Ovo otkriće bi moglo da ima velikih posledica po neše razumevanje klime na planeti, a moglo bi, kako njegov autor smatra, da bude ključno i za ”predviđanje dugotrajnih promena klime u budućnosti”. U načinu obrtanja Zemljine osovine postoje dva “ciklusa” – od kojih jedan traje 10.000 godina, a drugi 40.000 godina, a kada se oni na odgovarajući način poklope dolazi do glacijacije i deglacijacije, odnosno do nastanka i prestanka ledenih doba.

Sada, kako Hjubers tvrdi, “u najmanju ruku sa pouzdanošću od 99% znamo da pomeranja Zemljine ose spadaju u faktore koji doprinose deglacijaciji (topljenju lednika i velikih ledenih površina, faza u kojoj se planeta trenutno nalazi).

Ako se oba ciklusa poklope, led se povlači velikom brzinom. Ako je to poklapanje prisutno, Sunčevo zračenje koje severna hemisfera tokom leta prima povećava se za više desetina vati po metru kvadratnom, a velike ledene mase na tim prostriama, ukoliko su prisutne , tope se i nestaju…

- Ovi statistički nalazi tačno se poklapajku sa onim što je poščetkom veka predložio srpski naučnik Milutin Milanković – zaključuje Hjubers, uz napomenu da povećanje količine CO2 u atmosferi, koje je svakako prisutno, ovaj proces može samo još više da ubrza.

Ove visoko energetski nabijene čestice obično prođu pravo kroz našu planetu a da ih i ne registrujemo, ali naučnici se nadaju da će uz pomoć budućeg teleskopa ispod vode, daleko gušće od vazduha, moći da prate njihov trag i sagledaju svemir na potpuno nov način. Projekat, koji finansira Evropska unija, možda će otkriti nove detalje o najmoćnijim događajima u našem univerzumu, uključujući supernove i “Veliki prasak”.

„Jedna od najuvrnutijih stvari u vezi ovog teleskopa je ta što ćemo, umesto gore, gledati na dole”, rekao je Tompson.

Novi uređaj, nazvan Multi-kubni kilometarski neutrino teleskop ili KM3Net, mogao bi pomoći i pri otkrivanju potpuno novih, nepoznatih fenomena koji se ne mogu detektovati konvencionalnim metodama za posmatranje neba.

“Ovo će otvoriti novi prozor u naš univerzum”, izjavio je Li Tompson, predavač neutrino fizike na Univerzitetu Šefild, koji radi na projektu KM3Net.

Manji prototip KM3Net-a već je operativan – postavljen je kod južne obale Francuske i očekuje se da će rad na većem prototipu početi u sledeće tri godine.

Za izgradnju pravog teleskopa biće upotrebljeno više od 12.000 senzora veličine plastičnih lopti za plažu. Niz detektora na žicama dužine oko 800 metara biće potopljeno od morskog dna na gore, oko tri kilometra ispod površine, a održavaće se u vodi uz pomoć bova.

Neutrini su elementarne subatomske čestice za koje se smatra da potiču iz ostataka eksplodirajućih zvezda ili supermasivnih crnih rupa. Ove čestice, koje putuju brzinom bliskoj svetlosti, većinom prolaze kroz Zemlju bez štetnih posledica, ali se povremeno ipak sudaraju sa atomima.

Pri sudaru se otpuštaju druge čestice – muonse – i talas šoka koji prouzrokuje kratak bljesak plave svetlosti, koja se može detektovati senzorima. Prateći trag ove svetlosti fizičari će moći da odrede izvor neutrino i izgrade novu sliku o nebu.

Solarna oluja pojavila se u nedelju oko 4.00 časova ujutro, njena radijacija stigla je na Zemlju oko sat kasnije, a pogodiće nas sa tri različita efekta u tri različita vremena. Vrhunac će biti danas, 25. januara, a nastaviće se verovatno i tokom srede, čitavog dana. Najveća posledica je radijacija, navode iz Centra za predviđanje svemirskog vremena pri Nacionalnoj okeanskoj i atmosferskoj kancelariji (NOAA) u Koloradu.

Radijacija izaziva najveću zabrinutost zbog mogućeg ometanja rada satelita i astronauta u svemiru. Oluja, klase M3.2, može da uzrokuje probleme u komunikaciji aviona koji putuju preko polova, istakli su naučnici.

Radijacija je u obliku protona došla od Sunca brzinom od 150 miliona kilometara na sat. Smatra se da je njen nivo jak. Prema skali NOAA-e, postoje dva visoka nivoa radijacije – jaka i ekstremna. Iako su su zabeležene jače sunčeve oluje, ovo je najjača radijacija od maja 2005.

Solarna oluja klase M3.2 stigla je na Zemlju

“Čitav prostor između nas i Jupitera je prosto ispunjen protonima i ne možete ih se samo tako rešiti. Zato će se efekti zadržati nekoliko dana”, objasnio je fizičar iz NOAA Dag Biseker.

Solarni i stručnjaci američke svemirske agencije NASA ispitali su očekivane efekte ove oluje i zaključili da šestoro astronauta na Međunarodnoj kosmičkoj stanici ne treba da brinu, niti da urade bilo šta da se zaštite od radijacije. Stručnjaci tvrde da astronauti nisu ni u kakvoj opasnosti.

Solarna erupcija praćena je sa jednim do tri udarca.
“Prvo dolazi elektromagnetna radijacija, praćena radijacijom u obliku protona. Onda, nas, konačno, pogađa izbačena koronalna masa (CME) – plazma samog Sunca. Ona obično putuje oko 1,6 do 3,2 miliona kilometara na čas, ali je ova oluja posebno brza i kreće se 6,4 miliona km/h”, naveo je Biseker, dodajući da eksplozija nije bila ništa posebno spektakularna, ali da je izbacila veoma brzu koronalnu masu.

Sunčeve pege 1402(R-TOP) i 1402(R). Rano jutros, u 03.59 GMT, pega 1402 je „izbacila“ dugotrajnu oluju klase M

Danas, kada će oluja biti na vrhuncu, Zemlju će pogoditi brzi oblak plazme, kriveći magnetno polje naše planete. Upravo je sunčeva plazma ta koja uzrokuje većinu primetnih problema na Zemlji, poput prekida rada električne mreže.

Takođe može da “povuče” auroru borealis prema jugu. Naučnici smatraju da će aurora biti vidljiva iz gornjeg dela Severne Amerike sutra uveče.

Izgleda da je izbacivanje koronalne mase, ovaj put, umereno, sa mogućnošću da postane jako. Najgore efekte oluje osetiće, verovatno, severni deo Zemlje.

Naučnici su najviše zabrinuti zbog zdravlja astronauta na MKS i rada satelita

Poslednjih nekoliko godina Sunce je bilo “tiho”, što bi se reklo kao zatišje pred buru. To je normalni, “mirni” deo sunčevog 11-godišnjeg ciklusa aktivnosti. Naučnici su prošle godine spekulisali da će naša zvezda ući u neuobičajeno “tihi” ciklus, koji se događa otprilike jednom u stoleću.
“Sada, međutim, izgleda da ipak nije reč o neobično mirnom ciklusu”, istakao je Biseker.

Naučnici su ranije istakli da je moguće da će se ljudi osećati “čudno” tokom solarne oluje, ali su istakli da osim malo verovatnog prekida rada satelita ili strujne mreže, te pojačane aurora borealis, neće biti drugih efekata.
“Ljudi kojima GPS treba da pokaže preciznost u santimetar treba da brinu, a ne oni koji hoće samo da pomere automobil 30 metra napred”, istakao je Biseker.

Studije su ranije pokazale povezanost vremena i klime na Zemlji sa sunčevim olujama, pa je moguće da su varijacije u temperaturi (U Srbiji, na primer, iznenadni talas toplog vremena – a za juče uveče je bilo najavljeno zahlađenje) upravo posledica sve jačeg naleta koronalne mase.

Istorijat
Velika solarna oluja 1972. uzrokovala je prekid telefonskih komunikacija u Ilinoisu, saveznoj američkoj državi, a Kanađani i danas pamte 1989, kada je šest miliona ljudi u Kvebeku ostalo bez struje, u hladnoj zimskoj noći, nakon što je solarna oluja prekinula električnu mrežu. Astronauti na MKS morali su da se sakriju duboku u stanicu kada je velika sunčeva oluja pogodila senzore velikog broja satelita u orbiti 2003.

Plazma
Plazma je kvazi-neutralni skup čestica, koje izvode zajedničko ponašanje. Njen sastav je isti kao i sunčeva unutrašnjost. Sastoji se, dakle, uglavnom od potpuno jonizovanog vodonika, pa ima protona i elektrona, sa malim udelom drugih atoma, sa istim procentom kao u fotosferi, prividnoj površini Sunca.

Zvijezdu nazvanu VFTS 102 otkrio je međunarodni tim znanstvenika u Znanstvenom institutu svemirskog teleskopa (Space Telescope Science Institute) u Baltimoreu. Članovi tima Selma de Mink i Daniel Lennon koristili su Vrlo Veliki Teleskop ( European Southern Observatory’s Very Large Telescope ) Europskog južnog opservatorija smještenog u Opservatoriju Paranal u Čileu. Brzo rotirajuća zvijezda nalazi se u susjednoj patuljastoj galaksiji, Veliki Magellanov oblak , smještenoj oko 160 tisuća svjetlosnih godina od Zemlje.

Astronomi smatraju kako zvijezda ima vrlo nasilnu prošlost te da je izbačena iz binarnog solarnog sustava eksplozijom svoje partnerske zvijezde.

Otkriveno je i kako se zvijezda, koja je 25 puta masivnija od Sunca te čak 100 tisuća puta sjajnija, kreće svemirom drugačijom brzinom od svojih susjeda. Upravo bi ta razlika u brzini mogla značiti da je VFTS 102 zapravo – odbjegla zvijezda. Nakon što je njezin partner u binarnom sustavu postao supernova, eksplozija je VFTS 102 gurnula na svemirsko putovanje.

Znanstvenici sugeriraju da je zvijezda život počela kao dio binarnog solarnog sustava. Ukoliko su dvije zvijezde bile vrlo bliske, plinovi s jedne mogli su prelaziti na drugu i tako ubrzavati rotaciju VFTS 102. Nakon kratkog života od 10 milijuna godina, masivni je partner VFTS 102 eksplodirao i izbacio zvijezdu iz sustava. To objašnjava obje anomalije pronađene na VFTS 102.

Kako se urušio sam u sebe zvijezda partner od VFTS 102 pretvorila se sigurno u pulsar. Zanimljivo je kako se u neposrednoj blizini VFTS 102 i nalaze ostaci supernove i pulsar, no još nije poznato je li to njezin ‘rodni sustav’.

No, znanstvenici još uvijek ne mogu biti potpuno sigurni što se dogodilo.

- Ovo je vrlo uzbuđujuća priča jer objašnjava svaku od neuobičajenih odlika koje ova zvijezda ima. VFTS 102 pokazuje neočekivane strane kratkog, ali dramatičnog života najtežih zvijezdi – objasnio je Philip Dufton s Kraljevskog sveučilišta u Belfastu.

Ona je verovatno svega tri puta masivnija od naše zvezde, što je opasno blizu minimalnoj količini mase potrebne da se stvori crna rupa na prvom mestu. Našem Suncu, radi primera, nedostaje dovoljno mase da formira crnu rupu na kraju svog životnog ciklus.

Da je originalna zvezda crne rupe bila išta manja, nedostajalo bi joj gravitacije da se uruši. Samim tim, ova mala crna rupa ima “jači stisak” od onih sa 10 milijardi puta većom masom od Sunca.

Crna rupa, nazvana IGR J1 7091-3624, deo je binarnog sistema. Deli sistem sa normalnom zvezdom, od koje crpi gas i stvara masivni disk materijala oko sebe, kako se vidi na umetničkoj viziji na fotografiji.

Stelarna materija, uglavnom gas, zagrejava se do nekoliko miliona stepeni i počinje da emituje X-zrake, u specifičnoj šemi nazvanoj “otkucaji srca”. Ta šema je uzrokovana regularnim ciklusima materije koja se kupi u crnoj rupi od susedne zvezde. Izbacivanje X-zraka privremeno odbacuje gas od crne rupe, što uzrokuje cikličnu šemu koja podseća na otkucaje srca.

Najmanja crna rupa nalazi se na oko 16.000-56.000 svetlosnih godina od Zemlje.

Rastuća opsesija planetom Nibiru, za koju teoretičari zavera kažu da dolazi sa periferije našeg solarnog sistema, da će se sudariti sa Zemljom i uništiti čovečanstvo krajem 2012. ili 2011. godine (obe su godine u igri), pokazuje da ogroman broj ljudi prati video klipove na portalu YouTube i posećuje internet stranice sa sličnom tematikom bez „skeptičkog pribora za detekciju“. Ovo je nedavno izjavio dr Dejvid Morison, planetarni astronom zaposlen u Istraživačkom centru Ejms i Institutu za astrobiologiju pri NASA.

Morison procenjuje da na Internetu postoji oko dva miliona vebsajtova na kojima se trenutno diskutuje o potencijalnom sudaru planete Nibiru sa Zemljom. Svakoga dana, na njegov lični mejl u NASA stigne najmanje pet mejlova u kojima se ljudi raspituju za Nibiru.

„Bar jednom nedeljno dobijem poruku od mladih osoba (uzrasta do 11 godina) u kojoj mi pišu da su se (on ili ona) razboleli od straha i /ili razmišljaju o samoubistvu zbog navodno predstojećeg smaka sveta“, ogorčeno priča Morison.

A kako je počela ta masovna panika vezana za Nibiru ili Planetu X, za koju astronomi tvrde da uopšte ne postoji?

SUMNJIVO POREKLO

Ideju da će smak sveta izazvati sudar planeta, prva je iznela Nensi Lider 1995. godine. Liderova je tada objavila da preko implanta u mozgu, koji su joj ugradili vanzemaljci iz zvezdanog sistema Zeta Retikuli, može da prima njihove poruke. Na svom vebsajtu ona je tvrdila da je odabrana da čovečanstvo upozori na sudar planeta koji će zbrisati život na Zemlji u maju 2003. godine. Kada se to nije dogodilo, njeni sledbenici su odabrali 2012. godinu kao datum sledećeg kataklizmičnog sudara sa Nibiru, godinu koja se baš lepo poklapa sa drugim proročanstvima o kraju sveta fokusiranim na kraj majanskog kalendara.

Nensi Lider je donosioca smrti zapravo nazvala Planeta X, a kasnije je povezala sa planetom o čijem je postojanju hipotetski pisao Zeharija Sičin u svojoj čuvenoj knjizi Dvanaesta planeta. Prema Sičinu (1920-2010.), drevni Sumeri su pisali o džinovskoj planeti po imenu Nibiru – dvanaestoj planeti u solarnom sitemu, skrivenoj iza drugih planeta (uključujući Pluton), sunca i meseca – koja se duž svoje izdužene orbite svakih 3600 godina zaljulja ka Zemlji. Ljudi su zapravo potekli sa planete Nibiru, i prilikom njenog prethodnog preletanja kolonizovali Zemlju.

Istoričari i lingvisti govore da je Sičin pogrešno preveo drevne tekstove. Sumeri su zaista verovali u kosmologiju gde su postojale planete, ali su mislili da postoji samo pet planeta a ne dvanaest i nisu verovali da su ljudi došli na Zemlju sa mesta po imenu Nibiru. Šta više, astronomi su istakli da je planetarna orbita kakvu Sičin pripisuje Nibiru nemoguća: ni jedno nebesko telo ne može da zadrži stabilnu orbitu koja se zaljulja kroz unutrašni solarni sistem svakih 3600 godina, a ostatak vremena boravi iza Plutona. Takvo telo bi veoma brzo bilo ili usisano u drugu orbitu ili istisnuto sa svoje.

Ipak, Sičinova knjiga je od 1976. kada je objavljeno prvo izdanje do danas prevedena na 25 jezika i prodata u milionskom tiražu širom sveta. Nenis Lider je, za svoju teoriju o sudaru planeta, odmah nakon toga usvojila ime Nibiru umesto Planeta X za donosioca smaka sveta na Zemlji.

NEDOSTAJUĆA PLANETA

Najveća karika koja nedostaje u proročanstvu o smaku sveta svakako je sama Nibiru. Kako nikakva džinovska, odmetnuta planeta nije pronađena u spoljašnjem solarnom sistemu da bi odigrala ulogu Nibiru, neki teoretičari zavera su zaključili da je mala kometa Elenin (koja je u oktobru prošla kraj Zemlje bez incidenata) zapravo misteriozna planeta Nibiru.

“Činjenica je da ti ljudi konstantno menjaju svoju priču”, zaključuje dr Dejvid Morison. “Za neke od njih, Nibiru više nije sumerski bog ili planeta koja bi trebalo da se vrati na Zemlju krajem 2012. Ona je postala krilatica za gotovo svaku kosmičku katastrofu.”

Glasine o kometi Elenin su se početkom ove godine proširile poput požara Internetom. Njeno približavanje Zemlji je proglašeno uzrokom pomeranja Zemljine ose za 3 stepena u februaru, zemljotresa u Čileu, pa onda još većeg pomeranja pola koje je izazvalo martovski zemljotres u Japanu. “Ignorišući tektoniku ploča kao uzrok zemljotresa, ti ljudi tvrde da kometa ima jaki gravitacioni ili elektromagnetni uticaj na našu planetu”, kaže Morison.
Kada su naučnici istakli da je kometa Elenin samo grudva leda širine jedva 4,5km, da uopšte nema magnetno polja i da čak neće proći preblizu Zemlji – uz opasku da zemljotrese izaziva tektonika ploča, a ne komete – počele su da kruže glasine da NASA krije informacije o kometi Elenin.

“Ironično je što neupadljiva priroda ove komete igra glavnu ulogu u nekim teorijama zavere”, zajedljivo dodaje Morison. “Ljudima koji su ubeđeni da kometa zaista izaziva zemljotrese, to je dokaz da Elenin uopšte nije kometa već daleko masivniji i opasniji uljez”. Teoretičari zavere su počeli da se bave idejom da je kometa zapravo prerušena Nibiru – planeta ili čak ogromna zvezda tipa smeđi patuljak.

“U stvari, Elenin je klasična kometa iz udžbenika, sa jasno vidljivom “komom” ili jezgrom i dugačkim repom od leda koji isparava. Da je u pitanju smeđi patuljak ne bi imala komu ili rep, jer gas ne može da pobegne sa objekta koji poseduje znatnu gravitaciju. A da je masivna, videli bismo njen gravitacioni uticaj na orbite planeta, posebno Marsa i Zemlje, ali u ovim orbitama nema nikakvih promena. I konačno, da je Elenin zaista smeđi patuljak, već bi bila primećena tokom brojnih ranijih astronomskih osmatranja, čak i dok je još uvek bila u spoljašnjem solarnom sistemu”, kategoričan je dr Morison.

Činjenicu da se kometa nije kretala ka Zemlji, previdela je većina zagovornika teorija zavere, dok su drugi tvrdili da će se njena putanja promeniti (a nije). Neki vebsajtovi su čak objavili da kometu prati džinovski NLO koji kontroliše njenu orbitu.

IZMEĐU ISTINE I LAŽI

Dejvid Morison nudi nekoliko saveta onima koje zanima astronomija ili su zabinuti zbog potencijalnog planetarnog sudara (do kraja ove ili sledeće godine). “Da tu ima ikakve istine, priča bi već bila objavljena i u brojnim nezavisnim medijima, a ne samo na pojedinim internet sajtovima. Pri tom, nije baš svako ko to objavi na portalu YouTube zaista naučnik ili zaposlen u NASA. Jednostavno, na Internetu ne postoji siguran način da se istina razlikuje od laži.”
Priče o zaveri vezanoj za Nibiru su takve besmislice, smatra Morison, da je teško poverovati koliki odjek imaju. Pošto veliki broj internet sajtova prodaje knjige o Nibiru, video zapise, pa čak i “opremu za preživljavanje smaka sveta”, Morison je uveren da ljudi koji se iza takvog biznisa kriju svojski iskorišćavaju i podstiču strah onih koji nisu u stanju da razluče kredibilne izvore informacija od lažnih bukača. “To je posebno veliki problem kada su u pitanju mladi ljudi. Upravo sam zato neopisivo ljut na neodgovorne pojedince željne zarade, čije su žrtve naša deca!”

Piše:T.O.

„Alijanc“ navodi da bi uticaj solarnih oluja, koje nije lako precizno predvideti, mogao da dovede do nestanaka električne energije i gubitaka od preko jednog triliona dolara, te da bi najgori scenario bio još mračniji.

„Ulazimo u period ružnog svemirskog vremena“, izjavio je Džim Vajld sa britanskog Univerziteta Lankester, stručnjak za fiziku solarne plazme.

Svemirsko vreme

Svemirsko vreme je relativno nova oblast istraživanja, pošto se sofisticirana posmatranja odvijaju tek oko 50 godina. Trenutno ne postoji koordinisan međunarodni sistem za praćenje svemirskog vremena, poput sustema za uobičajene meteorološke uslove.
Velika eksplozija na površini Sunca može da oslobodi milijarde tona vrelog, namagnetisanog gasa, koji se kreće brzinom od nekoliko miliona kilometara na sat. Kada taj gas stigne do magnetnog polja Zemlje, može da izazove veliku solarnu oluju.

Potencijalna ozbiljnost ovih oluja primorala je osiguravajuće kuće i institucije koje se bave bezbednošću da obrate pažnju na njihovu najavu.

„Kada pomislite na mogućnost da struje ne bude sedmicama ili mesecima u većem delu neke zemlje ili kontinenta, to je onda ozbiljna stvar“, izjavio je Vajld.

Naučnici ne mogu tačno da predvide koliko se često dešavaju velike solarne oluje. Vajld kaže da sateliti trenutno nisu od velike koristi, jer nijedan nije dovoljno blizu Suncu da bi poslao upozorenje brže od sat vremena pre nego što oluja stigne do naše planete.

Unapređenje satelita, kako bi bili u stanju da Zemlji daju više vremena za pripreme, koštalo bi oko milijardu dolara.

Reč je o neobičnoj pojavi koja Mlečnom stazom širi snažnu energiju poput vodenog talasa. Talas kreće iz središta galaksije i, prema sadašnjim proračunima, do Sunčevog sistema dolazi na svakih 62 miliona godina.

Ovi galaktički talasi su samo jedan od znakova da će se dogoditi nešto veliko, tvrde stručnjaci. Do sada je zabeleženo nekoliko neobičnih pojava u Zemljinoj blizini. Dok nad Merkurom besne silovite oluje, Venerin sjaj se pojačao za neverovatnih 2.500 odsto, Saturnov prsten postaje sve gušći, a temperatura na Marsu rapidno raste.

Stručnjaci veruju kako su sve to posledice globalnog zagrevanja koje ne utiče samo na Zemlju, nego na čitav Sunčev sistem. Prema tome, ako pogledamo ceo kontekst zbivanja, otkriće galaktičkog talasa nije nikakva irelevantna vest.

Naučnici takođe veruju kako je to najočitiji znak da su dramatična zbivanja na pomolu, a upravo zbog toga NASA vešto prikriva tajnu koja bi po svemu sudeći može da ugrozi čovečanstvo.

Naučnici pretpostavljaju da bi dve novootkrivene crne rupe mogle da budu ostaci kvazara iz rane faze univerzuma. One su po masi slične mladim kvazarima i do sada su bile dobro skrivene. Pronađene su uz pomoć zemaljskih teleskopa i teleskopa Habl, koji se nalazi u svemiru.

Tim Andaluzijskog Instituta za Astrofiziku u Granadi, koji predvodi Christina Thorne, a u kojem se nalazi i Mimica, pregledali su podatke koje je sakupio NASA-in svemirski teleskop SWIFT kako bi pronašli uzrok dugotrajnog zračenja gama zraka.

Ovo zračenje, obično u trajanju od 20 do 40 sekundi, izbacuju crne rupe, koje nastaju nakon smrti masovnih zvijezda. Mlaz materije i zračenja koje izbacuje ovo tijelo dostižu gotovo brzinu svjetlosti, a energija koja se na taj način stvara ekvivalent je energiji koju bi Sunce izbacilo u 10 milijardi godina. Ali zvijezda GRB 101225A ima bljesak koji traje pola sata, što je fenomen koji do sada nije mogao biti objašnjen.


Mimica i kolege su predložili teoriju koja navodi kako je ovo nebesko tijelo nastalo spajanjem neutronske zvijezde sa helijevom jezgrom džinovske ‘obične’ zvijezde. Neutronska zvijezda ‘pojela’ je jezgru zvijezde, a polusatni fenomen rezultat je (gotovo) jedinstvenog slučaja u svemiru. Sličan fenomen zabilježen je i 2006. godine, a ti podaci su samo potvrdili teoriju tima iz Granade.

Nas cuveni naucnik Milankovic je izracunao da ce 2012-13 biti najvece turbulencije na Suncu u poznatoj istoriji, nedavno je NASA iznela istu procenu

Kada se zna sta eletricitet znaci za ljudsku civilizaciju onda su jasne i posledice. Nece to dugo trajati, mozda par stotina godina sto je vrlo kratak period u galaktickim razmerama ali sasvim dovoljno za radjanje neke nove civilizacije.

Lik

Dokazi za to se nalaze u složenoj kompjuterskoj simulaciji koju su naučnici koristili i koja nastoji da reprodukuje solarni sistem kakav je nekad bio.

2005. je grupa planetarnih astronoma došla na ideju da stvori takozvani Nica model (nazvan po francuskom gradu). Prema njemu su 4 slične ogromne planete postavljene na mnogo manju razdaljinu nego što je to danas slučaj. Zahvaljujući milionima malih sudara sa kometama i asteroidima, kao i onim većim između planeta, Jupiter se pomerio na unutra, a ostale 3 planete na spolja, tako da se teško bombardovanje desilo po planu, a Ortov oblak i Kajperov pojas su se ispravno formirali.

Međutim, u nekom trenutku Mars i Zemlja su se međusobno uništili u sudaru.

Jedna od ideja koja kruži među naučnicima tiče se davno izgubljene pete planete. Odlučili su da je dodaju u svoju simulaciju i pokazalo se da funkcioniše. Ova promena je bila dovoljna da sačuva Zemlju.

Ako se to dogodilo ovde, isto se može desiti i u drugim solarnim sistemima. Što je manja planeta, lakše joj je da se vine u svemir, pa planeta nalik Zemlji veoma lako može biti katapultirana malom gravitacijom. ali postoji i mogućnost da neke Zemlje mogu biti više nalik mini Jupiterima, sa gustom atmosferom koja se uglavnom sastoji od vodonika.

Vodonik je odavno poznat kao gas staklene bašte. Na Zemlji gasovi staklene bašte čuvaju sunčevu toplotu, a u svemiru te toplote nema. Ipak, ona može i da isijava iz same planete, kao rezultat radioaktivnih minerala iz podzemlja. Dok spoljni deo atmosfere može imati stotine stepeni iznad nule, površina planete bi bila dovoljno topla da održi vodu u tečnom stanju.

Kako je voda osnov života, nije nemoguće da jedna takva lutajuća Zemlja nosi organizme, čak i inteligentan život koji može da podnese ovaj štetan vazduh.

S obzirom na činjenicu da postoje milijarde zvezda u Mlečnom putu, isto tako oko njih mogu da budu milioni ovih usamljenih planeta.

Znanstvenici ne mogu u vidljivom spektru svjetlosti promatrati centar naše galaksije zbog brojnih prepreka, poput oblaka plina i prašine, no Hubbleova infracrvena kamera može zaviriti kroz njih. Upravo zahvaljujući tome znanstvenici imaju pristup do sada neviđenim prizorima Mliječnog puta, ali i drugih galaksija.

Na fotografiji, obojanoj crveno kroz filter koji otkriva sjaj ioniziranog vodika, lako se mogu vidjeti masivne zvijezde ‘razbacane’ po cijeloj panorami, ali i sam centar galaksije prepoznatljiv po snažnom isijavanju ioniziranog vodika koji okružuje supermasivnu crnu rupu.

Oni su napravili novi model koji je po prvi puta uzeo u obzir eliptičnost Zemlje, kao i njenu neravnu površinu. Pri dosadašnjim simulacijama Zemlja je bila prikazivana kao savršena sfera, a udar asteroida bi se, kao po površini vode, prenosio cijelom površinom planete.

Doradom tog modela, a time i realnijim prikazom zemljine površine, došlo se do zaključka kako bi dobar dio energije udarca velikog asteroida ipak ostao zarobljen na manjoj površini. Udarac bi i dalje nanio veliku štetu, ali čini se kako bi oblik Zemlje i krajolik odigrali veliku ulogu u obuzdavanju štetnog utjecaja.

Koristeći ova saznanja tim znanstvenika je simulirao udar meteora koji je prije 65 milijuna godina stvorio veliki krater Chicxulub . Asteroid koji je tada udario Zemlju bio je velik kao Mt. Everest, a nastala eksplozija je bila ekvivalent dva milijuna hidrogenskih bombi. Model munchenskih znanstvenika, uvjereni su, objašnjava kako je udar tog meteora stvorio tsunamije i zemljotrese koji su doveli do izumiranja dinosaura, ali ne i do potpunog nestanka života na Zemlji.

Tim NASA-e koji prati rad satelita SDO (Solar Dynamics Observatory) golemu je pjegu ‘od milja’ nazvao ‘Bad Boy’. Uz pravu magnetsku orijentaciju i dok je usmjerena prema Zemlji, solarna oluja iz ‘Bad Boya’ mogla bi oštetiti sustave opskrbe električnom energijom i satelite u orbiti.

NASA će narednih desetak dana pratiti aktivnost na površini Sunca s posebnom pažnjom, jer je ‘Bad Boy’ ušao u vidljivi dio Sunca sa Zemlje.

NASA-ini znanstevnici predviđaju kako će niz geomagnetskih oluja pogodit Zemlju 2013. godine te će uzrokovati ‘snažan šok’.

Spomenute oluje nastat će zbog povećane aktivnosti Sunca, točnije zbog kombinacija erupcije solarnih baklji, koronalnog izbacivanja i zračnih oluja.

Ali stručnjaci kao što je Džejms Oberg, kosnultant za svemirska istraživanja, misli da bi gorivo moglo da se stigne i da na zemlji izazove prirodnu katastrofu kada bude udarilo u njenu površinu. Kaže da bi sonda mogla da postane najtoksičniji satelit koji je ikada pao na zemlju.

Rusija, koja je nekada vodila trku u istraživanju svemira i inovacijama, nadala se da će je ova letelica vratiti na stare staze istraživanja svemira, nakon skoro dve decenije bezuspešnih pokušaja. Sada se međutim čini da će se promašaji nastaviti.

NASA je utvrdila da se asteroid Baptistina raspao pre 80 miliona godina, što ostacima ne daje dovoljno vremena da dođu do Zemlje i izazovu udar koji je izazvao smrt dinosauruse pre 65 miliona godina.

„Izvorna kalkulacija s vidljivim svetlom procenila je veličinu i reflektivnost asteroida iz porodice Baptistina, što je dovelo do procene njihove starosti, ali sada znamo da su ti proračuni bili pogrešni. Zahvaljujući infracrvenom svetlu uspeli smo da dođemo do boljih rezultata“, kaže Lindi Džonson iz NASA-e.

Svemirski brod „Fobos-Tlo“ uspešno je sinoć lansiran sa ruskog kosmodroma Bajkonur u Kazahstanu uz pomoć rakete Zenit-2. Letelica se 11 minuta kasnije odvojila od rakete, a planirano je da potom dva puta upali svoje motore kako bi uhvatila pravac ka Marsu. To se, međutim, nije dogodilo i „Fobos-Tlo“ je ostao u orbiti Zemlje.

Šef Ruske federalne svemirske agencije Vladimir Popovkin je izjavio da oba motora ne rade, verovatno zbog kvara na orijentacionom sistemu svemirskog broda.

Kako je Popovkin izjavio za televiziju, svemirski inžinjeri imaju tri dana da resetuju kompjuterski program letelice kako bi on proradio pre no što baterije prestanu da funkcionišu. Veteran američke svemirske agencije NASA Džejms Olberg, koji sada radi kao konsultant za svemirske misije, smatra da je i dalje moguće povratiti kontrolu na letelicom „Fobos“.

Olberg je, međutim, upozorio da napore za uspostavljanje kontrole nad brodom usporavaju ograničenja u komunikacionoj mreži između Zemlje i svemira, što je primoralo rusku kontrolu letenja da zatraži pomoć za tačno lociranje letelice – od najšire javnosti u Južnoj Americi.

„Fobos-Tlo“, vredan 170 miliona dolara, prva je interplanetarna misija Rusije otkako je 1996. godine propala njena robotska misija na Mars. Tom prilikom, bespilotna svemirska letelica se srušila na Zemlju ubrzo pošto je lansirana, a uzrok je bio kvar na motoru.

Ako kontrolori letenja ne uspeju da poprave sisteme na „Fobos-Gruntu“, tone njegovog izuzetno toksičnog goriva pretvoriće se u najopasniji mogući objekat stvoren čovekovim rukama koji će pasti na Zemlju iz Orbite, upozorio je Oberg.

„Oko sedam tona nitrogen teroksida i hidrazina koji se mogu smrznuti pre konačnog ulaska u atmosferu, pretvoriće se u najsmrtonosniji mogući satelit svih vremena koji će pasti na Zemlju. Ono što je trebalo da bude najteža međuplanetarna svemirska letelica svih vremena može se pretvoriti u jednu od najtežih svemirskih olupina koja će ikada pasti na Zemlju – bez kontrole“, dodao je Oberg.

Astronomi su iz Kalifornije detektovali najbližu i najsjajniju supernovu tog tipa u poslednjih 25 godina, hvatajući svetlucanje male umiruće zvezde koja je od nas daleko 21 milion svetlosnih godina.

Otkriće, objavljeno sredinom prethodne nedelje, napravljeno je na Palomarskoj opservaotriji i uz pomoć super kompjutera na Berkliju. Rano otkriće eksplozije ovako bliske zvezde, napravilo je pravu pometnju među astronomija, i amaterima i profesionalcima. Svi oni očekuju da posmatraju supernovu sa teleskopima koji su ima na raspolaganju, uključujući i Hablov svemirski teleskop.

Naučnici sa Univerziteta u Kaliforniji, koji stoje iza ovog otkrića (pod pomalo čudnom oznakom PTF 11 kly), smatraju da će ovaj retki fenomen, biti verovatno najistraživanija supernova u istoriji.

PTF 11 kly je otkrivena u galaksiji pod imenom Vetrenjača u sazvežđu Velikog Medveda. Na udaljenosti od oko 21 milion svetlosnih godina ova supernova se praktično nalazi u našem komšiluku.

Dosadašnja otkrića ovim 48-inčnim teleskopom na Palomarskoj opservaotriji su bila supernove na udaljenosti većoj od 1 milijarde svetlosnih godina, pa je njihova svetlost bila dosta slaba da bi ona bila interesantna široj publici.

Ova supernova je detektovana prvi put 24. avgusta i već za jedan dan je postala 20 puta sjajnija. Očekuje se da maksimum sjaja dostigne tokom ovog vikenda, kada će postati vidljiva svim ljubiteljima neba kroz dvoglede oili male teleskope. Tom prilikom će sve zvezde u ovoj galaksiji biti zasenjene svetlošću ove supernove.

Supernova je eksplozija zvezde koja izbacuje ogromnu energiju za izuzetno kratak vremenski period. Sjaj supernove u odnosu pre eksplozije se poveća više miliona puta. Posle eksplozije sjaj postepeno opada tokom nedelja i/ili meseci. Supernova u jednom kratkom roku zasenjuje svojim sjajem celu svoju galaksiju. Suncu bilo bi potrebno oko 10 milijardi godina da proizvede energiju jedne prosečne supernove tipa II. Ali Sunce je, dakako, isuviše malo da bi ikada moglo da postane supernova.

Supernova ovog tipa, Tipa 1, nastaje kada supermasivni i gusti beli patuljak, zvezda veličine Zemlje, sa masom sličnoj Sunčevoj, eksplodira kao gigantska termonuklearna bomba. Eksplozija raznosi materiju u svim smerovima, brzinom koja može biti i 10% brzine svetlosti. Od ove materije će biti izgrađene neke buduće zvezde i planete.

Slične supernove su i ranije detektovane u ovoj galskiji (1909, 1951. i 1970. godine), ali je ovog puta oprema mnogo sofisticiranija. Zato ova rana detekcija daje naučnicima pogled na ovaj fenomen bez presedana.

Za astronome je pravi zgoditak posmatranje supernovih iz naše Galaksije. Tokom istorije u našoj Galaksiji dokumentovane su najmanje tri pojave supernovih. Stari Kinezi su zapisali da su videli supernovu 1054. godine. Pojavila se sjajna zvezda koja se mogla uočiti čak i po dnevnom svetlu. Danas ostatke ove eksplozije poznajemo, i to je Krab maglina u sazvežđu Bika. Naredna supernova je zabeležena 1572. godine i poznata je kao Tiho Braheova zvezda. Naredna, Keplerova supernova, kako se naziva, pojavila se na nebu 1604. godine.

U galaksiji veličine Mlečnog puta statistički trebalo bi da se dogodi prosečno jedna supernova svakih 100 godina. Ipak, poslednja supernova u Mlečnom putu za koju mi znamo se dogodila pre više od 4 veka. Veliki deo Galaksije mi ne možemo videti usled apsorpcije prašinom koje najviše ima u pravcu središta Mlečnog puta. Ali, ipak, astronomi već dugo čekaju da konačno vidimo eksploziju supernove u našoj Galaksiji.

NIKOLA BOŽIĆ

Kakvu biste tablicu periodnog sistema elemenata, koju je izmislio genijalni ruski hemičar Dimitrij Ivanovič Mendeljejev, obesili na zidu Bizarove učionice? Verovatno, antiperiodni sistem elemenata, sa antimaterijom.

Antimatarija je slika u ogledalu obične materije, od koje je sazdano sve što vidimo i dodirujemo. Umesto negativno naelektrisanih elektrona, sastoji se od pozitivno naelektrisanih pozitrona. Na isti način, naši pozitivno naelektrisani protoni preobraćaju se u negativne antiprotone. Postoje i neutralni antineutroni.

U prvih nekoliko delića sekunde burnog rađanja kosmosa, pre 13,7 milijardi godina („Veliki prasak”), imalo je podjednako materije i antimaterije. Kuda je potonja iščezla?

Zakoni prirode (fizički) učinili su da se u nekim odlikama materija i antimaterija razlikuju, danas se pretpostavlja da su te razlike bile ključne za buduću sudbinu jedne i druge. U jednom, od dva postojeća, (pokušaja) objašnjenja – materija je, jednostavno, prodrla u područje pomenute eksplozije, koje je obrazovalo prostor i vreme našeg kosmosa. Ispostavlja se da je antimaterija u tome bila neuspešna.

„Ples smrti” u magnovenju

Opšteprihvaćena teorija, standardni model koji opisuje najsitnije sastojke i vladajuće sile u kosmosu, podučava da je antimaterija sastavljena od osnovnih (elementarnih) antičestica kao što se materija sastoji od čestica.

Svaku česticu krase osobine (masa, naelektrisanje, spin ili obrtanje…) po kojima se razlikuje od ostalih. I za svaku postoji odgovarajuća antičestica, čije su neke odlike (poput mase ili spina) istovetne, a druge (kao što su naelektrisanje ili magnetni momenat) suprotne. Najpoznatiji primer su elektron i pozitron, čiji su obratni naelektrisanje i magnetni momenat, a ostale osobenosti iste.

Materija i antimaterija u magnovenju odigraju „ples smrti”, poništavajući jedna drugu, uz oslobađanje ogromne energije u vidu gama zračenja i sličnog isijavanja. Na postojanje antičestica i antimaterije prvi je 1928. ukazao engleski naučnik Pol Dirak, docnije nobelovac, zamišljajući pozitivno naelektrisani elektron, ili pozitron, što je u ogledima potvrđeno posle četiri godine.

Ukoliko ma koja čestica dođe u dodir sa antičesticom – recimo, elektron dotakne pozitron – jedna drugu ponište (anihilacija) u strahovitom oslobađanju energije.

Od 1955. godine, kada su u akceleratorima („sudarači čestica”) uočeni antiproton i antineutron­, do naših dana je opažen niz antičestica, a prvi uzorci jezgra antimaterije (antiproton slepljen sa antineutronom) uočeni su tek decenijama kasnije. U Evropskom centru za nuklearna istraživanja (CERN) 1995. su, konačno, popunili prvu prazninu (kockica) u antiperiodnoj tablici, stvorivši antiatom – antivodonik, s jednim pozitronom koji je kružio oko usamljenog antiprotona. (Antioznaka ili antisimbol antivodonika je H s crticom iznad).

Kod običnog vodonika oko protona, koji predstavlja atomsko jezgro, kruži jedan elektron, a kod antivodonika oko antiprotona obleće antielektron (pozitron).

Kao što svakojakim objedinjavanjem (kombinacijom) najsićušnijih čestica nastaje materija, na isti način od antičestica nastaje antimaterija. Postojan atom antivodonika može, recimo, nastati vezivanjem pozitrona za antiproton, sa osobinama koje bi trebalo da budu iste kao kod običnog vodonika. I zaista, u sudarima antiprotona s mlazom atoma ksenona pojavio se atom antivodonika.

Za dobijanje antimaterije, inače, neophodno je neverovatno mnogo energije, zato što ona veoma kratko potraje u ovom delu kosmosa prebogatom materijom. I to je izuzetno složen poduhvat.

Dva skorašnja otkrića, međutim, poduprla su nadanja da je će jednog dana biti ispunjena upražnjena mesta u antiperiodnoj tablici.

Den Braun i teroristi

U martu je međunarodna istraživačka družina u Nacionalnoj laboratoriji Brukheven (SAD) stvorila prvo jezgro antihelijuma-4, parnjaka helijuma (redni broj dva u Mendeljejevljevoj tablici) iz našeg sveta. Prethodno su načinili antihelijum-3, ali je antihelijum-4 združio više antimaterije nego što su ikada spazili na jednom mestu.

VODONIK ANTIVODONIK

To je dodatni dokaz da antimaterija može da se poveže u stabilne grozdove, kao što to čini materija. Pretpostavljalo se, ali je tek sada potvrđeno.

Podjednako je važno što su naučnici u CERN-u krajem aprila osmislili postupak zarobljavanja antivodonika. Najpre su dobili antivodonik, na izuzetno visokoj temperaturi, a potom su antiatome nekoliko delića sekunde zadržali u nesvakidašnjem „elektromagnetnom kavezu”, pre nego što su oni iščezli.

Novi način podrazumeva da se antimaterija ohladi, što olakšava zarobljavanje, a zatim ubaci u neobično skladište, u kojem je potrajala gotovo 17 minuta. Ovakav pristup, smatraju upućeni, može da produbi naše razumevanje nastanka antimaterije. (Možda Zemljina gravitacija odbija atome antivodonika, zbog čega se oni odmah razgrađuju.)

Na uskrsnuće sledećeg antielementa – antilitijuma, čekaćemo godinama. Niko ne zna koliko dugo. Brzina stvaranja antimaterije opada, čak 1.000 puta, sa svakim novim antiprotonom ili antineutronom. Veštački načiniti antilitijum (tri antiprotona i tri antineutrona) – oko milion puta je teže nego helijuma-4. I za sada je, verovatno, izvan tehnološkog dosega postojeće opreme. Postoji li druga staza?

Fizičari delom izučavaju antimateriju da bi odgonetnuli jednu od najzapretanijih zagonetki. U „Velikom prasku”, kako se pretpostavlja, stvorena je podjednaka količina materije i antimaterije i eonima davno poništena. Otuda se čini da unaokolo materije ima u izobilju, niko ne zna zašto.

Možda strahotna eksplozija nije isporučila jednu i drugu u podjednakim količinama ili je izbacila ogromne grudve materije i antimaterije u različitim smerovima? U tom slučaju, sva antimaterija se nalazi u galaksijama daleko od nas.

Proučavanje antivodonika i antihelijuma pomoći će pronalaženju antielemenata u udaljenim kosmičkim prostranstvima, u volšebnim antizvezdama. Ukoliko ih ima, sastoje se od antihelijuma, antiugljenika, antizlata. Isti su izgledi da su nastala antibića, utemeljena na antihemiji iz periodne tablice antielemenata.

Tamo daleko, Bizaro, svakako, ima svog večitog suparnika – Antisupermena.

Fizičari se, primetili ste, muče da antičestice što duže zadrže u elektromagnetnom zarobljništvu, odvojene od obične materije. Zašto? Nadaju se da će tako odškrinuti vrata antisveta. Svojstva antimaterije se, inače, iskušavaju u uslovima koji ni izdaleka ne sliče opisima Dena Brauna u romanu „Anđeli i demoni”. (Setite se zaverenika koji pokušavaju da ukradu tajanstvenu antimateriju.) Uz to, i veoma skupim: za gram morate utrošiti 25 milijardi dolara! Toliko malo je stvoreno antimaterije da se teroristi ne bi ovajdili. Pouzdano znamo da antisvet još nije otkriven.

Stanko Stojiljković

dvojnik

U Američkoj svemirskoj agenciji (NASA) navode da će astronomi asteroid 2005 YU55 morati da prate i posmatraju pomoću teleskopa jer neće biti vidljiv golim okom ni kada se bude najviše približio Zemlji.

Asteroid, nalik tamnoj lopti prečnika 400 metara, često putuje u susedstvu Zemlje, Marsa i Venere, ali će se tokom večerašnjeg preleta najviše približiti našoj planeti u poslednjih 200 godina.

Poslednji asteroid ove veličine proleteo je pored Zemlje 1976. godine, a sledeći će to učiniti tek 2028. Biće to asteroid 2001 WN5 koji će proći na pola puta između Zemlje i Meseca.

„2005 YU55 spada u grupu potencijalno opasnih asteroida koji nam se povremeno približe jer se njihove orbite ili približe ili ukrštaju sa zemljinom orbitom“, objasnio je Robert Mekmilan, naučnik Univerziteta Arizone koji je 2005. otkrio ovaj asteroid.

Analizom njegove putanje, astronomi su ustanovili da asteroid neće, barem ovog puta, udariti u Zemlju i da neće predstavljati nikakvu opasnost ni u narednih 100 godina.

Iako će asteroid biti bliži Zemlji od Meseca, „njegov gravitacioni uticaj neće imati nikakav efekat na Zemlji, ulkučujući i plime i tektonske ploče“, ističu u NASA, prenosi AFP.

NASA je već započela radarsko posmatranje asteroida iz opservatorije Aresibo u Portoriku.

Za astronome će „poseta“ ovog asteroida biti prilika da saznaju više o asteroidima C-klase koji su na bazi ugljenika i za koje postoji mogućnost da su nekada u prošlosti dostavili ugljenik i druge elemente na Zemlju što je, prema jednoj od teorija, omogućilo razvoj života na našoj planeti.

Unatoč tome što predstavljaju najdestruktivniju silu u svemiru koja upija sve što joj se nađe na putu, ruski znanstvenik Vjačeslav Dokučaev tvrdi da bi u njima mogao postojati život. Svoj zaključak iznosi na temelju proučavanja fotona koji mogu preživjeti u pojedinim regijama crne rupe. Ukoliko fotoni mogu opstati, pretpostavlja se da je moguć i oblik života duboko unutar rupe i to daleko razvijeniji od ljudske vrste.

Masivne crne rupe predstavljaju gravitacijsku silu koja privlači sve oko sebe, uključujući svjetlost. Pretpostavlja se da zbog toga sve što uđe u nju biva uništeno. Međutim, istraživanja vezana za fotone ohrabrile su znanstvenika s moskovskog Instituta za nuklearna istraživanja da razmotri i druge mogućnosti, piše Daily Mail.

Unutar nabijene rotirajuće crne rupe postoje područja gdje fotoni mogu opstati u stabilnim periodičkim orbitama. Dokučaev je u svojim radovima zaključio da ukoliko mogu postojati povoljne orbite za fotone, nema razloga da ne postoje i veći predmeti, poput planeta. No, problem je doći do takvih mjesta. Ona postoje preko ruba crne rupe, kojeg još zovu i ‘točka bez povratka’, gdje se preklapaju prostor i vrijeme. Iza udaljenog horizonta postoji još jedno područje, tzv. Cauchyev horizont, unutar kojeg bi mogao postojati život.

Bića koja bi se razvila u uvjetima masivnih fluktuirajućih sila bila bi daleko razvijenija od bilo kakvog oblika života nama poznatog, prema Dokučaevu. Međutim, živjele bi dobro skrivene od drugih. Prepreka za njihovo otkrivanje i dalje ostaje enormna gravitacijska sila crnih rupa, koje onemogućuju i da se provjeri Dokučaevljeva teorija, prenosi dnevno.hr

Izvor: http://www.znanost.com/clanak/u-masivnom-crnilu-postoji-zivot-razvijeniji-od-ljudske-vrste/#ixzz1bhg6FAyZ

Naime, mnogi fizičari danas smatraju da je svemir nastao ni iz čega, u velikom prasku, što pak znači da se ništa na neki način pretvorilo u nešto. Kako je to moguće? Zanimljiv i popularan odgovor na ovo pitanje daje video film objavljen u New Scientistu.

Poznati svemir ima promjer od oko 93 milijarde svjetlosnih godina. Ispunjen je materijom mase od oko 10 na 54 kg (broj u kojem iza jedinice na početku slijede 54 nule). Ipak, fizičari smatraju da je nastao iz ništavila u velikom prasku prije nekih 14 milijardi godina. Kako se to dogodilo, vjerojatno je jedno od temeljnih pitanja znanosti. Dakle, kako ni iz čega može nastati nešto?

Sve počinje entropijom koja je zapravo samo znanstveni naziv za nered. Ništa nije toliko bez reda kao ništavilo. Ništa možete miješati, mućkati i razmještati i opet ćete dobiti ništa. S druge strane, nešto je uvijek uređeno. Ne možete izokrenuti atom, a da ipak ostane atom. Dakle, ništa ima veću entropiju od nečega, a ukupna entropija se nikada ne smanjuje. Iz toga proizlazi da se ništa nikada ne može pretvoriti u nešto. Međutim, čini se da u ovoj ideji postoji kvaka. Naime, jedan oblik Heisenbergova principa neodređenosti kaže da sustav nikada ne može imati energiju koja je točno jednaka nuli. A budući da su energija i masa ekvivalentne, ništavilo nikada nije tako prazno kako se nama može činiti.

Kada bismo iz svemira na neki način uklonili svu materiju, u njemu bi čestice i dalje nastajale ni iz čega i nestajale zahvaljujući temeljnoj nasumičnosti kvantne mehanike. No kako iz nasumično stvorenih čestica razbacanih unaokolo nastaje cijeli svemir koji potom traje milijardama godina?

Drugi dio principa neodređenosti kaže da fizikalna tijela mogu zamijeniti energiju s vremenom i obratno. Primjerice, ni iz čega može nastati nešto s velikom energijom, no u tom će slučaju trajati vrlo kratko. S druge strane, nešto može trajati vrlo dugo, ali s malom energijom. Fizičari tvrde da je ukupna energija svemira gotovo jednaka nuli. Kako to? Zbog gravitacije! Gravitacija je jedina sila koja uvijek samo privlači, a to pak znači da je ona negativna energija koja se poništava s energijom širenja svemira. Ova činjenica da je ukupna energija svemira vrlo blizu nule omogućuje mu da opstane jako dugo.

No to još uvijek ne objašnjava kako je neki maleni proizvod kvantne mehanike postao toliko velik. Za to nam je potrebna tzv. inflacija koja je prema kozmolozima izazvala ekspanziju ranog svemira. Promatranja udaljenih galaksija i pozadinskog mikrovalnog zračenja (svojevrsne jeke velikog praska) potvrđuju da se inflacija uistinu dogodila, međutim, što ju je izazvalo još uvijek nije jasno.

Na kraju krajeva, bez obzira na to kako je svemir postao tako velik kakav jest, iz zakona fizike proizlazi da se sva njegova energija i materija svode na nulu. Drugim riječima, svemir je u cjelini samo neobična forma ništavila. Iz te perspektive, pitanje kako smo ni iz čega dobili nešto zapravo više i nema smisla. Nešto i ništa u suštini mogu biti jedno te isto, prenosi tportal.hr

Izvor: http://www.znanost.com/clanak/kako-je-svemir-mogao-nastati-ni-iz-cega/#ixzz1bhfyvUHJ

A juče je u polju bežičnih komunikacija bio potpuni kolaps. Veliki broj korisnika mobilnih telefona i interneta širom planete, a pre svega u Evropi, nije mogao da šalje i prima poruke. Posebne poteškoće imali su korisnici telefona „blekberi“, koji nisu imali pristup društvenim mrežama Fejsbuk, Tviter i Mesindžer. I SMS poruke korisnika u Srbiji odlazile su sa zakašnjenjem, isto tako sa zakašnjenjem su ih korisnici „blekberija“ primali.

Odmah se oglasila kompanija RIM, koja proizvodi „blekberi“, rekavši da je došlo do problema u primanju i slanju mejlova na njihovim mobilnim telefonima. Ona se izvinila korisnicima, ali nije precizirala uzrok ovog kolapsa.

Samo bežični

Stručnjaci za informatiku i elektronske komunikacije potvrdili su da je kolaps bežičnih komunikacija direktna posledica pojačane radijacije izazvane erupcijama na Suncu.

Đuro Vojinović, direktor Centra za informatiku i elektronsko poslovanje u Privrednoj komori Srbije, kaže da povećano Sunčevo radioaktivno zračenje može da škodi bežičnim uređajima za komunikaciju, ali da neće izazvati nikakvu veliku pometnju jer najosetljiviji sektori, poput avio-saobraćaja, imaju adekvatnu zaštitu.

- Pojačano zračenje može da ometa radio i TV signale, mobilnu telefoniju, bežični internet i ostale bežične uređaje za komunikaciju. Te smetnje se mogu javiti u vidu šuštanja, većeg magnetisanja, ali ne očekujemo da bi pojačana aktivnost Sunca mogla da dovede do uništenja tih sistema – kaže Vojinović i dodaje da svi ti sistemi koji su osetljivi u bezbednosnom smislu imaju rezervne žičane uređaje u vidu žičanih vodova, pa ne postoji opasnost od velikih havarija.

Šta li će tek biti?!

Jučerašnja solarna oluja poslednja je za 2011. godinu, ako je verovati Majama. One u svom kalendaru za 2012. godinu predviđaju još jakih zračenja sa Sunca, a poslednja će biti toliko jako da će izazvati – kraj sveta! Šta to po Majama tačno znači, ostaje nam da vidimo.

Solarne oluje za 2012. godinu (po Majama):

- 6. januar
- 3. april
- 29. jun
- 26. septembra

Maje kao NASA!

Zanimljivo je da se proročanstvo Maja skoro poklapa s proračunima NASA da će 2013. godine završiti period mirovanja Sunca. Stručnjaci NASA izračunali su da će povećana radijacija izazvati nezapamćen haos na planeti. Na udaru će biti svi telekomunikacioni uređaji, sva elektronika, saobraćaj, ali i industrija, pa i vojska. Udar sa Sunca će biti toliko jak da bi se moglo desiti da cela planeta ostane bez struje, tvrde u NASA.

Milan Jeličić, sekretar Astronomskog društva „Ruđer Bošković“, kaže da Sunce u toku eksplozije izbacuje sunčev etar, koji sadrži veliku količinu alfa čestica, koje mogu da ometaju rad elektronskih uređaja na zemlji.

- Alfa čestice su jezgra kalijuma, protona i elektrona koje zemljino elektromagnetno polje zarobi, i to može da ugrozi tok elektrona i dovede do pojačanog intenziteta struje i paljenja transformatora. To se dešavalo u Kanadi i u područjima visoke geografske širine na Severnom i Južnom polu. Pojačana aktivnost Sunca koja će se dogoditi tokom 2012. i 2013. godine može dovesti do takvih problema, ali ne u našoj zemlji – kaže Jeličić.

Astronomi su dugo sumnjali da su glavni uzročnici ovoj kozmičkoj pozadini ispunjenoj X zrakama prašinom obavijene crne rupe u središtima aktivnih galaktika. Problem je bio u tome što je premalo otkrivenih crnih rupa radilo taj posao. Međunarodni tim znanstvenika je pomoću podataka dobivenih od NASA-inog Swift satelita potvrdio postojanje većinom neviđene populacije galaktika s crnim rupama. Njihovo zračenje X zraka se toliko jako upija da ih je poznato manje od desetak.

Ipak astronomi kažu da unatoč jako prigušenom X zračenju, ti izvori mogu predstavljati vrh sante leda i sveukupno im je brojno stanje najmanje jedna petina svih aktivnih galaktika.

“Ove jako zakrivene crne rupe su svuda oko nas.” rekao je Neil Gehrels, glavni istraživač na Swift projektu u NASA-inom Goddard Space Flight centru u Greenbeltu te koautor ovog istraživanja. “No prije Swifta su bile jednostavno preslabe i previše zakrivene da bi se mogle uočiti.” Otkrića su objavljena 10. veljače u časopisu The Astrophysical Journal. Većina velikih galaktika sadrži divovsku središnju crnu rupu, a one proučavane u Swift istraživanju teže otprilike 100 milijuna puta više od Sunčeve mase. U aktivnoj galaktici, materija koja upada u supermasivnu crnu rupu zrači energijom toliko jakom da se dvije klase aktivnih galaktika, kvazari i blazari, svrstavaju kao najsjajniji objekti u Svemiru. Pozadina ispunjena X zrakama navela je astronome na sumnju da aktivnih galaktika ima više no što ih je izbrojano do sad. Astronomi nisu nikad mogli biti sigurni čak i da su uspjeli uočiti većinu najbližih aktivnih galaktika. Oblaci prašine i plina okružuju središnje crne rupe i sprječavaju izlaz ultraljubičastom, optičkom i mekom X zračenju. Dok infracrveno zračenje može proći kroz taj materijal, može se zamijeniti s toplom prašinom u galaktičkim prostranstvima gdje nastaju zvijezde. Ipak, neke od visoko energetskih X zraka probijaju oblak oko crne rupe i tada Swift dolazi na red.

Od 2004. godine, Swift`s Burst Alert Telescope (BAT), izgrađen i upravljan od strane NASA-e Goddard, mapira cijelo nebo pomoću visoko energetskih X zraka između 15.000 i 20.000 elektron volti – tisuće puta jače od vidljivog svjetla. Postepenom nadogradnjom svoje ekspozicije godinu za godinom, ovaj pregled neba je sada najveći, najosjetljiviji i najpotpuniji popis ovih energija. Uključuje stotine aktivnih galaktika do udaljenosti od 650 milijuna svjetlosnih godina. Iz ovog uzorka, istraživači su eliminirali izvore koji se nalaze manje od 15 stupnjeva od prašnjave, nagomilane ravnice naše vlastite galaktike. Sve aktivne galaktike koje izbacuju mlazove energetskih čestica također nisu uzete u obzir, nakon čega je ostalo 199 galaktika. Iako postoji mnogo različitih vrsta aktivnih galaktika, astronomi objašnjavaju različita uočena svojstva na osnovu kako su galaktike okrenute prema našoj vidnoj liniji. Najsjajnije vidimo skoro pa en face, ali kako se kut povećava okolni prsten od prašine i plina upija rastuće količine zračenja iz crne rupe. Astronomi su pretpostavili da postoje mnoge aktivne galaktike okrenute rubom prema nama, ali ih se ne može uočiti jer njihov disk od plina i prašine prejako upija zračenja. “Ove iznimno sakrivene aktivne galaktike vrlo su slabo vidljive i teško ih se može pronaći. Iz uzorka od 199 izvora, otkrili smo samo njih devet.” dodao je Davide Burlon, glavni autor istraživanja i postdiplomac na Max Planck institutu za ekstraterestrijalnu fiziku u Minhenu. “No čak je i Swift-ov BAT imao problema s pronalaženjem ovih skrivenih izvora te zbog toga znamo da ih je prebrojano u ovom pregledu manje no što ih zaista ima.” objasnio je Burlon. “Kada smo uzeli to u obzir, otkrili smo da su ove zakrivene aktivne galaktike vrlo brojne i čine 20 do 30 posto cjelokupnog broja galaktika. Sa Swift-om smo uspjeli izbrojati koliko je zapravo galaktika oko nas – zaista, koliko ih je u našem dvorištu.” ispričao je Marc Ajello iz SLAC National Accelerator laboratorija u Menlo Parku, Kalifornija. “Broj je velik i slaže se s modelima koji tvrde da su te galaktike odgovorne za većinu pozadinskog X zračenja.” Ako brojke ostanu dosljedne na većim udaljenostima, kada je svemir bio znatno mlađi, tada bi trebalo biti dovoljno supermasivnih crnih rupa za dobivanje pozadinskog X zračenja. Tim je potom spojio podatke dobivene pomoću Swift BAT-a s arhiviranim podatcima dobivenim X-ray Telescope-om kako bi proučili kako se intenzitet galaktičkog zračenja mijenja na različitim X energijama. “Ovo je prvi put da smo uspjeli istražiti prosječni spektar aktivnih galaktika čije je zračenje uveliko apsorbirano.” zaključio je Ajello. “Ove galaktike su odgovorne za oblik kozmičkog pozadinskog X zračenja – one stvaraju većinu njegove energije.” Sve je ovo konzistentno s idejom da je kozmičko pozadinsko X zračenje rezultat zračenja iz skrivenih supermasivnih crnih rupa aktivnih kada je Svemir bio 7 milijardi godina star, ili otprilike kada je bio upola star no danas.

Izvor: NASA/Goddard Space Flight Center

Izvor: http://www.znanost.com/clanak/pregledom-neba-swift-pronasao-aktivne-galaktike-koje-nedostaju/#ixzz1ZWLBxnjZ

Krajem rujna stručnjaci su uočili jake solarne baklje u blizini Sunčeve pjege, a slični će se događaju sve češće ponavljati zbog stalnog zagrijavanja Sunca. Geomagnetske oluje stvaraju probleme sa satelitom, mobitelima te ometaju let zrakoplova.

NASA je, također, izvijestila kako je Sunce pod budnim okom američke metodološke agencije te kako se pravovremenom reakcijom sateliti i svemirske letjelice mogu zaštititi.

Zato što biste svoje viđenje zasnivali na obrazloženju Kraljevske švedske akademije nauka koja je odlučila da najpoželjnijim odličjem na svetu ovenča naučnike „za otkriće ubrzanog širenja kosmosa kroz posmatranje dalekih supernova”. A kraljevska se ne poriče, zar ne? Kosmos se, dakle, sve brže širi.

Sol Perlmater s Kalifornijskog univerziteta u Berkliju uknjižiće na svoj bankovni račun 725.000 dolara, isto toliko podeliće na ravne časti Brajan Šmit sa Australijskog nacionalnog univerziteta i Adam Ris sa Džon Hopkins univerziteta. U svemu ostalom su ravnopravni: svaki će se okititi zlatnom kolajnom (na čijoj je poleđini utisnuta Vergilijeva misao „Kako je slatko videti ljudski život oplemenjen pronalascima”) i poneće kući povelju kojom se to potvrđuje.

Robert Frost, jedan od najvećih američkih pesnika 20. stoleća (ovenčan Pulicerovom nagradom kao naš Mihajlo Pupin), u svojoj pesmi „Vatra i led” iz 1990. spevao je sledeće stihove: „Jedni kažu da će svet skončati u vatri, drugi da će se zalediti”. Šta biste vi kazali?

Ne morate da se mučite: ovogodišnji nobelovci smatraju da će se, verovatno, zauvek zamrznuti. U večitoj tami. Kako su to utvrdili?

Proučili su nekoliko tuceta rasprskavajućih zvezda, nazvanih supernove, i ustanovili da se kosmos širi brže nego ikad. Nećete poverovati: i sami su bili iznenađeni.

Kosmolozi se godinama utrkuju da iscrtaju kartu beskraja koji nas okružuje pronalazeći najudaljenije supernove. U tome se oslanjaju na snimke najusavršenijih teleskopa, na proračune najmoćnijih računara i na najsavremenije digitalne otkrivače-javljače (senzori). I tako odgonetaju kosmičku zagonetku, kao da u svojevrsnu slagalicu ubacuju pojedinačne kockice.

Dotični istraživači su osmatrali naročitu vrstu supernova, pod imenom supernove tipa 1a, koje nastaju rastakanjem starih i zbijenih zvezda, teških poput Sunca, a malih kao Zemlja. Da vas podsetimo: naša planeta je sto puta u prečniku manja od svoje matične zvezde koja, inače, čini 99,86 ukupne mase Sunčevog sistema.

Jedna takva kresnica izrači toliko svetlosti kao cela galaksija! Sve u svemu, i jedna (Sol Perlmater) i druga (Brajan Šmit i Adam Ris) istraživačka družina uočila je više od 50 takvih koje se nalaze veoma daleko od nas, čiji je sjaj bio slabiji nego što se očekivalo. Prvi znak da se kosmos sve brže širi. U tome su se skrivale svakojake zamke, ali su obe skupine stigle do istog zaključka.

Gotovo jedan vek se zna da se kosmos neprestano širi, još od doba „Velikog praska” pre oko 14 milijardi godina. Zapanjujuće je, međutim, saznanje da se to ubrzava. Ukoliko se tako nastavi, naposletku će zavladati večita tama i hladnoća.

Pretpostavlja se da je to posledica tzv. tamne energije, ali šta je to i od čega se sastoji – ostaje, možda, najveća nepoznanica fizike. Zamišlja se da ona čini gotovo tri četvrtine kosmične građe (masa).

S. Stojiljković

Na XVI Međunarodnoj astronomskoj olimpiujadi u Alma Ati u Kazahstanu srpski tim osvojio tri bronzane medalje.

Na ovoj olimpijadi, održanoj u najvećem gradu Kazahstana, učestvovalo je 19 zemalja. Olimpijada je održana od 22. do 30. septembra 2011. u Alma Ati, najvećem gradu i nekadašnjoj prestonici Kazahstana.

Takmičenje se sastojalo iz tri celine. Na teorijskom delu se rešavaju teorijski problemi iz astronomije i astrofizike. Na posmatračkom se proverava znanje korišćenja teleskopa, snalaženja na noćnom nebu i poznavanja nebeskih tela. Na praktičnom delu se rešavaju problemi sa obradom rezultata posmatranja i merenja. Sve ovo na kraju daje krajnji zbir bodova.

Dušan Šobot jedan od nosilaca medalje kaže da jezadovoljan postignutim rezultatima. „Mogao sam i bolje, ali su mnogi faktori uticali na krajnji rezultat“, kaže Šobot.

„Organizacija bila ok, sa nekim propustima, ali i nekim ljudima koji su se stvarno potrudili da sve bude lepo. Kazahstan je bio dobar domaćin“, kaže još jedan od dobitnika medalje Aleksandar Miladinović.
Bronzana medalja
Bronzana medalja

O samom takmičenju kažu da su se dobro spremili, ali je i konkurencija bila spremna. „Zadaci su bili zanimljivi. Posmatrački deo smo znali da uradimo, ali je bilo važno da to što znamo uradimo u 20 minuta i da se sami snađemo sa teleskopima koje ranije nismo koristili. Ipak uspeli smo da pokažemo šta sve znamo“, kaže Ivan Tanasijević, još jedan bronzani astronom iz Srbije.

Pored takmičenja učesnici su imali priliku da upoznaju Alma Ati, njegovu okolinu, ali i da posete Astrofizički institut i Univerzitet. Kazahstan ovih nedelja proslavlja i XX godina nezavisnosti, pa je ova olimpijada bila i deo svečanog obeležavanja ovog jubileja.

„Kazahstan je zanimljiva zemlja. Bilo je lepo da se upoznamo sa mladim astronomima iz svih ovih zemalja, koje su učestvovale. Pored astronomskog nadigravanja, imali smo priliku da saznamo dosta jedni o drugima“, kaže još jedan od članova naše reprezentacije Vladimir Sladojević.

O upoznavanju domaćina i drugih timova govori i Luka Bojović, mladi astronom, jedan od članova srpske reprezentacije na Međunarodnoj astronomskoj olimpijadi: „ Imali smo veče predstavljanja svojih zemalja, a i svo slobodno vreme smo iskoristili da se međusobno upoznamo. Naša ekipa je bila najbolja u neformalnim sportskim susretima“.

U Kazahstanu je dodeljeno ukupno 13 zlatnih medalja, 16 srebrnih i 30 bronzanih. Dodeljeno je i 7 specijalnih nagrada. Ukupno je bilo 103 takmičara iz 19 zemalja.

Tim su predvodili Ivan Milić sa Astronomske opservatorije Beograd i Nikola Božić iz Istraživačke stanice Petnica. Svih pet učenika su iz Matematičke gimnazije, a na njihovim pripremama je radio tim Društva astronoma Srbije i Nacionalnog astronomskog olimpijskog komiteta.

Put naše reprezentacije su omnogućili Ministarstvo rada i socijalne politike i PD RB „Kolubara“ iz Lazarevca.

Međunarodni tim naučnika uspeo je da registruje neutrino čestice koje se kreću brže od svetlosti

Antonio Ereditato iz Evropske organizacije za nuklearna istraživanja (CERN) kazao je za Rojters da su trogodišnja merenja pokazala da se neutrini kreću 60 nanosekundi brže od svetlosti na razdaljini od 730 kilometara između Ženeve i italijanskog grada Gran Saso.

„Naši rezultati su izuzetno pouzdani, ali je potrebno da i druge kolege obave testiranja kako bi ih potvrdili“, naveo je Ereditato.

Ukoliko dođe do potvrde, ovo otkriće će opovrgnuti ključni deo Ajnštajnove specijalne teorije relativiteta iz 1905. godine, po kojoj se ništa u univerzumu ne kreće brže od svetlosti.

Teorija šuplje Zemlje (The hollow Earth), datira još iz najranije povijesti ljudske civilizacije. Stari mudraci su vjerovali kako postoji čitav podzemni svijet sa svojim podzemnim bićima koji žive na našoj planeti. U staroj Grčkoj, primjerice, ekvivalent tome bio bi mit o Tartaru, grčkoj verziji pakla, odnosno paralelnog podzemnog svijeta s njegovim bićima i gradovima.

Hipoteze o postojanju šupljeg prostora unutar planete Zemlje javljale su se i puno kasnije, a jedni od zagovornika bili su Galileo Galilei, Franklin i Lichtenberg. Godine 1818. John Cleves Symmes zasipao je američki Kongres, sveučilišta i ugledne znanstvenike porukama, u kojima je pokušavao dokazati da je Zemlja napravljena od nekoliko koncentričnih sfera, koje imaju otvore blizu njezinih polova, piše ruska Pravda.

Sovjetski akademik V. Obruchev napravio je teoriju o ogromnom meteoritu koji je udario u Zemlju u pradavnim vremenima. Prema njegovoj teoriji, taj meteorit probio je Zemljinu koru i napravio šupljinu unutar naše planete. S druge strane, istraživač Cyrus Teed tvrdi da je površina Zemlje možda samo unutarnja stijenka sfere, a teorija o tome poznatija je kao teorija konkavne šuplje Zemlje (concave hollow Earth). Prema toj teoriji ljudi žive s unutarnje strane stijenke te sfere.

Naravno, sve gore navedeno nikad nije dokazano, ali da takav paralelan svijet unutar Zemlje i postoji, valjda bi se prije ili poslije njegovi žitelji pojavili i na našem. Možda bi nam prvi kontakt bio bliži nego što to mislimo. Možda su ‘oni’ već među nama, samo mi toga nismo svjesni. A možda je sve navedeno samo plod bujne ljudske mašte.
Izvor: dnevnik.hr

Izvor: http://www.znanost.com/clanak/u-kojem-paralelnom-svemiru-mi-zapravo-zivimo#ixzz1Vh0DImF6

U cilindričnoj raketi nije bilo ljudi tokom leta, a niko nije povređen ni na zemlji nakon pada letelice koja se otrgla kontroli 24. avgusta, objavljeno je danas.

Nakon što je pad letelice objavljen na sajtu „Volstrit žurnala“, Bezos je priznao neuspeh na internet stranici svoje svemirske kompanije „Blu oridžin“.

Raketa je dostigla visinu od 13.716 metara i brzinu 1,2 puta veću od brzine zvuka, pre nego što se dogodila „nestabilnost tokom leta,“ preneo je „Njujork tajms“.

„Ovo nije ishod kakav smo želeli“, rekao je Bezos. „Ali, znali smo da će biti teško, a tim ‘Blu oridžina’ obavlja izvanredan posao. Već radimo na našoj sledećoj letelici“.

„Blu oridžin“, sa sedištem u Kentu, razvija suborbitalni svemirski brod „Nju šepard“, koji vertikalno poleće i sleće, za transport ljudi do granice sa svemirom.

Ovo je jedna od nekoliko kompanija koje su upravljene ka prevozu turista preko visine od 100 kilometara, koja se obično smatra ivicom svemira, nudeći putnicima nekoliko minuta bestežinskog stanja.

„Blu oridžin“ ima ugovor sa američkom svemirskom agencijom NASA, u sklopu takozvanog komercijalnog programa putovanja, uperenog ka razvijanju sistema transporta astronaut u orbitu. Pad letelice nije bio povezan sa saradnjom sa NASA-om, ističe „Njujork tajms“.

Istraživanja pokazuju da više od dve trećine Amerikanaca veruje u duhove, vanzemaljce, astrologiju i druge paranormalne fenomene.

On je savetovao studente koji su provodili istraživanja na ljudima koji veruju u paranormalne aktivnosti, i kaže da su ljudi uglavnom potaknuti da traže odgovore na dublja pitanja.

„Jedna od sposobnosti ljudskog mozga, koju, koliko nam je poznato, druge životinje nemaju, jest da ljudi uvek pokušavaju predvideti budućnost i objasniti zašto su se dogodile stvari u prošlosti, što nas vodi do toga da pokušavamo objasniti razloge za neke stvari.

Jedan drugi naučnik, koji se bavi istraživanjem paranormalnog, je profesor sociologije Carson Mencken, sa univerziteta Baylor, u gradu Waco, u saveznoj državi Texas. On i njegove kolege zaključili su da su oni koji veruju u paranormalne aktivnosti najčešće obični, solidni ljudi.

„Oni imaju normalne poslove, porodice, plaćaju svoje račune. Oni su u svakom smislu dobri građani koji imaju jedan neobični hobi kojeg mi smatramo čudnim“, kaže profesor Mencken.

On i dvoje njegovih kolega sa univerziteta Baylor krajem su prošle godine izdali knjigu pod naslovom “Paranormalna Amerika”, koja analizira podatke o ljudima s različitim paranormalnim uverenjima.
Pokazalo se, na primer, da muškarci veruju u vanzemaljce u većem broju nego žene, dok su žene češće one koje veruju u čitanje sudbine i duhovna prikazanja.

Istraživanja takođe pokazuju da oni koji nisu završili srednju školu imaju veće šanse da veruju u duhove, no s druge strane, oni koji imaju više obrazovanja češće istražuju paranormalne aktivnosti.

Profesor Mencken kaže da ljudi koje privlači istraživanje paranormalnog ponekad žele otkriti dokaze da vanzemaljci ili duhovi postoje, dok neki jednostavno traže prosvetljenje.

„Oni traže duboki smisao i razumevanje načina na koji svemir funkcioniše, i što se dogodi s nama nakon što umremo“, tvrdi on.

Religija mnogim ljudima nudi odgovore na ovakva pitanja.

Među verama, kaže profesor Mencken, one liberalne, veće religije više su tolerantne kad se radi o ljudima koji veruju u paranormalne aktivnosti od protestanata evangelika, ili nekih drugih koji Bibliju interpretiraju na striktiniji način”.

„Oni najčešće paranormalno vide kao jednu od dve stvari – ili da ono postoji, ali je dio zlog plana Sotone ili da je to bogohuljenje“, pojašnjava profesor Mencken, i dodaje da je u današnje vreme verovanje u paranormalno pospešeno filmovima i televizijskim programima o duhovima i vanzemaljcima.

„Pogledajte koliko je programa o paranormalnom. Imamo reality programe, imamo čitave televizijske mreže posvećene paranormalnom Sve je to postalo zanimljivi deo naše kulture“.

Profesor Mencken kaže da su u Sjedinjene Države mnoga paranormalna verovanja došla iz drugih zemalja i kultura, te da imigranti iz Latinske Amerike i Azije, kao i drugih delova sveta, doprinose tom trendu svojim verovanjima u duhove.

Nova planeta je znatno gušća od svih do sada poznatih i sastoji se uglavnom od ugljenika. Naučnici su izračunali da bi, zbog velike gustine, ugljenik morao da bude u obliku kristala, što bi značilo da je veliki deo ovog nebeskog tela sačinjen od dijamanta!

„Evolucija planete i njena zapanjujuća gustina sugerišu da je ona sačinjena od ugljenika. To je ogroman dijamant koji napravi krug oko neutronske zvezde svaka dva sata u orbiti koja je toliko mala da bi mogla da stane unutar našeg Sunca“, izjavio je Metju Bejlis sa Tehnološkog univerziteta Svinborn u Melburnu.

Planeta je udaljena 4.000 svetlosnih godina od Zemlje i verovatno je ostatak nekadašnje velike zvezde koja je izgubila svoje spoljne slojeve i pretvorila se u pulsar.

Pulsari su male, mrtve neutronske zvezde prečnika oko 20 kilometara, koje se vrte po nekoliko stotina puta u sekundi i emituju zrake radijacije.

Ovi zraci uočeni su pomoću teleskopa u Australiji, Velikoj Britaniji i na Havajima, a astronauti su zapazili modulaciju koju izaziva gravitacioni uticaj do sada nepoznate planete.

Planeta-dijamant je veličine Jupitera, ali je 20 puta gušća, naveli su naučnici.

Pored ugljenika koji dominira, na planeti ima i kiseonika, ali samo na površini i u plićim slojevima.

Naučnici, ipak, ne znaju kako ova neobična planeta zaista izgleda.

Rezultate je objavila Planetary Sciences Group na UPV/EHU sveučilištu Baskije sa sjedištem na Inženjerskom fakultetu u Bilbaou, vođena profesorom Agustínom Sánchez Lavegaom. Rad Sáncheza Lavegae, u kojem istraživači iz njegove grupe, Santiago Pérez Hoyos i Ricardo Hueso sudjeluju uz američke znanstvenike, objavljen je u „Astrophysical Journal Letters“, jednom od najprestižnijih izdanja svjetske astrofizike i astronomije.

Australski astronom amater prvi je uočio prisutnost velike crne mrlje blizu polarnog područja planeta Jupitera, najvećeg u Solarnom sustavu, 19. srpnja prošle godine. Sudar se dogodio na vrlo visokoj geografskoj širini blizu planetovog južnog pola jedva 3 ili 4 sata prije no što je mrlja uočena na Jupiterovoj tamnoj strani (drugim riječima, u noći) i to je spriječilo da se događaj promatra direktno. Putanja je bila u suprotnom smjeru od fragmenata Shoemaker-Levy 9 kometa koji se sudario s Jupiterom prije točno 15 godina, u srpnju 1994. godine.

Nakon što su obaviještene najveće svjetske zvjezdarnice, potvrda je stigla za nekoliko sati da se mrlja sastoji od ostataka pepela zaostalog od udara kometa ili asteroida. Glavne svjetske zvjezdarnice, uključujući i Hubbleov svemirski teleskop među ostalima, odmah su počele analizirati ovaj fenomen. Nakon nekoliko mjeseci rada objavljene su prve dvije studije koje se bave prirodom udarca i njegovim utjecajem na atmosferu planeta.

Rezultati istraživanja

Prema istraživanju, glavna mrlja, vrlo taman oblak koji se sastoji od otpadnih materijala proizvedenih sudarom, dosegnuo je veličinu od otprilike 5 000 kilometara u Jupiterovoj atmosferi, iako je bio okružen vijencem nastalim padanjem materijala izbačenog iz atmosfere do 8 000 kilometara, malo manje od veličine Zemlje. Nije poznato je li taj gusti oblak koji se sastoji od vrlo sitnih čestica (jedva do tisućine milimetra) i koji je jako taman, nastao iz otpadnog materijala tijela koje je udarilo o Jupiter ili su te čestice produkt ekstremno visokih temperatura nastalih sudarom u Jupiterovoj atmosferi.

Tijekom dana koji su slijedili, pepeo su raspuhali Jupiterovi vjetrovi – koji su blagi na tim geografskim širinama – na isti način kao što je pepeo otpuhan s islandskog vulkana koji trenutno eruptira. Postoje sumnje da je tijelo koje se srušilo na Jupiter komet ili asteroid. Pretpostavlja se da je bilo tip kometa – drugim riječima, uglavnom sačinjeno od ledenih supstanci. Veličina meteorita bila je otprilike 500 metara.

Ovaj drugi, jasno uočeni sudar s Jupiterom, sugerira da tijela veličine između 0.5 i 1 kilometra padaju na planet mnogo češće nego što se prije mislilo: do sada se smatralo da se sudar događa prosječno svakih 50 do 250 godina, ali s ovim novim otkrićima čini se da se to događa svakih 10 do 15 godina. Istraživanje sudara s planetima pomaže nam da bolje razumijemo sudare koji bi se mogli dogoditi na Zemlji. Da je ovo tijelo udarilo o naš planet, rezultat bi bio kataklizmičan. Na sreću postoji jako malo tijela ove veličine blizu nas i Jupiter na neki način služi kao „zaštitni kišobran“ jer njegova jaka gravitacija snažno privlači prema sebi lutajuća tijela koja prolaze blizu njega u Solarnom sustavu.

Izvor: Elhuyar Fundazioa

Izvor: http://www.znanost.com/clanak/jupiter-zastitni-kisobran-za-zemlju-od-lutajucih-tijela-u-svemiru#ixzz1Vh1jjIWd

Odmah su posumnjali da to nije uobičajeni energetski izliv, koji traje nekoliko sekundi ili hiljadinki sekundi, često u samrtnom ropcu umiruće zvezde.

„Zaista je drugačije od ma kojeg rasprskavanja koje smo ikada uočili”, posvedočio je Džošua Blum, sa Berkli univerziteta, jedan od potpisnika naučnog izveštaja u čuvenom časopisu „Sajens”.

Neobični sjaj potrajao je duže od dva meseca i još se video minulih dana kroz „svemirske naočari” letelice „Svift”, odaslate da, kružeći oko Zemlje, uhodi slične kosmičke pojave. Prvi put je ugledan 28. marta.

Nedokučivi bezdan

Još je čudnije što je ova „crna rupa” u sazvežđu Zmaja, oko četiri milijarde svetlosnih godina od nas (38,62 sikstiliona kilometara ili 38 sa 21 nulom), bila takoreći tiha, jedva primetno je usisavala okolnu materiju sve dok joj se nije približila kresnica veličine našeg Sunca.

I šta biste očekivali? Nije odolela lakom plenu, uostalom to je suština prirode „crne rupe”. Sve što joj se primakne (bolje reći: sama privuče neobuzdanom silom) na odgovarajuće odstojanje, biva rastrgnuto i usisano.

Nije nimalo lako shvatiti i dočarati nedokučivi bezdan, naučnicima tek u nagoveštaju pojmljiv.

Čini se da je nezasita „kosmička proždrljivica” dremala, a onda se iznenada probudila i počela da rastrže zalutalu zvezdu. Astronomi objašnjavaju da je, jednostavno, mirovala sve dok nije pojavio plen koji je pomamljeno raščerečila. Takvo halapljivo ždranje, iako mu svaki obrok „crne rupe” uveliko sliči, dešava se jednom u milion godina. Za razliku od posestrima, podjednako nezasitih, koje neprestano gutaju sve što privuku.

Pretežna većina galaksija, pa i naš Mlečni put kojem su stari Grci nadenuli tako ljupko ime, u samom središtu ima „crnu rupu”. Ogromne (supermasivne) kriju se u samom središtu svake.

Mada su nevidljive, astronomi ih uočavaju na osnovu odbleska materije neposredno uoči usisavanja. U ovom slučaju, pomenuta se ugostila samo jednom zvezdom, ne većom od naše matične, naslađujući se krupnim zalogajima koje je besomučno otkidala.

I upravo tada je izbacivala veoma snažne mlazove gama-zraka iz svoje utrobe bez dna.

Kosmički grabež

Pretpostavlja se da većina „crnih rupa” započinje svoj večni život (verovatno do samog kraja kosmosa) s masom koja ne premašuje Sunčevu. Kako se udebljaju desetak ili, čak, milijardu puta, to još nije rastumačeno. Izvesno je da postoji neka tajna veza između njihove veličine i veličine galaksije u kojoj obitavaju, zato što se prehranjuju gasom i zvezdama koji im se približe.

Sve što postoji u kosmosu nalazi se na jelovniku ovih halapljivih proždrljivica: najvećma gas, prašina, planete i zvezde, čak i neobične poslastice u obliku tzv. veoma zgusnutih tela – neutronske zvezde, beli patuljci (omanje zvezde) i sitnije rođake (mase uobičajene zvezde).

Nijedna takva gozba ne prolazi bez zapomaganja, ali još nismo u stanju da čujemo te vriske.

Zastrašujuće oslobađanje energije najpre je, kao što smo rekli, snimio „Svift”, potom su to potvrdili brojni svemirski i zemaljski teleskopi.

„Veliko ždranje” odaslalo je izobilje gama-zraka, što je, svakako, obradovalo astronome koji su bili svedoci veoma retkog kosmičkog događaja. Jedan od tih mlazeva odaslat je ka Zemlji. Sjaj zvezdinog izdisaja, jedna od najvećih i najbleštavijih eksplozija do sada snimljenih, izbledeće postepeno u sledećih nekoliko godina.

Može li se tako nešto dogoditi i u našem Mlečnom putu? U teorijskom smislu, odgovor je potvrdan. Ali su izgledi izuzetno mali.

Lakše vam je, valjda, ako znate da je proždrljivost, pa i grabež, uobičajen u svekolikom kosmosu, a mi smo (i sve što nas okružuje) sazdani od te iste zvezdane prašine.

——————————————————–

S početka vremena

Astronomi su ovih dana otkrili najstariju ogromnu „crnu rupu” do sada – koja je naglo iskrsla 800 miliona godina posle nastanka kosmosa (Big Bang). Istovremeno je rasla s galaksijom u kojoj se pojavila. Snimljena je kroz „svemirski dalekozor”, nazvan „Čandra”, na gotovo 13 milijardi svetlosnih godina od Zemlje.

Novi nalazi ukazuju da je bilo 30 miliona „crnih rupa” kada je kosmos napunio prvu milijardu od 13,7 milijardi godina postojanja. Postavlja se čuveno pitanje: Šta je starije – kokoška ili jaje?

——————————————————–

Tamne zvezde

Iako je osnovna zamisao koja opisuje „crne rupe” stara više od dva veka (engleski naučnik Džon Mičel koji je 1783. u svojoj raspravi zvezde, masivnija od Sunca, kod kojih je druga kosmička brzina veća od svetlosne, pa je njihova gravitacija vraća, nazvao tamnim zvezdama), ovaj naziv je prvi upotrebio američki fizičar Džon Viler 1969. godine. Smesta je ušao u mitologiju naučne fantastike.

——————————————————

Nepristojno ime

Stiven Hoking sa Univerziteta Kembridž (Velika Britanija), koga smatraju naslednikom Alberta Ajnštajna, uveliko je doprineo tumačenju „crnih rupa”, zbog čega ga pozivaju da drži predavanja širom sveta. Pre nekoliko godina u Parizu su mu, međutim, skrenuli pažnju na neugodno seksualno značenje na francuskom i preporučili da koristi naziv „skrivena zvezda”.

A šta li bi tek poćudni Francuzi savetovali Džonu Vileru koji je okolnost da neobična kosmička pojava ne zavisi od prirode tela čijim je urušavanjem nastala opisao rečima da „crna rupa nije maljava”.
Stanko Stojiljković

Istraživanje je okupilo znanstvenike diljem svijeta, a vođeno je na Kavli institutu za astrofiziku čestica i kozmologiju koji funkcionira unutar Nacionalnog akceleratorskog laboratorija u vlasništvu Odjela za energiju te Sveučilišta Stanford. Istraživanje uključuje podatke prikupljene preko dvadeset teleskopa, uključujući i podatke s Fermi Gamma-ray Space, te KANATA teleskopa.

Visoko iznad plosnate galaksije koju mi nazivamo Mliječna staza, sjajne galaksije pod nazivom ‘blazari’ dominiraju nebom gama-zraka. Doimaju se poput diskretnih točaka na tamnoj pozadini svemira. Okolna materija upada u crnu rupu koja se nalazi unutar blazara, hrani crnu rupu koja potom raspršuje dio svoje energije, u obliku mlaza čestica, natrag u svemir.

„Blazari funkcioniraju kao najveći svemirski akceleratori te ih je kao takve važno proučiti,“ ističe Masaaki Hayashida, član KIPAC-a te jedan od koautora uz KIPAC-ovog astrofizičara Grega Madejskog. „Ipak, još uvijek nije potpuno jasno kako nastaju te kakva im je struktura. Još moramo shvatiti osnove.“

Znanstvenici su dosad teoretski objasnili kako se takvi mlazovi drže zajedno jakim viticama magnetskog polja, dok je svjetlost koju emitiraju posljedica kruženja čestica oko tih tankih linija magnetskog polja.“ Ipak, dosad su detalji bili slabo poznati. Posljednje istraživanje uzdrmalo je uvriježeno mišljenje o strukturi takvih mlazova te pružilo nov pogled na te tajanstvene i moćne zvijeri. „Ovo je istraživanje značajan korak prema shavaćanju fizike ovih mlazova,“ kaže ravnatelj KIPAC-a Roger Blandford. „Ovakav tip promatranja omogućit će nam proučavanje njihove anatomije,“

Lociranje gama-zraka

Nakon godine dana istraživanja, znanstvenici su se orijentirali na određeni tip blazarskog mlaza koji se nalazi u zviježđu Djevice. Pratilo se mnogo različitih valnih duljina zračenja: gama zrake, X-zrake, optičke, infracrvene i radio zrake. Blazari neprestano svjetlucaju tako da su znanstvenici očekivali kontinuirane promjene na svim valnim duljinama. Ipak, negdje polovicom godine, opažena je spektakularna promjena u vidljivom i gama zračenju mlaza: bljesak, koji je trajao dvadeset dana, bio je popraćen dramatičnim promjenama u vidljivom dijelu spektra.

„Dosad smo imali poprilično dobru ideju o mjestu nastanka vidljivog zračenja unutar mlaza, a sada kada znamo kako gama i vidljivo zračenje nastaju na istom mjestu, po prvi put možemo odrediti odakle potječu gama zrake,“ objašnjava Hayashida.

Ovo otkriće ima dalekosežne posljedice i implikacije o načinu na koji energija bježi iz crnih rupa. Velika većina energije oslobođene iz mlazova „bježi“ u obliku gama zračenja. Dosad se pretpostavljalo kako sva takva energija mora biti oslobođena u blizini crne rupe, blizu mjesta gdje se materija koja upada u crnu rupu i oslobađa svoje energije. Ipak, novi rezultati sugeriraju kako se poput vidljivog zračenja i gama zrake emitiraju relativno daleko od crne rupe. „Ovo pak sugerira kako silnice magnetskog polja moraju na neki način pomoći energiji da se udalji od crne rupe prije nego li bude oslobođena u obliku gama zraka,“ dalje navodi Hayashida.

„Ono što smo pronašli bitno se razlikuje od onog što smo očekivali pronaći,“ kaže Madejski. „Podatci sugeriraju kako gama zrake nastaju ne jedan ili dva svjetlosna dana od crne rupe (kako se očekivalo), već na udaljenosti bližoj jednoj svjetlosnoj godini. To je uistinu iznenađujuće.“

Nov pogled na strukturu mlaza

Uz otkriće mjesta na kojem nastaje svjetlost, postupna promjena polarizacije vidljivog zračenja također otkriva nešto neočekivano o samoj strukturi mlaza. Izgleda kako mlaz zakreće nakon što napusti crnu rupu.

„U jednom trenutku, tokom bljeska gama zraka, polarizacija se promijenila za 180 stupnjeva s promjenom intenziteta svjetla,“ navodi Hayashida. „Ovo bi značilo kako cijeli mlaz zakreće.“

Ovo novo poimanje unutrašnjih zbivanja i ustroja blazarskog mlaza zahtijeva novi radni model strukture mlaza, jedan koji bi dramatično zakretao te koji bi otpuštao većinu energije daleko od crne rupe. “ Ovo je mjesto gdje ulaze teoretičari,“ navodi Madejski. „Naše istraživanje predstavlja vrlo važan izazov teoretičarima: kako bismo konstruirali mlaz koji bi mogao prenijeti energiju toliko daleko od crne rupe? Na koji bismo ga način potom mogli detektirati? Uzimanje magnetskih silnica u obzir uopće nije jednostavan proces. Pripadni račun teško se analitički rješava. Rješenje zahtijeva ekstremno kompleksne numeričke sheme.“

Teoretičar Jonathan McKinney, suradnik na stanfordskom sveučilištu te stručnjak za formaciju magnetiziranih mlazova, slaže se kako rezultati postavljaju toliko mnogo pitanja koliko pružaju i odgovora. „Već dulje vrijeme postoji kontroverza oko ovih mlazova, tj. oko mjesta na kojem nastaje gama zračenje. Ovo istraživanje ograničuje tipove mogućih modela,“ objašnjava McKinney koji nije surađivao na ovom istraživanju. „S teoretičarskog stajališta, vrlo sam uzbuđen jer ovo znači da moramo u ponovno razmotriti naše modele.“

Dok teoretičari razmatraju kako se nova opažanja uklapaju u modele mlazova, Hayashida, Madejski i ostali članovi istraživačkog tima nastavit će s prikupljanjem novih podataka. „Postoji jasna potreba za održavanjem ovakvih promatranja i to preko svih tipova zračenja. Tek ćemo tada moći bolje razumjeti ovu pojavu,“ ističe Madejski. „Potrebna je izuzetna suradnja ne bi li se ovakvo istraživanje uspješno privelo kraju. Sudjelovalo je preko 250 znanstvenika, a podatci su skupljeni s oko 20 teleskopa. Ipak, isplatilo se.“ Uz ovakvo i buduća istraživanja zračenja više valnih duljina teoretičari će dobiti nov uvid u način rada najveći akceleratora u svemiru te, shodno tome, moći izraditi bolje i vjernije modele.

Izvor: sciencedaily.com

Izvor: http://www.znanost.com/clanak/mlazovi-cestica-iz-crnih-rupa-u-udaljenim-galaksijama-bitno-su-drugaciji-nego-sto-se-dosad-mislilo#ixzz1Vh1CldDo

Jedna od najvećih katastrofi s kojom bi se čovječanstvo moglo suočiti počela bi 18 sati nakon što Sunce izbaci kuglu plazme težine 10 milijardi tona – nešto što je činilo prije i nešto što će sigurno učiniti još mnogo puta.

Kad se ta izbačena koronalna masa zabije u Zemlju, struja u čitavoj globalnoj mreži bi naglo porasla. transformatori bi bili uništeni, ostali bi bez svjetla, pokvarila bi nam se hrana, a kao posljedica nestašice struje, kompletan javni transportni sustav bi kolabirao.

Visestruki ‘Černobil’

Unutar nekoliko tjedana pomoćni generatori u nuklearnim elektranama bi se ugasili, a električne pumpe koje hlade reaktore bi stale. Rezultat – višestruko taljenje jezgri reaktora. ‘Zamislite 30 Černobila diljem SAD-a’, ističe John Kappenman, energetski stručnjak za ranjivost energetske mreže na utjecaje iz svemira, prenosi popsci.com.

Znanstvenici spomenutu katastrofalnu solarnu oluju kategoriziraju kao visoko posljedični događaj rijetke pojavnosti. Mnogi znanstvenici koji proučavaju svemirske vremenske pojave ističu da Zemlju uskoro očekuje upravo jedna takva oluja. Iako ta oluja može udariti bilo kad, obično se veže za vrhunac 11-godišnjeg ciklusa sunčevih pjega. Sljedeći ciklus ima vrhunac 2013. godine.

Pravovremena prognoza

Što onda napraviti? Prvo, treba napraviti što je preciznije moguću prognozu udara solarne oluje. Drugo, energetska mreža morala bi biti ugašena na par sati i to na izrazito velikom području, što zahtjeva veliku koordinaciju. Kako bi se smanjio gubitak novca zbog gašenja mreže, prognoza bi morala biti vrlo točna. Ipak, ako se uzme u obzir alternativa i posljedice, taj gubitak brzo blijedi u usporedbi.

Prošlog listopada NASA-ini znanstvenici najavili su Solar Shield program, koji bi pratio solarne erupcije i predviđao solarne oluje. Iako je to dobar korak u sprječavanju katastrofe, on se oslanja na satelit lansiran još 1997 godine i koji je bio dizajniran za uporabu na samo pet godina.

Baš kao što gradimo velike nasipe protiv stoljetnih poplava, tako trebamo napraviti zaštitu protiv stoljetnih solarnih oluja’, zaključio je Thomas Popik, autor peticije poslane američkoj Nacionalnoj regulatornoj komisiji.

Izvor: dnevnik.hr

Izvor: http://www.znanost.com/clanak/jesmo-li-spremni-za-solarnu-oluju-stoljeca#ixzz1Vh1GPOcZ

Dok je nama vidljiva strana relativno niska i ravna, druga strana poseduje znatna uzvišenja i deblju koru.

Naučna zajednica nudila je brojne teorije koje bi taj nedostatak smetrije objasnile. Jedna od teorija smatra da su gravitacione sile izmenile topografiju Meseca. Međutim nova teorija bazirana je na modelu „masivnog udara“ koja bi mogla da objasni novo stvaranje Meseca.

Brojni stručnjaci veruju da se objekat veličine Marsa sudario sa Zemljom i tom prilikom su novnonastali fragmenti sudara privučeni Mesečevom gravitacijom. „Drugi“ mesec nastao je tim udarom i zadržao se u orbiti desetinama miliona godina.

Dva meseca sudarila su se relativnom malom brzinom, sudeći po rezultatima objavljenim u žurnalu „Nature“.

Ovakvi sudari slabog intenziteta ne stvaraju kratere i topljenje površine već se od sudara dveju površina obrazuje novi sloj tvrde kore.

Ovakav sudar mogi bi da obrazuje planinski predeo koji se nalazi na udaljenoj strani Meseca. „Činjenica da se dve strane Meseca toliko razlikuju predstavljala je veliku enigmu za naučnike, možda podjednako kao i samo poreklo Meseca. Vrlo je moguće da je sam sudar koji je stvorio Mesec obrazovao i brojna druga, manja, tela od kojih se jedno sudarilo sa njim i stvorilo ove čudne predele. Ovo je samo jedan od brojnih scenarija za koje još nemamo tačna objašnjenja “, izjavio je profesor Frencis Nimo, jedan od pobornika teorije o gravitacionim silama.

Otkriće, koje je rezultat zajedničke američko-švajcarske studije, pokazuje mnoge, tamne „rečice“ široke nekoliko metara, koje teku stotinama metara niz padine do doline u podnožju.

„Potočići“ se pojavljuju na obroncima, zaobilaze prirodne prepreke, te se ponekad razdvajaju u rukavce, međutim, kada se zima vrati, nestaju.

Najbolje objašnjenje koje naučnici imaju za ove pronalaske jeste da je reč o tekućoj slanoj vodi, iako ova studija to još ne može nedvosmisleno potvrditi.
Slanost snižava temperaturnu granicu na kojoj se voda ledi, a voda slične slanosti poput okeana na Zemlji mogla bi postojati na Marsu, kada je tamo leto.

„Tekuća voda je apsolutno esencijalan izvor života, pa tako na Zemlji život pronalazimo gotovo svuda gde ima malo vlage. To znači da bi neki mikrobi mogli živeti u ovoj tečnosti, dok je leti u tekućem stanju“, objasnio je astrobiolog Levis Dartnel.

Profesor Das Sarma, koji nije učestvovao u studiji, rekao je da su „rezultati konzistentni sa teorijom o postojanju velikih podzemnih slanih jezera na Marsu“.
„Ovo je vrlo uzbudljiva vest za nas koji proučavamo mikroorganizme u slanim vodama na Zemlji, jer postoji šansa da ove vrste možda nastanjuju i susednu planetu“, zaključio je on.

Operatori za električne komunikacije vredno rade kako bi izbegli kvarove, ali iz kancelarije za Nacionalnu okeansku i atmosfersku admiistraciju kažu da bi neke veze sa satelitom i globalnim pozicionim sistemom mogle da se suoče sa brojnim problemima.

Tri solarne oluje, koje su se desile na Suncu u utorak, prouzrokovale su najjače elektromagnetne šokove koje je juče zabeležio satelit za merenje radijacije nekoliko minuta pre nego što dospe na Zemlju, rekao je Džozef Kunčes, naučnik iz Centra za predviđanje svemirske vremenske prognoze u Koloradu.

Tom Bogdan, direktor Centra, izjavio je da je Sunce iz perioda zatišja ušlo u period veće aktivnosti za solarne oluje i povećalo broj ovakvih erupcija koje se očekuju u većem broju sledećih tri do pet godina.

Solarne oluje šalju velike talase elektromagnetne energije na Zemlju što utiče na njeno magnetno polje. Na Zemlji je najčešće prepoznajemo kao pojavu zvanu Aurora, koja se manifestuje kao zanimljivim promenama na nebu iznad Severnog i Južnog pola, koje mi vidimo kao munjevito pokretanje ljubičaste, plave, zelene boje po noćnom nebu. Ove pojave privlače mnogo pažnje stanovnike ovih predela koji će ovog vikenda moći da uživaju u njima.

Magnetske eksplozije, koje Bogdan zove svemirski Cunami, takođe mogu da prouzrokuju smetnje na elektronskim uređajima za komunikaciju, kao i na svim ostalim elektronskim sisitemima.

Jedna ovakva solarna oluja iz 1989. godine srušila je električni sistem u Kanadi u Kvebeku, ali izgleda da ova neće biti toliko moćna, bar ne u početku jer se mnogo jače očekuju u narednih nekoliko godina.

Najjača poznata solarna oluja dogodila se 1959. godine kada nije bilo toliko električnih uređaja za komunikacuiju, ali je zato srušen ceo sistem telegrafdkih komunikacija, a čak su i neke telegrafske stanice spaljene.