunu se da je Barak Obama bio jedan od njih.

Internet izdanje magazina Wired u specijalu “Danger Room” donosi ovogodišnje hit teorije zavere, što luđe to bolje, a priča o marsovskom Obami prva je po redu.

Prema Basiagou i Stilingsu Obama ne laže samo o svom identitetu već i o vojnom stažu. Iako su ga politički protivnici 2008. godine napali da nikada nije služio zemlji, “prava istina” jeste da je bio deo tajnog CIA intergalaktičkog programa čije se sedište 1980-ih nalazilo u jednom kalifornijskom javnom fakultetu.

Bela kuća, naravno, demantuje da je Barak Obama ikada išao na Mars.

Međutim, Obama navodno nije jedini posetio “Crvenu planet”. Uz Obamu, koji je u programu kao 19-godišnjak učestvovao pod imenom Beri Soetero, bilo je još deset mladih ljudi koji su u tajnosti teleportovani na Mars.

Između 1981. i 1983. Obama je navodno dva puta posetio Mars koristeći teleportacijsku komoru nazvanu “skok soba”. Međutim, nije poznato šta je Obama radio na Marsu, iako Basiago i Stilings tvrde kako je cilj tih svemirskih misija bilo uspostavljanje zemaljske odbrane i “teritorijalne suverenosti”.

Obama je, čini se, bio prvi marsovski konkvistador. Jedan od starijih krononauta Ed Dejms navodno je Obami rekao da je misija – “Biti viđen, a ne pojeden”.

Dakle, ukoliko su tvrdnje Basiagoa i Stilingsa tačne, pitanje je vremena kada će se čovečanstvo kroz svemirski program vratiti na Mars, a Obama kući, piše b92.net.

Tri naučnika su opovrgla ovaj mit tako što su tri sata držali stopala umočena u votku u plastičnoj posudi za veš i istovremeno svakih 30 minuta su merili nivo alkohola u krvi.

Očekivano, njihov nivo alkohola u krvi se nije menjao pa su naučnici zaključili da alkohol ne može prodreti kroz stopala u krvotok, a svoj rad su objavili u naučnom časopisu „British Medical Journal“.

Smrad umesto alarma

Svake se godine održava dodela Ig Nobelovih nagrada za istraživanja koja su objavljena u ozbiljnim časopisima, ali su urnebesno smešna.

Članovi odbora su dobitnici prave Nobelove nagrade i svake godine nagrade istraživanje koje na prvu loptu izaziva smeh, ali i podstiče na razmišljanje.

Tako su ove godine nagradu dobili naučnici izumitelji sastava za alarm koji umesto zvukom ili svetlosnim efektima, smradom, tačnije oštrim mirisom rena upozorava na neuobičajenu aktivnost.

Psovanje olakšava bol

Prethodnih godina istu nagradu za svoje istraživanje je dobio naučnik koji je dokazao da psovanje olakšava bol.

Detlići ne pate od glavobolje

Godinu dana pre njega, nagradu je pokupio njegov kolega koji je otkrio zbog čega detlići ne pate od glavobolja.

Konac za čišćenje zuba sa ukusima

Portal „Gastro“ navodi još jedan od luckastih izuma koji se može kupiti u američkim prodavnicama, a to je konac za čišćenje zuba koga su naučnici napravili sa raznim ukusima – sa ukusom slanine, kolača, kiselih krastavaca…

Stavovi starog semitskog drustva prema muškoj homoseksulanosti su izraženi u Mojsijevom zakonu i interpretacijama priče o Sodomi i Gomori. Mojsijev zakon je svrstavao homoseksualnost među velike zločine, koji su se kažnjavali kamenovanjem. Apostolsko preferiranje celibata je podrazumevala obeshrabrivanje bilo kakvog oblika seksualne aktivnosti, bilo hetero- ili homoseksualne, ali je homoseksualna bila naročito osuđivana. Neoplatoničarska filozofija je zastupala ograničavanje čulnog prepuštanja seksu, naročito ako ono nije bilo u prokreativne svrhe.

Helenska kultura je imala i neasketske elemente takođe, a muška homoseksualnst je bila prihvaćena ako ne i propagirana. Ali nisu svi homoseksualni kontakti bili podjednako poželjni. Analni odnos se smatrao ponižavajućim, za pre svega pasivnog partnera, zato što ga je postavljao u podređenu, “žensku“ poziciju. (1) Atinjani su u zlatnom veku idealizovali različite oblike homoseksualnih odnosa, koji su se odvijali između starijih i mlađih muškaraca iste elitne društvene klase. Veza je navodno trebalo da prvenstveno bude duhovna, zasnovana na uzajamnom poštovanju: mladić je duboko poštovao status i dostignuća svog ljubavnika, dok se stariji muškarac divio fizičkoj lepoti i potencijalima mladića. Kada je njihova zajednica bila fizički konzumirana, praktikovali su uzajamnu masturbaciju i interkruralni odnos (seksualno zadovoljavanje među butinama. Prim. prired.) radije no analnu penetraciju. Ranohrišćanska sredina je tako razlikovala dva oblika muške homoseksualnosti: prezirani oblik analne penetracije i onaj koji se više cenio i podrazumevao međusobnu stimulaciju rukama i bedrima. Iako hrišćanski autori nisu mogli da se pomire sa bilo kojim oblikom vanbračnog seksualnog odnosa, prihvatili su preovlađavajuću premisu svog društva, da je jedan od oblika homoseksualnosti grozniji od drugog.

Stoga su slovenski pravoslavni crkveni poslenici nasledili sistem vizantijskog kanonskog prava koji je pravio razliku između homoseksualaca koji su praktikovali analni odnos, i onih koji su praktikovali uzajamnu mastrubaciju, kao i razliku između pasivnih i aktivnih partnera. Homoseksualni odnos koji je uključivao analnu penetraciju (nazvan mužebludie ili muzeloštvo) smatran je onoliko ozbiljno koliko i heteroseksualno neverstvo. Prema sv. Vasiliju (IV v. n. e.), ovaj prestup je povlačio za sobom pokoru u trajanju od petnaest godina, isto kao i neverstvo. Slovenski kanonisti su preferirali skraćeno pokajanje u trajanju dve do tri godine posta i molitvi kako je propisao sveti Jovan Posnik (VI vek). (2) Odstupanje od ove norme, ka blažoj ili strozijoj kazni je bilo retko. Pokora se obično određivala u trajanju od jedne, pet ili sedam godina, sve u okviru propisanih kazni za heteroseksualne grehe.(3) Izuzetno ostra pokora je bila retko pominjana, ali i to onda u tekstu koji je preporučivao i umerenije kazne.(4)

Kod određivanja pokore za homoseksualne odnose sveštenici su bili savetovani da utvrde godine prestupnika, broj puta koliko je učestvovao u odnosu, njegov bračni status, njegovu voljnost da učestvuje, kao i ulogu koju je pritom imao.(5) Tu je bila i uobičajena blagost za mlađe ljude ispod trideset godina optužene za homoseksualne odnose. Jedan zakon je preporučivao dvogodišnju pokoru za mladog čoveka, trogodišnju za starijeg muškarca.(6) Građanski vizantijski zakon, poznat u slovenskom prevodu i slovenska autohtona pravna praksa, oslobađali su dečake ispod dvanaest godina starosti od optužbe za svesno činjenje prestupa. Prema jednom pokajničkom upitniku, ukoliko je dečak ispod pet godina starosti bio seksualno iskorišćen, njegov je zlostavljač nosio teret greha; ukoliko je imao više od pet godina, a nije bio pravno punoletan, bila je odgovornost njegovih roditelja sto ga nisu naučili da izbegava greh.(7) Na dva ili tri mladalačka homoseksualna eksperimentisanja se gledalo kao na manji prekršaj. (8) U homoseksualnim odnosima, kao i kod heteroseksulane fornifikacije (bluda), neoženjenim muškarcima je bila dozvoljena veća sloboda; oženjen muškarac je pre trebalo da zadovolji svoje seksualne potrebe sa svojom zakonskom suprugom, a ne da se obrati nekom drugom bilo kojeg da je pola. (9) Mladić koji je bio primoran da igra pasivnu ulogu u homoseksualnom analnom odnosu je smatran manje krivim od učesnika koji je bio voljan da isto učini. Najmanje jedan autor je oslobodio optužbe u potpunosti mlađanu žrtvu homoseksualnog silovanja.(10)

Neki crkveni zvaničnici su smatrali pasivnu ulogu u homoseksulnom odnosu manje grešnom od aktivne. Ovaj stav je obrnuo stav starih Grka, po kojoj je onaj koji je trpeo analnu penetraciju postajao déclassé, dok je penetrator zadržavao svoj status. Ali iz perspektive pravoslavnih crkvenih starešina, inicijator greha je zaslužio veću osudu od onoga koji je samo pristao na njega. Prema ovom stavu, najgori moguć slučaj je bio onaj u kome su se oba partnera smenjivala u ulogama aktivnog i pasivnog, tako da su obojica bila podjednako krivi. (11) Drugi slovenski autori se nisu slagali sa tim, smatrajući da aktivna i pasivna uloga podjednako zaslužuju osudu. (12)

Tradicionalna ruska javna sauna. Tri gola muškarca u pozadini koja se rashlađuju u snegu ne izazivaju nikakvu pažnju prolaznika i uličnih prodavaca.
Saglasno razlikovanju u staroj Grčkoj analnog i interkruralnog homoseksulanog odnosa, slovenski crkveni jerarsi su obično smatrali ovaj drugi oblik seksualnog kontakta blazim prekršajem. Dok je analni odnos bio kategorisan kao veliki greh, isti kao i preljuba i bestijalnost (seksualni odnos čoveka i životinje, prim. prev.), interkruralni odnos je bio u kategoriji masturbacije (malakia ili rukobludie). Uobičajena pokora se sastojala od osamdesetodnevnog posta i pedeset metanija dnevno (padanja na kolena), što je dva puta više od pokore za masturbaciju. Alternativna pokora koja se sastojala od odlučivanja od pričešća na dve godine, bez posta, povremeno se primenjivala. (13) Kada je trogodišnja pokora bila preporučivana, to je jasno rađeno po analogiji sa kanonima o masturbaciji, pre nego sa onim o homoseksulanim odnosima. (14) Slovenski klirici su smatrali korišćenje ruku u međusobnoj masturbaciji grešnijim od upotrebe butina, “iako su oba zla i poročna.“ (15) Interkruralni odnos se nije smatrao za “potpun pad“ u greh, na način na koji se smatrao analni odnos; onima koji su u to bili umešani nije bio zabranjen ulazak u sveštenstvo. (16)

Drugi oblici homoseksualne aktivnosti su bili manje ozbiljni. Pozudno ljubljenje drugog muškarca je donosilo kaznu od četrdeset dana sa sto metanija, samo malo više nego za ljubljenje žene. Pokušaj da se privuče pažnja muškarca, zarad započinjanja seksualne veze nije bila ozbiljnija od pokušaja da se zainteresuje žena za nezakonit seks. (17)

Bilo je mnogo opasnije za muškarca “da podseća na ženu“ tako što brije svoju bradu. Za ovaj prekršaj je mogao da bude anatemisan. Protopop Avakum (XVII vek), vođa ruskih staroveraca, odbio je da da svoj blagoslov izbrijanim sinovima jednog od svojih pristalica pod navodima da oni mora da su jeretici. Pravoslavni vernici su smatrali da su muškarci pravljeni po uzoru na Boga, i da stoga ne bi trebalo da menjaju svoj izgled u ženski. (18)

Iako slovenski pravoslavni kanoni koji su se odnosili na mušku homoseksualnost, proizilaze, čini se, iz helenskih i ranohrišćanskih misli, njihovo jednoobrazno prihvatanje od strane srednjovekovne slovenske crkve ukazuje da su zadovoljavali slovenske društvene potrebe i stavove. Prigovor na homoseksualnost nije bio zasnovan na ideji da je bilo “neprirodno“ za muškarce da budu seksualno privlačni jedni drugima, već su pre slovenski klirici smatrali da je važno za muškarce i žene da zadrže svoje dodeljene rodne uloge. Ove uloge isključuju mušku podređenost penisnoj penetraciji od strane drugog muškarca. Izazivanje “feminizacije“ drugog muškarca, tako što se stavlja u žensku ulogu, bilo je još gore. Kada su muškarci bili uključeni u međusobnu masturbaciju, te ni jedan nije preuzimao ulogu žene, prave rodne uloge su tako bile očuvane. Sledstveno tome, slovenski jerarsi su mogli da budu mnogo više optimisti u vezi sa ovim tipom homoseksualne aktivnosti.

U svakom slučaju, slovenski crkveni zvaničnici i naročito ruski, pokazali su manje neprijateljski stav prema homoseksualnoj aktivnosti u odnosu na zapadno-evropske klirike, smatrajući je ekvivalentom heteroseksualnoj preljubi, u najgorem slučaju. Ni zakonik Jaroslava (978-1054), ni cara Dušana (1331/1345-1355), nije smatrao homoseksualnost vrednom pomena. Moguće je da je najviše homoseksualnih aktivnosti tog perioda bilo ograničeno na manastire; monaška manastirska pravila su imala odredbe koje su se odnosile homoseksualne postupke. Do kraja kasnog petnaestog veka, homoseksualnost je, međutim, bila takođe vidljiva u zajednici običnih građana, iako jos uvek nije izazivala naročito prekoravanje. Samuel Collins, Englez koji je posetio Rusiju u sedamnaestom veku, primetio je da je homoseksualno ponašanje bilo vidljivije i tolerisanije u Rusiji nego kod kuće. (19) Podvajanje moskovitskog društva na određene muške i ženske sfere je, uskraćujući mogućnosti za heteroseksualne, povećalo mogućnost za homoseksualne kontakte.

Lezbejska aktivnost nije smatrana za ozbiljan prekršaj. Seksualni odnos između odraslih žena je obično bio kategorizovan kao oblik masturbacije (malakia). Pokora koja se savetovala u tim slučajevima je bila jednogodišnje uskraćivanje pričešća. (20) Preporučena kazna, veća od one za uzajamnu masturbaciju kod muškaraca, ukazivala je na percepciju većeg greha, iako ne veličine muškog homoseksualnog analnog odnosa. Član 59 zakona “Sudnyj Ljudem“ je određivao šibanje za žene koje su učestvovale u homoseksualnim odnosima sa ženom koja u sedećem položaju opkoračuje drugu. (21) Nije bilo uputno za ženu da preuzme ulogu muškarca u seksualnim odnosima, čak i sa drugom ženom. U isto vreme, ženino napuštanje svog pravog “rodnog“ mesta u odnosu na drugu ženu je smatrano za manju pretnju društvenom poretku nego uzurpacija autoriteta u muškoj sredini.

Sveštenstvo je imalo jos jednu brigu u vezi sa lezbejskom aktivnošću: vezu između ženske homoseksualnosti i paganskih obreda. Žene koje su učestvovale u lezbejskim aktivnostima su nazivane “babe bogomrzice“ (baby bogomerzskie), čest i podrugljiv naziv za ženske paganske vođe. One su takođe bile optužene da se u svojim homoseksualnim kontaktima mole vilama, ženskim duhovima. (22) Stoga je ženska homoseksualnost imala opasan anti-hrišćanski element koji je nedostajao muškoj masturbaciji.

Episkop Nifon je odlučio da seks između dve devojke povlači za sobom lakšu pokoru, naročito ako himen ostane ceo, od predbračne heteroseksualne fornifikacije. (23) Lezbejske igre između neudatih devojaka su po svemu sudeći bile česte u Rusiji sedamnaestog veka. Svetovna priča o Frolu Skobeevu, koji je želeo da oženi miraščinku Anusku, uprkos protivljenjima njenog oca. Podmitivši Anuskinu dadilju, prisustvovao je zabavi za Anuškine prijateljice, prerušen u devojku. Dadilja je, na njegovo podstrekivanje, predlozila igru “venčanja“, izabravši Anušku za “mladu“ i Frola, dvostruko prerušenog, za “mladoženju“. Tokom igre su mladi ljudi odigrali “ceremoniju“ i “gozbu“, i stavili “bračni par“ u krevet. Frol je iskoristio ovu priliku da siluje Anusku i da je vrbuje za sebe. (24) Anonimni autor ove priče nije izmislio igru “venčanje“ da bi poboljšao svoju priču, pokajnička pitanja koja su se postavljala mladim devojkama svedoče o njenom postojanju. (25) Ovako nesto je moglo otvoreno da se toleriše, uz blago uzdržavanje, jer je pripremalo zaštićene devojke za bračni život a da ih ne izlaže riziku izgubljene nevinosti i predbračne trudnoće. Lezbejstvo među devojkama je još više utvrdilo pravila odgovarajućeg ponašanja.

Fusnote:

1. K. Dover, Greek Homosexuality,
John Boswell, Christianity, Socialy Tolerance, and Homosexuality: Gay People in Western Europe from the Beginning of the Christian Era to the Fourteenth Century, chicago University Press, 1980. Buffiere Felix, Eros adolescent: La Pederastie dans la Grece antique. Paris: Belles Letres, 1980, 19-22, 195-198. Ovaj stav je vazio i za stari Rim takodje, vidi P. Veyne, L’ Homosexualite a Rome, u: Ariés Philippe et Béjin André , Sexualité occidentales, Paris (Seuil) 1982, str. 40-51.

2. E.g., SANU (rukopis Srpske akademije nauka i umetnosti, Beograd), 123 (28) (Nomokanon (ili Zakonopravilo), XVII vek), f. 25v: 15 godina, ili 3 godine posta i 200 metanija). GIM, Sin. (Državno istorijski muzej, Moskva, Sinodalna zbirka), 227 (Kormcaja Efremovskaja, XII v.), f. 195r; VAT-Bor. (Vatican Library, Borgiani Illirici Collection) 15 (Trebnik, ruski, 1541. god.), f. 476v: 15 godina ili 2 godine, 200 metanija; Hil. (Hilandarski rukopis), 378 (trebnik, XV vek), f. 167v: 3 godine, 500 metanija; Troicki Sergije, Dopunski članci vlastareve sintagme, Srpska akademija nauka, Posebna izdanja, vol. 268. Odeljenje društvenih nauka, vol. 21 Beograd 1956, str. 69-70.

3. E.g., Smirnov, Materialy dlja istorii drevnorusskoj pokajannoj discipliny. Ctenija obcestva istorii i drevnostei rossijskih pri Moskovskom universitete, vol. 134 (1 godina), 143 (5 godina), Moskva 1912; Almazov A., Tajnaja ispoved’ v pravoslavnoj vostocnoj cerkvi, tom 3, Odessa 1894, str. 286: 7 godina, 100 padanja na kolena; Hil. 301 (Zakonik, srpki, 1620), f. 126r: 5 godina, 300 padanja na kolena.

4. NBS (rukopis Narodne biblioteke Srbije) 688 (Zakonik, sredina XVI veka), ff. 25r, 93v, 110r – navodi se veliki izbor kazni za homoseksualni analni odnos: 2 godine i 200 padanja na kolena, 15 godina, 18 godina (pripisano Grigoriju Nisskom), kao i fenomenalnih 80 godina. Rila (rukopis rilskog manastira, Bugarska) 1/20 (48) (Nomokanon, srpski, XVII vek), ff. 94v, 102r, 185r-186r,188 – navodi pokore od 2 godine, 3 godine, 5 godina, 15 godina i 30 godina; GIM, Sin. 227 (mns. cit.) ff. I8Iv-I82r.

5. E. g., SANU 124(29) (Nomokanon, srpski, XVII vek), ff. 8v,16r; Peć (rukopis Pećke patrijaršije, Peć) 77 (Trebnik, spski, polovina XV veka), ff.23v – 24r.

6. Rila 1/20 (48), mns. cit, f. 186r.

7. NBS 688, mns. cit., f. 25v ; Almazov, op. cit., 3:149.

8. Pec 77, mns. cit., ff. 23v-24r.

9. Kiev (slovenske knjige iz Kijeva, univerzitet u Torontu) 191 (Potrebnik, Moskva, 1651. Štampana knjiga), f. 154r.

10. Rila 1/20 (48), mns. cit., f. 21r; Hil. 301, mns. cit., f. 126r.

11. E.g., Pec 77, mns. cit., ff. 23v-24r.

12. Almazov, op. cit., 3:149. U Veneciji je aktivan homoseksualni partner smatran više krivim i abnormalnim u odnosu na pasivnog; vidi Ruggiero Guido, The Boundaries of Eros: Sex Crime and Sexuality in Renaissance Venice. New York: Oxford University Press 1985, str. 121.

13. E.g., Decani (Dečanski rukopis, Srbija) 70 (Trebnik, srpski, početak XVII veka), f 227r; Hil. 627 (Nomokanon, srpski, 1610-1620), f. 15v; Kiev. 191, mns. cit., f. 686r; Troicki, op. cit., str. 67. Dva manuskripta pominju na jednom mestu pokoru od 12 godina, a uobičajenu kaznu od 80 dana na drugom: Peć 77, mns. cit., ff. 236v, 261v; SANU 124(29), mns.cit., f. 54r-v.

14. E. g., Almazov, op. cit., 3:276; SANU 124(29), mns. cit., ff. 72r, 77r-v; NBS I-14 (Trebnik, srpski, 1546, štampana knjiga) ff. 259r, 264v. U renesansnoj Veneciji je smatrano da interkruralni homoseksualni odnos zasluzuje kaznu kao i analni seks između muškaraca, dok je partner koji je pokazao inicijativu mogao da bude osuđen na smrtnu kaznu. V. Ruggiero, op. cit., str. 110-111, 115-116.

15. Rila 1/20 (48), mns.cit., f. 127v. Oralni homoseksualni odnos je bio gotovo nepoznat kod srednjovekovnih Slovena; samo jedan od 9 pokajničkih upitnika ga spominje; vidi Almazov, op. cit., 3:152.

16. E.g., Hil. 628 (Nomokanon, srpski, prva dekada XVII veka) , f. 38v.

17. Almazov, 3:275, 280.

18. “Poslanie rostovskago arxiepiskopa,“ u: RIB (Russkaja istoričeskaja biblioteka) 6:880. Gudzij, N. K., Hrestomatija po drevnej russkoj literature XI- XVII vekov, Moskva, 1962, str. 493. Sudski slučaj iz 1687.godine otrkriva primenjivanje kanona protiv brijanja, mada bez posledica za optuženog po pitanju homoseksualnih tendencija. On se izjasnio kao neupućen u slučaj, i stavio se na milost sudu. Vidi no. 182 u RIB, 12:864-866.

19. Collinsov komentar da su Rusi bili “prirodno naklonjeni sodomiji i “buggery“ ukazuje savremenom čitaocu pre na veću rusku otvorenost, nego na preferiranje homoseksualnosti. Collins je takođe izrazio svoje iznenađenje da homoseksualnost nije kažnjavana smrtnom kaznom, kao što je bio slučaj u Engleskoj toga vremena. Olearius je imao slične komentare. Conf. Collins Samuel, The Present State of Russia, London, 1671, str. 106; Olearius Adam, The Travels of Olearius in Seventeenth-Century Russia, izd. Samuel Baron, Stanford: Stanford University Press, 1967, str. 142.

20. E. g., Almazov, op. cit., 3:161; Smirnov, Materialy, op. cit., 143; SANU 124 (29), mns. cit., f. 77r-v; NBS I-14, mns. cit., f. 264v. Jedan tekst izjednačava uzajamnu žensku masturbaciju sa masturbacijom uopšte, i propisuje kaznu u vidu četrdesetodnevnog posta; vidi Almazov, op. cit., 3:163. Dva teksta, koja određuju pokoru od 12 godina za musku masturbaciju, određuju istu i za žensku. Rila 1/20(48), mns. cit., f. 185v; SANU 124(29), mns. cit., f. 54r.

21. Dewey Horace and Ann Kleimola, Zakon Sudnyj Ljudem (Court law for the People), Michigan Slavic Materials, no. 9. Ann Arbor: Universtity of Michigan Press, 1973, str. 42-43. Prevod ovde nije najprecizniji, usled netačnog značenja na kon’. Rimski pisac Seneka je omaložavao ženu koja se ponašala kao muškarac u lezbejskom odnosu, opisujući je kao prekršioca prirodnog poretka. Vidi Veyne, op. cit., str. 33.

22. Kiev 191, mns. cit., f. 162r; Almazov, op. cit., 3:161.

23. Voprosy Ilji, arts. 23 i 24, u: RIB, 6:62.

24. Gudzij, op. cit., str. 417-418. Neki noviji istrazivaci datiraju “Priču o Frolu Skobeevu“ oko 1720. god. Vidi Gitta Hammerberg, “Eighteen-Century Narrative Variations of “Frol Skobeev““, Slavic Review 46 (1987): 529-539. Prica je prepravljena u XVIII veku, ali njen original zasigurno odražava običaje društva kasnog XVII veka.

25. Almazov, op. cit., 3:169. Lezbejska aktivnost među mlađim devojkama je slično bila tolerisana u renesansnoj Italiji, kao uvod u brak. Katolička crkva je tretirala žensku homoseksualnost kao manji prekršaj od muške, dok su za ovo neki raniji zakoni odredjivali smrtnu kaznu. Vidi Judith C. Brown, Immodest Acts: The Life of a Lesbian Nun in Renaissance Italy, New York 1986, str. 11-13.

Eve Levin
Prevod: Jelena

Preuzeto iz: Levin Eve, Sex and Society in the World of the Orthodox Slavs, 900-1700. Ithaca, N.Y.: Cornell University Press, 1989, str. 199-205. Fus note su u knjizi od broja 201 do 225.

Kada se vratio, video je da je „čovekov najbolji prijatelj“, njegov šestomesečni Maks ispio do dna njegovu čašu, a umesto da mu pomogne u trežnjenju, ostavio ga je bez nadzora i izašao iz stana nekim svojim poslom.

Tužilac Marija Mur rekla je na sudu u centralnoj Engleskoj da je nakon toga štene primećeno kako se zanosi i tetura u blizini Koksove kuće. Policija je došla na poziv komšija i odvela psa kod veterinara gde mu je data infuzija. Sudija u predmetu je incident nazvao „zaista glupim“. Pas Maks je oduzet vlasniku i pronađen mu je novi gazda.

Kod nekoliko ispitanika izazvali su taj osećaj, tako da su ovi gledali svoj avatar. Onda su nestvarnom liku dodirnuli ruku štapom, a ispitanici bi onda registrovali taj osećaj na svom telu. Senzori su pokazali da Avatar aktivira isti deo mozga kao kod vantelesnog osećaja.

„On je bio jedna od najvećih ličnosti naše ere. To smo želeli da izrazimo ovom skulpturom“, izjavio je predsednik „Grafisofta“ Gabor Bojar. Bojar je rekao da je Džobs dao novac i kompjutere „Grafisoftu“ i pomogao kompaniji da od male firme, osnovane tokom komunističke vladavine osamdesetih godina prošlog veka, izraste u globalnog lidera u oblasti softvera za arhitekturu.

„Na neki način, Epl je religija“, rekao je Bojar na otkrivanju statue, upoređujući stručnjake Epla koji su pomogli u obrazovanju „Grafisoftovih“ inženjera sa evanđelistima. Stiv Džobs je predstavljao tehnološku revoluciju koja može da se uporedi samo sa otkrićem pisma, dodao je Bojar.

Na pristaništu u Vridžinija Biču okupio se veliki broj ljudi da dočeka svoje najmilije koji su se vratili brodom „USS Oak hil“ posle obavljene misije u Južnoj Americi. Kada je Gaeta sišla s broda i poljubila Sitlalik Snel, s kojom je u vezi dve godine, masa je oduševljeno klicala.


Devojke, koje su se upoznale na obuci, kažu da su srećne jer konačno mogu da budu iskrene kada je u pitanju njihova veza.

- Lepo je što mogu da budem ono što jesam. Dugo smo ovo čekale – kaže Gaeta.

Njena partnerka navodi da je pre nekoliko dana saznala da je Marisa na lutriji dobila „pravo prvog poljupca“ i da je “poludela od sreće”.

- Malo sam bila nervozna, ali čekala sam na ovo od kada je otišla – rekla je ona.

U tužbi, podnetoj ove godine pred sudom u gradu Aleksandrija, navodi se da su Ramsfeld i Gejts pothranjivali kulturu koja je omogućavala silovateljima da nekažnjeno deluju, a sa druge strane su kažnjavane žrtve seksualnih napada zbog prijavljivanja napadača.

Međutim, federalni sudija Lajam O’Grejdi odlučio je da pravosuđe ne treba da ulazi u materiju vojne discipline i odbacio tužbu, iako je u obrazloženju ocenio da su tvrdnje žrtava uznemirujuće.

Među podnosiocima tužbe je jedna vojna rezervistkinja koja tvrdi da su je dvojica kolega silovala u Iraku, i da su je pri tom snimali. Ona kaže da je prijavila napad kod komandanta, ali optužnice nisu podignute pošto je njen pretpostavljeni smatrao da se ona ne ponaša kao žrtva silovanja.

Narednik Rebeka Havrila, koja je takođe podnosilac tužbe, a pristala je da joj se ime objavi, silovana je dok je bila na službi u Avganistanu, a kolega napadač ju je pri tom fotografisao. Kada je zatražila savet od vojnog sveštenika, on joj je rekao da je silovanje sasvim sigurno bilo božja volja. Pentagonove statistike pokazuju da je u fiskalnoj 2010. godini bilo više od 3.000 seksualnih napada, ali je sudski postupak pokrenut samo u 529 slučajeva.

„Brak je zakonom uređena zajednica života žene i muškarca.“ stoji u Porodičnom zakonu Srbije. Uz to, u tekst važećeg Ustava Srbije njegovi tvorci su uneli odredbu: „Brak se zaključuje na osnovu slobodno datog pristanka muškarca i žene pred državnim organom.“ Prema tome, da bi se tu nešto promenilo, nije dovoljno izmeniti Porodični zakon, potrebno je promeniti Ustav, za šta je potrebna dvotrećinska većina narodnih poslanika. I dodatno, budući da je reč o odredbi koja je locirana u odeljak o ljudskim pravima, za čije izmene Ustav predviđa posebnu proceduru, potrebno je da dvotrećinsku volju narodnih poslanika potvrde i građani Srbije na referendumu. Stvar je, dakle, baš „zakucana“!

A ipak je jеdan tiražni beogradski tabloid za vikend objavio tekst sa naslovom „Gej sad može da se ženi!“. Iako lako prepoznatljiva kao netačna, „vest“ je ipak privukla moju pažnju. Logično, jer se zapravo bavi jednom akcijom Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Povod za tu akciju bila je predstavka Gej-lezbijsko info centra u kojoj se ukazivalo na to da se za dobijanje Uverenja o slobodnom bračnom stanju, pored ostalog, protivno zakonu, zahteva dostavljanje i fotokopije lične isprave budućeg bračnog partnera. I da, kada službenici vide da je u pitanju osoba istog pola (u nekim zemljama takav brak je dozvoljen a Uverenje traže radi sprečavanja bigamije), oni „na osnovu Porodičnog zakona Republike Srbije“ uskraćuju izdavanje Uverenje.

U predstavci se ukazuje da se izdavanje Uverenja o slobodnom bračnom statusu pretvorilo, bar indirektno, u specifičnu dozvolu za zaključenje braka. I, što je sa stanovišta Poverenika posebno zanimljivo, na to da se u postupku izdavanja Uverenja, bez osnova u zakonu, zahteva dostavljanje raznih dokumenata, odnosno vrši nedopuštena obrada podataka o ličnosti.
Polazeći od toga obratio sam se Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu ukazujući na činjenicu da zahtev organa vlasti koji se odnosi na dostavljanje fotokopije lične karte ili pasoša budućeg bračnog partnera, kao i nekih drugih dokumenata i podataka, predstavlja obradu podataka o ličnosti za koju ne postoji izričit zakonski, pa čak ni bilo kakav pravni osnov. I imajući u vidu da je reč o problemu koji se javlja u praksi organa lokalne samouprave, a u vezi sa njima poverenim poslovima koji su u nadležnosti tog ministarstva, zatražio da preduzmu odgovarajuće korake koji će otkloniti mogućnost kako nezakonite obrade podataka o ličnosti, tako i uskraćivanja i prepreka u ostvarivanju prava građana (u konkretnom slučaju pravo da se dobije Uverenje koje odgovara faktičkom stanju, istini) koje nemaju osnov u zakonu.
Da je građanin Uverenje zatražio „radi dobijanja vize“, dobio bi ga bez problema. Ne bi bilo ni mogućnosti a ni potrebe da se nakon toga proverava u koje svrhe ga je stvarno upotrebio.U čemu je smisao da se uskraćivanjem nečega što mu pripada „sprečava“ u zaključenju braka koji je sa stanovišta našeg prava apsolutno ništav i koji i kad je formalno zaključen ne proizvodi nikakve pravne posledice.
Može li vlast u postupku primene ma kog zakona nešto da „želi“ ili „ne želi“ ili je dužna da postupa isključivo u okviru ovlašćenja iz zakona? Može li, bez izričitog ovlašćenja, da odbije da bilo kom građaninu potvrdi činjenicu koja je tačna, ako je za potvrđivanje nadležna? Može li od građana da traži bilo šta što nije predviđeno zakonom?
Nije posao vlasti da, ako već iz ma kog razloga ne može da im rešava neke probleme, građanima zagorčava život. Bez obzira da li su oni gej ili strejt.

Uprkos hladnom vremenu narod je stao u red već u 10.30 časova uveče na dan Božića, a kada su prodavnice u Oksford stritu otvorile svoja vrata u devet sati ujutru, već dve hiljade kupaca čekalo je napolju, dok je 250 ljudi iz obezbeđenja i policije obezbeđivalo red.

Samo u prvom satu robna kuća lanca Selfridž ostvarila je najveći promet u istoriji i time oborila rekord u Engleskoj. Preko 700 ljudi stajalo je juče u redu već u šest i trideset ujutru u šoping centru Vestfridž u istočnom Londonu.

Dnevnik “San” piše da će kupci potrošiti 22,8 milijardi funti do treće nedelje u januaru, što je za 338 miliona funti više nego prošle godine. Takođe se procenjuje da je 5,6 miliona vozača krenulo na put u potrazi za sniženom robom. Ispred “Zarine” prodavnice smrzavalo se 200 ljudi.

Od Kalifornije do Džordžije zabeleženo je niz incidenata, koji podsećaju na nasilje ranih devedesetih na ulicama Amerike, kada su patike postale popularna meta za lopove, preneo je BBC.

Policija je u petak ujutro bila primorana da koristi suzavac protiv dvadesetak kupaca koji su se potukli u tržnom centru u Sijetlu, dok su čekali u redu da kupe svoj primerak crno-belih patika “Er Džordan 11 retro konkords”. Jedan muškarac je uhapšen zbog toga što je udario policajca.

“On nije dobio svoje patike, već je otišao u zatvor”, rekao je policajac Majk Marfi, dodajući da u pitanju nije bila mirna grupa kupaca, već da je bilo mnogo neprijateljski nastrojenih ljudi.

Najmanje četiri osobe uhapšene su nakon što su kupci provalili u jednu radnju sa novim patikama u Litoniji u Džordžiji, a jednog kupca su nepoznate osobe pokušale da opljačkaju, misleći da je kupio “Er Džordan” u Stoktonu u Kaliforniji.

Oko 100 kupaca je nasilno ušlo u tržni centar u Tejloru u Mičigenu, prijavljeno je niz incidenata u Severnoj Karolini, Indijani i Nebraski, a u Ričmondu u Kaliforniji došlo je čak i do pucnjave u kojoj, srećom, nije bilo povređenih.

Kompanija “Najki” još se nije oglasila s komentarom.

Par novih patika košta oko 180, a na iBeju su se prodavale i do 605 dolara. Originalne “Er Džordan” patike stvorile su kolekcionare koji ih retko nose, ali su u stanju da čekaju satima da kupe najnoviji model.

List navodi da su bolne mere štednje i naizgled beskonačna ekonomska drama značajno doprineli naglom porastu broja samoubistava.

Prema podacima grčkog Ministarstva zdravlja, 40 odsto više Grka oduzelo je sebi život u periodu između januara i marta ove godine nego u istom periodu 2010.

U Grčkoj je pre dolaska krize bio najniži broj samoubistava ili 1,8 na 100.000 stanovnika. Sada je taj broj skoro udvostručen i najviši je na evropskom kontinentu, i pored toga što pravoslavna crkva uskraćuje verski obred prilikom sahrane osoba koje su izvršile samoubistvo.

U porastu je i broj pokušaja samoubistava.

„Nikada nije u pitanju samo jedan problem. Ljudi koji putem telefona govore o nameri da izvrše samoubistvo skoro uvek pominju dugovanja, nezaposlenost i strah od otkaza“, rekla je Eleni Bejkari, psihijatar u nevladinoj organizaciji „Klimaka“, koja ima 24-časovnu telefonsku liniju za pomoć osobama sa suicidalnim namerama.

„Klimaka“ je pre krize imala oko deset poziva dnevno, a sada ih je više od stotinu.

Prema rečima Bejkari, najčešće zovu žene, koje imaju između 30 i 50 godina, i muškarci između 40 i 45 godina zbog ekonomskih problema.

Po rečima istražnog sudije smederevskog Osnovnog suda Marka Jocića, na uviđaju nije bilo moguće utvrditi čak ni približnu starost nastradalog.

- Izvesno je da je čoveka nakon prvog pregazilo još četiri ili pet vozila pre nego što je jedan savestan vozač stao sa namerom da pomogne i blokirao saobraćajnicu. Tragamo za vozačem koji se čoveka udario i pobegao, ali za sada ne znamo da li je reč o putničkom ili teretnom vozilu – kaže sudija Jocić.

On je pozivao očevice i građane koji informacijama mogu pomoći u rasvetljavanju okolnosti ove nesreće da se jave najbližoj policijskoj stanici.

Policija intenzivno traga za vozačem koji je izazvao ovu nesreću. Za sada nema podataka ni o ostalim vozilima čiji su nesavesni ili nepažljivi vozači pregazili stradalog pešaka čiji identitet do zaključenja ovog izdanja nije utvrđen.