Ovih dana u rumunskim medijima se vodi pravi rat između dva najpoznatija maga, ili veštica kako ih zovu Rumuni: Melise i Vanese. Obe su, svaka na svoj način, bile umešane u skandal oko motiva i iznenadne smrti majke čuvene estradne zvezde Oane Zavoranu. Sada jedna drugu optužuju za njenu smrt i, u stvari, prave sebi marketing za privlačenje novih mušterija. Istražnim organima su obe rekle da im je Oana dala 3.000 evra da joj – umore majku!

Vanesa, poznata kao kraljica bele magije u Rumuniji, kaže da može u roku od 24 sata da izleči svaku atipičnu bolest, alkoholizam, impotenciju, depresiju pa čak i da vas vrati na posao kada dobijete otkaz! Ona za svoje lekovite vradžbine koristi samo vodu iz ogromne posude sakupljenu, kako tvrdi, iz 99 različitih reka…

Melisa pak, koja je poznata širom Rumunije kao kraljica crne magije, tvrdi da pomaže ljudima koristeći moći triju duhova magije i da može da reši bilo koji problem ili nevolju za samo nekoliko sati-vraća odbeglu voljenu osobu bilo kog pola i gde god bila na belom svetu, odstranjuje neprijatelje svih vrsta, „pripitomljava“ nezgodne svekrve, primorava žene da zaborave neverstva muževa… Zanimljivo je da ona na svojoj stranici na fejsbuku tvrdi da je diplomirala na čuvenoj britanskoj školi za čarobnjake „Hogsvorts“ koju je završio i već legendarni lik iz beletristike – Hari Poter. Njoj uopšte ne smeta što škola ne postoji i čak tvrdi da ju je završila 1990. godine, čak pre nego što je Poter dobio diplomu!

Rumunska javnost je zgrožena otkrićem da je u mestu Kezarvar u okrugu Kluž 35-petogodišnje blizance otac držao zatvorene u kući poslednjih 10 godina jer nisu položili ispit na fakultetu! Vrhunac priče je što blizanci posle otkrića, u razgovoru sa policijom i psiholozima, nikako nisu hteli da izađu iz pritvora , tvrdeći da su sami tako odlučili i da otac nije primenjivao silu. Ubrzo se otkrilo da je otac „ubedio“ blizance uz pomoć za sada neimenovanog maga koji im je u glave usadio želju da zbog griže savesti dobrovoljno budu izopšteni iz društva!

Krvav obraz ikone
U malenoj crkvi u selu pored ruskog grada Volgograda 2006. na desnom obrazu ikone na kojoj devica Marija drži malog Isusa pojavila se crvena mrlja. Svake večeri sveštenici su uredno brisali ikonu, ali već sledećeg jutra crvena mrlja je bila ponovo – na mestu. Decembra 2010. godine „krvarenje“ je bilo najizrazitije. „Krv“ je pokrila ceo obraz device Marije i od tada, uprkos svakovečernjem čišćenju, ujutru se ponovo pojavljuje. Sveštenik crkve Artemije smatra da „devica Marija upozorava Ruse da iskorene mržnju prema drugim narodima“.
Prošlog leta stanovnici nekoliko sela na južnim padinama ruske planine Ural bili su prestravljeni „učinkom“ nepoznatih zveri grabljivica koje su noću isisavale svu krv njihovih domaćih životinja. Žrtve su bile najčešće ovce, zečevi, kokoške, ali i sve ostale domaće životinje. Samo nekoliko meštana je reklo da je na trenutak videlo čudno stvorenje, ali niko nije mogao da ga opiše. Lovci su pokušali da ga ubiju ili uhvate, ali bezuspešno jer, kako kažu, previše je brzo. Lovački psi nisu bili ni od kakve pomoći jer su uvek, kada bi osetili prisustvo nemani, odbijali da se pomere!

Prognostikon
U ukrajinskom gradu Ostrohu naučnici su pronašli malu knjižicu koju je napisao poljski astronom, astrolog i istraživač, profesor čuvenog, najstarijeg u Poljskoj Jagelonskog univerziteta u Krakovu Jan Latos (1539-1608) i nazvao je „Prognostikon“. Za nju se znalo, ali se verovalo da su svi primerci odavno izgubljeni. Naučnicima je ova knjiga dragocena jer u njoj Latos iznosi niz predviđanja o budućnosti Planete, ali i kataklizmama koje će nas zadesiti, ali tek posle 2511. Zanimljivo je da je on kraj Sveta predvideo tek 3036. godine.
Latos je poznat i po tome što je izbačen sa Jagelonskog univerziteta u Krakovu jer je, pored ostalog, kritikovao Gregorijanski kalendar. Posle toga predavao je matematiku i astronomiju na univerzitetu u ukrajinskom gradu Ostrohu – Ostroh akademiji – koju je 1576. osnovao plemić Konstantin Ostrogski.
Iz samo njima znanih razloga grob Latosa uništile su sovjetske vlasti 1960. godine.
Prevod „Prognostikona“ će se uskoro pojaviti na ukrajinskom, a izdavači kažu da kasni jer je knjiga napisana na „vulgarnom“ latinskom, veoma komplikovanom i teškom za prevođenje…

Porez na veštičarenje
Rumunija je poslednjih nekoliko godina doživela pravi bum veoma organizovanog biznisa proricanja sudbine, tumačenja snova i svakojakih „uklanjanja“ zlih čini, što je bilo strogo zabranjeno u godinama komunizma. Dnevna, periodična pa i specijalizovana štampa prepuna je oglasa u kojima nebrojene proročice, „veštice“, kako ih zovu Rumuni, beli i crni magovi, ljudi koji sudbinu vide u šoljici kafe, pasulju, ugljevlju, tarot i običnim kartama, tumače snove nude svoje – uvek stopostotno sigurne – usluge.
Nedavno je zbog prave poplave takvih vidovnjaka u rumunskom parlamentu, kao pomoć u prevazilaženju ekonomske krize ali i zaštite stanovništva od sujeverja, pokrenuta inicijativa za donošenje zakona kojim bi se svi koji nude takve usluge ubuduće oporezovali i to drastično. Predlog nije prošao zahvaljujući tesnoj većini koju je obezbedila opozicija, kažu za inat vladajućoj koaliciji, a vidovnjaci su nastavili da se enormno bogate i u najbukvalnijem smislu zidaju dvorce varajući lakoverne.
Zanimljivo je da su na listi 10 najpopularnijih i najtraženijih poslenika ovog biznisa u Rumuniji nalazi 9 žena i samo jedan muškarac, neki Lučian…

Piše Dragoslav Marković

Kit malo uzdrhta i reče:

„Iza njega?“
„Da.“
„A šta to ima iza njega?“ upita ona glasićem vrlo slabim.
„Ima… ništa. Pretpostavljam. Samo tama. Potpuna noć.“

Pol Bouls, Nebo-štit

Naziv Baba se u stara vremena upotrebljavao da označi boginju majku ili majku Zemlju. Brojni toponimi koji u sebi sadrže ovo ime ukazuju na postojanje kulta boginje majke medju starim Slovenima a kao primer mogu nam poslužiti nazivi sledećih mesta: Babin zub, Babino polje, Babica, Babušnica itd. Dva su načina na koje se u ta davna vremena predstavljala Baba Jaga: kao mlada i lepa žena ili kao ružna i jeziva starica.

Prvi lik Baba Jage simbolizuje sverađajući i regenerativni aspekt vrhovne slovenske boginje, dok ona u liku starice simbolizuje smrt samu. Baba Jaga je takođe i boginja veštica koja svoje pandane ima u mitologijama ostalih evropskih naroda u grčkoj mitologiji ona je Hekata, u nordijskoj Hela a u keltskoj Keridven. Veštičiji atributi Baba Jage potenciraju se nakon prihvatanja hrišćanstva od strane slovenskih naroda, pa se ovo biće najčešće prikazivalo kao opasna zla veštica. Prihvatanje hrišćanstva predstavlja onu tačku u razvoju slovenske svesti u kojoj dolazi do transformacije lika Baba Jage. Kao i svako žensko božanstvo on u hrišćanstvu gubi svoj božanski status i postaje demonoliko biće ili ljudsko biće neobičnih karakteristika. U ruskim bajkama srećemo Baba Jagu kao vešticu koja živi u šumskoj kolibi na kokošijim nogama, koja u svom posedu ima različite magijske predmete i životinje. Ona se katkad predstavlja kao zlo biće koje jede malu decu, kao u pripoveci Baba Jaga, ali i kao žena koja se bavi magijom i koja pomaže herojima da ostvare svoje ciljeve (bajka Dodji tamo ne znam kamo, donesi to ne znam što). U oba slučaja Baba Jaga postavlja glavnom liku bajke zadatke koju on ili ona treba da ispune, što Radomir Podunavski tumači kao praksu inicijacije u veštičiji kult. Ovo tumačenje svoju argumentaciju ima u činjenici da svi junaci bajki koji uspevaju da prodju Baba Jagina iskušenja dobijaju na poklon magijske predmete polon veštičijie boginje svom štićeniku.

Srpski ekvivalent ruskoj Baba Jagi je Baba-Roga, biće kojim majke plaše svoju nevaljalu decu. U pozadini ove pretnje krije se zapravo strah hrišćana od žene koja se bavi magijom a pripisivanje negativnih osobina Baba Jagi tj. baba Rogi predstavlja pokušaj podrivanja moći stare slovenske vrhovne boginje. I ostali slovenski narodi imali su svoju Baba Jagu..Kod Slovenaca je ona Baba Pethra, kod Bosаnaca Divlja baba, kod Poljaka Jazi baba a kod Čeha Ienzababa.

Najverovatnije je da se iz pojave Baba Jage u slovenskim bajkama krije boginja Mokoš koja je, kao što je poznato, bila boginja veštica.

Još jedna činjenica govori u prilog ovoj tezi- Baba Jaga se predstavlja kao prelja što je bio osnovni atribut Mokoši. Najpoznatija veštica iz ruskih bajki opisana je kako sedi za svojim vretenom koje se nalazilo u samom centru njene jezive kolibe, što pisac Dixon-Kennedy objašnjava na sledeći način: Koristeći ljudske koisti i creva od kojih je bila sagrađena njena koliba Baba Jaga je na svom svom vretenu ispredela niti novog života. Ovo na najbolji način opisuje Baba Jagu kao nekadašnju boginju smtri i regeneracije.

Ako analiziramo ovaj proces, razumjeti ćemo grešku koju čine redovnici: oni se zavjetuju na celibat, na zadržavanje svoje sperme, ali budući ne znaju za učenje o transmutaciji, dožive užasnu degeneraciju jer postanu ispunjeni vrlo zloćudnim poisonioonoskiran vibracijama. Kada sjeme ne doživi potrebnu transmutaciju, ono vrlo snažno degenerira, stvarajući odvratan organ kundartiguador.

Ovdje smo suočeni sa pitanjem od najveće važnosti: ako čovjek ne koristi sjeme za stvaranje potomstva, niti ga trasmutira, nego samo prakticira apstinenciju, živi u celibatu i ništa više, tada će njegovo sjeme degenerirati. Ovo što sam ovdje rekao odnosi se također i na žene; kod žena će degenerirati izlučevine ženskih spolnih organa.

Degeneracijom spolnih izlučevina stvaraju se određene zloćudne vibracije, poznate u ezoterijskoj nauci kao poisonioonoskiran vibracije.

Otrovana štetnim poisonioonoskiran vibracijama, osoba u celibatu doživljava užasavajuću katastrofu na biološkom, fiziološkom i psihološkom polju. Neke osobe se jako udebljaju nakupljajući salo, dok kod drugih ove vibracije imaju drugačiji učinak pa one postanu vrlo mršave, poput skeleta, prekrivene prištevima, sa pjegama na koži itd. Na psihološkom planu, degenerirano sjeme uzrokuje promjene u karakteru: s jedne strane, osoba postaje ekstremno fanatična, s druge strane, postaje iznimno cinična.

Osmotrimo ljude srednjeg vijeka, velike inkvizitore: apstinente u celibatu, gojazne ljude prekrivene salom, i one druge, ružne, mršave aveti sa kožom punom pjega. Nakon što bi spalili žrtvu na lomači, ili je izmrcvarili, mogli bismo primijetiti njihov cinizam, njihove oči koje sjaje fanatizmom.

U takvim ljudima naći ćemo, s jedne strane, krajnju fanatičnost, a s druge strane, ogromnu ciničnost. Nakon što bi spalili nedužnu žrtvu, slegli bi ramenima i opravdavali se na brutalno ciničan način.

Devolucija sjemena, odnosno spolnih izlučevina, je zaista nešto vrlo tragično i nikako se ne preporuča. Sve u prirodi ima svoj tok i sjeme treba slijediti svoj tok za životinjsko razmnožavanje ili se transmutacijom treba pretvoriti u energiju.

Ljudi koji ne transmutiraju svetu spermu i dopuštaju da ona degenerira kroz apsurdnu praksu celibata ili seksualnog uzdržavanja, neizbježno postaju ispunjeni tim užasno zloćudnim poisonioonoskiran vibracijama koje, nakon duljeg vremena, aktiviraju odvratan organ kundartiguador, „Sotonin rep“.

Rezultat takve apsurdne apstinencije je uvijek nesreća. Svijest tih ljudi je uspavana. Kada bi ona bila budna, ti ljudi bi se mogli sami uvjeriti, iskusiti, silnu aktivnost zloćudnih poisonioonoskiran vibracija u njihovim lunarnim tijelima i mogli bi vidjeti, sa neopisivom stravom, užasavajući razvoj organa kundartiguador u svojim nižim, životinjskim razinama.

Ljudi koji su čisti ali zavedeni, ne žele razumjeti da tko god se želi uzdići, prethodno se treba spustiti.

U paklenim svjetovima žive mnogi zavedeni askete, apstinenti koji su se odrekli seksa ali prije toga nisu kreirali svoja solarna tijela u devetoj sferi: ljudi koji nisu dostigli svoje drugo rođenje, rođenje o kojem je Isus govorio Nikodemu.

Put koji vodi u bezdan pakla popločen je dobrim namjerama. Pakao je prepun čestitih ali zavedenih ljudi.

U ovom tužnom svijetu u kojem živimo postoje mnogi uspavani pseudo-ezoterici i pseudo-okultisti koji sanjaju da su se probudili, ne shvaćajući da ih san njihove svijesti i dalje drži u svojim raljama.

Ti jadni ljudi misle da su prosvijetljeni i odbacuju seks, a da prije toga nisu radili u devetoj sferi, niti su dostigli drugo rođenje i kreirali solarna tijela.

Mističan ponos je karakterističan za ljude slične farizejima, za one koji misle da su posvećenici, sveti i mudri, koji nisu naprije stvorili solarna tijela, niti su ikada radili u devetoj sferi, već su se odrekli seksa i razvili organ kundartiguador.

Te naivno zavedene ljude vrlo je teško uvjeriti da su u krivu; oni se osjećaju kao da su već sve prevazišli, misle da su bogovi, a zapravo još nisu stavili stopalo ni na prvu prečku „Svetih ljestava“…

I tako se mi i dalje poslušno reflektujemo u barici naše ograničene svesti i očajnički se držimo onoga što nam je preostalo: našeg ega i ‘malih satisfakcija’ našeg svakodnevnog života. Držimo se posla, koji većini od nas ne pričinjava nikakvo zadovoljstvo, veza i odnosa, koji nas već odavno ne zadovoljavaju, i predstava i sećanja, koja uopste ne odgovaraju proživljenoj stvarnosti.

Kroz naš interpretacijski sistem smo se, svako prema svojim mogućnostima, otkačili od energetske sadašnjice, i uz pomoć Voladoresa stvorili opcije prividnog bega u virtuelne scenarije, kojih je bilo i pre vremena medija i kompjutera. Mnogi preferiraju naslađivanje uspomenama, od kojih je većina ulepšana ili na neki drugi način izmenjena. Pojavljuju se poput slika u pomno čuvanim foto-albumima, koje pokazuju fragmente događaja na koje se kačimo i učvršćujemo sliku o samome sebi, dok sećanja koja toj slici ne odgovaraju bivaju jednostavno retuširana ili potisnuta.

Drugi sebe definišu planirajući manje ili više realnu budućnost, pri tom nije bitno da li ti planovi imaju formu strahova i briga ili nada i očekivanja. Sledeći pak gube svaku vezu sa stvarnošću ili vremenom i žive još samo u virtuelnim svetovima: u knjigama i hobijima, u muzici, nauci ili filozofiji, u zdravim ili nezdravim filmskim i televizijskim svetovima, video i kompjuterskim igrama ili u bilo kojoj drugoj spiritualnoj ili religijskoj fikciji. Naša mašta u tom smislu očito ne poznaje granice.

Sva ta raspršenja svakodnevnog života služe tzv. ubijanju vremena ne dopuštajući višak vremena u kojem bismo mogli biti sami sa sobom i postati svesni našeg stvarnog položaja. Čak i kada dođemo u takvu situaciju, stalno skakanje tamo-amo našeg kontinuiranog unutrašnjeg dijaloga – klateće kretanje one strane instalacije – nas sprečava da iskoristimo taj višak vremena i tera nas ponovno u beg iz stvarnosti.

Da je to sve, samo ne prirodno, nije teško shvatiti kad svoje socijalizovano ponašanje uporedimo sa decom ili ostalim sisarima, kojima ništa nije draže nego da potpuno utonu u opažanje sveta i uživaju u njegovoj tako jednostavnoj, a ipak zadivljujućoj stvarnosti. Deci ne treba razlog, delanje ili rezultat, da bi se u svojoj koži i svom svetu osećala dobro.

Očigledno je tipična osobina našeg socijalizovanog domaće-životinjskog mentaliteta, našeg odraslog Common sense, da nam osećaj dobrog raspoloženja i sopstvene vrednosti zavisi od određenog učinka. Za razliku od naših divljih rođaka i male dece, teško nam pada da se bezrazložno radujemo postojanju i jednostavno budemo srećni. Da, čak nam se čini naivnim, ako ne i neodgovornim, kad se odrastao čovek tako ponaša. Mnogim starijim savremenicima čak ni jelo ne prija, ako ga nisu, kako to već Biblija zahteva, zaslužili u znoju lica svoga.

Inače možemo primetiti, da većina ljudi u poodmaklom dobu još više pada u vlast Voladoresa, mada iz toga ne treba izvesti zaključak da su mladi ljudi imuni. Najveći deo naše svesti ionako izgubimo još u ranom detinjstvu, da bi se u vremenu koje sledi pretvorili u krave muzare Voladoresa, koje oni redovno muzu i tako održavaju na određenom stepenu svesti. Ako međutim, usled starosti, slabosti ili bolesti svest prestane da raste ili raste sa zadrškom, Voladoresi skoro potpuno konzumiraju spoljašnji sjaj, ostavljajući jedva ostatak barice. Posledice toga su suženi, kruti razum, te pojačana zaboravnost i zbunjenost, kao i porast opšte razdraženosti, očajničkog držanja za vrednosti i norme socijalnog poretka i sopstvene važnosti, ukratko – svi simptomi senilnosti.

Taiša Abelar kaže s tim u vezi, da je moguće naći naročito mnogo Voladoresa u stanovima starih ljudi, staračkim domovima i bolnicama, jer tu lako dolaze do velikih količina svoje omiljene hrane, a to nije samo svest, nego jedna njena posebna karakteristika – jer ne prija njima svaka svest podjednako. Posebno vole egomanijačku, samosažaljivu svest, koja naginje emocionalnim ispadima i prepuštanju, a preziru razboritost i disciplinu.

Kao vizuelni dokaz postojanja Voladoresa, naslednici Don Huana su javno pokazali fotografiju jednog Voladoresa, snimljenu nedugo pre toga na prolećnoj proslavi tibetanskih budista u ruševinama Teitihuakana. Fotograf je bio Kastanedin poznanik, Marko Antonio Taram, vođa Casa-e Tibet u Meksiko Sitiju, koja je i organizovala proslavu, na kojoj je 90 000 hrišćanskih i budističkih učesnika pod vođstvom Dalaj Lame molilo za mir. Za vreme događaja Marko Antonio je, bez da je to primetio, fotografisao ogromnu senku, koja se činila poput oblaka što plovi nad glavama mnoštva okupljenog na molitvu među piramidama.

Kad je Marko Antonio pri razvijanju fotografija otkrio neobičnu senku, koja ga je podsetila na lik čoveka u molitvi, zamolio je Kerol Tigs da ispita tu neobičnu sliku. Ona je, preneražena, odmah uzela kopiju fotografije za Kastanedu i njegove pratilje. Svi su se složili u tome da je Marko Antonio fotografisao ogromnog Voladoresa, koji se toliko bio najeo emocionalne energije okupljenih molilaca, da je uspeo da se delimično materijalizuje i čak postane vidljiv oku kamere. Shvatili su to onda kao znamenje, da je došlo vreme da se i taj deo njihovog znanja oslobodi svog ezoteričnog statusa i preda javnosti.

To naravno ne znači da mi inače pojma nemamo o postojanju tih bića – nama samo nedostaju sredstva i reči, kojima bi ih opisali u kontekstu našeg svakidašnjeg života. Čarobnjaci kažu da su deca koja još nisu socijalizovana često sposobna da vide Voladorese i uglavnom jasno osećaju kako ta jeziva bića parazitiraju na njihovom spoljašnjem sjaju. Nije ni čudo da se boje duhova, čudovišta i demona koji se muvaju ispod njihovog kreveta ili vrebaju iz ormara. Jer kako Voladoresi svoju rabotu najradije obavljaju neprimećeni, najčešće se noću bacaju na posao i zaista se rado skrivaju po tamnim ćoškovima.

Zbog toga se mnogi i u odraslom dobu boje mraka, ili ih fasciniraju stravične priče i horor filmovi. Klasične priče o ljudožderima, kiklopima i vampirima nude fenomenalnu mogućnost projekcije naših podsvesnih slutnji o postojanju i podmuklim rabotama Voladoresa. U novije vreme su u tom smislu popularne priče koje govore o invaziji vanzemaljaca koji žele da porobe ili unište čovečanstvo. Razne filmske obrade bestselera Invazija jedača tela (Die Invasion der Körperfresser), kao i noviji filmovi a là Alien, Independence Day ili Men in Black su pravi hitovi, što se može objasniti samo činjenicom da strah od takvih događaja počiva na realnoj osnovi.

Priče o vampirima i SF-filmovi sigurno nisu dokaz o postojanju Voladoresa, niti indicija koja bi mogla uveriti skeptike. Oni međutim, govore vrlo jasnim jezikom, ako smo spremni da otkrijemo njihovu poruku – baš kao u seriji Olivera Stouna i Brusa Vagnera Vajld Palms, gde pri pažljivijem pogledu na ulazna vrata lokala sa simboličnim imenom Hungry Ghost (Gladni Duh) možemo da pročitamo grafit: Los Voladores: They eat your awereness. (Letači: Oni jedu vašu svest.) Jednostavna poruka neverovatnog dometa.

Moramo uzeti u obzir mogućnost da ovaj teatar našeg svakodnevnog života možda i nije stranputica naše evolucije od primata do čoveka, već da su mnoge njegove karakteristike mnogo čudnijeg porekla. Istraživač ljudskog ponašanja i nobelovac Konrad Lorenc je još pre nekoliko decenija upozorio na čudnovate naznake domestifikacije u psihologiji i ponašanju civilizovanih ljudi, koje delimo sa našim kućnim ljubimcima i koje se mogu objasniti samo time da mi sami sebe domestificiramo. Ali zašto bi mi sebe zatvarali u ‘štale za ljude’, kako Lorenc naziva gradske stambene zgrade i nebodere? Kakvu korist bismo imali od toga, bilo kao vrsta ili kao pojedinci?

Ako međutim uzmemo u obzir postojanje Voladoresa, dosta toga odjednom postaje jasnije. Naravno da mi sami sebe socijalizujemo u naš svakodnevni svet, ali parametre socijalnog reda i razuma koji nama rukovodi ne određujemo mi, nego nama nadmoćnija bića, koja u nama vide svoje kućne životinje. Erih fon Deniken bi se verovatno zapitao ‘Jesu li bogovi bili Voladoresi?’

Uprkos njihovoj nadmoći, Voladoresi sigurno nisu (niti su bili) nikakvi bogovi, iako su nam upravo oni doneli predstavu o bogu, vrednosti i norme našeg socijalnog reda, te ono što u najširem smislu podrazumevamo pod rečju kultura. S druge strane, njima ne samo da možemo da zahvalimo za naše potrošačko ponašanje i izrabljivački mentalitet, nego i za činjenicu da sebe držimo ‘jadnim malima’, mučenicima i gubitnicima. Pa ipak, Voladoresi nisu nikakvi đavoli ili demoni.

Jer upravo je to taj crno-beli pogled na svet, to klateće kretanje između suprotnosti kao što su dobro i loše, nebo i pakao, bog i đavo, ljubav i mržnja, pozitivno i negativno, koje predstavlja suštinu instalacije koju nosimo u glavi. Ako se želimo osloboditi Voladoresa i razuma, koji nije naš vlastiti, moramo za početak prevladati lažni dualizam našeg ega, refleksiju u barici svesti, i svet posmatrati kao ono što on zaista jeste: energija, koja nije ni dobra ni loša.

Ako uspemo u tome, uvidećemo da nas izvan vela poznatog i uskih granica svakodnevnog života očekuje veličanstveni Univerzum. Tačno, to je jedan grabežljiv univerzum, sa grabežljivim Voladoresima i isto tako grabežljivim ljudima. No ta jednostavna činjenica ne iziskuje vrednovanje, nego stavlja nas, Voladorese i sve ostalo na istu stepenicu.

Samo ako se oslobodimo robovskog duha i žrtva-nasilnik šablona, imamo istinsku šansu da ponovno nađemo slobodu – slobodu od Voladoresa, od ogledala samorefleksije, prisila svakodnevnice i fiksacije skupne tačke. Ako odbacimo dualistički sistem vrednovanja, i događaje oko nas više ne prihvatamo kao kaznu ili blagoslov, već kao izazove sa kojima se vredi suočiti, napravili smo prvi korak na putu koji vodi iz zatvora našeg svakodnevnog ja: korak na putu ratnika.

Norbert Claßen

Postojalo je nekoliko načina, kako neka žena može postati veštica. Vešticom se ili postajalo ukoliko bi žena izrazila želju da postane veštica i sklopila dogovor ili sa ostalim vešticama, koje bi je primile u svoj krug ili sa nekim drugim demonskim vladarem (dolaskom hrišćanstva đavolom).

Takođe žena je mogla postati veštica rođenjem, ukoliko je majka veštica. To dete nije postajalo odmah vešticom, već tek kad napuni određeni broj godina i nakon što se uda. Mlađe devojke su mogle postati samo morama, koje su mogle da muče čoveka, ali ne kao veštice i da ubijaju.

Prepoznalo bi se da je devojčica veštica, ukoliko bi bila rođena u krvavoj košuljici. Babice koje bi bile pri porođaju bi spaljivale ili zakopavale košuljicu, jer se smatralo da su veštica i krvava košuljica u vezi i da će uništenjem košulice nestati i natprirodne moći veštice. Kada se rodi veštica, često su babice izlazile iz kuce i javno vikale da je rođena veštica, jer se smatralo da priznanjem veštica gubi moći. Međutim ovo je moglo imati negativne posledice po majku, pa se ovome nije pribegavalo.

Veštice su zamišljane kao žene, za koje se smatralo da imaju malo izraženije kosti ili brkove. One su se hranili srcima ljudi. Svoje žrtve bi ubijale čarobnim štapićem, čime bi im otvorile grudi i izvadile srce. Nakon toga bi određivale kad će i kojim povodom i uzrokom žrtva umreti ili poginuti.

Veštice su mogle promeniti oblik u neku pticu, noćnog leptira ili slepog miša. Svoja nedela su činile isključivo noću. Smatralo se da kada zaspi žena koja je veštica, njena duša izlazi iz tela, preobražava se u noćnog leptira i u tom obliku napada. Kada bi žena za koju se smatra da je veštica zaspala, okretala se tako da glava bude na mestu gde su pre bile noge, jer se verovalo da duša neće u tom slučaju umeti da se vrati i da će veštica umreti. Kada bi se uhvatio noćni leptir, malo bi mu se sagorela krila i reklo bi mu se da dođe sutra po malo soli. Verovalo se da će sutradan doći žena sa povređenom rukom da traži so i tako bi se mogla prepoznati veštica.

Postoje mnoga verovanja u to kako se može prepoznati veštica. Smatralo se da su nekim ljudima i date posebne osobine da mogu da prepoznaju vešticu. Te osobine su se mogle i steći na određene načine. Recimo u nekim krajevim se smatralo, da ukoliko se odseče glava prvoj ubijenoj zmiji te godine i stavi belog luka u telo, i to telo zmije zasadi, kad izraste, osoba koja nosi tu biljku sa sobom će moći da prepoznaje veštice. U Bosni se smatralo da ako se malo sažvaće prvi zalogaj hrane i stavi ispod pazuha, da će se moći prepoznavati veštice. Kada bi veštice išle u lov na nove žrtve, one bi se mazale nekom mašću. Ta mast se pravila od ljudske krvi, noktiju, sala, dlaka sa genitalija, kože s polnog organa obrezanih dečaka. Kada bi se mazala izgovarala bi čarobnu formulu, pri čemu nije smela da pogreši.

Veštice su se i sastajale. Važniji sastanci bi se održavali jednom godišnje, obično ispod nekog oraha. Tada bi se veštice veselile i tada bi se obavljala inicijalizacija novih veštica. Pri inicijalizaciji, nova veštica bi dobila krila slepog miša i crno ruho i postajala jednaka sa ostalim vešticama. Postojala je i predvodnica veštica na ovim sastancima. Ona bi bila privilegovana da nije morala da žrtvuje nikog iz svog roda. Na ovim sastancima bi predvodnica učila ostale veštice nekim novim veštinama, a takođe bi delila i zadatke, šta koja treba da uradi.

Veštica koja bi javno priznala da je veštica, izgubila bi natprirodne moći i više ne bi mogla da ubija, ali njeno znanje o lekovitim i otrovnim biljkama se ne bi izgubilo. Tako da su se često veštice koje su priznale da su veštice, bavile lečenjem i pravljenjem lekova.

Kao i svi ostali demoni veštice su se plašile belog luka. U danima kada su bile aktivne (obično subota uveče), ljudi su nosili sa sobom beli luk. Takođe veštice ne trpe pelin i smiljan.

U danima kada su aktivne mogle su se videti u obliku svetlecih iskri. Veštice su napadale najčešće subotom, a bilo je još dana kada su one napadale, kao na primer za vreme Božića, Poklada, Đurđevdana, Vaskrsa i Ivanjske noći. Nisu mogle nauditi starijim ljudima, već samo mlađima. Takođe se verovalo, da ne mogu nauditi nekom ko je rođen u ,,muške dane’’ (ponedeljak, utorak, četvrtak i petak). Mislilo se da im prepreke predstavljaju kućni predmeti postavljeni naopako. Tokom istorije po celoj Evropi veštice su proganjane i ubijane od strane svetovnih vlasti, ali takođe i crkve.

“Zanimljivo je. Srećna sam što nosim novu odeću i što sam sa mnogo prijatelja“, rekla je Rojtersu Bintuna.

Ovaj ritual, koji se održava pre nego što devojčica udje u pubertet jedan je od tri venčanja koje devojčice iz komune Njuar prođu kroz svoj život. U sledećoj ceremoniji, kada bude imala 11 ili 13 godina devojčica će se “udati“ za sunce tako što će provesti 12 noći u mračnoj prostoriji.

To je ritual kada ona dobija dodatnu zaštitu. Njeno poslednje venčanje biće pravo – ne za boga već za muža, a ono se dešava obično kada devojčice napune 25 godina.

Nisu poznati počeci ove tradicije, ali sveštenik Rajendra Rajopadjaja koji predvodi ceremoniju rekao je da datira još od davnih dana. U vreme obreda stotine svedoka dodje u hram u Katmanduu držeći lampe dok 80 devojčica između šest i devet godina čekaju svoj red za ceremoniju noseći lepe haljine i mnoštvo žutih brojanica.

Mnoge drže poslužavnike sa raznim ponudama kao što su pirinač i banane dok sede u krilima svojih roditelja pre nego što se “udaju“ za plod drveta jabuke koje predstavlja Višnua.

Nakon ceremonije mlada nudi jelo od pirinča sa mesom od bizona i piće “alea“, koje je po ukusu blizu votki. Bintunina majka 36-godišnja Sirjana Sakja prisetila se svog detinjstva i vremena kada se ona spremala za ritual.

“Mislim da će moja ćerka biti emocionalno nezavisna i sposobna da se brine o sebi pod zaštitom svog božanskog muža“, rekla je ona. “Osećam se dobro jer smo sačuvali našu kulturu“, dodala je.

Oni podsećaju da su se u godini Zmaja događali epohalni pronalasci, ali i velike nesreće (najveća dosad bio je razorni zemljotres 1976. u Tangšanu koji je odneo 240.000 žrtava). Ipak, prema istraživanju kineske štampe, u godinama Zmaja broj sklopljenih brakova uvek probije prosek. Postoji i verovanje da su deca rođena u godini Zmaja predodređena da budu zdrava, imućna i dugovečna.

Zmaj je mitsko stvorenje koje predstavlja duševnu hranu čitavoj naciji. Prvo, kao totem plemena, a onda kao simbol celog naroda. U vreme poslednje dinastije Ćing bio je i grb na nacionalnoj zastavi.

Vlada verovanje da zmajevi donose esenciju života u obliku svog nebeskog daha (šeng či), odbijaju zle duhove, štite nevine i daju sigurnost svima koji nose amblem s likom zmaja. Lung, kako kažu Kinezi, predstavlja neprikosnoveni simbol moći, sreće i prosperiteta, otelotvorenje kosmičke sile jang i božanstvo voda u kineskoj mitologiji. Po predanju, ima telo zmije, trbuh žabe, krljušt šarana i tigrove šape s pet orlovih kandži. Zmaj ima brkove i dugu bradu u kojoj krije čarobni biser, simbol sunčevog sjaja.

Kinezi smatraju da je osam (uz šest i devet) najsrećniji broj. Zato navode i osam vrsta zmajeva: nebeski, duhovni, zemaljski, krilati, rogati, uvijeni, čuvar blaga i žuti. Žuti car (Huang Di), stvaralac Kine, prema legendi, imao je zmajevo telo, a ljudsku glavu, pa ga u narodu još zovu Žuti zmaj.

Zato Kinezi ponosno ističu da su „lung ti čuan ren“ – potomci zmajeva.

Stručnjaci za Maje misle da su nagađanja o apokalipsi neutemeljena, ali naučnike više zanima jedna druga – stvarna apokalipsa u kojoj je nestala velika civilizacija Maja.

Oni su živeli u razvijenoj kulturi u području Srednje Amerike, a prva naselja datiraju još iz 19. veka pre nove ere. Procenjuje se da su Maje konstruisale više od 100.000 piramida, da su imali svoje pismo i negovali umestnost, kulturu, matematiku i astronomiju, a onda je između 8. i 9. veka nove ere njihovo društvo naglo propalo.

Nakon toga, pokrenute su mnoge teorije, a neke od njih, poput studije koja je predstavljena na godišnjoj konferenciji Američke geofizičke unije, smatraju da su Maje same odgovorne za to.

U područjima u kojima su živeli krčili su šume i tako izazvali velike suše. Nameće se i pitanje kako su relativno primitivni poljoprivrednici mogli da utiču na vremenske prilike?

Naučnici smatraju da su površine koje su Maje iskrčili imale veći indeks refleksije od tamnijih šuma, i da se na taj način smanjio dotok energije koja je bila neophodna za proces pretvaranja vode u paru i oblake, što je smanjilo količinu kiša.

Naučnici smatraju da je krčenje šuma odgovorno za oko 50 posto intenziteta suša, i upozoravaju da bi se slični scenario mogao ponoviti i u budućnosti iz istih razloga.

Живећи са животињама кроз целу своју историју, човек је развио различите начине како се опходи према њима да би добио оно што му је потребно. И, углавном, сматра животиње прилично глупим, нижим створењима, а себе паметним и све нај, између осталог, јер животиње нису у стању да имају тако високосложен начин комуникације какав је језик код људи… Али, примећено је да се и животиње у свом споразумевању, такође, користе неким знаковима. Када је човек толико изнад животиња како то да до сада нисмо проговорили њихове језике? На пример, замислите у излогу књижаре наслов: српско-псећи речник. Или енглеско-мачји. Вероватно би власници бројних кућних љубимаца били срећни да почну да говоре са својим миљеницима.

С друге стране, знамо да неки папагаји успевају да науче бројне речи и реченице људског језика и да их мање-више одговарајуће користе. Неки пси, такође, успевају да науче бројне речи, мада не могу да их изговоре. На пример, газда каже: „Донеси ми папуче” и пас оде у другу собу и донесе му управо папуче. Или „Где је тај и тај” и пас се узмува тражећи све док не стане испред именоване особе. За једног припадника бордер коли, посебно паметне врсте паса, сматра се да је научио значење око три стотине речи! И велики мајмуни, посебно шимпанзе и патуљасте гориле, успешно су учени да се споразумевају с људима. Прво су их учили да на посебној табли са симболима притисну неки од њих ако хоће, на пример, јабуку. И то им је ишло веома добро па су научени да склапају и просте реченице. Један од њих, по имену Коко, тако је успео да изрази да је тужан и да хоће мачку, недуго пошто му је омиљеног друга у игри, мачку, згазио ауто. Када су му донели маче, био је веома срећан.

А шта ту има?

Онда су научници, схватајући да је говорни апарат мајмуна недовољно прилагођен људским речима, покушали да их науче да се споразумевају с људима, па чак и између себе, користећи своје шаке, то јест употребљавајући симболе које користе глуви и неми људи. Уз огромне дугогодишње напоре, поједини човеколики мајмуни успевали су на тај начин да конструишу и просте реченице, слично као када су користили ону таблу са симболима.

Паче у џепу кошуље

А шта је човек, „круна стварања” или „врхунац еволуције”, успео да научи? Заправо и не тако мало. Много је дивних и посвећених људи који су живот провели радећи на разумевању животиња и живећи међу њима. Један од њих је професор Универзитета и добитник Нобелове награде Конрад Лоренц. Његова прелепа књига „Говорио је са животињама” препуна је доживљаја које је имао од малена до старости живећи на фарми окружен мноштвом разних животиња. Нобелову награду је 1973. године, заједно са Тимбергеном, добио јер је доказао да је кокошкама урођено да препознају опасност из ваздуха – сенку јастреба – мада су их та два научника одгајили од јајета и те кокошке нису имале од кога из своје врсте то да науче.
У овом огледу јастреба је глумила направа коју су природњаци спуштали низ жицу, а која је давала сенку сличну као када јастреб надлеће двориште. Кокошка би панично кретала да сакупља своје пилиће и тера их у заклон сваки пут када би се та сенка појавила у дворишту. Конрад Лоренц утврдио је и да пачићи имају природну потребу да одмах по излегању из јајета упорно прате први већи покретни објекат који угледају. То чак може да буде и картонска кутија. Ово је названо феноменом „утискивања”.
Лоренц је до тог открића дошао на тежи начин: посматрајући једном у инкубатору како паче излази из јајета није ни сањао да је управо постао мајка. Пошто је паче изашло он се померио да оде, што је, како сам каже, била кобна грешка. Паче је кренуло да неспретно трчи за њим. Прво му је то било забавно, али касније сваки покушај да се одвоји од тог пачета био је праћен тако паничним и жалостивим гласањем и бесомучном трком за њим да је био принуђен да га и на предавања на универзитет носи у горњем џепу кошуље. И још горе, у току ноћи морали су да спавају један поред другога. Његово паче би се на свака два-три сата будило у својој кутији и оглашавало.

Конрад се временом извежбао да кроз полусан и сам одговори гласом који је подражавао онај којим се оглашава мама-патка. Тада би се паче смирило и наставило да спава. И тако све док паче није одрасло. То је било веома заморно, али касније је Конрад, огледа ради, овако одгојио и целу групу пачића. Када их је једном приликом водио у шетњу, пише у својој књизи, забасали су у густу траву. Уплашио се да ће их погубити па се спустио четвороношке, да би га пачићи боље видели, и почео да бауља кроз траву квачући на сав глас. Поред ограде окупљала се све већа маса људи која је посматрала тај призор. Оно што Конрад није знао је да они од густе траве уопште не виде пачиће већ само пуначког човека са наочарима, кога су неки знали као професора универзитета, како бауља по трави и кваче на сав глас…
Други пут се нашао у граду, недалеко од своје фарме, када је, пробијајући се кроз масу света на улицама, изнад себе угледао свог великог папагаја како пролеће. Папагај се, изгледа, изгубио. Упркос стиду, Конрад је дрекнуо папагајски зов, који људима звучи веома необично, па су многи поскакали и окренули се ка њему. Срећом, чуо га је и папагај и све се објаснило када је живописна птица слетела на Конрадову главу.

Мирис као лична карта

Да су став тела и понашање веома важни у споразумевању са животињама говори нам и искуство које нам, опет на малим екранима, преноси у својим емисијама Цезар Милан, стручњак за псећу психологију. Он тврди да пси некако препознају енергију са којом наступамо и да се према нама односе на основу ње.
И други посвећени љубитељи животиња и научници чинили су и чине велике напоре у разумевању начина споразумевања са животињама. Само, ми се користимо углавном гласом, његовим значењем и интонацијом, уз мању помоћ покрета лица и руку, док животиње углавном више користе друге начине споразумевања. Камелеон се, на пример, када се спрема за борбу, за неколико секунди претвори из зеленог у црног. А када заводи женку боје мења веома брзо – час је жут, час црвен, час љубичаст.
Мирисни сигнал у животињском свету често је права „лична карта” јединке, из ње други сазнају у каквом стању је та јединка, је ли здрава, снажна, ког је пола и слично. На разним деловима тела животиње често се налазе мирисне жлезде којима се она у пролазу трља о, на пример дрво, обележавајући тиме своје подручје. Термити, мрави, чак и пчеле у ваздуху, за собом остављају мирисни траг, посебно ако су нашле већу количину хране, да би и остале јединке могле да га следе и нађу ту храну.

Повратник на крај

Пчеле када стигну у кошницу пошто су нашле храну, одиграју и прави плес којим осталима саопштавају у ком се правцу, према Сунцу, налази та храна и колико је далеко. Ако се процветале биљке налазе у близини, пчела изводи једноставни кружни плес. Остале радилице, сместивши се иза ње, понављају њене покрете и, пошто изведу два-три корака тог плеса, то јест пошто понове „наглас” добијена упутства, крећу у сакупљање нектара.
Да би другарицама пренела колико је далеко храна смештена, пчела додатно извија трбушчић и одаје посебан звук. Ако пчела за 15 секунди плеса праволинијском путањом усред осмице пређе десет пута, храна се налази на око 500 метара од кошнице, ако прође шест пута – око километра, а ако иде баш споро и за 15 секунди плеса пређе тај правац само једном – храна је веома далеко, више од десет километара, утврдили су научници.
Свака породица друштвених инсеката, пчела, мрава или термита има мирис својствен само њој. Ако су неке јединке дуго одсуствовале и у додиру с другим породицама „закачиле” њихов мирис, њих не пуштају у кућу. Ни више животиње то не дозвољавају. Ако на крају и прихвате повратника, он заузима најниже место у групи, и сви могу да га киње.

Песма под морем

Научници су били не мало изненађени када су утврдили да у сваком кокошијем друштву постоји строга хијерархија – тачно се зна која кокошка сме да кљуца коју. Оне изнад понекад за казну кљуцну оне испод и на тај начин може да се направи тачан низ у коме ће бити јасно ко је изнад кога. У кокошијем језику научници су открили чак око тридесет речи. Међу њима је више сигнала за опасност. На пример, ако опасност долази из ваздуха, сигнал је кокотави звук који постепено расте, па кокошке беже под неки заклон, док је сигнал за опасност на земљи звук који нагло расте и кокошке онда беже на страну супротну од извора звука.

Врло је богат и језик чавки. Звук који најтачније може да се подражава са „кја” значи „летите за мном”, а нешто као „кјаев” позив је да се лети кући. Младе чавке не знају кога треба да се боје и родитељи их при појави опасне грабљивице упозоравају својеврсним шкргутавим криком. И једна оваква лекција довољна је да чавка упамти ко јој је непријатељ. У природи нема много прилике за поправни.
Птице показују и одређену обдареност за учење страних језика, у њиховом случају других врста птица поред којих живе. Гачци и чавке разумеју одлично једни друге и чак се некад удружују у заједничка јата. Вране које живе на обали мора одлично разумеју сигнал за опасност који је део споразумевања галебова који су, иначе, велика опасност на аеродромима који се налазе недалеко од мора. Ако птица улети у мотор, авион може да се сруши. Зато су се људи досетили па пред полетање сваког авиона емитују снимљени галебов звук којим се оглашава опасност и онда се они разбеже.
Није никакво чудо што и разне врсте мајмуна имају бројне сигналне звукове. Код павијана је, на пример, препознато осамнаест. „Ак, ак, ак” сигнал је за опасност. Када младунче заостане за чопором, почиње да завија „ау, ау, ау” са дужим паузама током којих ослушкује одговор. Ако младунче или слабији члан чопора добије ударац од некога, он обавештава околину са „иии”. И предводник се неретко умеша да казни кривца. Када жели да поседи са неким загрљен и да се мало пробиште, павијан се оглашава уздахом налик на „хон”.
И још је много разних сигнала које су посвећени биолози и други научници препознали као део споразумевања у животињском свету. Научници су снимали „песму” разних врста китова и делфина испод мора, која се углавном одвија на фреквенцији која је изван наше границе чујности. Вода, као много гушћа од ваздуха, тај звук преноси на огромне даљине. У ствари, изгледа да је океан веома бучно место, ако сте кит. А људи су нашли да песма китова, када се пребаци на фреквенцију коју ми можемо да чујемо, делује умирујуће, па су издали и неколико плоча које садрже такву музику. А научницима се чини да су донекле препознали основно значење неких од тих звукова, мада доста од те песме им је, и даље, неразумљиво…

Nova godina počela je – poklonima. I ukrasnom trakom na njima. Trakom koju je trebalo razvezati ili preseći, u svečanom iščekivanju otkrivanja sadržaja koji stiže sa željama za uspešan početak novog ciklusa…

Odvezivanje ili presecanje (pa u nekim situacijama i skidanje) trake i predstavlja uvodni trenutak, inicijaciju, simbolični početak nečega, u duhovnom smislu punu spoznaju. Uostalom, i nakon dolaska na svet, bebi se preseca pupčana vrpca, što se simbolično može vezati za početak životnog ciklusa čoveka. Toplinu i sigurnost majčinog tela zamenjuje ulazak u novi život, sa svim potencijalima i izazovima koje on sobom donosi.

I mada vrpce izgleda posebno vole političari, čijoj sujeti i popularnosti očigledno gode ceremonijalna presecanja kojima se simbolično otvaraju putevi, bolnice, škole (mada ta praksa datira tek od 1898, kada je traka prvi put presečena u Luizijani povodom puštanja u saobraćaj pruge)… svakako se radi o činu koji je mnogo univerzalniji. Traka je ona početna linija čijim se prelaskom ulazi u nešto novo, često i nedovoljno poznato. A početak je uvek nešto što obavezuje i zahteva neku ili neke vrste rituala.

Presecanje zlih uticaja
Primeri za to su i naši bogati tradicionalni svadbeni običaji, koji podrazumevaju da mlada po traci belog platna hoda do kućnog praga, koji ceremonijalno prelazi – često u naručju svog supruga, koji time pokazuje svoju moć nad neizvesnošću sudbine koja im predstoji – kao granični, mitski prostor za koji se verovalo da u njemu počivaju duše predaka. U pitanju je i takozvana „zaštita odozdo“. „Dole“, kao što znamo, prebivaju demoni, koji mogu da budu zli i da naškode nevesti. Ulaz u kuću i prag jeste mesto gde se oni posebno okupljaju. Postoji još jedan razlog: ako neko želi da, magijskim putem, nanese mladencima kakvo zlo, on će te zle čini baciti na ulazu u kuću, jer se one tu, veruje se, najlakše vezuju. Prag je mesto koje preseca traku i, opet, simbolično – sa ulaskom u novi, zajednički dom – uvodi i u novi životni ciklus.
U italijanskoj tradiciji je, pak, da mlada preseca traku na svojim vratima, simbolično ulazeći u novi, važan i plodan period života. Makaze, kao šiljat metalni predmet, koji može da seče poput grebena ili noža, pri tom štiti od zla (preseca ga), demona, nekada se verovalo i veštica. Može se reći i da se njihov simbolizam pritom približava simbolizmu krsta (u nekim magijskim ritualima otvorene makaze se često koriste umesto krsta), čime se postiže dodatna zaštita.
Mašnica na traci, pažljivo oblikovana, ima izgled cveta i znak je procvata. S druge strane, traka može da oblikuje dijademu, ogrlicu, krunu, ili da posluži kao pojas, podvezica (britanski viteški red)… Ona, pritom, često sledi upravo pozitivnu simboliku kruga. Razvezujući ga, sačuvaćemo njegove potencijale, sada usmerene u konkretnom, jasnom pravcu.
Modifikacije ceremonije sa trakama (recimo, podvezica prilikom venčanja na nozi mlade, koja će u jednom trenutku simbolično biti skinuta) svojstvene su različitim područjima, pa je dr Vesna Marjanović iz Etnografskog muzeja nedavno podsetila na jedan od primera:
- U Francuskoj su, recimo, nevesti od njenog doma do crkve postavljane trake koja bi ona simbolično presecala kako bi što pre sa ocem stigla do mladoženje.
Traka, pritom, simbolizuje i čvrstu vezu i potvrdu trajanja – Rimljani su često vezivali vrpcu sa čvorom sa prednje strane, što je označavalo besmrtnost.
Presecanje trake oduvek je važilo i za svojevrsnu inicijaciju, prelazak u novi satus – sportisti i doslovno svojim telom, pobednički, probijaju traku na cilju grudima. To je i potvrda njihovog uspeha, pobeda (nad sobom i drugima), jer moraju biti ispred ostalih.

Moćna amajilja
Zbog svega toga nije slučajna i česta upotreba trake u raznim magijskim ritualima, i to najčešće u beloj, crvenoj, crnoj i ređe, žutoj boji. Prva bi se obično koristila u ritualima lečenja, crvena u ljubavnoj magiji- za „vezivanje“ partnera, ali i zaštitu od svakog zla, crna za bacanje crne magije. Uz izvore lekovite vode i sveta mesta nevoljnici su često ostavljali trake u odgovarajućim bojama, verujući da će ih one povezati sa dobročinstvima tih mesta. Trake su prethodno pravljene isecanjem odeće, čime su sledile svoju personalizovanu nit koja je trebalo da se protegne do u magijski beskraj.
Pretpostavlja se da izbor trake, kao oblika kojim se na ovaj način manipuliše, nikako nije slučajan – uostalom i savremena nauka je kao najuočljiviji strukturni element genoma identifikovala trake, kao, očigledno, po mnogo čemu optimalnu geometrijsku strukturu.
Pupčana vrpca novorođenčeta takođe se koristi kao moćna amajlija, pri čemu se posle otpadanja sa dečjeg pupka vrpca svezuje u čvor ili zajedno sa pramenom dečije kose čuva zalivena voskom. Smatra se da pupčana vrpca štiti od svih malera i nesreća i kada je ušivena u dečju odeću ili ostavljena u medaljon.
Danas se matične ćelije iz pupčane vrpce uspešno koriste u lečenju više od 70 oboljenja. Među njima su kancer različitih krvnih ćelija (kao što su različite vrste leukemije) ili druga oboljenja krvi (različite vrste anemija).
Neke vrste imunih deficijencija (autoimuna oboljenja, stanja u kojem telo napada svoje sopstvene ćelije) i metabolički poremećaji takođe mogu biti lečeni matičnim ćelijama dobijenim iz krvi pupčane vrpce.
Ništa, očigledno, nije slučajno…

U noći 15. jula 1903. godine, Tesla je svojim izumima „zapalio“ nebo nad Njujorkom, a sjaj se razlivao i nad nepreglednim prostranstvima Atlanskog okeana. A to je bio samo uvod u ono što bi verovatno usledilo da Tesla nije prekinuo sa ogledima.

Radi se o ovome. Naponska razlika između jonosfere i zemljine površine iznosi oko dva miliona volti. Teslina zamisao je bila da se ta razlika upotrebi za dobijanje električne energije i iskoristi u praktične svrhe. Naime, odašiljanjem različitih usklađenih (harmonijskih) titraja, Teslina kula bi mogla da uđe u međudejstvo sa dugotalsanim učestalostima jonosfere i tako je isprazni, kao što se prazne obični električni kondenzatori. Sreća je što je Tesla prvi došao do tih saznanja i pripremio ljude da se zaštite. Naime, ako bi se to pražnjenje izvršilo stihijski moglo bi doći do stravičnih posledica koje je slikovito opisao dr Velimir Abramović:

Iz jonosfere odjednom bi se sručio visokoenergetski stub plazme velikog prečnika, možda i nekoliko stotina kilometara i sve na tom prostoru bilo bi uništeno, spaljeno na način kako se u biblijskim legendama opisuje propast Sodome i Gomore.

To bi mogle biti materijalne posledice takve zloupotrebe. Međutim treba skrenuti pažnju na nešto još strašnije: učestalosti jednosmernih struja u jonskom omotaču su približno od 1 do 64 herca. U tom opsegu treperi Zemlja, a i moždani talasi! Ta istovetnost talasno-titrajnih ritmova kao da daje fizičku potvrdu predstavama o svetu duhovnih praslika, zatim o zajednički nesvesnom ili nadsvesnom, ili o vanvremenim zapisima u tajanstvenom tkivu akaše, ili zagonetnim stranicama knjige života.

Ako su u međudejstvu „neba i zemlje“ jonske struje svojevrsna podloga ljudske svesti, onda bi njihovo usiljeno remećenje i pražnjenje moglo izazvati takve posledice čiju pogubnost nismo u stanju ni da zamislimo. Tako bi i nebeski (uranski) titraji bili spušteni u podzemne (htonične). To bi bilo preobraćanje višeg u niže, božanskog u sotonsko. Došlo bi do uništavanja opšte energetske podloge svesti, a time do njenog trenutnog gašenja i ludila svih ljudi na zemlji.

Sreća je što smo zahvaljujući Tesli osvestili te mogućnosti. On je imao onaj istančan osećaj da predoseti granicu do koje može ići u ogledima. Tako je, uz naklonost nebeskih čuvara, do kraja ostao na strani svetlosti.

Međutim, Tesla nije odbacio mogućnost da se ogledi nastave kad za to dođe vreme i o tome kaže:

Moj projekat bio je odložen prirodnim zakonima. Svet za njega još nije bio spreman. Bio je isuviše ispred vremena u kome je nastao. Ali isti ti prirodni zakoni na kraju će prevladati i projekat će biti ponovljen uz pobedonosni uspeh.

Ova poruka pokazuje da je Tesla bio duboko svestan dobrobiti koju bi čovečanstvo imalo od ovih ogleda – naravno, ako bi se oni uskladili sa osnovnim načelima svemirskog dobra. A te dobrobiti su nesagledive. Među njima spada i lek za sve bolesti koji, uz duhovni preobražaj, omogućuje trajno zdravlje, mladost i snagu.
Pored toga, pomenimo i moguće otvaranje prozora u susednu stvarnost. Ako je po volji Tvorca, taj prozor uspostavlja žive veze sa dušama i anđeoskim bićima…

Teslin odlazak

Usamljen i neshvaćen, Tesla je poslednjih dvadesetak godina svog života proveo radeći na teorijama i projektima koji su bili daleko ispred vremena u kome je živeo.
Po dr Abramoviću, američku armiju su zanimale neke od tih teorija i bili su spremni da praktičnim projektima provere njihovu vrednost. Jedan od njih je i „Projekat Reinbou“, poznat kao „Filadelfijski eksperiment“. On se može povezati sa Teslinim nagoveštajima da se preko elektromagnetnih polja vrši pomeranje u vremenu i prostoru.

Svrha projekta je bila da se brodovi učine „nevidljivim“ za radarska osmatranja.
Koja je Teslina uloga u tom „projektu nevidljivosti“?

Na Prinston univerzitetu je 1933. godine obrazovan „Zavod za napredne studije“ u kome su vodeći naučnici bili Albert Ajnštajn i Džon fon Nojman. Kada je 1936. godine „projekat nevidljivosti“ prebačen na Prinstonski univerzitet, Tesla je postavljen za direktora grupe koja je na njemu radila. Do 1940. godine, izvršene su uspešne probe na malim plovilima u vojnom brodogradilištu Bruklin. Time su stvoreni uslovi da se ogled izvrši sa razaračem „Eldrič DE-173“. Međutim, tokom razvoja programa došlo je do ozbiljnog razmimoilaženja između Tesle i fon Nojmana. Naime, Tesla je, svestan mogućih opsanosti za zdravlje i po život, bio protiv prisustva posade na brodu za vreme ogleda. Tim povodom došlo je u martu 1942. godine do svađe sa fon Nojmanom, posle čega se Tesla povukao iz projekta nevidljivosti. Desetak meseci posle toga Tesla je preminuo na pravoslavni Božić, 7. januara 1943.

Kao mladi saradnik, Al Bielek je učestvovao u „projektu nevidljivosti“. On tvrdi da je Tesla umoren „jer je mnogo znao“. Sa ubistvom je povezan i Hitlerov najsposobniji komadant jedinica za posebne namene, Oto Skorcini. Između ostalog on je organizovao hapšenje Hortija u Mađarskoj i uspešno spasavanje Musolinija u Italiji.

Posle rata dozvoljeno mu je da nesmetano boravi u Frankovoj Španiji. U svojim sećanjima Skorcini piše da je lično ubio Nikolu Teslu, ugušivši ga jastukom. Ovu sumnjivu tvrdnju, nacista potkrepljuje pričom da je više puta podmornicom dolazio i iskrcavao se u Ameriku.

Ipak preovladava mišljenje da je Tesla umro prirodnom smrću o čemu doktor Abramović kaže:

Sama Teslina smrt bila je neka vrsta njegove lične svečanosti i više je ličila na svesno preseljenje duše u drugi plan postojanja, nego na smrt nekog običnog slavnog čoveka, zbunjenog i uplašenog pred samooslobođenjem. Na dva dana pred čas preseljenja duše, Tesla je prestao da radi i zatvorio se u hotelsku sobu tražeći da ga niko ne ometa. Kada su direktor hotela i sobarica najzad ušli, zatekli su ga elegantno odevenog kako leži mrtav ruku prekrštenih na grudima, potpuno spreman za odlazak…

Projekat nevidljivosti

Oko osam meseci posle Tesline smrti i nestanka naučnih beležaka i skica iz njegove sobe, fon Nojman je izveo ogled sa razaračem „Eldrič“ i to uz prisustvo posade.
Pomoću jakih magnetnih generatora oko broda je obrazovan „energetski štit“ od koga se očekivalo da skrene svetlosne i radarske snopove što bi onemogućilo da se odredi položaj broda. Kada su potom prema Eldriču usmereni elektromagnetni zraci izuzetno niskih učestalosti, brod je prvo bio obojen zelenkastom izmaglicom, a onda je nekoliko trenutaka nestao. Kad se ponovo pojavio ostvarile su se Tesline strepnje.

Zbog snažnih elektromagnetnih polja, posada na brodu je pretrpela teške telesne povrede i duševne smetnje, a bilo je i poginulih.

Avetnu zelenkastu izmaglicu koja je okružila brod pre nestanka, Tesla je zapazio i opisao tokom svojih ogleda u Koloradu Springsu.

Gde je Tesla?

U nizu zanimljivosti o Tesli, posebno je zagonetan razlog prikrivanja važnih pojava iz njegovog života. Proučavajući tu oblast dr Abramović je došao do neočekivanih otkrića.

On smatra da je od javnosti namerno sklonjen znatan deo Teslinog naučnog rada, zatim njegov lik na filmu, snimak glasa i jedini portret.

Zagonetku produbljuje nekoliko podataka. Recimo, Tesla je više puta sniman, a najduže 1936. godine, kada je urađeno tri i po sata živog zvučnog filma povodom njegove osamdesetogodišnjice. U javnosti nema ni Teslinog glasa, mada je on radio baš kod Edisona i bio je jedan od prvih ljudi na svetu koji je mogao da koristi zvučni zapis.

Nema ni portreta koji je naslikala grofica Sent Paralji, priznati portretista najpoznatijih Amerikanaca tog doba. Umnožak tog plavog Teslinog portreta objavljen je 1931. godine, na prvoj stranici Tajm magazina. Izvorni portret je prodat za veliku sumu nepoznatom kupcu i od tada mu se gubi svaki trag.

Evo šta o tome kaže dr Abramović:

Znači, nema Teslinog lika, nema portreta i nema njegovog glasa. Ukratko, nedostaje sve ono što bi neke od osobina Tesline ličnosti moglo da izrazi u obliku prostor-vremena, odnosno frekvencije.

Frekvencija glasa i način kretanja svakako bi mnogo otkrile o tome ko je Tesla. Po mom mišljenju, sve su to otkupili i sklonili u arhiv još J.P.Morgan i njegovi naslednici, ali ne za sebe već za svoje gazde Rotšilde koji su već u to vreme bili u najužem krugu novoformirane svetske vlade…

Doktor Abramović dalje smatra da hiljade fizičara u svetu „sve svoje nade polažu u oživljavanje Teslinih zamisli i njegovih tehničkih rešenja koja bi trebalo da dovedu do ovladavanja vremenom u psihološkim, biološkim i fizičkim procesima, jer Tesla u svojoj matematici materije nikad nije računao vreme… “

Doktor Abramović pretpostavlja da je „svetska vlada sakrila Teslu od javnosti“. Poznavaoci skrivenih znanja čekaju neko povoljnije doba u kome će čovečanstvo biti spremno da pravilno razume i odgovorno koristi Tesline zamisli. Dakle, približava nam se neko novo doba sa uzvišenim časom Teslinog vaskrsenja za javnost…

Piše Spasoje Vlajić

Međutim odlazak u drugi svet traje prema predanju i običajima, koji su do danas sačuvani 40 dana. Za to vreme duša obilazi dom pokojnika i boravi na mestima gde je pokojnik najčešće boravio. Ukoliko je smrt teška, to znači da se pokonik teško rastaje od svoje duše. Verovalo se da dobri, pošteni i pravični ljudi se lakše rastaju od duše od onih zlih i nepravičnih. Vampiri su obično postajali zli ljudi, kao i oni koji su na samrti se teško rastajali od duše.

Uglavnom se to događalo u roku od 40 dana, pre nego što duša ode u drugi svet (onaj svet, Nav). Međutim kod zlih ljudi, duša nije imala pristup drugom svetu, te bi ostala zarobljena u svetu živih. Takva duša bi se vraćala u svoje telo i mrtvac bi postao vampir. Ukoliko je duša zarobljena, ona može ući u telo i nakon 40 dana.

Takođe vampir je mogao postati i preminuli preko cijeg groba bi prešla neka životinja. Obično se govorilo o mački. Postojalo je i verovanje da ako se telo čoveka ne spali, nakon smrti, njegova duša može ostati zauvek zarobljena u telu i u ovom svetu i da se taj čovek može povampiriti.
U raznim delovima slovenskog sveta vampir se naziva i drugim nazivima: vukodlak, lampir, lapir, vjedogonja, jedogonja, a najčešće – upir. Na staroslovenskom, reč za vatru je – pir, a un označava negaciju. Unpir, odnosno upir je izraz za biće kome vatra ne može ništa, odnosno označava biće koje je osuđeno na to da bude zarobljeno u telu čoveka koji nije spaljen.

Vampir je zamišljen kao čovek koji je crven od krvi, koji nema mesa, ni kostiju, već je ispunjen crvenom pihtijastom masom. Verovalo se da se vampir može uništiti ako mu se ošteti koža. U tom slučaju bi pihtijasta masa izcurela iz tela. Vampiri su se često vraćali svojim ženama, čak i da su imali decu. Deca vampira mogli su biti i ljudi i vampiri, zavisno od pola vampira i deteta. Ukoliko bi bili istog pola i dete bi postalo vampir. Vampir je mogao biti nevidljiv, a takođe pojavljivao se kao čovek ili kao pas, nekad i kao vuk. Mogao je da prođe i kroz najmanji otvor ili neku rupu. Vampiri su nanosili zlo. Obično su davili žrtve i pili im krv. Ljudi nisu mogli da ih primete, ali prilikom pojave vampira, domaće životinje bi bile uznemirene.
Radi uništavanja vampira su se preduzimale razne mere predostrožnosti kao postavljanje trnja oko groba, kako bi vampir oštetio kožu. Ovakve mere se javljaju pojavom hrišćanstva i prestanka spaljivanja mrtvih. Sloveni su verovali da glog ima magično dejstvo, tako da je glogov kolac bio najefikasnije oruđe u borbi protiv vampira. Čajkanović smatra da je glogovim kocem mrtvac zabijan za sanduk, međutim takođe time bi se oštetila njegova koža.

Nekad je stavljano i vino u usta mrtvaca, jer je ono zamenjivalo krv i time zadovoljavalo vampirsku požudu za pijenje krvi.

Vampirom se moglo postati i za života, ukoliko bi čoveka opseo zao duh, ali u pojedinim predelima se smatralo da se za života vampirom moglo postati i ukoliko se detetu ne baja kad treba ili ukoliko čovek sklopi neku vrstu ugovora sa demonskim silama. Živi vampiri su takođe nanosili zlo i pili krv, donosili bolesti, međutim njih je bilo teže uništiti. Imena za živog vampira su i Koldun kod Rusa, Prikoljiš kod vlaha.

Vampir se pominje u Nestorovoj hronici, u Dušanovom zakoniku je predviđena kazna za one koji iskopavaju vampire, dok jedan nomokanon iz 7. veka predviđa kaznu za spaljivanje vukodlaka. Naročitu senzaciju u Evropi su vampiri dostigli početkom 18. veka. Veruje se da je prvo pominjanje pojma u zapadnoj Evropi bilo u austrijskom časopisu „Vossiche Zeitung“, broj 98, koji je objavljen 1725. Tamo se nalazio izveštao o smrti Petra Blagojevića, nakon čega je umrlo još 10 ljudi, koji su na samrti izjavili da im se javio Blagojević. Iz Beča je poslat i tim lekara. Nakon otkopavanja groba, pronađeno je neraspadnuto telo Blagojevića sa tragovima krvi na zubima.

Već od ranih jutarnjih sati, stotine strpljivih Kineza stoje ispred zgrade Glavne pošte u Pekingu čekajući da se otvore vrata. Posebna poštanska marka štampana povodom Godine zmaja koja službeno počinje 23. januara, već se nalazi u prodaji.

Zmaj u Kini simbolizuje sreću i blagostanje. Ali, zmaj kakav se nalazi na novoj poštanskoj marci izgleda kao neko zastrašujuće čudovište koje će pre doneti nesreću nego nešto dobro. Pa ipak, mnogi Kinezi i u ovom prikazu jednog od svojih najomiljenijih simbola vide samo pozitivno.

„Ova slika simbolizuje kineski rast i uspeh“, mišljenje je jednog pedesetogodišnjaka. Činjenica da mnogi Kinu u prikazu na poštanskoj marci vide kao svetsku silu u usponu koja drugima uliva gotovo strah u kosti, njemu očito ni najmanje ne smeta.

„Zmaj predstavlja i novu Kinu. On govori o tome kako Kina želi da postane još veća i snažnija a ovaj novi dizajn simbolizuje i hrabrost i nove vizije Kineza“, tvrdi pedesetogodišnjak.

Pre panda, sada zmaj

Do sada se službena Kina naime uvek služila „blažim“ simbolima. Vlada u Pekingu se do sada uvek trudila da svoje uspehe na svetskoj državnoj sceni prikaže manjima nego što su bili. Pri tome su se često služili slikama i prikazima pande kao simbolom mira i dobroćudnosti.

međutim, Godina zmaja koja će uskoro u ovoj zemlji započeti, očito Kinezima pruža priliku da se prikažu i s jedne druge strane.

Da ima i onih Kineza kojima se ovaj simbol ni najmanje ne sviđa, svedoče i najnovije rasprave koje su se već rasplamsale na raznim Internet stranicama i portalima.

„Prema kineskoj mitologiji, mi smo potekli od zmaja. Da li želimo da se prikazujemo ovako zastrašujuće, kao neka despotska čudovišta?“ pitaju se neki, dok drugi dodaju kako ovaj simbol ipak savršeno odgovara jednoj određenoj grupi ljudi u Kini – snagama državne sigurnosti ali i Ministarstvu spoljnih poslova koje prema njihovom mišljenju, ionako prema susednim zemljama sprovodi politiku zastrašivanja.

Ilegalno tržište maraka

Komentare poput ovih, mnogi ljudi koji čekaju ispred vrata Glavne pošte ne mogu da razumeju. Oni u zmaju vide isključivo simbol sreće.

„Mi obični, mali ljudi u njemu vidimo samo deo kineskog horoskopa. Kineski carevi su se predstavljali kao sinovi zmaja; to je deo i naše tradicije. S ovim markama jednostavno želimo da učestvujemo u sreći ovog simbola. To je sve“, kaže jedan prenzioner. A one, poštanske marke sa zmajem bi zaista nekima već mogle da donesu i nešto sreće, odnosno, nešto novca.

Naime, kineska nova godina još nije počela a markice su na mnogo mesta već rasprodate – sada se mogu dobiti, naravno po puno većoj ceni, samo na ilegalnom tržištu.

U izveštaju se zaključuje i da su države ispodprosečno spremne da se nose sa iznenadnim katastrofalnim događajima i nacionalnim krizama, na šta stručnjaci upozoravaju poslednjih par godina.

Događaji poput ogromnog oblaka vulkanskog pepela kojem je svet bio svedok 2010. godine, kada su letovi u Evropi prekinuti, zatim japanski potresi i cunami kao i tajlandska katastrofa sa poplavom, pokazali su da takve stvari mogu snažno da utiču na ključne sektore i biznise ukoliko posledični prekid proizvodnje ili transporta traje više od nedelju dana.

„Volela bih da mislim da možemo da učimo od tih iskustava i da budemo otporniji na duži period, ali se to neće dogoditi osim ako se vlade i biznisi ne pripreme bolje i ne osiguraju različite lance nabavke na koje se možemo osloniti kada dođe do katastrofe“, kazala je Alison Varhurst, direktorka britanske kompanije za analizu rizika Mejplkroft.

Globalna ekonomija, čini se, može da pokažei toleranciju na nenadane događaje maksimalno toliko, stoji u izveštaju i dodaje da trenutno krhko stanje u kom se nalazi svetska ekonomija čini nju posebno ranjivom na nepredviđene šokove.

Do trideset posto BDP-a razvijenih zemalja bilo bi direktno ugroženo krizom, pogotovo u turističkom i sektoru proizvodnje. Procena kaže da je izbijanje epidemije SARS-a (teški akutni respiratorni sindrom) 2003. godine azijske privrede koštala 60 milijardi dolara, ili oko dva posto istočnoazijskog BDP-a.

Nakon japanskog cunamija i nuklearne krize u martu prošle godine, globalna industrijska proizvodnja smanjila se 1,1 posto već idućeg meseca, kažu podaci Svetske banke. Oblak vulkanskog pepela 2010. godine Evropsku uniju koštao je od pet do deset milijardi evra, dovodeći neke avio i putničke kompanije na rub bankrota.

Troškovi mogu brzo da eskaliraju kada dođe do prekida transporta ili proizvodnje na više od par dana, što na kraju može da ugrozi zalihe hrane, vode, energije, kao i komunikacione mreže.

U slučaju dužeg prekida neki su biznisi prisiljeni da smanje ulaganja i radna mesta ili razmotre zatvaranje poslovanja, što dalje vodi u redukciju rasta prirede države.

IZVOR: POSLOVNI DNEVNIK

It’s similar in size to Mount Pinatubo, which in 1991 gave us the biggest eruption of the 20th century Billions of tons of ash and magma would be ejected. Southern England would be covered in ash A sleeping super-volcano in Germany is showing worrying signs of waking up.

It’s lurking just 390 miles away underneath the tranquil Laacher See lake near Bonn and is capable of ejecting billions of tons of magma. This monster erupts every 10 to 12,000 years and last went off 12,900 years ago, so it could blow at any time.

Hidden menace: Laacher See looks tranquil, but beneath its waters lies a volcano that could devastate Europe. Water deceptive sight: The lake was formed when the land collapsed following the last eruption.

Experts believe that if it did go off, it could lead to widespread devastation, mass evacuations and even short-term global cooling from the resulting ash cloud blocking the sun.

The effect on the UK is hard to predict but it’s possible that large parts of southern England could be covered ash.

If the Laacher See eruption is as powerful as the last one, volcanic material could land over 600 miles away.

It’s thought that the volcano is similar in size and power to Mount Pinatubo in the Philippines, which blew in 1991 and became the biggest eruption of the 20th century.

It ejected 10 billion tons of magma, 20 billion tons of sulphur dioxide 16 cubic kilometres of ash and caused a 0.5C drop in global temperatures.

Volcanologists believe that the Laacher See volcano is still active as carbon dioxide is bubbling up to the lake’s surface, which indicates that the magma chamber below is ‘degassing’.

http://bcove.me/yzbvo4dh

Roditeljima Adolfa Hitlera oduzeto i četvrto dijete svega 17 sati nakon poroda
Naime, Kuehberger je navodno u siječnju 1894. spasio tada četverogodišnjeg Hitlera koji je pao u zaleđenu rijeku. Iako sam Hitler nikada nije potvrdio da se tako nešto dogodilo, novinski članak iz 19. stoljeća opisuje ovaj događaj.

Nadalje, osim novinskog članka, o Hitlerovom utapanju govori i knjiga Annae Elisabeth Rosmus pod imenom Napuštajući Passau, odnosno mjesto u kojem je Hitler odrastao. Autorica u knjizi opisuje kako su obale rijeke u Passau bile idilično mjesto za dječju igru te kako je mladi Adolf upao u ledenu rijeku dok se s ostalom djecom igrao lovice. Život mu je spasio sin vlasnika kuće u kojoj je Hitler tada živio. U knjizi također stoji kako je cijeli Passau znao za ovaj događaj i kako postoje verzije događaja prema kojima Hitler nikada nije naučio plivati.

Zanimljivo, u svojim starijim danima Hitler je često svojim kolegama generalima pričao kako se kao dječak igrao kauboja i Indijanaca na obali rijeke, no nikada nije rekao niti riječ o utapanju. Premda priča nikada nije potvrđena te se u novinskom članku ne spominje dječakovo ime mnogi vjeruju da je zaista riječ o Adolfu Hitleru.

Piramida Maja

„Njihova je propast bila prirodna i neizbežna posledica neumerene veličine“, kaže britanski istoričar iz XVIII veka Edvard Gibon, autor višetomnog remek-dela Opadanje i propast Rimskog carstva; koje je kod nas objavljeno u skraćenom izdanju, a u kome Gibon, između ostalog, iznosi i stav da zapravo nije čudno što je rimska imperija propala, nego što je tako dugo trajala.

Imaju li civilizacije zaista prirodan rok upotrebe posle koga se kvare, ili pa, vraćaju proizvođaču? Za godinu koja dolazi, 2012, vezuje se urbani mit o kalendaru drevnih Maja, koji su njime, navodno, predvideli da će se smak sveta ili bar kraj civilizacije koju znamo dogoditi 21. decembra 2012. Činjenica je da je ovaj datum sasvim arbitaran i za same Maje, budući da se tada samo okončava njihov kalendar, odnosno period u kalendaru, ali nigde u majanskoj kulturi ne postoji ideja da tog datuma dolazi do apokalipse.

No, to ne znači da se nekakav konačni krah, kad god on bio, ne očekuje u majanskom, ali i u svakom drugom gledanju na budućnost. Gotovo da nema mislioca od Gibona, preko Špenglera, do savremenih istraživača koji na ovaj ili onaj način ne vide proces razvoja civilizacija kao put od razvića ka konačnom kraju. Jednako u slučaju Rimskog carstva, Sovjetskog Saveza, Starog Egipta, civilizacije Uskršnjih ostrva ili civilizacije Maja. Međutim, kako i zašto iščezavaju civilizacije? Da li je to nepovratan proces za sve, uključujući i našu savremenu civilizaciju?

Godišnja doba
Ostavljajući po strani veliku temu o apokalipsi kao kulturnom, teološkom, socijalnom i psihološkom pitanju, u svakom poznatom predviđanju – uzmimo, na primer, ono Isaka Njutna o smaku sveta 2060. godine – civilizacije se na kraju ruše. Čak i astronomske teorije podrazumevaju da i samu Zemlju jednom, mada znatno kasnije, očekuje kraj.

Većina istoričara deli razvoj i opadanje jedne civilizacije na više faza. Nemački istoričar Teodor Momzen (1817–1903) u delu Istorija Rima, za koje je 1902. nagrađen Nobelovom nagradom za književnost, dao je pet istorijskih faza na koje se većina istraživača i danas oslanja. Momzen tako deli razvoj civilizacije na: nastanak, rast, starenje, kolaps i opadanje. U slučaju Rima se ove etape razvoja sasvim jasno vide, a nije ih teško uočiti ni kod onih civilizacija koje su zauzimale manje teritorije i kraće trajale.

U nešto drugačijem rešenju, nemački filozof Osvald Špengler (1880–1936) u svojoj čuvenoj knjizi Propast Zapada iz 1918. deli istoriju civilizacije na četiri godišnja doba: proleće, leto jesen i zimu.

Danas je ustaljeno viđenje da civilizacije mogu da završe na dva moguća načina, da budu razorne ili apsorbovane, u zavisnosti kako se menja njen takozvani kapacitet prilagođavanja. Prvi slučaj podrazumeva da će se mogućnost prilagođavanja smanjiti naglo, usled spoljnih i unutrašnjih nestabilnosti, pa će civilizacija naglo propasti, uz ratove, seobe i dramatično spuštanje nivoa tehnološkog razvoja. Takvi primeri idu od carstva Hetita, preko Rima i Gupta imperije, civilizacije Maja, do kineske dinastije Tang.

Sa druge strane, zajednica se može polako prilagoditi i pretopiti u neku novu, veću i dinamičniju kulturu, kao što se dogodilo sa Vizantijom, Starim Egiptom i kulturom Asteka i Inka. Inače, ima više mogućih načina na koji do toga dolazi – civilizacije se mogu samo obrušiti kao kula od karata, ali isto tako mogu rasti do stadijuma dinosaurusa ili pak izgubiti brzinu, a počivaju na svojoj zahuktalosti i rastu (videti okvir).

Kritična tačka
Civilizacije su, ma kako ih definisali, vrlo kompleksni sistemi, koji slede neka konkretna pravila, imaju izvesnu unutrašnju dinamiku i, po pravilu, dospevaju u kritično stanje. Kao što takođe vrlo složen klimatski sistem u nekom trenutku može da dostigne kritičnu tačku i da na planeti Zemlji najednom zavlada ledeno doba, civilizacije se mogu obrušiti kada neki od unutrašnjih ili spoljnih društvenih procesa dođe do svoje kritične tačke.

U slučaju Rimske imperije može se reći da je opadanje bio spor proces koji se protegao na više stotina godina, posmatraču sa ove distance, sa samog kraja vremenske skale, tako velike i dugoročne civilizacije predstavljaju vekovima stabilne, moćne građevine koje se gotovo naprečac obrušavaju u takozvani mrak Srednjeg veka.

Takve civilizacije, naime, tokom svog dugog trajanja prevazilaze svakojake probleme, od vojnih izazova, do društvene strukture, pa je uvek pitanje kako propadaju nakon jedne konkretne najezde, prirodne katastrofe ili ekonomskog sloma.

Ako ih uslovno posmatramo u evolutivnom ključu, jasno je da do kritičnog trenutka mora doći zbog raspodele resursa, kakvi god oni bili. U nekom trenutku resursi više nisu dovoljni da nahrane i održavaju populaciju koja čini civilizaciju. Još u XVIII veku je matematičar Tomas Maltus smatrao kako će broj stanovnika i količina hrane uvek biti u raskoraku.

Naime, prema njegovom proračunu, broj stanovnika raste uvek brže nego rezerve hrane za jednu populaciju. Imajući u vidu ovaj pionirski rad, Čarls Darvin je svoju teoriju evolucije i osmislio na ideji da zbog stalnog nedostatka resursa, prirodne populacije vode borbu za opstanak. Tako posmatrano, mogli bismo reći da se i civilizacije ponašaju nalik na vrste koje nastaju i izumiru. No, ta je slika ipak suviše pojednostavljena.

Sklonost rušenju
Čitav je splet teorija koje pokušavaju da objasne uzroke zbog kojih takav jedan društveni sistem postaje kritično nestabilan. Neke se poput Špenglerovog viđenja, zasnivaju pre svega na unutrašnjoj borbi unutar društva, gde svaka civilizacija razvija imperijalističke želje koje je vode u krah.

Britanski istoričar i pobornik teorije društvenih ciklusa Arnold Tojnbi dao je jedno od zanimljivijih tumačenja po kome uske vladajuće elite postaju paraziti sistema koji se potom prirodno ruši iznutra.

Sa druge strane, ima teoretičara koji smatraju da ekonomski ili moralni razlozi nisu toliko važni koliko jednu civilizaciju zapravo uništava komunikacija sa „varvarima“, odnosno usvajanje nekih sasvim novih vrednosti i kulture. Treći pak smatraju da je ključ u neadaptiranosti elita, koje su dobre u rešavanju jedne vrste problema, ali upravo zbog uspeha svog načina mišljenja na jednom polju, više ne umeju da pronađu rešenje kada se okolnosti promene. Zagovornik ove ideje je savremeni američki antropolog Jozef Tainter.

Neke od poslednjih studija pronalaze konkretnu listu mogućih uzroka. Tako je kompjuterska analiza više od četrdeset civilizacija koje su davno propale dovela do iznalaženja pet osnovnih razloga za njihov nestanak: rast unutrašnjih nemira ili pretnji od invazije, uništavanje životne sredine i okruženja, prirodne klimatske promene, suviše udaljeni resursi i zavisnost od trgovine, kao i društveni odgovor na takve spoljne pretnje.

Gde su svi oni?
U društvenim naukama odomaćen stav da civilizacije imaju svoj prirodni kraj može se sagledati i iz jednog sasvim drugog, znatno daljeg ugla. Naime, koliko civilizacije treba da traju da bi došle u komunikaciju jedne sa drugima? Ako su na vremenskoj osi prekratko, to praktično znači da se ne mogu videti uzajamno. Posebno kad je reč o kosmičkim vremenskim skalama.

Ovo je pitanje postavio fizičar Enriko Fermi jednog letnjeg popodneva 1950. godine u Los Alamosu, slavnoj laboratoriji u kojoj je pet godina ranije razvijena atomska bomba. Američke novine su u to doba bile prepune vesti o navodnim susretima sa vanzemaljskom civilizacijom, sa NLO-om, ali i jednako misterioznim nestancima kanti za đubre sa ulica širom SAD.

Tog popodneva, Enriko Fermi je krenuo na ručak sa još tri naučnika Edvardom Telerom, Herbertom Jorkom i Emilom Konopinskim. I dok su, uz obrok u „Fulerovom pansionu“ ćaskali o vezi između NLO-a i kanti za đubre, najednom, Enriko Fermi, najstariji i najugledniji među njima, baca kašiku na sto i prvi put postavlja svoje čuveno pitanje: „Gde su svi oni?“

Poznato kao Fermijev paradoks, ovo pitanje, ma kako jednostavno, zasniva se na neverovatnoj činjenici da bi, s obzirom na broj zvezda u našoj galaksiji, moralo postojati bar milion civilizacija koje bi mogle da nas kontaktiraju, a da do sada nismo videli nijednu.

Da li je razlog to što civilizacije prekratko traju i uvek se samounište? I koliko ćemo mi trajati da bismo ih videli i čuli? Za galaktičke razmere, boravak ljudi na Zemlji je daleko kraći nego što je trajanje izolovane civilizacije kakva je majanska u ljudskoj istoriji. A Maje su zapravo u svom kalendaru bile preterano optimistične. Njihov svet je iščezao vekovima pre onog perioda koji je predviđao njihov kalendar.

SLOBODAN BUBNJEVIĆ
Izvor: Vreme nauke.

Indijski kupci cene lični odnos sa svojim trgovcem. Mnogima je kod odlaska u kupovinu nabavka sporedna stvar. Važnije im je da popričaju sa ljudima u prodavnici i razmene novosti.

Širom te zemlje sa 1,1 milijardom stanovnika trgovina se još obavlja neposredno ispred kućnih vrata ili u malim, najčešće porodičnim prodavnicama. Supermarketi, poput onih na Zapadu, retka su pojava čak i u velikim gradovima.

Brojke su, međutim, impresivne: u Indiji se u trgovačkoj branši svake godine „okrene“ oko 350 milijardi evra. Zato ne čudi to što svetski trgovački koncerni odavno pokušavaju da prodru na indijsko tržište. Trud im je do sada bio uzaludan. Problem je u indijskom zakonodavstvu koje stranim trgovačkim lancima dozvoljava samo poslovanje u trgovini na veliko i posedovanje manjeg udela u domaćim trgovinama.

Optimizam je krajem novembra pobudila odluka indijske vlade da predloži zakon kojim bi se stranim preduzetnicima omogućilo većinsko vlasništvo u domaćim supermarketima, ali na kratko.

Ta vladina odluka izazvala je talas protesta širom zemlje. Trgovci su stupili u štrajk, a samo u glavnom gradu Nju Delihju svoje prodavnice u znak protesta zatvorilo je 10.000 trgovaca.

Kritičari otvaranja tržišta se plaše da bi male prodavnice otvaranjem supermarketa bile osuđene na propast, što bi se odrazilo na sudbinu miliona ljudi, budući da trgovački sektor zapošljava najveći broj ljudi posle poljoprivrede.

U indijskim medijima se i dalje vode žučne rasprave za i protiv dolaska svetskih trgovačkih lanaca na domaće tržište.

Dok jedni tvrde da bi masovno otvaranje stranih prodavnica uništilo egzistenciju malih trgovaca, drugi smatraju da bi to koristilo celokupnom društvu s obzirom na to da bi konkurencija dovela do znatnog sniženja cena, a stanovništvu bi bile ponudjene kvalitetnije namirnice, jer bi u supermarketima u stranom vlasništvu vladali daleko bolji higijenski uslovi nego što je to slučaj u domaćim prodavnicama.

- Osećam da će Obama da izgubi. Mnogo će ga napadati. Republikanci imaju sav novac u SAD i vrše veliki pritisak na njega da bi počinio greške – rekao je meksički vrač.

Vaskez je najpoznatiji predstavnik tradicionalnog meksičkog vračanja u jugoistočnom gradu Katemak, preneo je Bi-Bi-Si. On se bavi novogodišnjim predskazanjima već 25 godina, sa mešovitim rezultatima. Vaskez je prognozirao da će ove godine od raka oboleti još dva latinoamerička lidera.

U poslednjih nekoliko godina, od raka su oboleli argentinska predsjednika Kristina Fernandez, brazilska predsjednica Dilma Rusef, bivši brazilski lider Luiz Injasio Lula da Silva i paragvajski predsjednik Fernando Lugo.

Veliki vrač predskazao je da će predsednik Venecuele Ugo Čavez, koji tvrdi da je pobedio rak, ponovo teško oboleti. Vaskez, koji „čita“ predskazanja iz tarot karata i astrologije, rekao je na konferenciji za novinare u Meksiko Sitiju da je rak među latinoameričkim liderima rezultat vračanja.

On je dodao da će na Siriju biti izvršena invazija, ali nije precizirao ko će to učiniti. Vaskez je kazao da će u novoj godini više problema biti sa Sirijom, nego sa Irakom ili Korejom. Ovaj meksički vrač prošle godine je predskazao da će evro oslabiti i da će se recesija vratiti u razvijene zemlje, ali je, takođe, netačno prognozirao da će jedan latinoamerički lider biti ubijen.

Vaskez je 2008. netačno predskazao smrt američke pjevačice Britni Spirs.

Da je neka devojka mora moglo se prepoznati po nekom znaku na telu, nekom mladežu. Takođe more bi se mogle roditi od majke veštice. Međutim nije majka morala da bude veštica da bi dete postalo mora. Ukoliko bi se dete rodilo u crvenoj košuljici, to bi značilo da će postati mora, a nakon toga i veštica.

U nekim krajevima se praktikovalo spaljivanje i zakopavanje košuljice, međutim postojalo je verovanje u sudbinsku povezanost košuljice i deteta. Po tom verovanju spaljivanjem košuljice bi se moglo i dete ubiti. Takođe kad bi se priznalo da je neko mora, ta devojka bi izgubila svoje moći i postala kao i sve ostale devojke. Zato su babice, ukoliko se primeti da se dete rodilo u crvenoj košuljici, izlazile ispred kuće i vikale da je rođena mora ili veštica. Ovo bi moglo kompromitovati porodicu, pa se nekad izbegavalo.
Mora nije mogla da ubije čoveka kao što je veštica mogla. Ona ga je mogla samo mučiti. To mučenje se obično dešavalo noću, dok je čovek u snu. Tada bi mu dolazili zli sni, teško bi disao, jer bi ga mora gušila. Zato se i kaže da je neko imao noćne more, kad je loše i teško sanjao. More su pri svom kretanju i zlim radnjama nevidljive i mogu proći kroz bilo kakav otvor. Mislilo se da tada duša more luta u obliku muve. Kao zaštita od mora, kao i od većine mitskih bića, javlja se beli luk. U danima kada se smatralo da su more i veštice najaktivnije ljudi su se mazali belim lukom. Naročito su deca mazana lukom. Isto kao i veštice one nisu mogle da prođu pored izvrnute metle ili zabodenih oštrica u vratima. Verovalo se da ne trpe smilje i pelin. U zaštiti od mora su se koristile i razne vrste amajlija. Od more se moglo odbraniti i ako bi joj se oduzela kapa. Tada bi ona morala da radi sve što vlasnik njene kape zaželi, samo da bi joj vratio kapu.

1. Tebe smatraju za najvećeg domaćeg eksperta po pitanju teorije horrora kao žanra, kako pisanog tako i onog filmskog. Svojim romanom Naživo uspešno si se uvrstio i medju stvaraoce istoga. Otkud to interesovanje za horror, a naročito za Lavkrafta?

Horor volim otkad znam za sebe, još pre nego što sam i znao za taj pojam. Od malena sam najviše voleo bajke i fantastične priče – prvo one koje su mi pričali deda (po ocu) i baka (po majci), zatim one koje sam čitao u svakoj knjizi bajki naroda sveta do koje sam mogao da dođem. Naravno, najviše su me zanimale one sa čudovištima ili sa jezivim dešavanjima. Možeš misliti koliko sam bio oduševljen otkrivši Andersenove bajke, a naročito „Ružinog vilovnjaka“ koji mi je do dan-danas jedna od najlepših i najdražih priča. Na žalost, u ranim osamdesetim, kada sam počinjao da se zanimam za horor, nije bilo ni horor knjiga ni horor stripova kao danas, a televizija je imala samo dva kanala, i horore je prikazivala vrlo retko, u ciklusima od po 4-5 godišnje. Prvi takav koji pamtim išao je u leto 1982. Tada sam prvi put video NOĆ VEŠTICA (Halloween) – jedini horor film koji me je ikada uplašio. On mi je, privremeno, usadio strah od mraka i od senki , ali istovremeno i ljubav prema tom čudnom osećaju prijatne jeze za kojim sam tragao. Imao sam tada 9 godina, i može se reći da je gledanje NOĆI VEŠTICA za mene bilo otkrovenje moći horora. Tokom svojih tinejdžerskih godina nastavio sam da ganjam takve filmove, ali do njih je bilo vrlo teško doći sve do pojave videa, kada sam –krajem osamdesetih i početkom devedesetih- praktično progutao sve što je iole vredelo pažnje a tada se moglo naći u video-klubovima.
Za Lavkrafta sam prvi put čuo u leto 1986. kada sam pročitao epizodu stripa MARTI MISTERIJA pod nazivom „Kuća na granici sveta“. Bio sam oduševljen tom vrstom koncepta koji spaja mistiku, okultizam, paranormalne pojave, ludilo, mrak, i krajnje fantastične zamisli kosmičkih razmera. Da se razumemo, uprkos mojoj velikoj ljubavi prema NOĆI VEŠTICA, ja nisam naročiti ljubitelj slasher vrste horora: oduvek su me najviše privlačili horori sa mistično-zlokobnom atmosferom, sa natprirodnim nagoveštajima, i Lavkraft –onako kako sam ga doživeo u tom zaista izvanrednom stripu- ponudio je sve to, i još mnogo toga više. Naravno, u to vreme taj pisac još uvek nije bio prevođen na srpski, ali to se ubrzo promenilo, kada su tokom jedne jedine godine (1989-1990) objavljene čak četiri knjige sa većinom njegovih najznačajnijih priča. Direktan susret sa njima –kasnije i u knjigama na engleskom- samo je potvrdio moje slutnje, i pružio mi baš onakvu vrstu horora prema kojoj sam od malena imao najviše sklonosti. Kada sam, još kasnije, došao do zbirki njegovih pisama, do njegove biografije, studija o njemu itd, zainteresovao sam se za njega i kao čoveka, i shvatio da su njegov lik i njegovo delo jedna neraskidiva celina.
2. Kakva su ti iskustva sa višemesečnog studijskog boravka u Americi? Koliko je to tvoje putešetvije „tragovima Lafkrafta“ proširilo tvoje znanje o Lavkraftu i da li si možda otkrio neke do sada slabo poznate činjenice koje bi se njega ticale?
Zarekao sam se sebi da se u Srbiju neću vratiti a da ne posetim Lavkraftov Providens. Tako je i bilo: potkraj mog boravka na sasvim drugom kraju kontinenta (Berkli, Kalifornija) upoznao sam najvećeg živog eksperta za Lavkrafta – S. T. Džošija, koji je bio u San Francisku da bi promovisao jednu zbirku priča lorda Dansenija (takođe velikog Lavkraftovog uzora). Popričao sam kojih stotinak minuta s njim, a on me je uputio na izdavača iz Njujorka, Hippocampus Press, s kojim sam par meseci sarađivao kao copy editor. Oni su specijalizovani za izdanja Lavkrafta i njemu srodnih autora. Preko vlasnika te kuće povezao sam se sa udruženjem ‘Lovecraft in Providence’, i njihov predsednik me je pozvao da budem njegov gost tokom 4 dana koliko sam na kraju proveo u Providensu. On je bio moj vodič kroz grad, pokazao mi je brojne znamenitosti grada, naročito one vezane za Lavkrafta: kuće u kojima je stanovao, groblje na kome je (kao i E. A. Po pre njega) voleo da šeta, kuću koja je poslužila kao inspiracija za priču ‘Ukleta kuća’ (The Shunned House’). Posetili smo i Lavkraftov grob na Swanpoint Cemetery-ju, koje je, uzgred, najlepše groblje koje sam ikada video. Posebna povlastica bila je poseta Brown Univerzitetu, gde se čuvaju rukopisi iz Lavkraftove zaostavštine. Imao sam pristup vrlo retkim papirima i knjigama: pokazali su mi rukopise njegovih čuvenih priča, njegova pisma, knjige koje su mu pripadale… Na kraju sam sa svojim domaćinom, Bretom Raterfordom, otišao u jednodnevni izlet u Salem (čuven po lovu na veštice, ali i kao uzor za fiktivni gradić Arkam u HPL-ovim pričama) i Marblhed (stari priobalni gradić koji je HPL obožavao, i koji ga je inspirisao za brojne priče, a naročito ‘Festival’).
Da li sam iz svega toga saznao nešto drastično novo što dotad nisam? Pa, ne baš, ništa spektakularno.
Ali mi je bilo posebno važno da OSETIM atmosferu tih mesta gde je HPL živeo, gde se kretao, šetao, gde je meditirao, gde je stvarao, odakle je crpeo inspiraciju. U tom smislu mislim da sam ga bolje razumeo, i kao čoveka i kao pisca. U svakom slučaju, bilo je to jedno vanredno, unikatno iskustvo, i ja još uvek ne mogu da poverujem koliko sam sreće imao da vidim sve to što sam video, a što nije otvoreno za svakoga ko slučajno navrati tamo.

Dejan Ognjanović pored Lavkraftovog groba
3. Postoji puno polemika i spekulacija o autentičnosti Nekronomikona. Jedni dosta argumentovano dokazuju da je Nekronomikon Lavkraftova fikcija. Sa druge strane postoje i oni koji razvijaju razne teorije po kojima je Lavkraftt imao uvid u neke okultne knjige preko svoga oca i dede masona, zatim, po drugoj teoriji, posredstvom Sonje Grin sa kojom je živeo i za koju se tvrdi da se pre Lavkrafta zabavljala sa Aleisterom Kroulijem. Koliko takve teorije uopšte imaju nekog realnog osnova i treba li ih uzeti imalo za ozbiljno? Nevezano za to, kad već pominjemo Sonju Grin, ona je ostavila jednu jedinu horror priču i svoje memoare u kojima govori i o Lavkraftu. Da li si to čitao i kakva je vrednost toga što je ona napisala? Zna li se koliko je, ako je uopšte, ona uticala na Lavkrafta kao autora?
Nekronomikon kakav je opisivao Lavkraft je definitivno njegova fikcija: on je to neumorno ponavljao i ubedljivo argumentovao u svojim pismima, koja su sačuvana u ogromnom broju. Ja imam većinu njihovih postojećih zbirki pisama, pomno sam ih iščitao i zaista je –na žalost- više nego jasno da je Nekronomikon u potpunosti Lavkraftova izmišljotina za koju nije koristio nikakvu realno postojeću knjigu kao uzor.
Međutim, ono što je zanimljivo jeste da je ono što je on začeo kao fikciju vremenom preraslo u stvarnost, tako da danas imamo ne jedan već nekoliko verzija navodnog Nekronomikona, pa, u izvesnom smislu, Nekronomikon (više) nije samo fikcija. On je dokaz da dovoljno jaka volja može da proizvede materijalizaciju i nečega što (do tada) nije postojalo. Danas postoje čitave struje okultnih grupa i aktivnosti zasnovanim na Nekronomikonu i na Lavkraftovom mitosu, pa je malo problematično tvrditi da to „ne postoji“ – kad su ta bića i demoni i mitologije postali autentična stvarnost za tolike ljude.
Sonja Grin se nije zabavljala sa Krolijem, to je obično naklapanje; postoji indicija da je možda prisustvovala jednom njegovom predavanju u Njujorku, i to je sve. Lavkraft je za Kroulija znao samo iz novina, kao ozloglašenu zvezdu tračeva i skandala, i nije mu pridavao naročit značaj. Njegovo ime se u HPL-ovim pismima pominje samo jednom, u negativnom svetlu, iz koga se vidi da Lavkraft nije čitao Kroulijeve knjige, i da je o njemu „znao“ samo ono što i tadašnji prosečan čitalac novina.
Lavkraftova žena nije na njega imala nikakav kreativan uticaj: pre svega, ona sama nije bila pisac, niti je bila posebno naklonjena fantastici i hororu. Osim toga, ona je bila prilično prozaičnog uma, imala je mnogo više njuha za biznis nego za umetnost, i od Lavkrafta se i razvela zato što on nije hteo da je prati kada joj se pružila prilika za dobro plaćen posao u jednom drugom gradu. U svojim memoarima ona otkriva jednu ređe viđenu stranu Lavkraftovu, ali opet- ne očekujte ništa spektakularno. Koliko god ovaj pisac bio predmetom raznih mitova i glasina, njegov život je zapravo izvanredno dobro pokriven u smislu biografije, maltene se zna gde je bio i šta je radio svakog dana u svom životu posle svoje 30-te godine, tako da zaista nema mnogo mesta za lude teorije o njegovim vezama sa ne znam kakvim kultovima i okultistima i mračnim saznanjima. On je po prirodi bio duboko skeptičan prema okultizmu, i koristio ga je samo u metaforičke svrhe. Znam da ovo nije ono što bi njegovi čitaoci voleli da čuju, ali tako je. Dovoljno je pročitati njegova obimna pisma, ako već nećete da verujete Džošijevoj veoma detaljnoj biografiji: LOVECRAFT: A LIFE, koja je najbolja i najpotpunija biografija nekog čoveka koju sam ikada čitao.
4. Koliko je Arhur Meken uticao na Lakrafta i da li je poznato da li su njih dvojica ikada bili u kontaktu? Meken je kod nas slabo prevodjen, mislim samo jedna zbirka prčèa koja je izašla, ako se ne varam, u Zagrebu tokom osamdesetih. Budući da si dosta angažovan na domaćoj sci fi/horror sceni imaš li nekih informacija o tome da li se planira i neko prevodjenje i izdavanje i Mekena?
Meken je mnogo uticao na Lavkrafta, pre svega svojim slobodnim korišćenjem postojećeg folklora (velškog) i ezoterijske tradicije za gradnju fiktivnih mitova i međusobno povezanih priča – naročito onih sa temom veštičarstva (mada je za potonju tematiku Lavkraft više koristio lokalnu, američku tradiciju: pisce poput Hotorna, i istorijske dokumente o salemskim vešticama). Za razliku od Lavkrafta, koji je sebe nazivao ciničnim materijalistom, Meken je imao izraženu mističnu crtu (uostalom, bio je i član Zlatne Zore). Uprkos velikom poštovanju koje je HPL imao za Mekena, nikada se nisu ni sreli pa čak ni dopisivali. Od svojih velikih uzora, lično je video samo Dansenija kada je držao neko predavanje u Providensu, u vreme kada je Lavkraft bio vrlo mlad i stidljiv, i nije se ni usudio da priđe svom velikom uzoru.
Jedina zbirka Mekenovih priča kod nas jeste PLAMENA PIRAMIDA (Grafički Zavod Hrvatske, 1988), zbirčica od tri priče, sa predgovorom H. L. Borhesa. Postoji jedan mali izdavač koji je nedavno objavio zbirku KTULU PRIČE, i on jeste zainteresovan da izda Mekena, ali tek za 9 godina, kada isteknu prava na njegove priče.
5. Pomenuo si Densenija kao veliki Lavkraftov uzor. Poznato je da je Lavkraft bio uzor i inspiracija mnogima, šta više postojao je čitav takozvani lavkraftovski krug autora od kojih su neki kasnije proširili Ktulu mitove. Od tih autora, a ti ćeš me ispraviti ako gršim, naša publika je imala priliku da se bolje upozna samo sa Robertom Hauardom čijeg je Konana novosadski Forum u, koliko se sećam, prilično lošem prevodu objavljivao u vidu pisanih romana koji su se prodavali na trafikama. Koga bi ti iz tog Lavkraftom inspirisanog kruga autora izdvojio kao najzanimljivijeg? Da li se možda u skorije vreme pojavio još neko kvalitetan i zanimljiv, a da piše inspirisan Lavkraftom?
Hauard jeste najpoznatiji po Konanu, ali je svoje najbolje horor priče dao u ciklusu o Solomonu Kejnu, kao i u pričama u kojima je direktno posezao za motivima sličnim Lavkraftovim. Ništa od toga, koliko ja znam, nije prevedeno na srpski, iako tu ima odličnih priča.
Lavkraft je ne samo po meni najbolji XX-vekovni horor pisac, nego je definitivno najuticajniji. Postoji veliki broj antologija priča u njegovom stilu, sa nastavljačima njegove vrste horora. Iako tu ima mnogo bezličnih epigona, sasvim je respektabilan i broj onih promišljenih i talentovanih pisaca koji na inteligentan i dosledan način nastavljaju njegovo delo. Najvernijeg potomka Lavkraft sasvim sigurno ima u Tomasu Ligotiju, piscu koji sa Lavkraftom ne deli samo bliske motive i teme, nego – što je mnogo bitnije- svetonazor i stil života: dakle, jedan potpuni autsajder i čudak. Zbog toga on nije neka velika žanrovska zvezda, i nikada ne može očekivati masu fanova poput populističkih Kingova i Barkera i Simonsa, ali za kult svojih posvećenika on je zaista veliki umetnik mraka i pronicljivi proučavalac zabitih kutaka ljudskog iskustva i ljudskog uma. Jedna jedina Ligotijeva priča prevedena je do sada na srpski (srećom, možda najbolja njegova): „Poslednja harlekinova gozba“, u MONOLITU 9.
6. Osvrnimo se malo i tvom ličnom stvaralaštvu. Odakle si crpeo inspiraciju za svoj roman Naživo?
Na žalost, inspiracije za taj roman bilo je i previše. Horor je bio svuda oko mene, i svih nas, tokom devedesetih. Geneza ovog romana je vrlo komplikovan proces. Ukratko, postoje 3+1 korena njegovog nastanka:
U razmaku od samo nedelju dana te sudbonosne 1995. sam
1. po prvi put gledao Cronenbergov VIDEODROME
2. pročitao u novinama tekst o bosanskim snuff filmovima (citiran u romanu)
i 3. čuo od mog tadašnjeg prijatelja priču o privatnim erotskim video-snimcima i raznim manipulacijama s njima (skrivena kamera, ucene itsl.). Podrazumevajući bedak bio je pojačan zbog klanice u okruženju, zbog pada Knina a ubrzo i bombardovanja Republike Srpske, i iz mog gneva-frustracije-fascinacije smesta se oblikovalo JEZGRO priče. Neki hintovi iz razgovora s jednim prijateljem iz Prištine (koji se takođe našao u romanu) dodatno su me inspirisali za okultističku teoriju zavere, koju sam uobličio svojim instinktom i imaginacijom, uz malo naslanjanje na privatno-modernizovan Cthulhu mythos Lavkrafta, mog non-plus-ultra pisca, uzora i idola.
Ipak, ta prva ruka nije imala zadovoljavajući udar, nije bila dobro organizovana, i stajala je u rukopisu nekoliko godina – sve dok se nije desio onaj +1 momenat – moj boravak u Prištini tokom 3 meseca NATO bombardovanja 1999, u svojstvu silom-regrutovanog branika otadžbine. U tom sugestivnom ambijentu i u atmosferi nadrealizma, sa bizarnim snovima ispresecanim noćnim uzbunama i još noćnijim dežurstvima u mrklom mraku, rodila se poenta, odnosno kulminacija i smisao inicijacije mog Dejana: tu ima koren apokaliptička atmosfera romana koju sam shvatio da moram da postignem…
Tako sam na ovoj finalnoj verziji radio u periodu 2000-2003. i tek u leto 2003. (8 godina nakon prve ideje i opširne skice) roman je finalizovan, i spreman da izađe pred probranu publiku u jesen te godine. Ja sam tada bio u Americi, tako da nisam mogao da ga lično ‘guram’ i promovišem. On nije imao nikakav marketing, a distribucija je bila vrlo loša, u samo nekoliko knjižara u Beogradu. Ko ga je video – video je, ko je saznao (uglavnom preko interneta, na forumima na kojima ordiniram) – saznao je… I kult je počeo da raste…
7. Da li znaš da je bilo i onih koji su pomislili da je Naživo zapravo dokumentarni zapis i da stvarno postoji ona video kaseta? Budući da je posle Rata svetova i ono što bi delovalo nemoguće postalo moguće, koliko je, sa stanovišta autora, fascinantna ta ideja da zapravo može svojim delom da manipuliše masama.
Nisam ga pisao da bih bilo kime manipulisao, ali bio sam svestan tog poigravanja stvarnošću i mogućih rezultata. Ja sam vrlo svesno, gotovo mazohistički, iskoristio samoga sebe za gradnju tog glavnog lika, iako roman ni u kom bukvalnom smislu reči nije autobiografski, niti taj Dejan iz romana zaista previše liči na mene. Ja sam roman pisao vrlo sebično, za sebe, i čak pomalo snobovski očekivao da će da od sebe ODBIJE većinu čitalaca: iznenađuje me da je toliki broj ljudi priznao da je bio uvučen u priču o tom netipičnom liku i u sav taj mrak i glib perverzija i entropije. Tom uvlačenju svakako je pomoglo moje baratanje ambijentom i uhvaćenim istorijskim trenutkom na takav način da se granice fikcije i stvarnosti spajaju i poništavaju. Lavkraft je radio to isto koristeći postojeće mitove i legende i srednjevekovne spise i okultne autore da bi na njihovim leđima izgradio sopstvenu mitologiju. To sam uradio i ja, trudeći se da očuvam svoj identitet, odnosno da se sve to ne pretvori u nekakvo klinačko oponašanje, jer ovaj roman je ponikao iz dubina mene, napisan je vrlo iskreno, i trudio sam se da izvestan dug svojim uzorima opravdam i ne učinim roman jednim velikim zbirom citata i omaža. Kad ga sada gledam sa određene distance, čini mi se da sam prilično uspeo u tome.
8. Planira li se i nastavak Naživo i da li ima još nekih projekata na kojima radiš?
NAŽIVO je od samog starta bio zamišljen kao deo jedne veće priče. To mi je postalo jasno u Prištini 1999. kada sam –tokom dugih noćnih stražarenja u mrklom mraku hodnika T.C. ‘Boro i Ramiz’ – do kraja domislio kuda ta priča zapravo vodi. Znači, NAŽIVO je pisan svesno sa idejom da će ta priča biti nastavljena. Taj roman je samo jedna faza u procesu koji ima mnogo šire i dublje implikacije. One će se bolje videti u drugom delu, pod naslovom PROKLETIJE, koji se dobrim delom zaista i dešava u kosovskim Prokletijama. Taj roman ja ponekad opisujem kao U SRPSKIM PLANINAMA LUDILA. Ipak, proći će nešto vremena dok on ne bude napisan: za razliku od NAŽIVOG koji je bio intimna priča sa jednim glavnim junakom i svetom oko njega koji je u suštini moj svet i ne zahteva neko posebno istraživanje, PROKLETIJE imaju mnogo veći raspon, više likova, više narativnih tokova, više lokacija i složeniju zaleđinu koja zahteva vrlo komplikovano čeprkanje po nekim ne baš dostupnim izvorima (istorijskim, mitološkim, ezoterijskim, geografskim, geološkim, vojnim…). Biću presrećan ako knjiga bude napisana do kraja 2009.
U međuvremenu radim na brojnim projektima, ali na žalost nijedan nije prozne prirode. Neki od tih projekata su:
NOVI KADROVI: Skrajnute vrednosti srpskog filma (Zbornik eseja koji sam priredio sa Ivanom Velisavljevićem, na temu prevrednovanja tradicije srpskog filma); NEKRONOMIKON (izbor najboljih priča H.F. Lavkrafta; moj je izbor, redakcija prevoda, uvod, pogovor i sav propratni kritički materijal); GOTSKI MOTIVI U DELU E. A. POA (magistarski rad, Filozofski fakultet, Niš); STUDIJA STRAVE (Zbirka eseja o horor žanru u književnosti i na filmu, uglavnom ranije objavljivanih u stručnoj periodici, ovog puta u redigovanim verzijama); GRADAC: LAVKRAFT (Priređivanje specijalnog broja časopisa GRADAC u potpunosti posvećenog H. F. Lavkraftu); KNJIGA O ĐORĐU KADIJEVIĆU (Monografija posvećena ovom reditelju); PREDAVANJA O HOROR ŽANRU U DOMU OMLADINE, mart-jun 2008; UVOĐENJE MLADOSTI (Zbornik eseja koje izdaje Filmski Centar Srbije u saradnji sa web magazinom KinoKultura; tu je i moj esej ŽANROVSKI FILMOVI U NOVIJOJ SRPSKOJ KINEMATOGRAFIJI); Priređivanje temata o piscu EMBROUZU BIRSU za časopis GRADINA (Sadržaće Birsove kratke eseje i napise, i tekstove o njemu, uključujući i moj uvodni esej).
Pored toga, nastavljam da pišem za BETON (http://www.elektrobeton.net ), POPBOKS (www.popboks.com), PRESSING (http://www.pressing-online.com), KUNG FU CULT CINEMA (http://www.kfccinema.com), BEYOND HOLLYWOOD (http://www.beyondhollywood.com ) itd. U najavi su i davno spremljeni brojevi magazina ZNAK SAGITE gde takođe imam obilje tekstova.
I najvažnije – sajt http://www.dejanognjanovic.com/ na kome mogu da se nađu moji radovi – eseji, kritike, prikazi, i razne druge vrste napisa, uključujući i putopis iz Providensa itd. Tu su i stalne vesti, kao i forum namenjen svim ljubiteljima horora pa – svratite!
9. Hvala ti na odgovorima i na tvom vremenu i za kraj jedno malo drugačije pitanje od predjašnjih. Naime, mi smo se sretali na nekim čudnim mestima i zanimljivim alternativnim koncertima. Stoga da li bi bio ljubazan da nam navedeš 5 albuma koje si najviše slušao u poslednje vreme?
Pre svega, moram da priznam da muziku ne pratim onako pomno kao film i književnost, niti sam neki preterani ekspert za nju. Vrlo neredovno i sporadično pratim šta novo izlazi, koji su najnoviji albumi itsl. Zbog toga stvari koje sam slušao u poslednje vreme uopšte nisu neke najnovije i najaktuelnije stvari, već ono što sam u relativno skorašnjem periodu nabavio i čemu sam se češće vraćao. Sticajem okolnosti, zapažam da su to većinom stvari iz 2006.
Dakle:
ARCHON SATANI –Mind Of Flesh And Bones -Remastered
DEUTSCH NEPAL – Erotikon -Limited Edition
FLINT GLASS – Nyarlathotep
MULPHIA – Darksides
VARIOUS: NOISE TERROR VOLUME ONE (Controlled Collapse, Insekt, Leatherstrip, Suicide Commando…)
Na kraju, hvala i tebi na pozivu za ovaj intervju, i pozdrav posetiocima tvog sajta.

NAGRADE KOJE JE DEJAN OGNJANOVIĆ DO SADA DOBIO:
I nagrada za književnu kritiku (MI NISMO BOLESNI), na konkursu časopisa Gradina iz Niša, za 2004. godinu (ravnopravno podeljena između tri prvonagrađena)

III nagrada na konkursu časopisa Ulaznica za 2005. za esej HOROR, IMENOVANJE NEISKAZIVOG

I nagrada na konkursu časopisa Ulaznica za 2006. za esej SRPSKI HOROR FILM IZMEĐU METAFORE I STVARNOSTI

Nagrada za najbolji neobjavljeni rukopis (oblast: esejistika) na konkursu za ediciju ‘Istok-Zapad’, Matična biblioteka ‘Svetozar Marković’, Zaječar, 2006. za rukopis Faustovski ekran.
IZVOD IZ BIBLIOGRAFIJE DEJANA OGNJANOVIĆA:

ROMANI:
1. Naživo, Prosveta, Niš, 2003, (lat.), 230 str.

KNJIGE (ESEJISTIKA I KRITIKA):
1. Faustovski ekran: đavo na filmu, Matična biblioteka ‘Svetozar Marković’, (edicija ‘Istok-Zapad’), Zaječar, 2006.
2. U brdima, horori: srpski film strave, Niški Kulturni Centar, (edicija ‘Tragači’), Niš, 2007.

PREVODI SA ENGLESKOG (KNJIGE):
1. Lari Gonik, Crtani vodič kroz seks, Paramecijum, Beograd, 2005.

PREVODI NA ENGLESKI:
-’Deja Vu (Vec Vidjeno)’, u: Steven Schneider (ed.), 100 European Horror Films, British Film Institute, London, 2007. (esej)
-’Goran Markovic’, u: Steven Schneider (ed.), 501 Movie Directors, Quintet, 2007. (esej)
-’James Whale’ u: Steven Schneider (ed.), Quintet, 501 Movie Directors, 2007. (esej)
-’Sogo Ishii’ u: Steven Schneider (ed.), 501 Movie Directors, Quintet, 2007. (esej)
-’Jan Svankmajer’ u: Steven Schneider (ed.), 501 Movie Directors, Quintet, 2007. (esej)
-’Alejandro Jodorowsky’ u: Steven Schneider (ed.), 501 Movie Directors, Quintet, 2007. (esej)
-’Kim Ki-Duk’ u: Steven Schneider (ed.), 501 Movie Directors, Quintet, 2007. (esej)
-’Kaneto Shindo’ u: Steven Schneider (ed.), 501 Movie Directors, Quintet, 2007. (esej)
-’Serbian Horror between Metaphor and Reality’ in: Steven Schneider (ed.), Fear Without Frontiers (II edition), FAB Press, 2008.
OBJAVLJENA KRATKA PROZA:
1. ‘Inkubacija’, Gradina, Niš, br. 2, 2004, str. 179-189.
2. ‘In Vivo’ (odlomak iz romana), Gradina, Niš, 9-10-11-12, 2001, str. 269-272.
3. ‘Vanredno stanje’ u: Ulaznica, Zrenjanin, br. 193, decembar 2004, str. 45-49. (http://www.art-anima.com/d/price/vanredno.html )
4. ‘Nemrtvi’ u: Politikin zabavnik, Politika, Beograd, br. 2726 (07.05.2004.), str.56-57.
5. ‘Smrt je zarazna bolest ‘ u: Tamna Zvezda (spec. izdanje časopisa PRESSING, br. 47, april 2005), str. 18-19. ( )
6. ‘Mastilo’ u: Trash, br. 3, god. III, Niš, 2006, str. 110-112.
7. ‘Ko kosi a ko vodu nosi’ u: Gradina, Niš,
8. ‘Metak u čelo’ u: Đorđe Otašević (prir.), Alisa u zemlji priča: Najlepša ostvarenja sa V konkursa za najkraću kratku priču, Alma, Beograd, 2006. str. 97

KNJIŽEVNI ESEJI:
1. ‘Nekrofilija – nekad i sad’, Znak sagite, br. 5, Beograd, 1995. str: 749-761
2. ‘H.F. Lavkraft – skica za portret’, u: Znak sagite, br. 5, Beograd, 1995. str. 762-764.
3. ‘Horor – imenovanje neiskazivog’, u: Ulaznica br.198, Zrenjanin, 2005, str. 68-86.
4. ‘Nastanak gotika kao žanra’ u: Plima plus, Cetinje, br. 48, zima 2004. str. 137-174.
5. ‘Izvan ovog univerzuma’ (pogovor) u: H.F. Lavkraft, Nekronomikon, Trifid, Beograd, 2007.
6. ‘Politika tela i estetika straha’, u: Polja br.439, maj-jun 2006. str. 35-47. (http://polja.eunet.yu/polja439/439-3.htm)
7. (sa Violetom Stojičić) ‘The Influence of Jargon in Lexical Borrowing’, Philologia, br. 4, Beograd, 2006., str.41-48

Običaj poznat pod imenom „čaupadi“ već vekovima je na snazi u zapadnim delovima Nepala. Prema tom običaju, žene koje imaju menstruaciju ili su se nedavno porodile ne smeju da imaju bilo kakav kontakt sa muškarcima niti da učestvuju u uobičajenim porodičnim aktivnostima. Prisustvovanje verskim obredima takođe je zabranjeno.

Iako mnogi smatraju da izolacija vodi u depresiju pa čak i navodi žene na samoubistvo, „čaupadi“ se i dalje primenjuje bez izuzetka. Tako je trinaestogodišnja Sarashvati Bisvokarma zbog menstruacije bila primorana na nedelju dana u šupi.

„Ovde moram da provedem još jednu noć. Nije mi prijatno. Prve večeri sam bila veoma usamljena i uplašena“, rekla je devojčica, sedeći na slamnatoj prostirci u svom mračnom skrovištu. Ovo je prvi put da je Sarashvati bila proterana u šupu koja je jedva dovoljno velika da se u njoj legne.

„Nije mi dozvoljeno da ulazim u kuću. Ne smem da se kupam niti da jedem meso i mlečne proizvode. Kada sam gladna, majka me pozove na vrata šupe i doda mi hranu“, objasnila je devojčica.

Sud je 2005. godine doneo zakon kojim se zabranjuje „čaupadi“, ali uprkos tome njega i dalje praktikuje većina stanovništva. Muškarci smatraju da bi žene koje imaju menstruaciju mogle da donesu nesreću u njihov dom i uprljaju sve što dotaknu.

Čandrakala Nepali
Sedamnaestogodišnja Čandrakala Nepali deli sudbinu svoje mlađe sunarodnice. Iako je kao najstarije dete zadužena za brigu o mlađoj braći i sestrama, ona svakog meseca po sedam dana uopšte ne sme da ih viđa. „Iz šupe smem da izađem samo kada skupljam drva za ogrev. Plašim se kada sam unutra. Ima insekata a plašim se da bi mogla da uđe i neka zmija“, kaže Čandrakala.

Ništa drugačije se ne ponaša ni tridesetogodišnja Pašupati Kuvar, koja tvrdi da će običaj preneti i na svoje ćerke. „Neki misle da je to pogrešno, ali ako to ne učinim, moj bog će biti ljut“, rekla je ona.

U januaru prošle godine dve žene su nađene mrtve u šupi, nakon što je temperatura pala ispod nule. Zabeležen je i slučaj petnaestogodišnje devojčice koja je umrla od dijareje za vreme izolacije.

Ministarstvo obrazovanja Nepala nada se da će podići svest o higijeni u toj zemlji. Zahvaljujući kampanjama humanitarnih organizacija kao što je UNICEF, situacija se polako popravlja, pa sada pojedine žene umesto u šupi borave u posebnoj prostoriji koja se nalazi u sklopu kuće.

- U veštičarstvo ste inicirani 1964. kada ste imali samo 16 godina. Možete li nam reći nešto više o razdoblju pre toga? O svom detinjstvu? Jeste li imali neke posebne parapsihološke sposobnosti i kako je vaša porodica na to reagovala?

Veliki uticaj na moja duhovna gledišta imalo je školovanje unutar ženskih samostana, posebno na sklonost ka ceremonijalnim ritualima. Najdraži ritual oduvek mi je bio ritual blagosljanja. Smatram da taj ritual ima sličnosti sa prehrišćanskom , verojatno egipatskom procesijom Bogu Sunca. Baza rimokatoličkog rituala/verovanja je transmisija hleba i vina u Boga, i to je jedan izvanredan i poseban čin koji nepobitno pomaže magičnoj praksi da ostane privlačna. Moje je detinjstvo blagoslovila majka umetnica i njezini očaravajući prijatelji. Međutim nisu svi majčini saradnici bili prijateljski nastrojeni prema deci. Ja sam bila nespretna, smetena devojčica i teško sam komunicirala sa drugima. Mogla sam da vidim auru koja bi mi rekla istinu o kontradiktornom značenju reči koje su obilato izlazile iz usta ljudi koji su se pretvarali da imaju dobre namere. Ovom želim da kažem da pojedinci koji su tražili duhovni napredak i uživljavali se u tu ulogu, nisu činili ništa više od razgovora o tome. Kada se dolazilo do stavljanja duhovnosti/dobrote u ovozemaljsku praksu činilo se da su izgubili mogućnost korištenja mentalnog kapaciteta i svojih ruku. Pretpostavljam da je sudbina pred mene postavila ovu poduku i primer čemu ne bi trebalo težiti.
- Kako ste se osećali nakon inicijacije? Možete li nam reći koliko čin inicijacije može biti dramatičan i što se zapravo dešava tokom čina?
Inicijacija u misteriju veštičarstva za mene je bila posebno, nadprosečno iskustvo. Odjednom sam primila sva tri inicijacijska stupena. Osećala sam se sjajno i imala sam tako puno pitanja o samom ritualu. U posljednjih četrdesetak godina imala sam prilike da se osvedočim o dejstvu inicijacije na druge. Uprkos mnogim sličnostima niko inicijaciju ne doživljava na jednak način. Inicijacija je simbolično odnosi na smrt i ponovno rodjenje. Smrt starih unapred postavljenih ideja koje umiru i postaju deo prošlosti, bez svesnosti koju inicijacija budi. Svaki inicijat je drugačiji i inicijaciju doživljava na individualan način. Postoji puno pisanih izvora koji govore o efektima inicijacije. Inicijacija ne može biti poništena.
- S obzirom na Vaše iskustvo, kako je inicijacija uticala na pojedince koji su kroz nju prošli? Da li su inicijacijom postali snažnije, potpunije osobe, svesnije vibracija svijeta?
Da inicijacija omogućava duhovnu promenu, koja može nastupiti istinskim pozivom, praksom i delovanjem inicijata.
- Da Vas citiram: “Smatram da Umeće nije za decu. Doista mislim da nije. Imala sam priliku i previše puta vidjeti odrasle ljude uznemirene nakon ulaska u svet vještičarstva.“ Možete li mi dati primer takvog iskustva i praktični savet oko stvari koje bi trebalo izbegavati?
Deo prakse u veštičarstvu jeste izvođenje rituala sa svesnom namerom i željom da se iskuse neobična stanja i realnosti bića. Inicijacija u veštičarstvo nije za svakoga i ne bi se smela olako shvatiti. Smatram da je krajnje neodgovorno u magične rituale uključiti decu ili labilne osobe. Međutim svi imaju pravo sudelovati u sezonskim slavljima i veselim potvrdjivanjima Drevnih Božanstava.

- Inicirani ste u egipatske misterije. Možete li nam o tome nešto više reći? Ako su naše informacije točne, upoznali ste Alexa Sandersa još kao dete, te ste ga ponovo sreli kad Vam je bilo 14. Alex se doima kao vrlo harizmatična osoba, i bilo bi vrlo zanimljivo čuti kakav je dojam Alex ostavio na Vas?
U egipatske misterije inicirana sam vrlo mlada. To sam iskustvo odlučila opisati u autobiografiji “Fire Child” – “Dete vatre“. Alex je bio redoviti gost u kući mojih roditelja kad sam bila dete. Godine 1945. moja majka i Alex su zajedno radili u farmaceutskoj kompaniji gde su postali dobri prijatelji. Moj otac, nasilan čovjek, nije voleo Alexa i redovno ga je oslovljavao sa “taj jadni slabić”, što je rezultovalo smanjenjem Alexovih poseta. Nakon očeve smrti majka je ponovo pozvala Alexa, koji je bio veštac, na jednu od svojih nedeljnih večernjih sedeljki. U običnom se društvu, van bajki, retko govorilo o vešticama bila sam više nego uplašena. Zamišljala sam ga kao ružnog, grbavog muškarca s bradavicama, a ni šiljati šešir me ne bi iznenadio. Bio je srednje visine, malo je ćelavio i imao je tople smeđe oči; u 35-oj Alex Sanders učinio mi se drevnim. Alex se pokazao kao šarmantna, prizemljena i vrlo produhovljena osoba. Svetac i ujedno veštac. Praktikovao je meditaciju, isceljivanje i bavio se humanitarnim radom, posebno sa slepima. Alex je bio harizmatik; čaroban čovek koji je uticao na ljude. Njegov humor, velikodušnost, duhovnost i toplina bili su izuzetni; što je često izazivalo zavist i predrasude među njegovim suparnicima. Njegova je pronicljivost bila neverovatna, a isceliteljske sposobnosti vredne poštovanja. Alex je uživao publicitet, iako je bio vrlo rezervisana i sramežljiva osoba. Alex je bio tipični mag i bio je vrlo skroman po pitanju vlastitih želja.
- S Alexom imate dvoje dece, Maju i Viktora, da li se i oni takođe bave veštičarstvom?
Ni Viktor ni Maja nisu imali želju da pristupe veštičarstvu. Maya je uspešna poslovna žena, a Viktor radi u svetu muzike. Oboje su proučavali duhovne pravce i sa tim u skladu i žive.
- Možete li nam reči osnovnu razliku između Gardnerove i Alexandrijske wicce? Što mislite o ceremonijalnoj magiji?
U pravom smislu riječi uživala sam u ceremonijalnoj magiji. Jednako sam uživala u radu sa prirodnom magijom i vještičarstvom . Uvijek sam poticala studente da uče o raznim magičnim sistemima. Nije neophodno ni preporučljivo kombinirati magične sisteme. Razlika između Aleksandrijskog i Gardnerovog vještičarstva je velika. Svaka grupa razvija individualne izraze i tehnike rituala i magije, međutim osnovni sigurnosni ključ i okultni zakoni odnose se na sav okultni rad.
- Da li još uvek imate koven? Da li još uvek podučavate ljude veštičarstvu?
Tokom više godine radila sam sa Starešinama Umeća iz raznih tradicija. Ritualna praksa u veštičarstvu donosi ispunjenje i neizmernu radost za sve nas. Mi delimo svoje znanje i prenosimo ga učiteljima koji rade u otvorenim i tajnim krugovima Boginje. Ljudi s kojima radim stari su 50 ili više godina, neki od njih pomalo mrzovoljni uskoro su se u potpunosti stopili s misterijem kroz humor koji je neizbježan kad se koven susreće u ljubavi i poverenju.
- Koliko su žive legende o drevnim bogovima i duhovima prirode na području gde sada živite?Jeste li imali kakvo zanimljivo iskustvo te vrste nakon preseljenja iz Londona?
Snowdonia je doista magična zemlja prepuna legendi. Više godina radila sam s vešticama s područja Welsa. Svaki je krug bez obzira na mesto fascinantan. Sada radim sa potocima, jezerima i stienama, od kojih svaki ima svoj duh ili ime koje je stari Wels poznavao. Jednom kad sam radila na jezeru sredinom noći za vreme punog meseca, ugledala sam potpunog stranca koji je povikao da je jezero u blizini „jezero Majke“. Znanje uvek dolazi onima koji žele znati.
- Možete li nam reći zašto je naslov Vaše autobiografije „Fire Child“ – „Dete vatre“? Koji su bili Vaši dojmovi za vrijeme promocije i da li je atmosfera bila magična? Da li su među posetiteljima bili samo wiccani i pagani ili su događaju prisustvovala i druga nevidljiva bića?
Prošle godine 2007. u Americi, srela sam mnogo iskrenih sveštenice i sveštenika koji su želeli znati prošlost Alexa i mene. Nisu se bojali postavljati najdelikatnija pitanja. Shvatila sam da oni imaju pravo znati i da imam odgovornost obznaniti svoj pogled na događanja. Pre toga kontaktiralo me nekoliko velikih izdavačkih kuća, međutim želela sam izdavača koji će razumeti da neću prodati dušu sklapanjem ugovora. Mogg Morgan je bio savršeni izdavač, hrabar, ljubazan i čvrst. Knjigu sam nazvala ‘Dancing with Destiny’. Mogg, čovek kojeg sam zamolila da knjigu objavi, predložio je drugi naslov za knjigu, ‘Fire Child’.Ovaj je naslov imao smisla s obzirom da je većina mojih magičnih iskustva imala veze sa elementom vatre. Promocija je bila zabavni događaj sa odličnom, veselom atmosferom. Utiske koje sam iznela na web-stranici takođe su bili puni šala. U osnovi, posetitelji su bili magovi, veštice i oni koji nisu bili inicirani, ali su želeli pročitati knjigu. Odlično iskustvo je bilo videti toliko mnogo prijatelja.

- Tokom 60-ih i 70-ih bili ste meta paparazza. Vaše fotografije su preplavile tabloide. Da li ste se osjećali kao slavna osoba i da li Vas je to pogađalo?
Nikad se nisam osećala kao slavna osoba, iako sam uživala u takvom tretmanu u vreme istupanja na veštičjim i paganskim skupovima. Alex je uvek uživao u pažnji javnosti s obzirom na to da je bio rođeni zabavljač. Ja nisam uživala u takvoj atmosferi i s vremena na vreme mi je medijska pažnja smetala, međutim Alex je bio uveren da je publicitet neophodan da se Umeće iznese u moderni svet.
- Postoji li neka čarolija za ovako dobar izgled? :)
Ne, ne postoji.
- Moram priznati da izgledate odlično. Da li je to zbog genetike ili životnog iskustva?
Hvala ti, verojatno je za izgled zaslužna genetika i nastojanje da se živi kvalitetno, pozitivno razmišlja i naravno puno smeha.
- Imate li kakav savet za mlade ljude s područja Balkana koji se interesuju za veštičarstvo?
Umeće se menja/evoluira, a moje je znanje ograničeno s obzirom na raznolike svetske prakse. Međutim, mudro je slušati unutrašnji glas kad se traži inicijacija. Ako postoji bilo kakva sumnja nemojte joj pristupiti.
Maxine, hvala Vam.

2. Civilizacija Maya u Centralnoj Americi bila je najnaprednija civilizacija u usporedbi s vremensko/tehnološkim znanjem. Njihov glavni kalendar je najtočniji na planeti. Nikad nije pogriješio. U stvari, imali su 22 kalendara ukupno, pokrivajući mnoge cikluse vremena u univerzumu i našem solarnom sistemu. Neki od tih kalendara će tek biti objavljeni.

3. Majanski peti svijet je završio 1987.g. Šesti svijet počinje 2012.g. Dakle, mi smo trenutno „između svjetova“. To vrijeme oni zovu „Apokalipsa“ ili otkriće. To znači da će realna istina biti objelodanjena, odnosno otkrivena. To je također vrijeme za nas da poradimo na „našim stvarima“ individualno i kolektivno.

4. Majanski 6. svijet je zapravo prazan. To znači da je na nama, kao kreatorima ( ne jedinim ), da počnemo kreirati novi svijet i civilizaciju koju sada želimo.

5. Maje su također rekli da ćemo do 2012.g.-
- odbaciti tehnologije koje sad poznajemo.
- odbaciti vrijeme i novac.
- ući u 5. dimenziju poslije prolaza kroz 4. dimenziju. ( 5. dimenzija je u stvari 4. denzitet )
- planeta Zemlja i solarni sistem će ući u galaksijsku sinhronizaciju sa ostatkom Univerzuma.
- naša DNA će biti „unaprijeđena“ ( ili reprogramirana ) iz centra naše galaksije. ( Hunab Ku )
„Svatko na ovoj planeti mutira. Neki su svjesniji od drugih. Ali svakome se to dešava.“ – Vanzemaljska Misija Zemlje.

6. 2012.g. ravnina našeg solarnog sistema će se izjednačiti sa ravninom naše galaksije, Mlječnog Puta. Taj ciklus traje 26000 godina od početka do završetka. Virgil Armstrong također govori da će se druge dvije galaksije izravnati sa našom u isto vrijeme. Svemirsko događanje!

7. Vrijeme se u stvari ubrzava ( ili raspada ). Tisućama godina Schumann-ova rezonancija ili puls ( kucanje srca ) planete Zemlje je bila 7,83 ciklusa po sekundi, vojska je to uzimala kao vrlo pouzdanu referencu. Međutim, od 1980.g. ta rezonancija polako raste. Sada je preko 12 ciklusa po sekundi ! To znači da je to ekvivalentno s vremenom od manje od 16 sati po danu umjesto „starih“ 24 sata.

8. Za vrijeme Apokalipse ili vremena „između svjetova“ mnogi ljudi će iskusiti mnoge osobne promjene. Te promjene će biti mnogobrojne i varijabilne. To je sve dio onoga radi čega smo ovdje da bi to doživjeli i iskusili. Primjeri mogu biti razni, od prekida nekih veza, seljenja na druge lokacije, promjena posla, pa sve do promjena u načinima razmišljanja, promjena DNA ( vraćanje neaktivnih dijelova natrag u funkciju ),…itd.

9. Zapamtite, u svakom danom momentu mi radimo male ili velike odluke. Svaka odluka je bazirana na ljubavi ( ljubav ne kao kemijska reakcija našeg tijela, već pravo značenje ljubavi = svjetlo = znanje ) ili strahu ( mrak = suzbijanje znanja = manipulacija ). Odaberite ono što vam dolazi iz vaše intuicije, ne intelekta, slijedite vaše unutrašnje želje. Prilagodite se.

10. Misaone forme su vrlo važne i utječu na naš svakodnevni život. Mi stvaramo našu realnost sa našim mislima. Ako mislimo negativno o drugima, to ćemo i privući. Ako pak razmišljamo pozitivno, privući ćemo pozitivne ljude i događaje. Dakle, budite svjesni svojih misli i eliminirajte nepotrebne negativne ill osuđujuće misli.

11. Budite svjesni da je većina medija kontrolirana od strane manjine. Koristite moć rasuđivanja! Potražite sakrivene motive i planove. Zašto je baš ta informacija dana vama? Što je „njihov“ stvarni plan? Da li je to slučaj problem-reakcija-solucija? Da li „oni“ kreiraju problem da bi vi reagirali i zahtjevali rješenje tog problema, pa će vam „oni“ ponuditi njihovo rješenje? Rješenje je ono što su „oni“ na početku i željeli!

12. Zapamtite da se gotovo ništa ne dešava slučajno. Svi događaji su isplanirani od nekih agencija ili bilo čega drugog. Ali, unatoč tome, baš je predivno vrijeme za biti „živ“ ovdje u ovo vrijeme!!!

Kod nekoliko ispitanika izazvali su taj osećaj, tako da su ovi gledali svoj avatar. Onda su nestvarnom liku dodirnuli ruku štapom, a ispitanici bi onda registrovali taj osećaj na svom telu. Senzori su pokazali da Avatar aktivira isti deo mozga kao kod vantelesnog osećaja.

Istina je da dugovečni kalendar, koji pokriva razdoblje od oko 5125 godina, a počinje 3114. pre Hrista, završava svoje brojanje 21. decembra 2012. S tim danom završit će 13. Bak’tun, poslednje razdoblje od oko 400 godina u majanskom kalendaru.

Međutim, umesto da se nastavi sledećim Bak’tunom, kalendar će se tada jednostavno resetovati i početi ispočetka, baš kao što se brojčanik na starim automobilima vraća na nulu nakon pređenih 999999 kilometara i ponovno kreće da broji.

‘Dakle, da li je kraj 13. Bak’tuna kraj jednog dugog razdoblja? Jeste. Da li su Maje volele krajeve razdoblja? Jesu’, rekao je Viliam Saturno, stručnjak za arheologiju Maja na Bostonskom univerzitetu.

“Da li bi oni ovaj kraj ciklusa smatrali strašno važnim? Nema sumnje. Najveći krajevi razdoblja su krajevi Bak’tuna. Međutim, predviđa li kalendar kraj sveta? Ne. To smo mi izmislili.”

Emiliano Galaga Murieta, direktor Meksičkog nacionalnog instituta za antropologiju i istoriju, kaže da je za Maje kraj dugog računanja vremena predstavljao kraj starog ciklusa i početak novog. “To je isto kao kod Kineza. Sada smo u godini zeca, sledeća će biti godina zmaja, a nakon nje neke druge životinje u kalendaru”, rekao je Galaga.

Kako je krenula histerija?

Pisanih zapisa o kraju 13. Bak’tuna ima vrlo malo. Zapravo većina stručnjaka za Maje navodi tek jedan – kamenu ploču na spomeniku broj šest nalazišta Tortuguero u meksičkoj državi Tabasco. Međutim, njegove poruke teško je precizno dešifrovati jer je deo znakova oštećen. Uprkos tome, naučnici su predstavili nekoliko prevoda od kojih je najzanimljiviji onaj koji su sastavili Stiven Hjuston sa Univerziteta Braun i Dejvid Stjuart s Univerziteta u Ostinu.

Prema prvoj interpretaciji ovog dvojca Maje su očekivale da će na kraju 13. Bak’tuna na Zemlju sići božanstvo. Šta će se dogoditi nakon toga, nije jasno iako im se činilo da tekst najavljuje neko proročanstvo. Ovo tumačenje 1996. godine proširilo se brojnim Internet stranicama i forumima pa je čak ušlo i u neke knjige kao dokaz da majanski kalendar najavljuje kraj sveta. Ipak, neka novija istraživanja američkog dvojca pokazala su da drevni tekstovi najverovatnije uopšte ne sadrže nikakva proročanstva o 2012. Naprotiv, čini se da sporni poslednji znakovi zapravo govore o posveti spomenika broj šest.

U blogu koji je posvetio svojim otkrićima Stjuart piše: “Mnogi tvrde da poslednji znakovi dugog teksta sadrže jedine zapise o tome što su drevne Maje imale da kažu ili predvide o kraju Bak’tuna krajem 2012. Ja snosim deo odgovornosti za pažnju koju je privukao spomenik broj šest jer sam pre nekoliko godina objavio kratku analizu svakog znaka i odlomak nazvao ‘Proročanstvo Tortuguera’. Tada nisam imao pojma da će to ubrzo pokrenuti pravu histeriju na mnogim Internet stranicama, forumima i da će se čak naći u nekim knjigama.’

Zapis je nalik na sportsku komemoraciju

U istom blogu Stjuart sadržaj teksta na spomeniku šest uspoređuje s nastojanjem novinara da ovekoveči pobedu New York Yankeesa nad Philadelphia Philliesima 1950. godine koja bi mogla da izgleda ovako:

”Sedmog oktobra 1950. New York Yankeesi su pobijedili Philadelphia Philliese i osvojili Svetski kup. To se dogodilo 29 godina nakon prve pobede Yankeesa u Svetskom kupu 1921. Dakle, 50 godina prije 2000. godine Yankeesi su pobedili u Svetskom kupu.”

Kada se događaj opiše na ovakav način, ističe Stjuart, tekst spominje buduće važno istorijsko vreme – 50. godišnjicu pobede, međutim zapravo se referira na događaj koji se već odigrao – na utakmicu iz 1950.

‘Tako su strukturirani mnogi tekstovi Maja, uključujući i spomenik šest iz Tortuguera’, objasnio je Stjuart.

Prema Galagi takav način pisanja Maja nas danas zbunjuje jer smo mi navikli da čitamo bukvalne poruke jednostavnih struktura. Dakle, čak i ako spomenik šest spominje dolazak božanstva, on ne znači kraj sveta.

“Ti su tekstovi napisani na poetski način tako da naglašeno poetski poručuju da će 21. decembra 2012. doći bog i započeti novi ciklus: stari svet će umreti, a novi se roditi”, zaključio je Galaga.

Neki naučnici veruju da je struktura sačinjena od koncentričnih kamenih krugova astrološki hram ili opservatorija, drugi da je reč o grobnom komplekstu. Nova teorija, koju je predložio arheolog Rami Arav sa univerziteta u Nebraski povezuje, međutim, stukturu sa drevnom metodom uklanjanja mrtvih.

Ime nalazišta znači „kamena hrpa divljih mačaka“ na arapskom. Na hebrejskom je poznato kao Gagal Refaim ili „točak duhova“. Prvi put je primećeno 1968, godinu dana pošto je Izrael zauzeo visoravan Golan od Sirije i uprkos svojoj misterioznoj prirodi nalazište ne privlači brojne turiste.

Neobeleženo, nalazi se na sat vremena hoda od najbližeg puta u blizini starih minskih polja, napuštenog vojnog bunkera i nekoliko grla stoke, preneo je AP.

Neupečatljiv izgled Rudžm al Hirija zaboravlja se kada se na nalazište gleda iz vazduha. Ono se sastoji od četiri kruga sačinjenih od oko 42.000 tona bazaltnog kamena, ostataka masivnih zidova za koje stručnjaci veruju da su bili visoki preko devet metara.

Ovu ogromnu konstrukciju iznedrilo je pre 6.000 godina društvo o kome se malo zna. Deluje da je Rudžm al Hiri služio stanovnicima okolnih sela koja su bila deo iste agrarne civilizacije koja je postojala u Svetoj zemlji u periodu od 4.500 do 3.500 godine pre nove ere, tri milenijuma pre dolaska Izraelaca kao što je opisano u Bibliji.

Ništa se ne zna o tome zašto je ova konstrukcija koja nije ni selo ni tvrđava sazidana, čija lokacija nije strateška i čija je praktična svrha potpuno nepoznata. Većina naučnika smatra da je Rudžm al Hiri neka vrsta ritualnog centra, a neki veruju da je povezan sa astronomskim kalkulacijama.

Arheolog Džonatan Mizrahi, jedan od prvih koji je istraživao tu, otkrio je da je neko ko je stajao u samom centru krugova na jutro zimske ravnodnevice 3.000 pre nove ere „prvo ugledao sunce na severoistočnoj kapiji spoljnog zida“.

Poput engleskog Stounhendža, za koji se veruje da je podignut oko 3.000 pre nove ere, Rudžm al Hiri podstiče i na neka, ne toliko naučna, objašnjenja. Jedno od mišljenja je da je mesto grobnica biblijskog džina Oga, kralja Bašana. Grobnica zaista postoji u centru nalazišta, ali stručnjaci smatraju da je dozidana milenijum ili dva posle podizanja kamenih krugova.

Samoproglašeni stručnjak za natprirodna energetska polja posetio je nalazište 2007. i tvrdio je da ima visoke nivoe energije i vibracija što je i bio razlog da se ovde podignu kružne konstrukcije. Vidovnjak koji je konsultovan posle eksperta smatrao je da je Rudžm al Hiri bio mesto gde su lečeni ljudi, podignut zahvaljujući znanju koje je došlo iz „drevnog Vavilona“ i da ga je vodila sveštenica pod imenom Nogia Nogia.

Teorija koju je predložio Arav, koji je vodio iskopavanja na obližnjem nalazištu od 80-ih, zasniva se na širem pogledu na civilizaciju halkolita (Bakarnog doba) i sličnosti sa drugim, udaljenim kulturama. Arav je svoju teoriju objavio u listu „Biblikal arkeolodži rivju“.

Halkolitski narod Svete zemlje sahranjivao je svoje mrtve u malim kutijama – osuarima – u kojima su čuvane kosti. Pre upotrebe kutija, meso je skidano sa kostiju, tako što je telo jedno vreme bilo sahranjeno u privremenoj grobnici. Arheolozi, međutim, nisu pronašli dokaze postojanja takvih grobova iz bronzanog doba, rekao je Arav i dodao da je za uklanjanje mesa korišćen drugačiji metod.

Arav je ideju sa svoju teoriju našao među predmetima iz halkolita otkrivenim na jugu u blizini Mrtvog mora – mali bakarni cilindar sa kvadratnim otvorom koji podseća na minijaturnu kapiju i figurama ptica koje sede na ivici.

On je, takođe, primetio sličnost sa okruglim visokim strukturama poznatim kao tornjevi tišine u Iranu i Indiji koje su delo Zoroastrijanaca. Ove zgrade korišćene su za takozvano nebesko sahranjivanje – uklanjanje mesa sa kostiju uz pomoć lešinara i drugih prica. Lešinari i ptice bi u roku od nekoliko sati očistili ceo skelet.

REŠENJA ZA ENERGETSKU DILEMU!

Jedan od sledećih trendova nazvan je „Zemlja je ravna… kao i tvoja tehnologija“. Poenta je u tome da će, kako se brzina, bogatstvo i domet komunikacije uvećavaju, i ljudi moći da evoluiraju i napreduju brže. Kao „snagu snage“ Evans je definisao trend ogromnih gradova – usled rasta populacije i urbanizacije, svakog meseca u toku sledeće dve dekade gradiće se grad sa milion stanovnika!

- Potražnja koju kreiraju ovi i mnogi drugi trendovi stvara neviđeni pritisak na ograničene izvore fosilnih goriva. Dobra vest je da postoje rešenja za energetsku dilemu. Samo solarna energija može zadovoljiti naše potrebe za energijom. Zapravo, kao odgovor na današnju globalnu potražnju za energijom može se postaviti 25 solarnih superstanica, od kojih svaka obuhvata površinu od oko 93 kvadratna kilometra. Uporedite ovo sa 170.000 kvadratnih kilometara šumskih površina koje svake godine bivaju uništene. Izgradnja solarne farme može se završiti za samo tri godine.
Skorašnji tehnološki napredak koji čini solarnu energiju izvodljivijim rešenjem jeste „štampanje“ na solarnim ćelijama. U junu 2011. istraživači sa Državnog univerziteta u Oregonu izjavili su da su razvili novu metodu proizvodnje solarnih ćelija uz pomoć inkdžet štampača!

„O tebi se radi“ – sledeći je na listi trendova koji će obeležiti deceniju pred nama. Oduvek smo se prilagođavali tehnologiji. U budućnosti, tehnologija će se prilagođavati nama.

- Krajnju integraciju mogu predstavljati interfejsi sa mašinskim mozgovima koji će omogućiti ljudima sa povredama kičmenog stuba da žive normalnim životima – pojasnio je Evans.

ORGANI NA 3D PRINTERU

Sledeća dimenzija? 3D štampanje ili „aditivna proizvodnja“ je proces spajanja materijala koji će sačinjavati predmete od 3D podataka, obično sloj po sloj. U ne tako dalekoj budućnosti moći ćemo da štampamo ljudske organe. U martu 2011. dr Entoni Atala iz Vejk Forest instituta za regenerativnu medicinu na TED konferenciji ištampao je – kalup za bubreg. I dok je ovo samo „potvrda principa“, mnogi veruju da je samo pitanje vremena kada će biti moguće štampanje živog tkiva. Veštački krvni sudovi proizvedeni, ili bolje rečeno „odštampani“ na 3D printeru, uskoro će moći da se koriste prilikom presađivanja organa. Dosad je glavnu prepreku u razvoju tkivnog inženjeringa predstavljalo snabdevanje veštačkog tkiva nutrijentima putem kapilarnih sudova. Tim naučnika sa Fraunhofer Instituta u Nemačkoj rešio je taj problem uz pomoć 3D printera i tehnike koja se zove „multifoton polimerizacija“.

Nova tehnologija trodimenzionalnog elektronskog štampanja donosi sa sobom, očigledno, još neslućene mogućnosti. Ukratko, budući da će se odštampati moći gotovo sve onda, barem načelno, svaki željeni predmet – bio to rezervni deo za automobil, novi čajnik ili komplet tanjira za večeru s prijateljima, do veštačkih ljudskih organa i zglobova – može biti napravljen tačno po želji budućeg korisnika. U nastojanju da se što većem broju pacijenata omogući presađivanje neophodnog organa, istraživači širom sveta koji se bave tkivnim inženjeringom rade na proizvodnji veštačkog tkiva, pa čak i celih organa u laboratorijskim uslovima.

Najveći problem danas je veličina novih mašina (ne možete baš odštampati bicikl na pisaćem stolu) i njihova cena koja ih još čini ozbiljnom poslovnom investicijom. Ali setite se koliko je trebalo dati za običan laserski štampač pre dvadesetak godina i – budućnost se odjednom čini drugačijom.

KREIRANJE VEŠTAČKIH BIĆA

Tehnološki napredak omogućava kreiranje veštačkih bića. Animirani karakteri već mogu da prepoznaju govor, pretvore tekst u govor i imaju znanje o prethodnim susretima. Do 2020. roboti će biti fizički superiorniji od ljudi. Do 2025. populacija robota će prevazići broj ljudi u razvijenom svetu. Do 2032. roboti će biti mentalno superiorniji od ljudi. I do 2035. roboti će potpuno zameniti ljude na radnom mestu.
Poenta? Možda je sagledava upravo deseti trend, nazvan „Ti… ali, bolji ti“.

- Prešli smo prag otkrića, i postali smo gospodari sopstvene sudbine. Mi smo, suštinski, zbir naših atoma, i ubrzano dobijamo kontrolu nad njima. Prema Stivenu Hokingu, „ljudi ulaze u fazu sopstveno dizajnirane evolucije“.

U prilog verodostojnosti ove izjave, Evans podseća na neke skorašnje događaje: španski naučnici su pronašli supstancu za fotografsko pamćenje, italijanski i švedski naučnici razvili su prvu veštačku šaku koja može da oseća, implanti retine vraćaju vid slepim pacijentima, naučnici sa Univerzitetskog medicinskog centra Ruš u Čikagu pronalaze moguć lek protiv raka kože, Kardio institut iz Teksasa razvija „okrećuće“ srce koje nema puls, sa kojim nema začepljenja arterija i nema otkazivanja istog.
Epilog priče?

- Ovi trendovi nas podsećaju da je svet jedno fantastično mesto. Uvek moramo da postavljamo pitanje – da li smo spremni?

Bez obzira na odgovor svakog od nas ponaosob, budućnost je već tu. Sa svim svojim dobrim, i – da se ne lažemo – lošim stranama…

BORBA ZA PREVLAST

- Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka fizičari su napravili atomsku bombu, odveli nas na Mesec, izumeli mikroprocesor i dali nam revoluciju u oblasti informacija. Sada prelazimo na biologiju i budućnost će pripadati ljudima koji proučavaju žive sisteme i pokušavaju da stvore nove, uz pomoć nanotehnologije. A to će nam omogućiti neverovatne stvari. Neće to biti samo invazija inteligentnih naprava, već ćemo se mi sjediniti s tom tehnologijom. U zubnim pastama nalaziće se nanoboti koji će odstranjivati zubni plankt. Ubacivaćemo inteligentne sprave u svoje telo i mozak kako bismo živeli duže i zdravije, baš kao i što ćemo štampati ljudska tkiva i organe – uveren je futurolog Pol Safo, profesor na Univerzitetu Stanford u Kaliforniji, koji već više od dve decenije prati tehnološke promene.

Činjenica je, međutim, i da mnogi naučnici upozoravaju da će vrtoglavi razvoj nauke i nove, snažne tehnologije, sve više uticati na društvo, ekonomiju, politiku, pa i ljudski identitet.

- Ljudi, recimo, potcenjuju dugoročni uticaj robotike na društvo – upozorava Rod Bruks, osnivač kompanije „Aj robot“ i direktor MIT-ove Laboratorije za kompjuterske nauke i veštačku inteligenciju. – Roboti su sve bliži ljudima. Postaju sve pametniji i sposobniji i sve više liče na ljude. Mi moramo da saznamo kakvu interakciju oni imaju. Društvo mora odlučiti da li je spremo da prihvati veze između ljudi i robota pre nego što postanu toliko sofisticirani da počnu da traže svoja prava, a onda verovatno i prevlast.

I Pol Safo kaže kako je interesantno pitanje šta će se desiti kada napravimo zaista potpuno inteligentne robote.

- Ako budemo imali sreće, ponašaće se prema nama kao prema kućnim ljubimcima. Ako ne budemo, gledaće nas kao na hranu – tvrdi Safo.

Piše Slavoljub Marković

Blaga temperatura i jutarnja svetlost na ovom preistorijskom mestu bili su u suprotnosti sa uslovima koji su vladali tokom prošlogodišnje ceremonije obeležavanja zimskog solsticija, kada su snegom pokriveni kameni stubovi bili obavijeni maglom koja je onemogućavala pogled na izlazeće sunce. Mofling je danas izjavio:

“Baš kad se ceremonija približila kraju, na horizontu se pojavilo sunce. Bilo je predivno. To je dobar znak za predstojeću godinu.”

Zimska ravnodnevnica obično pada 21. decembra, pomeranja u modernom kalendaru, koja ne odgovaraju u potpunosti sunčevoj godini od 365,2422 dana.

U posljednje vrijeme vampiri se prikazuju u lijepom svjetlu, ja ih želim ponovno uprljati”, govori dr. Richard Sugg, profesor na britanskom sveučilištu Durham. U stankama od svog redovitog posla – Sugg je profesor renesansne literature – bavi se istraživanjem neočekivanih značajki povijesti civilizacije.

Samo nekoliko mjeseci nakon što je objavio knjigu kojom je šokirao svijet tvrdnjom da su Europljani, ne tako davno, primjenjivali kanibalske metode u medicini, Sugg se prihvatio novog zadatka. Na redu su vampiri. “Fenomen fascinacije vampirima nije nov, prisutan je od 18. stoljeća.

Ja to zovem vampiretainment (igra riječi – entertainment – zabava, map.p)”, govori Sugg. Romantizirane vampirske priče poput serije knjiga i filmova “Sumrak saga” postali su medijski fenomen. Priča o tinejdžerki koja se zaljubljuje u 104 godine starijeg vampira ima milijune sljedbenika diljem svijeta. Ipak, Sugg smatra da je holivudska verzija vampira posve drugačija od percepcije tih besmrtnih bića u prošlosti.

Spavali u strahu
“Za mnoge ljudi tijekom ne tako davne prošlosti vampiri su predstavljali nešto daleko od opuštajuće zabave. Bili su pojam čiste strave i užasa. U pravom svijetu ne bi baš bilo preporučljivo poslati djecu da obilaze kuće tijekom Noći vještica odjeveni kao stravična bića ili dopustiti kćeri da se zaljubi u vampira”, govori dr. Sugg. Nedavno je završio svoju višegodišnju studiju o “stvarnim” vampirima koja će iduće godine biti objavljena u knjizi “Lica vampira” u izdanju Sveučilišta Michigan. Ekskluzivno za Nedjeljni Jutarnji, dr. Sugg otkriva detalje svog istraživanja.

“Prije nego što se na nju počelo gledati sa stanovišta medicine, smrt je bila iznenađujuće prošireni proces tijekom kojeg središnji entitet nije bilo tijelo, nego duša. Gdje se uklapaju vampiri u predznanstvenom obliku smrti? Vampiri su naseljavali nepoznato područje života i smrti. Vjerovalo se da su oni koji su se suprotstavljali smrti bili posebno izloženi napadu vampira te da su naseljavajući taj prostor između života i smrti i sami mogli postati vampiri”, govori Sugg.

Kako bi pronašao tragove vjerovanja u vampire, Sugg se iz Britanije zaputio u krajeve bliže našima. Upravo u područjima današnje Grčke, Rumunjske, Mađarske, Češke, Poljske, Albanije i Srbije, vjerovanje u moć vampira bilo je najraširenije. “Povijesni zapisi daju nam neke nevjerojatne primjere; tijekom najezde vampira ljudi bi napuštali svoje domove i zajednički spavali pod istim krovom. Pojava vampira bila je jedna od najvećih bojazni u ruralnim područjima navedenih zemalja”, piše Sugg.

Autor: Ana Muhar

Oni su postali par prošle godine, nakon što su se zbližili u grupi pingvina u kojoj nije bilo ženki. Međutim, zvaničnici zoološkog vrta u Torontu su smatrali da je sada došlo vreme da im se nađu ženke kako bi mogli da ostave potomstvo iza sebe. Badi i Pedro pripadaju ugroženoj vrsti afričkih pingvina, te je razmnožavanje jedina šansa za opstanak vrste.

Badi je tri dana nakon što su razdvojeni započeo romansu sa ženkom po imenu Farai, sa kojom se već i pario. S druge strane, Pedro obleće oko ženke po imenu Tandivej, ali je ona već nedeljama nezainteresovana za njegovo udvaranje. Iako su u zoološkom vrtu kazali, Pedrova i Badijeva veza nije bila seksualne, već društvene prirode, budući da su pingvini izrazito privržene i druželjubive životinje.

Crkva barata sa pojmom transcendentalne duše. A to je nešto što nadilazi naša logična promišljanja. Bog je taj koji nama upuhuje dušu čim se embrij spoji sa jajašcem. Samo što se ta duša može roditi i bez mozga. Ali je takvo dijete isto duša iako nema mozak. (vrlo rijetki poremećaj u razvoju ploda).

A neko se dijete umre i prije poroda. Kao spontani abortus. Ono je isto imalo dušu. Ali što je ta duša ako ta duša ništa ne zna. Kao ljudi u komi. Živi su, a ništa ne znaju. Znači da postoji duša koja nema svijest o svome postojanju. To je dakle transcendentalna duša.

Sve religije svijeta uglavnom koriste pojam duše. Što je u stvarnosti ona? Nas su učili na vjeronauku da svaki čovjek ima dušu i da ona ostaje kada čovjek umre. A što je to što od njega ostane? Definicija duše bi trebala biti nešto slijedeće: duša je nevidljiva osobnost čovjeka koja zadržava njegovu bit i nakon smrti. Znači duša je nekakvo nevidljivo tijelo koje može razmišljati, vidjeti, čuti, pričati, gibati se (hodati, a možda i letjeti) identično živom čovjeku.

Duša ima praktično sve karakteristike živog, samo što to nije fizičko tijelo, nego nekakva nevidljiva netjelesna tvorevina. Sada se pitamo kako onda ona može imati svoje karakteristike slično fizičkom tijelu, ako nije napravljena od materije. Duša je napravljana od nekakve nevidljive fluidne tvari sposobne da sadrži sve misli, osjećaje i sl. karakteristike. Teologija kao takva nema objašnjenje što je to što uspijeva zadržati osnove ljudske psihe i nakon smrti. Neki se mogu pitati što je sa dušama ljudi koji su umrli kao duševni bolesnici ili pak su postali retardirani zbog bolesti ili nesreće. Teolozi kažu da kada retardirani čovjek umre, njegova duša ulazi u nebo, ali ne u bolesnom obliku. Duša spada u specijalnu kategoriju postojanja. Po teologiji duša ulazi u nebo u poboljšanoj verziji, tj. kao idealni osobni oblik individue. Malo neobično za shvatiti, ali crkveni autoriteti traže da se ovako nešto mora uzeti kao aksiomatsku istinu. Duša dakle, odmah nakon smrti biva preoblikovana u nekakvu idealnu nematerijalnu osobnost. Osobe rođene kao retardirane ili pak sa velikim fizičkim i psihičkim nedostatcima te takve umru, ulaze valjda automatski u raj, i to u pozitivno izmijenjenom obliku.

Antiguru Krishnamurti U.G

Istraživanje je pokazalo da je mapa originalni dokumenat načinjen 1513. godine, samo 21 godinu nakon Kolumbovog otkrića Amerike. Ovo otkriće objelodanio je njemački istoričar Paul E. Kahle [Pol Kal] dvije godine kasnije na kongresu u Holandiji.Grupa istoričara je 1929. godine istraživajući arhive Otomanske Imperije u Topkapi palati/muzeju u Turskoj pronašla nevjerovatnu mapu nacrtanu na koži gazele.

Priča o mapi počinje 1501. godine, samo 9 godina nakon Kolumbovog čuvenog otkrića, kada je Kemal Re’is [Kemal Reis], pomorski kapetan Otomanske flote zarobio sedam brodova blizu obale Španije. Ispitujući zarobljene mornare, Kemal Reis pronalazi jednog koji je plovio na jednom od Kolumbovih brodova, štaviše, u doba u kojem su pomorske mape bile od neprocenjive vrijednosti i strogo čuvana tajna, ovaj mornar bio je u posjedu mape Novog Svijeta koju je načinio niko drugi do sam Kristifor Kolumbo. Kemal Reis je zaplijenio njegovu mapu, čuvao je, a zatim ostavio u nasljeđe svom nećaku koji se zvao Piri Re’is [Reis] koji je takođe bio mornarički oficir Otomanske flote.

Njegova strast bila je kartografija, a njegov visoki čin otvorio mu je privilegovani pristup Imperijalnoj Biblioteci u Konstantinopolju. Priča dalje kaže da je Piri Reis započeo da radi na novoj mapi 1511. godine, a namjeravao je da izradi mapu koja bi objedinila sva skorašnja

Za izradu ove mape koristio je dvadesetak različitih mapa od nekoliko izvora sakupljenih tokom njegovih brojnih putovanja. Prema njegovim riječima, osam ovih mapa potiče još iz doba Velikog Aleksandra Makedonskog iz IV vijeka prije Hrista. Koristio je i Arapsku mapu Indije, četiri portugalske mape Kine i Indijskog Okeana kao i zaostavštinu svog ujaka, mapu zapadnih područja koju je sačinio Kristofer Kolumbo. Piri Reis ne navodi porijeklo ostalih mapa koje je koristio. On je lično na mapi napisao komentare koji nam govore šta je tačno radio sa kojim djelom mape. Takođe navodi da on nije odgovoran za originalno istraživanje i kartografiju terena na mapi, te da je njegova uloga bila da da sakupi podatke sa sakupljenih mapa i sačini jednu na osnovu podataka.

Mapa Pirija Reisa prikazuje zapadnu obalu Afrike, istočnu obalu Južne Amerike i sjevernu obalu Antarktika. Mapa prikazuje obalu Antarktika u nevjerovatnom detalju. Jedna od zagonetki, mada ne najveća, jeste kako je Piri Reis uspio da nacrta ovako preciznu mapu Antarktika cijelih tri stotine godina prije no što je ovaj kontinent otkriven. Pravi problem nastaje kada pokušamo da odgovorimo na pitanje kako je uspio da sa velikom preciznošću na mapi prikaže obalno područje Antarktika pod ledom. Neoborivi dokazi sakupljeni geološkim istraživanjima ovog kontinenta govore da je Zemlja Kraljice Maud posljednji put bila bez leda prije oko 6.000 godina, negdje oko 4 000. godine prije Hrista

Zvanična nauka tvrdi da je ledeni prekrivač koji prekriva Antarktik star oko milion godina. Mapa Pirija Reisa otkriva nam da je sjeverni dio Antarktika istražen prije no što ga je prekrio led. Ovo navodi na pomisao da je karta ovog područja sačinjena prije milion godina, ali bi to bilo nemoguće jer ljudska rasa nije ni postojala u to doba. Novija i mnogo preciznija istraživanja dokazala su da je ovaj dio sjeverne obale Antarktika posljednji put bio bez leda prije 6.000 godina. Još uvijek postoje neslaganja u naučnom svijetu o tome kada se završilo posljednje Ledeno doba i različiti navodi ukazuju na period između 9.000 i 13.000 godina prije Hrista. Prema tome, najveća misterija je ko je onda sačinio detaljnu mapu kopna sjeverne obale Antarktika prije 6.000 godina? Koja je, nama nepoznata civilizacija posjedovala tehnologiju koja je bila u stanju da uspješno završi ovakav poduhvat?

Dobro nam je poznata činjenica, ako je vjerovati tradicionalnoj istoriji, da se prva civilizacija razvila nekih 3 000 godina prije Hrista na Srednjem Istoku, a zatim i u dolini Inda i u Kini. Nijedna od ovih civilizacija nije postojala niti je mogla da sačini ovu mapu. Pa ko je onda prije 6 000 godina posjedovao znanje i tehnologiju potrebnu da se učini nešto što je nama tek u današnje vrijeme pošlo za rukom?

Kroz cio Srednji vijek u cirkulaciji su bile pomorske mape zvane „portolani“ i bile su to precizne mape najčešćih i najuobičajenijih plovnih puteva, a prikazivale su obale, luke, moreuze, zalive, plitka područja i slične druge podatke neophodne za uspješnu navigaciju i plovidbu. Većina ovih „portolan“ mapa bavila se Mediteranom i Egejskim morima, ali i drugim poznatim plovnim putevima, baš kao i knjiga o jedrenju koju je napisao Piri Reis. Ali nekoliko „portolan“ mapa prikazivalo je u to doba nepoznate plovne puteve. Ove mape mornari su čuvali kao najstrožu tajnu kao, uostalom, i samo znanje o njihovom postojanju. Navodno je i Kristofer Kolumbo bio u posjedu jedne ovakve „specijalne mape“.

Kada se Piri Reis privremeno penzionisao u Galipolju, prihvatio se u to doba veoma teškog zadatka da sve mape koje je namjeravao da koristi za izradu svoje mape svede na isti razmjer, a zatim i da započne posao oko izrade mape. Ukupno mu je trebalo tri godine da sačini svoju novu mapu. Kada je završio, na mapu je dodao i ovaj zapis:

“ Autor ove mape jeste skromni Piri ibn Hadži Muhamed, poznat kao nećak Kemala Reisa. Galipolje, u svetom mjesecu Muharemu 919 godine (1513. godine nove ere)“

Mapa je potom prezentovana Sultanu Selimu I koji ga je zauzvrat načinio Admiralom.

Ova mapa nije bila jedina zaostavština Pirija Reisa kartografiji. 1521. godine on piše mornarski vodič kroz obale i ostrva Mediterana. Kitab-i Bahriye („Mornarska knjiga“ ili „Mornarički priručnik“)

Iako nikada nije otkriveno kojih šest mapa je Piri Reis koristio, a da nije naveo njihovo porijeklo, kao što nikada nisu pronađene mape koje potiču iz vremena Aleksandra Makedonskog, nema nikakve sumnje da je jedna od mapa korištenih za izradu zasigurno bila i mapa koju je nacrtao sam Kristofer Kolumbo.

I mapa i knjiga koju je Piri Reis napisao bile su nesumnjivo od velike vrijednosti Otomanskoj Imperiji. Fokus im je bio na otkrića španskih i portugalskih moreplovaca pa su najvjerovatnije ukazale sultanu na prijetnju Otomanskoj Imperiji koju su predstavljala otkrića evropskih moreplovaca u Indijskom okeanu i Arapskom moru.

Priča dalje navodi, ne bez ironije, da je knjiga koju je Piri Reis napisao bila povod za njegovu smrt. Naime, u knjizi je Reis zahtijevao od Sultana da protjera Portugalce iz Crvenog mora i Golfskog zaliva, te ga je Sultan postavio kao glavnokomanujućeg flote. 1551. godine u bici protiv Portugalaca Piri Reis gubi većinu svojih brodova i, iako već u osmoj deceniji života, biva osuđen na smrt.

Do 1929. godine kada ponovo otkrivena, mapa je bila potpuno zaboravljena. Svega nekoliko istoričara, sa izuzetkom Kahle-a posvećuje pažnju ovoj mapi.

Ali 1954. godine diplomac sa Harvard Univerziteta u Kembridžu, u državi Masačusets, profesor istorije nauke na Keene State koledžu Dr Charles Hapgood [Čarls Hapgud] daje zadatak svojim studentima da pobliže ispitaju ovu mapu. Nakon punih sedam godina istraživanja i mnogo odbačenih hipoteza, Hapgud izdaje knjigu.

U uvodu za svoju knjigu, Maps of the Ancient Sea Kings, iz 1979. godine, Dr Charles Hapgood navodi:

„Ispostavlja se da su precizni podaci prenošeni od usta do usta. Čini nam se da su karte proistekle od nama nepoznatih civilizacija i da su prenošene generacijski, najvjerovatnije preko minojske kulture sa Krita i Feničana koji su kroz period od više od hiljadu godina bili najveći moreplovci starog svijeta. Mi danas imamo dokaze da su ove mape sakupljene i da su bile proučavane u velikoj Biblioteci u Aleksandriji i da su geografi koji su tamo radili uz pomoć ovih starih mapa pravili nove.“

Prema hipotezi koju je postavio Dr Charles Hapgood, Piri Reis je najvjerovatnije došao u posjed jedne ili više ovakvih mapa koje su nekoć bile locirane u Velikoj Aleksandrijskoj Biblioteci, čuvenoj i najvažnijoj biblioteci starog svijeta. Hapgood je sačinio rekonstrukciju prema kojoj su kopije ovakvih dokumenata kao i neki originali prebačeni u tadašnje regionalne centre za obrazovanje među kojima je bio i Konstantinopolj, današnji Istanbul. Tokom četvrtog krstaškog pohoda 1204. godine, krstaši su uspjeli da prodru u Konstantinopolj i tada su ove mape počele da cirkulišu među evropskim mornarima.

Tog datuma se završava 13. baktun, period od 400 godina, a ekspert Sven Gronemajer sa univerziteta La Trob smatra da Maje nisu predvidele apokalipsu, kako mnogi tvrde. Gronemajer je dešifrovao majanske hijeroglife otkrivene na kamenoj tabli, poznatoj i kao “spomenik broj šest”, u meksičkom gradu Tortugeru. Prema njegovim rečima, na kraju 13. baktuna Maje su najavile povratak tajanstvenog boga stvaranja i rata, poznatog pod imenom Bolon Jokte. Tekst je pre oko 1.300 godina uklesan u kamen, ali je zbog naprslina bilo veoma teško pročitati ga celog.

Gronemajer kaže da se tekst odnosi na kraj ciklusa od 5.125 godina, pošto je za početak računanja vremena po majanskom dugom kalendaru izabrana 3113. godina pre nove ere.

U teksu iz Tortugera napisano je proročanstvo Bahlama Adžava (Gospodara jaguara) tadašnjeg vladara, koji je želeo da povratak boga Bolona Joktea bude osiguran.

“Za elitu Tortugera bilo je jasno da treba da pripreme sve za povratak boga. Datum ima simbolički vrednost, jer predstavlja i odraz dana stvaranja. Radi se o božijem prolasku, a ne obavezno i o velikom skoku za čovečanstvo ”, rekao je Gronemajer.

Njegova izjava usledila je nekoliko dana nakon što su predstavnici Meksičkog nacionalnog instituta za antropologiju izjavili da je u ruševinama u Kolamkalku, nedaleko od iskopine u Tortugeru pronađen još jedan artefakt koji spominje kraj 13. baktuna.

Ovaj artefakt se čuva u Institutu i nije dostupan javnosti.

Naučnici navode da stene u zemljinoj kori navodno ispuštaju čestice koje reaguju u kontaktu sa podzemnim vodama i životinje koje žive u blizini mogu da osete te promene i tako „predvide” kada će stene „skliznuti” i izazvati zemljotres.

Tim, predvođen naučnicima sa britanskog Otvorenog univerziteta, nada se da će njihova hipoteza inspirisati biologe i geologe da zajedno rade kako bi otkrili na koji način životinje mogu da pomognu ljudima da vide neke od znakova zemljotresa koji sledi.

Žabe iz Akvile nisu prvi primer čudnog ponašanja životinja pre velikih seizmičkih događaja. Kroz istoriju su se pojavljivali izveštaji o zmijama, žabama i ribama koje su se neobično ponašale pre zemljotresa.

U Kini 1975. godine ljudi su primetili veliki broj zmija kako izlaze iz svojih skrovišta mesec dana pre nego što je zemljotres pogodio Haičeng. Ovo je bilo naročito neobično jer su zmije izašle tokom zime kada hiberniraju i kada je izlazak na temperature ispod nule sigurna smrt za ove reptile.

Ono što predstavlja problem jeste to što su veliki zemljotresi prilično retki, tako da je nemoguće proučavati događaje koji ih najavljuju. Naučnici se, međutim, nadaju da će žabe iz Akvile pomoći u tome.

Biolog Rejčel Grant proučavala je akvilsku koloniju žaba za svoj doktorat. Prema njenim rečima, stotinak žaba je za tri dana potpuno nestalo iz svoje bare, a nekoliko dana kasnije usledio je zemljotres.

Ona je svoje opservacije objavila u „Žurnalu zoologije” i nekoliko dana posle toga usledio je poziv iz američke svemirske agencije NASA koja je proučavala hemijske promene koje se dogode kada su stene pod velikim stresom i koji su se pitali da li su te promene povezane sa masovnim egzodusom žaba. Njihovi laboratorijski testovi sada su potvrdili da ove promene ne samo što su povezane, već da zemljina kora direktno utiče na hemijski sastav bare u kojoj su žabe živele u to vreme.

Naučnici sada rade na temeljnom testiranju mehanizma promene hemijskog sastava i nadaju se da će, ako uspeju da razumeju sve veze, to pomoći u smanjenju žrtava zemljotresa.

R. S.

***

Radoje iz Beograda | 04/12/2011 01:16

Tolika Frka oko reakcije zivotinja pred zemljotres i uzrok toga i tolika proucavanja. Taj uzrok se znao ko zna od kada,
da pred zemljotres zemlja ispusta veliku kolicinu Ozona, a njega zivotinje ne podnose. Moze se pred zemljotres cuti kako divljac zapomaze po sumama i nekud bezi od Ozona, lavovi, medvedi, misevi su najosetljiviji na tu pojavu. U iskopima Tunela, Mineri su znali da beze sa mesta gde pocnu misevi da Cvile i neznaju kud idu, no se vrte u krug, to je bio znak za odron zemljista. Jer se zemlja odvaja, nadima i povecava kolicinu ozona, i to Misevima smeta. Te i pred zemljotres se u utrobi zemlje stvara veliki pritisak i potiskuje ozon iz zemljine kore na povrsinu, to je sva nauka i mudrost, da bi trebali Doktori nauka da te stvari ispituju. Vljda je neko sa sela cuo da goveda ricu pred zemljotres, ovce nenormalno bleje, kokoske se uznemire, svinje, psi, svima smeta ozon, a ne sto znaju da ce se desiti katastrofa.

„Alijanc“ navodi da bi uticaj solarnih oluja, koje nije lako precizno predvideti, mogao da dovede do nestanaka električne energije i gubitaka od preko jednog triliona dolara, te da bi najgori scenario bio još mračniji.

„Ulazimo u period ružnog svemirskog vremena“, izjavio je Džim Vajld sa britanskog Univerziteta Lankester, stručnjak za fiziku solarne plazme.

Svemirsko vreme

Svemirsko vreme je relativno nova oblast istraživanja, pošto se sofisticirana posmatranja odvijaju tek oko 50 godina. Trenutno ne postoji koordinisan međunarodni sistem za praćenje svemirskog vremena, poput sustema za uobičajene meteorološke uslove.
Velika eksplozija na površini Sunca može da oslobodi milijarde tona vrelog, namagnetisanog gasa, koji se kreće brzinom od nekoliko miliona kilometara na sat. Kada taj gas stigne do magnetnog polja Zemlje, može da izazove veliku solarnu oluju.

Potencijalna ozbiljnost ovih oluja primorala je osiguravajuće kuće i institucije koje se bave bezbednošću da obrate pažnju na njihovu najavu.

„Kada pomislite na mogućnost da struje ne bude sedmicama ili mesecima u većem delu neke zemlje ili kontinenta, to je onda ozbiljna stvar“, izjavio je Vajld.

Naučnici ne mogu tačno da predvide koliko se često dešavaju velike solarne oluje. Vajld kaže da sateliti trenutno nisu od velike koristi, jer nijedan nije dovoljno blizu Suncu da bi poslao upozorenje brže od sat vremena pre nego što oluja stigne do naše planete.

Unapređenje satelita, kako bi bili u stanju da Zemlji daju više vremena za pripreme, koštalo bi oko milijardu dolara.

Dok vidovnjak zuri u tamu koja je Orao, četiri plamena svetla otkrivaju izgled Orla. Prvi plamen, koji je poput vijka munje, pomaže vidovnjaku nazreti obrise Orlova tela. Postoje komadići beline koji izgledaju kao orlovo perije i kandže.Drugi plamen munje otkriva lepršavu tamu što je nalik na orlova krila, a rađa vetar. Uz treći plamen munje, vidovnjak opaža pronicljivo, neljudsko oko. A četvrti i poslednji plamen otkriva šta Orao radi.

Orao proždire svesti svih bića koja su tren pre živela na zemlji, a sada mrtva lebde prema Orlovu kljunu, poput beskrajnnog roja varnica, da sretnu svog vlasnika zbog koga su nekada živela. Orao raspliće te sićušne plamičke, ravna ih baš kao što štavljač navlači kožu, a zatim ih jede jer te su svesti Orlova hrana.

Orao ta sila koja vlada sudbinama svih živih bića, odražava podjednako sva ta živa bića. Prema tome čovek se ne može moliti Orlu, tražiti blagonaklonost, nadati se milosti. Ljudski deo Orla je suviše beznačajan da bi pokrenuo celinu.

Jedino iz Orlovih postupaka vidovnjak može reći šta on želi. Iako ga ne pokreću pojedine okolnosti bilo kojeg živog bića, Orao je svakom biću udelio dar. Po nekom svom načinu i pravu, svako od njih, ako to želi, ima snagu zadržati plamen svesti i otkazati poslušnost pozivu da umre i bude pojeden. Svako živo biće, ako to želi, obdareno je snagom da pronadje izlaz u slobodu i prođe kroz njega. Vidovnjaku koji vidi izlaz, kao i biću koje prolazi kroz njega, jasno je da je Orao obezbedio taj dar, kako bi ovekovečio svest.

Radi vođenja živih bića do tog izlaza, Orao je stvorio naguala.

Nagual je dvostruko biće kojem je otkriveno pravilo. Bilo da je u obliku ljudskog bića, životinje, biljke ili bilo čega živog, nagual je zahvaljujući svojoj dvojnosti određen tražiti skriveni prolaz.

Nagual se pojavljuje u paru, muški i ženski. Nagual postaje dvostruki muškarac i dvostruka žena, tek kad im je pravilo rečeno i kada ga je oboje razumelo i prihvatilo u potpunosti.

U očima vidovnjaka, nagual muškarac ili nagual žena izgledaju kao svetleće jaje sa četiri pregradka. Za razliku od prosečnog ljudskog bića koje ima samo dve strane, levu i desnu, nagual ima levu stranu podeljenju na dva dugačka razdela, a i desna strana mu je podeljena napola.

Orao je stvorio prvog naguala muškarca i naguala ženu kao vidovnjake, i odmah smestio u svet da gledaju. Pribavio im je četiri ratnice koje su bile tragači, tri ratnika i jednog glasnika koje su morali negovati, podići i dovesti do slobode.

Ratnice se nazivaju četiri pravca, četiri ugla četvorougla, četiri ćudi, četiri vetra, četiri različite ženske osobnosti koje postoje u ljudskom rodu.

Prva je istok. Zovu je red. Ona je optimistična, bezbrižna, mirna, uporna kao stalan lahor.

Druga je sever. Zovu je snaga . Ona je snalažljiva, gruba izravna , ustrajna kao oštar vetar.

Treća je zapad. Zovu je osećaj. Ona je introspektivna, pokajnička, lukava, prepredena, kao hladni nalet vetra.

Četvrta je jug. Zovu je razvoj. Ona je hraniteljica, glasna, plašljiva, strastvena kao topli vetar.

Tri ratnika i glasnik predstavnici su četiri tipa muških delatnosti i ćudi.

Prvi tip je čovek od znanja, učenjak: plemenit, pouzdan miran čovek, potpuno posvećen izvršenju svog zadatka, ma kakav on bio.

Drugi tip je čovek od akcije, krajnje nepostojan , veliki, šaljivi, prevrtljiv sadrug.

Treći tip je organizator iza kulisa, zagonetni, nepoznati čovek. O njemu se ne može ništa reći, jer ne dopušta da se o njemu bilo šta sazna.

Glasnik je četvrti tip. On je pomoćnik ćutljiv, mračan čovek, koji radi dobro ako se njime ispravno upravlja, ali je ne samostalan.

Da bi im olakšao stvari, Orao je pokazao nagualu muškarcu i nagualu ženi da svaki od tih tipova muškaraca i žena na zemlji ima posebne osobine u svom svetlećem telu.

Čovek od znanja ima neku vrstu plitkog udubljenja, lagano ulegnuće u pleksusu. U nekih ljudi ono izgleda kao ploha svetlosti, ponekad glatka i sjajna poput ogledala bez odraza.
Čovek od akcije ima neka vlakna koja izbijaju iz područija volje. Broj vlakana varira od jedan do pet, a veličina se kreće od puke niti do debela kraka poput korbača, dugog i do dva i po metra. Neki imaju i po tri takva vlakna razvijena u krakove.
Čovek iza kulisa ne prepoznaje se po osobinama, već po sposobnosti da sasvim nehotice stvori provalu sile koja uspešno blokira pažnju vidovnjaka. U blizini tog tipa čoveka, vidovnjaci otkriju da se bave nevažnim detaljima umesto vidovnjaštvom.
Pomoćnik nema vidljiva oblika. Vidovnjaku se pokazuje kao svetli žar u besprekornoj ljusci svetla.

U ženskom područiju, istok se prepoznaje po gotovo neprimetnim mrljicama u svojoj svetlosti, nešto poput malih područija s kojih je boja iščezla. Iz severa izbija snažno zračenje: iz nje izbija crvenkasti žar, gotovo vrućina. Zapad je obložen nežnom opnom, slojem koji je čini tamnijom od ostalih. Jug ima povratno žarenje: čas sjaji, a zatim se smračuje samo da bi iznova zasijala.

Nagual muškarac i nagual žena čine svojim svetlećim telima dva različita pokreta. Njihove desne strane mašu, dok im se leve okreću.

Što se tiče osobina, na naguala muškarca može se osloniti, postojan je i nepromenljiv. Nagual žena je biće u ratu, ali je bez posebnih napora uvek opuštena i svesna. Oboje odražavaju četiri tipa svog pola i četiri načina ponašanja.

Prvi zadatak koji je Orao dao nagualu muškarcu i nagualu ženi bio je da pronađu novu grupu od četiri ratnice, četiri pravca, te tačnu kopiju tragača, koji će medjutim, biti sanjači.
Sanjači se prikazuju vidovnjaku sa pregačama od vlakana poput kose u predelu ošita. Tragači imaju slično obeležje, ali, umesto od vlakana, pregača se sastoji od bezbroj malih, okruglih ispupčenja.

Osam ratnica je podeljeno u dve čete koje se zovu desni i levi planet. Desni planet čine četiri tragača, a levi četiri sanjača. Orao je ratnike svakog planeta poučio pravilu njihovog specifičnog zadatka: tragače je naučio traganju, sanjače sanjanju.

Po dve ratnice svakog usmerenja žive zajedno. One su toliko slične da odražavaju jedna drugu i samo kroz bezgrešnost mogu pronaći utehu i izazov u odrazu one druge.

Četiri sanjača i četiri tragača nađu se na okupu samo jednom, kada imaju da izvrše naporan zadatak; ipak, tih četvoro ljudi mogu spojiti ruke samo pod posebnim okolnostima, jer se dodirom spajaju u jedno biće, pa to mogu koristiti samo u slučaju krajnje nužde, ili u trenutku napuštanja ovog sveta.

Dve ratnice svakog usmerenja pridodate su jednom od muškaraca, bilo u kojoj kombinaciji koja se traži. Tako čine niz od četiri domaćinstva, koja mogu primiti onoliko ratnika koliko je potrebno.

Ratnice i glasnik mogu takođe činiti nezavisnu jedinicu od četiri čoveka, ili, pak, svaki može po nuždi delovati kao samostalno biće.

Zatim je nagualu i njegovom društvu naređeno da pronađu tri nova glasnika. To mogu biti muškarci, ili žene, ili izmešani sastav, ali muški glasnici moraju biti od četvrtog tipa muškaraca, pomoćnika, a žene moraju biti sa juga.

Kako bi bio siguran da će prvi nagual muškarac povesti svoju grupu na slobodu i da neće zastraniti sa puta ili se izopačiti, Orao je uzeo naguala ženu na drugi svet da služi kao svetionik vodeći grupu prema prolazu.

Zatim je nagualu i njegovim ratnicima naređeno da zaborave. Uronjeni u tamu, dobili su nove zadatke: zadatak da upamte sami sebe i zadatak da upamte Orla.

Zapovest da zaborave bila je tako stroga da su svi bil odvojeni. Nisu se više sećali šta su bili. Orao je mislio da će moći pronaći svoju sveukupnost ukoliko se budu ponovo kadri setiti samih sebe. Samo tada bi mogli imati snagu i neophodno poreklo da pronađu i da se suoče sa svojim konačnim putovanjem.

Pošto su ponovo uspostavili svoju sveukupnost, poslednji im je zadatak da pronađu novi par dvojnih bića i, otkrivši im pravilo, pretvore ih u novog naguala mučkarca i naguala ženu. I kao sto su prvi nagual muškarac i nagual žena bili potpomognuti ograničenim brojem ljudi, tako i oni moraju novom paru naguala pribaviti četiri ratnice – koje su tragači – tri ratnika i glasnika.

Kada je prvo društvo spremno proći kroz prolaz, prva nagual žena čeka da ih vodi. Sa sobom na drugi svet moraju povesti i novog naguala ženu, da služi kao svetionik svojim ljudima dok novi nagual muškarac ostaje na svetu obnavljajući čitav ciklus.

Najmanje ih je šesnaestoro na ovom svetu pod nagualovim vođstvom: osam ratnica, četiri ratnika, uključujući i naguala, i četiri glasnika. U trenutku napuštanja sveta, kada je i novi nagual žena sa njima, nagualovih ljudi ima ukupno sedamnaest. Ako im lična snaga dopušta više ratnika, onda se novi moraju dodavati množenjem sa četiri.

Pojam prokletstva datira još od najranijih vremena. Postoje mnoga svedočenja i dokumenti koji nas uveravaju da ono zaista postoji. Kakva je to sila koja ima moć da potpuno urniše ljudski život, pa čak i da izazove smrt? Puno je primera, a malo racionalnog objašnjenja. Priče koje slede nemaju drugo objašnjenje, osim da se radi o – društvu prokletih.

Od ove teme se i danas mnogima „diže kosa na glavi“. Čim se pomene reč prokletstvo, atmosfera se odmah promeni. Neka jeza se uvuče među ljude. Ipak, koliko strašna, ova tema je jako intrigantna, jer je uvek obavijena velom misterije. Oni koji veruju shvatiće o čemu se radi, bez obzira što ne poznaju mehanizam delovanja prokletstva. Ovi drugi, skeptični, reći će da je to slučajnost. Iako ni sami ne veruju previše u svoju teoriju, zbog nedostatka boljeg objašnjenja oni zauzimaju takav stav. Ne vide vezu među događajima koji su, bez sumnje, povezani.

O čemu se, zapravo, radi?

Da li je prokletsvo predodređeno rođenjem, ili ga osoba svojim karakterom ili životnim navikama navlači na sebe? Odgovor možemo potražiti u astrologiji. Pozicija Plutona, Saturna, Marsa i Mesečevih čvorova dovodi se u vezu sa prokletstvima i crnom magijom, pa ćemo ovde potražiti odgovore.

OPTEREĆENA KARMA

Osobe koje su izložene prokletstvu ili crnoj magji moraju, u svom horoskopu da imaju snažne predispozicije za astralni napad. Nekad se radi o dugovima iz prošlog života u kome su se oni bavili sličnim stvarima, pa sada na svojoj koži prolaze kroz iskustva koja su imale njihove žrtve.

Zbog opterećene karme rađaju se u porodici koja može da nosi veliki teret, pa čak i prokletstvo. Ima primera kada duša, pre nego što se rodi, bira porodicu koja je opterećena teškom karmom ili prokletstvom, da bi kroz taj život okajala grehe koje vuče iz ranijih života. Na taj način, kroz dramatična životna iskustva, ona se pročišćava odnosno vraća lošu karmu, i na kraju dobija priliku da se ponovo rodi u povoljnijim životnim okolnostima. U svakom slučaju, taj period između života se zaboravlja, pa se duši čini kao da živi prvi i jedini život. Međutim, veliki broj primera sećanja na prošle živote definitivno ukazuje da smo svi živeli ranije.

NE SAMO ŽIVA BIĆA

Osim što se preko horoskopa, tarota i sl. može utvrditi da li je osoba pod prokletstvom ili magijom, postoje i predmeti koji mogu da budu pod ovim uticajem. Brojni promeri pokazuju da postoje uklete kuće, automobili, nakit, pa čak i ukleti događaji. S obzirom da ovakve stvari analiziram putem horoskopa, u svojoj praksi sam se sretao sa slučajevima kao što su uklete kuće i predmeti, ukleti događaji, crnomagijski napadi…
Jak pokazatelj da je kuća u kojoj osoba živi ukleta jeste kada je u njenom horoskopu ugrožen Mesec, vladar 4. polja (kuća) i ako su malefične planete u 4. kući. Najčešći primeri su Pluton i Južni čvor u 4. kući, Saturn i Pluton u 4. kući, a drastični primeri su ako se u sve to upetlja i Mars. Mesec je najčešće u poslednjoj fazi opadanja, ili je pomračen.
Ako je Mesec pritom i u Škorpiji i pod lošim uticajem Plutona ili Saturna, onda možemo da sumnjamo da se radi o prokletstvu ili crnoj magiji koja je bačena na kuću. Imao sam primer jedne devojke koja je imala Pluton u konjunkciji sa Mesecom i Marsom u 4. kući u Škorpiji. U njenoj kući situacija je bila katastrofalna. Stalne svađe, pretnje, tuče, fizičke povrede, bolesti… Život svakog ukućana bio je nesrećan i neuspešan. Osim toga, u kući su se često čuli koraci, glasovi koji su dolazili iz nepoznatog pravca, čudni talasi intenzivne hladnoće koja se ponekad pojavljivala i česte noćne more. Zbog toga su svi u porodici vrlo malo spavali, što im je dodatno donosilo iscrpljenost i slabost nervnog sistema. Svi su bili umorni, prestravljeni i netrpeljivi jedni prema drugima.

Osveštavanje kuće Svetom vodom naravno nije pomoglo, jer je to neko radio rutinski i bez energetskog unošenja u proces. Za takve stvari je potrebno aktivirati ogromnu količinu energije da bi se nešto promenilo. Zatim, treba uraditi energetsko čišćenje kuće i postaviti zaštitu. Ako to ne donese rezultat, kuću treba napustiti. Jedna od najčuvenijih ukletih kuća je kuća Amitvil. Istiniti događaji u ovoj kući bili su inspiracija za poznati horor film „Užas Amitvila“.

AUTO ZA SMRT

Pored kuća, i automobili mogu da budu prokleti. Jedan od napoznatijih je „porše“ čuvenog holivudskog glumca Džemsa Dina. Njegov prvi vlasnik je u njemu doživeo tragičnu nesreću i izgubio život. Automobil je bio totalno uništen. On je velikom brzinom udario u drvo na putu i na mestu ostao mrtav. Kola su zatim popravljena. Tokom popravke automobil je pao na dva mehaničara koji su nekako uspeli da prežive ali suim, između ostalih povreda, bile polomljene obe noge. Kada je automobil bio popravljen kupio ga je – Džem Din.

Poznati glumac je odmah pozvao svog dobrog prijatelja Aleka Džunisesa da se pohvali, na šta mu je ovaj rekao da mu auto deluje zlokobno i da ne ulazi u njega, jer bi mogao da pogine. Nedelju dana nakon toga Džems Din tragično gubi život u tim kolima.

FILMOVI KAO STVARNOST

Izgleda da i filmovi zaista mogu da budu ukleti – tu je film „Rozmarina beba“, Isterivač Đavola“, „Poltergejst“ i mnogi drugi. Godinu dana posle promocije filma „Rozmarina beba“ trudnu ženu režisera ovog filma Romana Polanskog, Šaron Tejt kao i četvoro njenih prijatelja, brutalno je ubio čuveni masovni ubica Čarls Menson.

„Isterivača Đavola“ mnogi smatraju najstrašnijim filmom svih vremena. Interesantno je da je čak devetoro ljudi koji su učestvovali u snimanju filma umrlo tokom snimanja ili ubrzo posle. A tokom premijere ovog filma u Rimu, grom je udario u raspeće staro 400 godina i totalno ga uništio.
Što se tiče „Poltergejsta“, zabeležna su četiri smrtna slučaja glumaca koji su u njemu igrali. Film „Predskazanje“ takođe nosi prokletstvo. Scenarista Dejvid Selcer je stradao od munje, a režiser specijalnih efekata Džon Ričardson doživeo je saobraćajnu nesreću u kojoj je njegovoj devojci bila odsečena glava, baš kao što je završila jedna od žrtava u filmu. Taj specijalni efekat u filmi on je režirao. Film „Matriks“ je takođe odneo dve žrtve .

UKLETO VENČANJE

Priča se da postoje i prokleti događaji kao što su venčanja i slično. Jedan od najpoznatijih je sigurno venčanje Marije Viktorije del Pozo i italijanskog princa Amedeo od Sevoja.

Njegov otac nije odobrio ovo venčanje jer je smatrao da Marija nije plemenite krvi. Ipak, princ i Marija su se venčali.

A zatim je počelo… Žena koja je bila zadužena za Marijinu haljinu obesila se rano ujutro na sam dan venčanja. Konjanik koji je predvodio venčanje do crkve pao je sa konja i na mestu ostao mrtav. Vrlo brzo nakon venčanja kum je izvršio samoubistvo. Čovek koji je bio zadužen za papirologiju i venčani list iznenada je umro od srčanog napada. Još jedna osoba pada pod kočiju tog dana i ubrzo umire. Kralj Viktor Emanuel II je pozvao sve da se odmah vrate u dvorac da bi izbegli dalje prokletstvo. Pri povratku jedan grof takođe pada pod kočiju. Na nesreću, orden koji je nosio na levoj strani mu se na čudan način zabada u srce i on umire kao poslednja žrtva ovog prokletog venčanja.

ZBOGOM, EJMI

Da pomenemo i „Klub 27“ u koji su ušli mnogi muzičari – Brajan Džons, Džimi Hendriks, Džim Morison, Dženis Džoplin i dr. Svi su umrli u 27. godini. Poslednja od njih je popularna engleska pevačica Ejmi Vajnhaus, koja je ubrzo nakon beogradskog koncerta nađena mrtva u svom stanu u Londonu, takođe u 27. godini.

A šta je sa čuvenom pesmom Frenka Sinatre „Maj vej“? Tokom poslednjih deset godina, najmanje šest ljudi je ubijeno dok su pevali ovu pesmu. Da li u njoj ima nešto čega se treba plašiti?

A da li brojevi sa sobom nose neku negativnost, ili možda prokletstvo? Šta je sa brojem kuće, registracije na kolima, brojem telefona i slično… Ima puno primera koji i o tome govore. Jedan od poznatijih je čuveni broj mobilnog telefona 0888-888-888. Ovaj broj je prvi put korišćen u Bugarskoj i imao je nekoliko vlasnika. Danas su svi oni mrtvi.
Prvi vlasnik ovog broja bio je šef kompanije Mobitel CEO Vladimir Grašnov koji je umro od raka. Nakon njega ovaj telefonski broj dobija šef mafije Kostantin Dimitrov koji je ubijen 2003. godine. Posle toga broj je završio kod biznismena Konstantina Dišleva koji je ubijen ispred indijskog restorana u Sofiji 2005. godine. Nakon treće žrtve, kompanija Mobitela je ovaj broj definitivno ukinula.

LEDENI ČOVEK

Da li ste čuli za prokletstvo „Ledenog čoveka“? Otkriven je u Alpima (Austrija) tokom 1991. godine. U narednih 13 godina posle otkrića sedmoro ljudi umire na čudan način. Svi do jednog su imali veze sa njegovim pronalaskom.

Neke smrti su bile naizgled normalne, ali kako su se žrtve nizale jedna za drugom, rasla je panika među onima koju su imali veze sa ovim otkrićem. Tokom 1992. godine umire forenziačar Renien Hen. On je svojim rukama Ledenog čoveka premestio u vreću. Poginuo je u saobraćajnoj nesreću na putu za konferenciju na kojoj je trebalo da priča baš o Ledenom čoveku. Kurt Fric, koji je bio planinski vodič, umire pod ogromnom lavinom.Treća žrtva je čovek koji je snimio otkriće Ledenog čoveka. Umro je od tumora na mozgu. Žrtve su se i dalje nizale. Helmut Simon, koji je pronašao Ledenog čoveka, jednostavno je nestao, a osam dana potom otkriveno je da je pao sa visoke litice. Deter Vernak, vođa spasilačje grupe koji je pronašao Helmuta, umire od srčanog udara sat vremena posle njegove sahrane. Šesta žrtva bio je Konard Špindler. Umro je samo šest meseci nakon što je izjavio: „Sve to (o prokletstvu) su gluposti. Mediji samo naduvavaju celu priču. Šta će još reći – da sam ja sledeći?“ Bilo je upravo tako…

Poslednja žrtva koja je umrla (dosad) je naučnik Tom Loj. On je otkrio ljudsku krv na odeći i oružju Ledenog čoveka. Umro je od retke bolesti krvi. Leden čovek se takođe susreo sa nasiljem. Pronađen je proboden strelom, odsečene glave i tako ostavljen u planini, od zime se zaledio.

OSTAVLJENA DECA

Ovo su samo neki od mnogobrojnih primera koji govore da prokletstva postoje. Iako nemamo zvaničnog dokaza za to, ipak ovi slučajevi nedvosmisleno govore da je tu neka sila umešela prste. Svakako da su navedeni primeri najdrastičniji. Međutim, prokletstvo ne mora da bude do te mere snažno. Ono može da stvara i druge probleme koji mogu da remete život, ali ne i da ga na dramatičan način i završe. Pitanje je koliko je prokletstvo staro. Što je starije, ono je slabije i često samo od sebe izbledi. Ipak, njime mogu da budu pogođene mnoge generacije. Kod nas su najpoznatija porodična prokletstva, koja su manje ili više opasna. To je negde u horoskopu obično prikazano. Što je osoba dalje od mesta gde je prokletstvo koncentrisano (nastalo), uticaji su slabiji. Zato je važno videti uzrok i vreme kada je ono nastalo. Bez poznavanja te činjenice, osoba ne može da prekine lanac negativnih događaja.

Postoje i prokletstva koja se vuku iz nekog ranijeg života. Pre mesec dana na analizu horoskopa došla mi je osoba koja je imala problem da dobije dete. Godinama je pokušavao sve. Veštačka oplodnja, klasična i alternativna medicina i… ništa. U horoskopu mu je polje dece bilo ugroženo. Vladar 5. kuće (deca) bio je Saturn (retrogradan) u lošem aspektu sa Plutonom i Južnim čvorom. Ovo je snažan aspekt koji pokazuje da uzrok njegovog problema nije iz ovog života, nego iz prethodnog. Odmah sam pogledao 12. kuću koja opisuje njegov prethodni život i video da je tada napustio troje dece i ženu. Otišao je sa drugom ženom daleko, u drugu zemlju, i nikada se više nije vratio. Deca su tada bila vrlo mala. Ostala su u velikom bolu i nemaštini.

Tako je čak iz prošlog života povukao kletvu. Zbog toga što je tada odbacio decu koja su mu bila data, sada ne može da ih ima. Ono što je najvrednije tada je zanemario i zbog toga ga zakon karme kažnjava da u ovom životu nema decu. Ipak, postoje određene remedijalne mere da se kletve umanje, pa čak i ponište. To nije jednostavno ali ponekad je, uz iskreno pokajanje i druge ritualne stvari, moguće.
Slična prokletstva mogu da budu uzrok nesreća u poslu, sa novcem, a naročito u ljubavnom životu. Često zbog neke kletve osoba ceo život ne može da nađe adekvatnog partnera. Da bi nešto promenili, moramo znati da li je u pitanju kletva ili je to sudbinski dato kao veliko iskušenje kroz koje treba da prođemo. U svakom slučaju, dobro je da znamo kakvu energiju nosimo kroz ovaj život, jer ako postoji bio kakva negativnost, treba je se što pre rešiti. Na taj način naš život može da se menja nabolje.

Najgore je da ostanemo pasivni i da ne pokušamo da dođemo do informacije zbog čega nam se nešto dešava. Tada nemamo mogućnost da nešto promenimo. Najteže je osloboditi se prokletstva. Ipak, i to je moguće ako osoba nađe pravi način za to. Planete su tu da nam daju informaciju, a možda i da nas oslobode začaranog kruga.

Piše Predrag Petković

Ovaj važan nalaz, međutim, ne može da prikrije tužnu sliku našeg najvećeg preistorijskog naselja. Muzej na lokalitetu, koji je zapravo baraka s vojnog otpada, prokišnjava, eksponati su odavno izmešteni u depo Muzeja grada Beograda i Univerzitetsku biblioteku (deo je trenutno na izložbi u Nišu), stepenice do njega su improvizovane, od dasaka, i veoma strme, nema prilaznog puta, a nema ni pristana na Dunavu, smeće (od šuta istovarenog iz traktora, gajbica i pivskih boca, igala…) koje se danju očisti, noću se opet stvori, nema ni kanalizacije, ni vatrogasnih aparata. Nigde čuvara. Jedino ima turista, čak iz daljine.

Kako stignu – samo oni znaju. Najčešće nema nikog da im kaže par reči o Vinči. Arheolozi su tu od 1. avgusta do kraja septembra, a onda ako im se posreći da sretnu upućenog meštanina…

U Vinči, jednom od najznačajnijih neolitskih lokaliteta u Evropi, sva su otkrića bitna, pa i najnovije, iako nije neolitsko već srednjovekovno. Nekropola dokazuje da se ovde živelo tokom istorije duge 8.000 godina, kao što se, uostalom, i danas živi.

(Prvih petsto grobova otkrio je još prof. Miloje Vasić, njegovi sledbenici – 700.)
- Svesni prednosti da smo zapravo stanovnici najstarijeg Beograda, samoinicijativno smo se angažovali da koliko-toliko sačuvamo ovu svetsku atrakciju. Samo kad bi neko osim nas i arheologa još bio za to zainteresovan.

U Vinču nijedan ministar kulture nije kročio poslednjih 28 godina! Ne čuje se ni gradonačelnik Beograda, a naredio da se klizište sanira. Od opštine Grocka meštani Vinče nisu ni moralnu podršku dobili, a kamoli kamion da se odnese smeće – žali se Nikola Bukvić čija je firma “Moje ideje” preko Nacionalne službe za zapošljavanje angažovala radnike da čiste teren i zaštićuju objekte.

Inž. Slobodan Dobrić, predsednik Udruženja “Vinčanski neolit”, nadzire radnike, sve u nadi da će lokalitet kad-tad postati arheološki park. Po potrebi ume i vodič da bude kao kad je onomad na dunavskom platou naišao na profesorku iz Moskve koja je nekim čudom stigla na mesto koje je tražila, jer od putokaza ni traga!

- Pristan za manje i srednje brodove predviđen je u projektu “Đerdap” još 1985. Sada smo tu ideju reaktivirali. Skupština grada Beograda je u aprilu donela odluku o njegovoj izgradnji na koti 1144. kilometar reke Dunav.

U međuvremenu, tražili smo od Jugoslovenskog rečnog brodarstva rashodovani brod za informativni centar, dobili saglasnost za ponton od Sekretarijata za urbanizam, ali nam je Zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije zabranio da ga postavimo. Ne znamo zašto – kaže Dobrić.

Peskom i šljunkom arheolozi su pokrili neolitske kuće da sačekaju bolja vremena za dalje istraživanje. Klizište na profilu nekadašnje obale Dunava, međutim, preti da uništi četvrtinu nalazišta.

- Na samom klizištu trenutno “skidamo” srednjovekovnu nekropolu. Deo zemlje na lokalitetu (6,5 hektara) eksproprisan je još 1980. radi budućeg arheološkog parka, ali sudski proces zbog jedne parcele bitne za put do nalazišta i danas traje. Ovde je reč o spomeniku kulture koji je odavno trebalo da bude na Uneskovoj listi – podseća kustos Miša Ignjatović i napominje da novca iz budžeta nemaju ni za održavanje zatečenog stanja, a kamoli za ulaganje u programe za posetioce.

Milena Marjanović