Sve je počelo 25. maja 1977, kada su „Ratovi zvezda”, inače Lukasov tek treći film (posle „THX-1138” i „Američkih grafita”), doživeli premijeru. Film za koji je cela ekipa koja je radila na njemu, a najviše Lukas, sumnjala da će postati išta više od simpatičnog letnjeg avanturističkog filma preko noći je postao nezaustavljiva stihija koja je počela da obuzima ceo severnoamerički kontinent, a zatim i svet. Imena poput Luka Skajvokera, Hana Soloa, princeze Leje, Čubake i Darta Vejdera postala su uvreženi deo zapadne pop-kulture, a rečenica iz filma „Neka sila bude sa tobom” postala je najpoznatija filmska replika svih vremena.

Osmislivši „Ratove zvezda” kao mastodontsku sagu o dve generacije porodice Skajvoker, Lukas je preimenovao film u „Ratovi zvezda: epizoda 4 – Nova nada” i odmah je prionuo na snimanje nastavka. Ovaj put je odlučio da rediteljsku stolicu ustupi Irvinu Keršneru i taj tandem se pokazao veoma uspešnim. U proleće 1980. publika je videla „Epizodu 5 – Imperija uzvraća udarac” i to je bio jedan od retkih slučajeva da je nastavak bolji od prvog filma. Završetak priče o porodici Skajvoker usledio je 1983, filmom „Epizoda 6 – Povratak džedaja”, u kome dobro napokon pobeđuje zlo, ne samo na galaktičkom nivou, već i na onom duboko duhovnom, individualnom.

Umnogome uslovljen sve naprednijom tehnologijom, Lukas je osetio da je došao trenutak da ispriča onaj deo filmske sage koji je ostao neispričan – prošlost Darta Vejdera, zlog alter ega Anakina Skajvokera, Lukovog i Lejinog oca. U maju 1999, posle 16 godina iščekivanja vernih fanova širom sveta, usledila je premijera „Epizode 1 – Fantomske pretnje”, koja se hronološki vraća trideset godina unazad pre izvorne „Nove nade” i pripoveda o povratku pritajenog zla u galaksiju i njegovih sledbenika, gospodara Sita. Zatim slede još dva filma, „Epizoda 2 – Napad klonova”, 2002. i „Epizoda 3 – Osveta Sita”, 2005. Time je Lukas zaokružio čitavu sagu i ispričao sve ono što je izvorno osmislio – pad i ponovni uspon Anakina Skajvokera, prvo – delovanjem zlog gospodara Darta Sidijusa, a drugo – ljubavlju svog sina Luka.

Ono što ovu sagu čini toliko posebnom nisu brojke (svih šest filmova su zaradili četiri milijarde i 327 miliona dolara), niti tehnologija kojom je snimljena (svaki „Ratovi zvezda” koristili su najbolje tehnologije tog doba, od kojih je neke Lukas lično izmislio), već dinamična priča, priča koja iz filma u film evoluira, koja se od naizgled nevine bajke (u slučaju „Nove nade” i „Fantomske pretnje”) razvija do drame kolosalnih razmera (kao što je to u „Povratku džedaja” i „Osveti Sita”).

„Zvezdani ratovi” su neprolazna epopeja o čovekovom izboru, o krhkoj ljudskoj prirodi koja stoji između dobra i zla, pokajanju, praštanju, i ljubavi u svim njenim oblicima (čoveka i žene, sina i majke, sina i oca, brata i sestre). Zato je priča „Ratova zvezda” vanprostorna i vanvremenska.

Autor je jedan od organizatora Konvencije „Ratova zvezda” u Beogradu

Nemanja Ćalić

Tekst zakona za koga je u prvom krugu glasanja od ukupno 12 poslanika glasalo njih 11, biće definitivno usvojen ako se za njega i u drugom krugu većina bude pozitivno izjasnila.

Los Anđeles je prvi grad u SAD koji je na putu da donese takvu odluku, pošto je jedna od najvećih organizacija za borbu protiv side (AIDS Healthcare Foundation – AHF) krajem prošle godine objavila da je skupila dovoljno potpisa da se u junu 2011. organizuje referendum na kome će se građani izjasniti o tekstu zakona koji porno industriju obavezuje da koristi prezervative.

Organizacija takvog referenduma koštala bi četiri miliona dolara.

Pornografska industrija koje je posebno razvijena u dolini San Fernando, u severnom delu Holivuda, u više navrata je bila optuživana da izbegava da svoje glumce obaveže da koriste prezervative.

Tokom 2004, 2010. i 2011. godine snimanje porno filmova tamo je nekoliko puta bilo prekinuto, pošto je utvrđeno da su neki od glumaca bili seropozitivni.

Poslanici koji su juče izglasali tekst zakona su naveli da zakon koji je trenutno na snazi u Kaliforniji podrazumeva da je obavezna „zaštita od bolesti prenosivih seksualnim putem“, ali da se on u dovoljnoj meri ne poštuje.

Majkl Vajnštajn iz AHF-a je pozdravio jučerašnje pozitivno glasanje o tekstu zakona.

Bolničarka i bivša porno glumica Nina Hartlej je međutim izjavila da je protiv takve odluke, i ocenila da će zakon negativno uticati na zdravlje porno glumaca.

Ona je kazala da snimanje nekih scena u porno filmovima traje od 30 do 60 minuta, i da upotreba prezervativa može da uzrokuje otvorene rane.

Drugi protivnici donošenja takvog zakona naglašavaju da će on samo povećati broj ilegalno snimljenih porno filmova. U Los Anđelesu se svake godine odobri 45.500 sati za snimanje filmova, od čega pornografskoj industriji pripada pet odsto.

Upravo to se dogodilo hollywoodskoj božici Hedy Lamarr, junakinji filmova “Samson i Dalila” i “Ziegfeldove djevojke”, najljepšoj ženi na svijetu četrdesetih godina prošlog stoljeća. Sredinom rujna 1940. godine nacističke su podmornice potopile brod pomoću kojeg se pokušalo evakuirati devedesetero britanske djece školskog uzrasta u Kanadu.

Tragični kraj mališana, koji su živote izgubili u hladnoj vodi sjevernog Atlantika, užasnuo je tada 27-godišnju Hedy Lamarr i ona je odlučila dati svoj doprinos borbi protiv nacizma.

No, za razliku od niza hollywoodskih seks bombi koje su svoj otpor mračnom Hitlerovom režimu izražavale pozirajući za kalendare ili posjećujući savezničke vojnike na bojišnicama, Hedy Lamarr povukla se u svoju radnu sobu te napravila nacrt za daljinsko upravljanje torpedima. Njezin je izum 1942. godine patentiran, a utkan je u današnju komunikacijsku tehnologiju.

Ovo je ukratko sadržaj knjige “Hedy’s Folly: The Life and Breakthrough Inventions of Hedy Lamarr, the Most Beautiful Woman in the World” Richarda Rhodesa koja je nedavno objavljena u SAD-u. Richard Rhodes, publicist koji se specijalizirao za knjige o američkom nuklearnom dobu što mu je donijelo Pulitzerovu nagradu 1988. godine, proučio je već objavljene knjige, ali i istražio dosad nepoznate zapise o Hedy Lamarr . Naposljetku je to sažeo u zanimljivu priču o jedinstvenoj kombinaciji glamoura i kreativnosti koji su krasili Lamarr.

Pravim imenom Hedwig Kiesler, Hedy Lamarr rođena je 1914. godine u bečkoj židovskoj bankarskoj obitelji. Kao djevojčica mnogo je vremena provodila u dugim šetnjama s ocem s kojim je dijelila interes za tehnologiju. No, već u tinejdžerskoj dobi Hedwig je otkrila svoju strast prema glumi. Prvi film snimila je sa 16 godina, a nakon nekoliko nezapaženih uloga 1933. godine zabljesnula je u provokativnom češkom nijemom filmu “Ekstaza”.

Film, u kojem je glumila s našim Zvonimirom Rogozom, ušao je u povijest filmske umjetnosti kao prvi prikaz ženskog orgazma na velikom ekranu te joj donio golemu slavu.

Mlada filmska zvijezda Hedy zatim se udala za Fritza Mandla, proizvođača oružja i jednog od najbogatijih Austrijanaca. No, ubrzo je shvatila kako je taj brak sputava jer je njezin 14 godina stariji suprug inzistirao da se odrekne glumačke karijere.
Buntovna supruga

Posesivnog Mandla smetalo je što njegovu mladu ženu smatraju erotskim simbolom pa je dobar dio njihova četverogodišnjeg braka otkupljivao kopije filma “Ekstaza” i zatim ih uništavao.

Nisu su slagali ni politički, jer je Mandl bio oportunist sklon desničarima. Na večere je često pozivao nacističke generale, a jednom je čak ugostio i Benita Mussolinija. Inteligentna Hedwig na tim je druženjima doslovce upijala nacističke tajne o podmornicama i projektilima. Iako se nije slagala s mužem, Hedwig je od Mandla mnogo naučila ne samo o oružju nego i o brojnim inovacijama toga doba. – Imao je najčudesniji mozak na svijetu. Nije bilo ničega što nije znao – zapisala je kasnije za svoga prvoga muža.

Hedwig Kiesler Mandl nije željela da je se smatra trofejnom ženom pa je nekoliko puta pokušala pobjeći iz zlatnog Mandlova kaveza. Jednom se čak sakrila u bordelu. Mandl je načuo gdje se skriva njegova buntovna žena i došao je u bordel. Kako bi izbjegla muža, Hedwig je spavala s jednim klijentom u bordelu.

Na konačan odlazak, pak, odlučila se 1937. godine: pokupila je svoj nakit i krzna te pobjegla u Pariz, a zatim u Hollywood gdje uzima glamurozno ime Hedy Lamarr. Očaran njezinim izgledom, filmski mogul Louis B. Mayer naziva je “najljepšom ženom na svijetu” te daje ugovor u studiju MGM. Hedy se ubrzo udaje drugi, a zatim i treći put: do sredine šezdesetih naredala je šest brakova.

Za njezinu polutajnu karijeru inovatorice bio je presudan susret s avangardnim američkim glazbenikom Georgeom Antheilom. Rođen 1900. godine u New Jerseyju, George Antheil bio je glazbeno čudo od djeteta jer je u dobi od šest godina uspješno svirao klavir. Tijekom tinejdžerske dobi svirao bi klavir i po 20 sati, a umorne bi ruke zatim opuštao u ledeno hladnoj vodi.

Pojam prokletstva datira još od najranijih vremena. Postoje mnoga svedočenja i dokumenti koji nas uveravaju da ono zaista postoji. Kakva je to sila koja ima moć da potpuno urniše ljudski život, pa čak i da izazove smrt? Puno je primera, a malo racionalnog objašnjenja. Priče koje slede nemaju drugo objašnjenje, osim da se radi o – društvu prokletih.

Od ove teme se i danas mnogima „diže kosa na glavi“. Čim se pomene reč prokletstvo, atmosfera se odmah promeni. Neka jeza se uvuče među ljude. Ipak, koliko strašna, ova tema je jako intrigantna, jer je uvek obavijena velom misterije. Oni koji veruju shvatiće o čemu se radi, bez obzira što ne poznaju mehanizam delovanja prokletstva. Ovi drugi, skeptični, reći će da je to slučajnost. Iako ni sami ne veruju previše u svoju teoriju, zbog nedostatka boljeg objašnjenja oni zauzimaju takav stav. Ne vide vezu među događajima koji su, bez sumnje, povezani.

O čemu se, zapravo, radi?

Da li je prokletsvo predodređeno rođenjem, ili ga osoba svojim karakterom ili životnim navikama navlači na sebe? Odgovor možemo potražiti u astrologiji. Pozicija Plutona, Saturna, Marsa i Mesečevih čvorova dovodi se u vezu sa prokletstvima i crnom magijom, pa ćemo ovde potražiti odgovore.

OPTEREĆENA KARMA

Osobe koje su izložene prokletstvu ili crnoj magji moraju, u svom horoskopu da imaju snažne predispozicije za astralni napad. Nekad se radi o dugovima iz prošlog života u kome su se oni bavili sličnim stvarima, pa sada na svojoj koži prolaze kroz iskustva koja su imale njihove žrtve.

Zbog opterećene karme rađaju se u porodici koja može da nosi veliki teret, pa čak i prokletstvo. Ima primera kada duša, pre nego što se rodi, bira porodicu koja je opterećena teškom karmom ili prokletstvom, da bi kroz taj život okajala grehe koje vuče iz ranijih života. Na taj način, kroz dramatična životna iskustva, ona se pročišćava odnosno vraća lošu karmu, i na kraju dobija priliku da se ponovo rodi u povoljnijim životnim okolnostima. U svakom slučaju, taj period između života se zaboravlja, pa se duši čini kao da živi prvi i jedini život. Međutim, veliki broj primera sećanja na prošle živote definitivno ukazuje da smo svi živeli ranije.

NE SAMO ŽIVA BIĆA

Osim što se preko horoskopa, tarota i sl. može utvrditi da li je osoba pod prokletstvom ili magijom, postoje i predmeti koji mogu da budu pod ovim uticajem. Brojni promeri pokazuju da postoje uklete kuće, automobili, nakit, pa čak i ukleti događaji. S obzirom da ovakve stvari analiziram putem horoskopa, u svojoj praksi sam se sretao sa slučajevima kao što su uklete kuće i predmeti, ukleti događaji, crnomagijski napadi…
Jak pokazatelj da je kuća u kojoj osoba živi ukleta jeste kada je u njenom horoskopu ugrožen Mesec, vladar 4. polja (kuća) i ako su malefične planete u 4. kući. Najčešći primeri su Pluton i Južni čvor u 4. kući, Saturn i Pluton u 4. kući, a drastični primeri su ako se u sve to upetlja i Mars. Mesec je najčešće u poslednjoj fazi opadanja, ili je pomračen.
Ako je Mesec pritom i u Škorpiji i pod lošim uticajem Plutona ili Saturna, onda možemo da sumnjamo da se radi o prokletstvu ili crnoj magiji koja je bačena na kuću. Imao sam primer jedne devojke koja je imala Pluton u konjunkciji sa Mesecom i Marsom u 4. kući u Škorpiji. U njenoj kući situacija je bila katastrofalna. Stalne svađe, pretnje, tuče, fizičke povrede, bolesti… Život svakog ukućana bio je nesrećan i neuspešan. Osim toga, u kući su se često čuli koraci, glasovi koji su dolazili iz nepoznatog pravca, čudni talasi intenzivne hladnoće koja se ponekad pojavljivala i česte noćne more. Zbog toga su svi u porodici vrlo malo spavali, što im je dodatno donosilo iscrpljenost i slabost nervnog sistema. Svi su bili umorni, prestravljeni i netrpeljivi jedni prema drugima.

Osveštavanje kuće Svetom vodom naravno nije pomoglo, jer je to neko radio rutinski i bez energetskog unošenja u proces. Za takve stvari je potrebno aktivirati ogromnu količinu energije da bi se nešto promenilo. Zatim, treba uraditi energetsko čišćenje kuće i postaviti zaštitu. Ako to ne donese rezultat, kuću treba napustiti. Jedna od najčuvenijih ukletih kuća je kuća Amitvil. Istiniti događaji u ovoj kući bili su inspiracija za poznati horor film „Užas Amitvila“.

AUTO ZA SMRT

Pored kuća, i automobili mogu da budu prokleti. Jedan od napoznatijih je „porše“ čuvenog holivudskog glumca Džemsa Dina. Njegov prvi vlasnik je u njemu doživeo tragičnu nesreću i izgubio život. Automobil je bio totalno uništen. On je velikom brzinom udario u drvo na putu i na mestu ostao mrtav. Kola su zatim popravljena. Tokom popravke automobil je pao na dva mehaničara koji su nekako uspeli da prežive ali suim, između ostalih povreda, bile polomljene obe noge. Kada je automobil bio popravljen kupio ga je – Džem Din.

Poznati glumac je odmah pozvao svog dobrog prijatelja Aleka Džunisesa da se pohvali, na šta mu je ovaj rekao da mu auto deluje zlokobno i da ne ulazi u njega, jer bi mogao da pogine. Nedelju dana nakon toga Džems Din tragično gubi život u tim kolima.

FILMOVI KAO STVARNOST

Izgleda da i filmovi zaista mogu da budu ukleti – tu je film „Rozmarina beba“, Isterivač Đavola“, „Poltergejst“ i mnogi drugi. Godinu dana posle promocije filma „Rozmarina beba“ trudnu ženu režisera ovog filma Romana Polanskog, Šaron Tejt kao i četvoro njenih prijatelja, brutalno je ubio čuveni masovni ubica Čarls Menson.

„Isterivača Đavola“ mnogi smatraju najstrašnijim filmom svih vremena. Interesantno je da je čak devetoro ljudi koji su učestvovali u snimanju filma umrlo tokom snimanja ili ubrzo posle. A tokom premijere ovog filma u Rimu, grom je udario u raspeće staro 400 godina i totalno ga uništio.
Što se tiče „Poltergejsta“, zabeležna su četiri smrtna slučaja glumaca koji su u njemu igrali. Film „Predskazanje“ takođe nosi prokletstvo. Scenarista Dejvid Selcer je stradao od munje, a režiser specijalnih efekata Džon Ričardson doživeo je saobraćajnu nesreću u kojoj je njegovoj devojci bila odsečena glava, baš kao što je završila jedna od žrtava u filmu. Taj specijalni efekat u filmi on je režirao. Film „Matriks“ je takođe odneo dve žrtve .

UKLETO VENČANJE

Priča se da postoje i prokleti događaji kao što su venčanja i slično. Jedan od najpoznatijih je sigurno venčanje Marije Viktorije del Pozo i italijanskog princa Amedeo od Sevoja.

Njegov otac nije odobrio ovo venčanje jer je smatrao da Marija nije plemenite krvi. Ipak, princ i Marija su se venčali.

A zatim je počelo… Žena koja je bila zadužena za Marijinu haljinu obesila se rano ujutro na sam dan venčanja. Konjanik koji je predvodio venčanje do crkve pao je sa konja i na mestu ostao mrtav. Vrlo brzo nakon venčanja kum je izvršio samoubistvo. Čovek koji je bio zadužen za papirologiju i venčani list iznenada je umro od srčanog napada. Još jedna osoba pada pod kočiju tog dana i ubrzo umire. Kralj Viktor Emanuel II je pozvao sve da se odmah vrate u dvorac da bi izbegli dalje prokletstvo. Pri povratku jedan grof takođe pada pod kočiju. Na nesreću, orden koji je nosio na levoj strani mu se na čudan način zabada u srce i on umire kao poslednja žrtva ovog prokletog venčanja.

ZBOGOM, EJMI

Da pomenemo i „Klub 27“ u koji su ušli mnogi muzičari – Brajan Džons, Džimi Hendriks, Džim Morison, Dženis Džoplin i dr. Svi su umrli u 27. godini. Poslednja od njih je popularna engleska pevačica Ejmi Vajnhaus, koja je ubrzo nakon beogradskog koncerta nađena mrtva u svom stanu u Londonu, takođe u 27. godini.

A šta je sa čuvenom pesmom Frenka Sinatre „Maj vej“? Tokom poslednjih deset godina, najmanje šest ljudi je ubijeno dok su pevali ovu pesmu. Da li u njoj ima nešto čega se treba plašiti?

A da li brojevi sa sobom nose neku negativnost, ili možda prokletstvo? Šta je sa brojem kuće, registracije na kolima, brojem telefona i slično… Ima puno primera koji i o tome govore. Jedan od poznatijih je čuveni broj mobilnog telefona 0888-888-888. Ovaj broj je prvi put korišćen u Bugarskoj i imao je nekoliko vlasnika. Danas su svi oni mrtvi.
Prvi vlasnik ovog broja bio je šef kompanije Mobitel CEO Vladimir Grašnov koji je umro od raka. Nakon njega ovaj telefonski broj dobija šef mafije Kostantin Dimitrov koji je ubijen 2003. godine. Posle toga broj je završio kod biznismena Konstantina Dišleva koji je ubijen ispred indijskog restorana u Sofiji 2005. godine. Nakon treće žrtve, kompanija Mobitela je ovaj broj definitivno ukinula.

LEDENI ČOVEK

Da li ste čuli za prokletstvo „Ledenog čoveka“? Otkriven je u Alpima (Austrija) tokom 1991. godine. U narednih 13 godina posle otkrića sedmoro ljudi umire na čudan način. Svi do jednog su imali veze sa njegovim pronalaskom.

Neke smrti su bile naizgled normalne, ali kako su se žrtve nizale jedna za drugom, rasla je panika među onima koju su imali veze sa ovim otkrićem. Tokom 1992. godine umire forenziačar Renien Hen. On je svojim rukama Ledenog čoveka premestio u vreću. Poginuo je u saobraćajnoj nesreću na putu za konferenciju na kojoj je trebalo da priča baš o Ledenom čoveku. Kurt Fric, koji je bio planinski vodič, umire pod ogromnom lavinom.Treća žrtva je čovek koji je snimio otkriće Ledenog čoveka. Umro je od tumora na mozgu. Žrtve su se i dalje nizale. Helmut Simon, koji je pronašao Ledenog čoveka, jednostavno je nestao, a osam dana potom otkriveno je da je pao sa visoke litice. Deter Vernak, vođa spasilačje grupe koji je pronašao Helmuta, umire od srčanog udara sat vremena posle njegove sahrane. Šesta žrtva bio je Konard Špindler. Umro je samo šest meseci nakon što je izjavio: „Sve to (o prokletstvu) su gluposti. Mediji samo naduvavaju celu priču. Šta će još reći – da sam ja sledeći?“ Bilo je upravo tako…

Poslednja žrtva koja je umrla (dosad) je naučnik Tom Loj. On je otkrio ljudsku krv na odeći i oružju Ledenog čoveka. Umro je od retke bolesti krvi. Leden čovek se takođe susreo sa nasiljem. Pronađen je proboden strelom, odsečene glave i tako ostavljen u planini, od zime se zaledio.

OSTAVLJENA DECA

Ovo su samo neki od mnogobrojnih primera koji govore da prokletstva postoje. Iako nemamo zvaničnog dokaza za to, ipak ovi slučajevi nedvosmisleno govore da je tu neka sila umešela prste. Svakako da su navedeni primeri najdrastičniji. Međutim, prokletstvo ne mora da bude do te mere snažno. Ono može da stvara i druge probleme koji mogu da remete život, ali ne i da ga na dramatičan način i završe. Pitanje je koliko je prokletstvo staro. Što je starije, ono je slabije i često samo od sebe izbledi. Ipak, njime mogu da budu pogođene mnoge generacije. Kod nas su najpoznatija porodična prokletstva, koja su manje ili više opasna. To je negde u horoskopu obično prikazano. Što je osoba dalje od mesta gde je prokletstvo koncentrisano (nastalo), uticaji su slabiji. Zato je važno videti uzrok i vreme kada je ono nastalo. Bez poznavanja te činjenice, osoba ne može da prekine lanac negativnih događaja.

Postoje i prokletstva koja se vuku iz nekog ranijeg života. Pre mesec dana na analizu horoskopa došla mi je osoba koja je imala problem da dobije dete. Godinama je pokušavao sve. Veštačka oplodnja, klasična i alternativna medicina i… ništa. U horoskopu mu je polje dece bilo ugroženo. Vladar 5. kuće (deca) bio je Saturn (retrogradan) u lošem aspektu sa Plutonom i Južnim čvorom. Ovo je snažan aspekt koji pokazuje da uzrok njegovog problema nije iz ovog života, nego iz prethodnog. Odmah sam pogledao 12. kuću koja opisuje njegov prethodni život i video da je tada napustio troje dece i ženu. Otišao je sa drugom ženom daleko, u drugu zemlju, i nikada se više nije vratio. Deca su tada bila vrlo mala. Ostala su u velikom bolu i nemaštini.

Tako je čak iz prošlog života povukao kletvu. Zbog toga što je tada odbacio decu koja su mu bila data, sada ne može da ih ima. Ono što je najvrednije tada je zanemario i zbog toga ga zakon karme kažnjava da u ovom životu nema decu. Ipak, postoje određene remedijalne mere da se kletve umanje, pa čak i ponište. To nije jednostavno ali ponekad je, uz iskreno pokajanje i druge ritualne stvari, moguće.
Slična prokletstva mogu da budu uzrok nesreća u poslu, sa novcem, a naročito u ljubavnom životu. Često zbog neke kletve osoba ceo život ne može da nađe adekvatnog partnera. Da bi nešto promenili, moramo znati da li je u pitanju kletva ili je to sudbinski dato kao veliko iskušenje kroz koje treba da prođemo. U svakom slučaju, dobro je da znamo kakvu energiju nosimo kroz ovaj život, jer ako postoji bio kakva negativnost, treba je se što pre rešiti. Na taj način naš život može da se menja nabolje.

Najgore je da ostanemo pasivni i da ne pokušamo da dođemo do informacije zbog čega nam se nešto dešava. Tada nemamo mogućnost da nešto promenimo. Najteže je osloboditi se prokletstva. Ipak, i to je moguće ako osoba nađe pravi način za to. Planete su tu da nam daju informaciju, a možda i da nas oslobode začaranog kruga.

Piše Predrag Petković

Ne očekujte od mene da, povodom Kronenberga, izigravam „objektivnog“ kritičara. Već sam nedavno kazao da na njega gledam kao na veliku, dugotrajnu ljubav iz mladosti koja se sad udala za nekog seljaka i idiota; i bez obzira što moje neizlečivo romantično srce, negde u dubini, skriva potajnu želju da se prastara varnica nekako opet rasplamsa, „kao nekad!“, surovi mozak je svestan da ta osoba koju sam nekad voleo više ne postoji, da sad vodi sasvim drugi život, i da od te rabote nema ništa. A ja sam ionako najstroži prema onima koje najviše volim: strogost je vrhovni oblik moje ljubavi. Pa prema tome…

Čovek koji je režirao SHIVERS, BROOD, VIDEODROME, THE FLY, DEAD RINGERS… više nije među nama. Umesto njega, sada neki fini crowdpleasing čičica svakih par godina izbaci po neki nebitni, generički, zaboravljivi produkt koji izazove mlako tapšanje od strane kretena i aplauz po inerciji od strane onih suviše zarobljenih duhovima prošlosti da bi se zaista prodorno zagledali u sadašnjost. A te nebuloze koje je Kronenberg u 21. veku potpisivao – svaka je gora od prethodne, počev od jedva-snošljivog SPIDERA pa do… uf, do OVOGA.

Kronenbergova kreativna smrt nije došla naglo niti iznenadno: prvi infarkt imao je sa M. BUTTERFLY (a moglo bi se reći da mu je još sa DEAD ZONE pozlilo, ali je odmah posle toga snimio svoja dva najbolja filma, jedan za drugim, pa su se svi pravili da se taj bljutkasti flert sa Kingom i Holivudom nije ni desio); zatim je šlogirao sa A HISTORY OF VIOLETS a u komu je pao sa EASTERN PROMISES. A DANGEROUS METHOD dosledno nastavlja ovu tužnu i mučnu silaznu putanju i definitivno zapečaćuje smrt ovog nekada velikog (čuj, velikog; najvećeg!) modernog filmmejkera, budući da to zaista izgleda kao da ga je neko režirao iz groba, daljinskim upravljačem. Ostaće Kronenberg zauvek upamćen po svojim filmovima rađenim do 1996, zaključno sa CRASHOM kao poslednjim mu remek-delom; u nekom boljem svetu, njegov testamentarni film bio bi podnošljivi EXISTENZ, čija bi auto-referencijalnost bila koliko-toliko respektabilna finalna tačka na jednu do tada impozantnu karijeru.

Kronenberg je u kreativnom ćorsokaku već duže od jedne decenije, radi banalne tuđe scenarije koje je isto tako banalno mogao režirati i bilo ko drugi, sa minornim reziduumom sopstvenog autorskog pečata; prepušta se jednodimenzionalnim, kvazirespektabilnim a zapravo ispraznim projektima… Ukratko, mrtav je kao autor. A DANGEROUS METHOD je film kakav su priželjkivali retardi poput Dubravke Lakić i njoj sličnih dok su premotavali VHS kasetu SHIVERSa i gunđali: „Kakav treš!“ E, ova bezukusna bljuzga koju je sada potpisao najzad će zadovoljiti ta otupela, nekrofilna nepca i pružiti stoki jednodimenzionalne filmove o kojima se „kritika“ piše sama od sebe…

Nema moje gunđanje baš nikakve veze sa nekakvom mojom fah-idiotskom ograničenošću: ništa me ne bi radovalo više nego da Kronenberg zapravo istražuje neke nove, dosad negažene teritorije koje su u skladu sa njegovim talentom i dostojne njegove nekadašnje pameti, bez obzira da li su blike hororu ili nisu. Recimo, iako nisam baš uživao u najnovijim filmovima D. Linča (INLAND EMPIRE) ili L. fon Trira (MELANCHOLIA), pa ni Hercoga (mislim na RESCUE DAWN), to su još uvek respektabilni eksperimenti koji su, uglavnom, propali u umetničkom smislu. Eto, pokušali ljudi nešto, ali nije išlo, iz ovih ili onih razloga. Bože moj, život ide dalje, videćemo šta donosi novi dan. Barem su pokušali nešto drugačije, a svoje.

Međutim, Kronenbergova promašenost, izgubljenost i bauljanje po OVAKVIM projektima već 10-ak godina unazad pokazuje da on zapravo nema više šta da kaže, i da mu je sada jedina ambicija da dokaže da može da snima generičke, banalne, „normalne“ filmove za generičke, „normalne“ dosadne gledaoce ovoga sveta. Ta „ambicija“ je tim jadnija što je Kronenberg pokušavao da se dokaže na terenu trilera i akcionog filma, na kome ima sasvim dovoljno majstora koje on nema ni teoretske šanse da dosegne. To je isti onaj čovek koji se donedavno hvastao time što je svojevremeno odbio da režira TOP GUN. A sada, njegov A DANGEROUS METHOD inferioran je u poređenju čak i pred nekim boljim made-for-TV filmom, dok bi neki bezlični odradek poput Rona Hauarda čak i od ovog istog bezveznjačkog scenarija napravio bolji film.

Mene naprosto mrzi da se bavim „analizom“ svega što ovde ne valja, jer već sam dovoljno vremena protraćio na gledanje filma koji nikada u životu ne bih izdržao do odjavne špice samo da ga ne potpisuje Kronenberg kao reditelj. A DANGEROUS METHOD nije film: ovo je radio-drama ispričana kroz neke nezanimljive i jedva mrdajuće slike. Čak i u zloglasnim Merchant-Ivory kostimiranim produkcijama za zasenjivanje prostote i mamljenje Oskara ima više života i duha nego ovde. Čak ni TV filmovi više ne izgledaju ovako. Da, mrzeo sam svaki sekund ovog filma!

Srce mi plače dok gledam senilno-zombifikovane ostatke mog nekad omiljenog reditelja kako na auto-pilotu potpisuje savršeno irelevantan, mlitav, nesnosno razbrbljan film – školski primer toga kako se FILM ne pravi: photographs of people talking! Čovek koji je, pred kraj 20. veka, bio vizionarski, revolucionaran glas, daleko ispred svog vremena, istog trena čim je ušao u 2000-te počeo je da pravi beživotne i beznadežno staromodne filmove koji daleko zaostaju ne samo za njegovim duhovnim srodnicima i vrhunskim umetnicima, nego zaostaju, kao što već rekoh, i za nekim prosečnim filmovima iz srodnih žanrova i podžanrova.

Da li, dakle, da se sada bavim time da je kamera Pitera Sučickog uzaman prizvana, jer nema ovde šta da radi? Da je Hauard Šor isporučio gomilu tišine i nekoliko skroz zaboravljivih tema, nevrednih njegovog opusa, ali nažalost savršeno prikladnih ovom neinspirativnom produktu? Da li da zajebavam Kiru Najtli i njen glumački talenat? Da li da ružim nju ili reditelja koji ju je pustio da se krevelji i izbacuje donju vilicu kao fijoku? Da li da tapšem Aragornu što je posao obavio okej, ali ništa upečatljivo, kao Frojd? Ili da priznam da je Majkl Fasbender, kao Jung, jedini ovde zaista pružio odličnu, memorabilnu glumu – onoliko koliko mu je scenario dopustio?

Ne vidim zašto bih se bavio takvim sitnicama. To prepuštam Dudi i njenim klo(v)novima. Reći ću samo da je, u poređenju sa ovim, SPIDER – pure cinema! I uz to je znatno zanimljiviji, i tematski i filmofilski, frojdistički film od ovog ispraznog, uninvolving bla-bla-bla smor-festa. Da i ne govorim da je Kronenberg Frojda OBJASNIO još u svoja prva tri igrana filma – SHIVERS + RABID + BROOD – samo što je, izgleda, to i sam zaboravio.

On je jedan od onih reditelja koji se u intervjuima hvale time da ne gledaju svoje stare filmove. Zaista šteta. Mogao bi da se podseti/nauči mnogo toga iz svojih ranih radova. Onog nekadašnjeg Kronenberga, koji je potpisao pomenute filmove, bilo bi sramota ovoga današnjeg, koji stoji iza OPASNE METODE. Što je najveća tragedija, javlja mi se da je današnjeg Kronenberga sramota „kralja veneričnog horora“ koji je sam samcit osmislio, napisao i režirao te masterpisove. I tu, bojim se, nema pomoći.

preuzeto:

http://cultofghoul.blogspot.com/2011/11/dangerous-method-2011.html?showComment=1320998029282#comment-c1745578468752551931

Pisac Mark Eliot predstavlja Mekvina kao mušičavog čoveka, nevernog ženama s kojima je bio, ali istovremeno spremnog da digne ruku na njih i na najmanju sumnju da su one varale.

Zvezda filmova „Veliko bekstvo” i „Sedam veličanstvenih” navodno je jednom prilikom prislonio ženi pištolj na glavu nakon što je saznao da ga je prevarila iz osvete zbog njegove veze sa glumicom Žaklin Bize sa kojom je igrao u „Bulitu”.

S prvom ženom Nil Adams bio je u braku 15 godina do 1972, ali je sve vreme imao paralelne veze koje nije skrivao, već se više time hvalisao. Već sledeće godine se oženio glumicom Ali Mekgrou. Ona je zbog šarmantnog grubijana ostavila producenta Roberta Evansa, a Mekvin je insistirao da malo uspori s karijerom jer ju je najbolje video u ulozi one vrste supruge koja sedi kod kuće.

Narkotici mu nisu bili strani kao ni oružje. Malo je falilo da se u noći kada je banda Čarlsa Mensona ubila glumicu Šeron Tejt zatekne u njenom stanu, pa je posle ove tragedije stalno nosio pištolj, piše u biografiji.

Nezgodna narav dolazila je do izražaja i na snimanjima, a zbog visokog mišljenja o sebi odbijao je uloge koje su posle drugima donele slavu. Na snimanju „Sedam veličanstvenih” često se koškao sa Julom Brinerom. Knjiga „Stiv Mekvin: biografija” otkriva da je bio izrazito ljubomoran na Pola Njumena i da je odbio ulogu u filmu „Buč Kasidi i Sandens Kid”, jer je njegovo ime trebalo da stoji posle Njumanovog. Posle se umesto njega proslavio Robert Redford.

Rolu u „Prljavom Hariju” je odbio jer nije hteo ponovo da glumi policajca (posle „Bulita”), a ulogu u „Bliskim susretima treće vrste“ jer je znao da ne može da plače po potrebi. „Apokalipsu danas” je propustio jer nije dobio 2,2 miliona dolara koliko je tražio.

Prilikom snimanja „Paklenog tornja” (1974) Mekvin je zahtevao da ima isti broj rečenica kao i Njumen. Ovaj film u kom se pojavio sa zvezdama poput Njumena, Freda Astera i Fej Danavej doživeo je veliki uspeh.

Nekoliko godina kasnije počela je njegova borba s rakom pluća. Umro je u novembru 1980. kada je imao samo 50 godina. Poslednji put se pojavio u javnosti u martu te godine. Došao je sa novom, trećom suprugom Barbarom na premijeru filma „Lovac”.
J. J. K.

Njihove privatne živote forenzičkom preciznošću ispitivali su privatni detektivi koje je crkva unajmila u nadi da će uspeti da pronađu nešto što će ih kompromitovati u javnosti, piše britanski Independent.

Trej i Stone našli su se na nišanu Sajentologa 2006. godine kada su objavili epizodu nazvanu „Zatvoren u ormaru“ (Trapped in the Closet“) u kojoj su se rugali članovima crkve.

Nakon toga crkva je angažovala privatne detektive u nadi da će uspeti da sakupi podatke koji bi dva autora diskreditovali u javnosti ili poslužili da autori prestanu da crkvu ismevaju u svojim crtaćima za odrasle.

Pored autora serije na meti su se našli i scenarista Metju Prager, glumac Džon Stejmos, Rebeka Romin i Dejvid Gudman, pisac koji je sa Trejom i Stounom išao na koledž.

Ove informacije, kao i dokumente koji ih potvrđuju, objavio je Martin Ratbun, nekadašnji visoko rangirani službenik Sajentološke crkve, a sada veliki kritičar iste.

Ratbum je takođe izjavio da je ovo uobičajena metoda kojom se crkva služi kada su u pitanju njeni protivnici a da ponekad njeni istraživači kopaju i po đubretu ljudi koji im nisu naklonjeni.

Film je sniman tokom jula ove godine, u planinskom podjastrebačkom selu Vukanja kod Ribarske Banje, i u studiju RTV „Kruševac“.

- Ideja filma nastala je po pričama koje kruže u tom kraju od davnina. Dosta toga smo čuli od moje bake koja zna puno skaski o paranormalnih pojavama i strašnim bićima. Naravno, to je bio samo predložak za scenario kojem smo dodali nešto svoje. Za našu generaciju horor je jedan od najpopularnijih žanrova, tako da smo sa zadovoljstvom odradili čitav posao – priča Aleksandar Đorđević, koscenarista i glumac u filmu.

Film su snimali mesec dana

Aleksandar, kao i njegov drugar Jovan Spasić, studiraju zaštitu na radu u Nišu i pre rada na “Daimonu” nisu imali nikakvih dodirnih tačaka sa svetom filma, osim kao gledaoci, baš kao i Saša Trajković. Jedino je reditelj Marko Marinković imao kakvo-takvo iskustvo, jer je radio tinejdžersku pozorišnu predstavu. Snimanje u Vukanji trajalo je četiri dana, a zanimljivo je da film praktično nema budžet jer nema ni scenografa, kostimografa i ostalo prateće osoblje. – Rediteljski ugao filma baziran je na trenutno svetski popularnom žanru ,,found footage “, u bukvalnom prevodu ,,pronađen snimak“, što filmu daje dodatni realni strah.

Snimke ovog filma pronalazi novinar lokalnog lista „Grad” i donosi ih u TV „Kruševac“ kao nemontiran materijal. Gledaoci tako vide „autentične” snimke užasa koji se dogodio četvorici maturanata. Daimon, zla sila koja opseda ljude, prenosi se nekim predmetom. Narukvica, koju slučajno pronalaze na tavanu zapuštene kuće, prenosnik je te zle sile. Onaj ko je nosi postaje opsednut i počinje da ubija – objašnjava 20-godišnji Marko Marinković koji studira istoriju u Novom Sadu.

Podršku mladim entuzijastima pružila su i dvojica profesionalaca, glumci Kruševačkog pozorišta Dejan Tončić i Dragan Marinković, kao i spiker TV „Kruševac“ Dejan Ljubisavljević.

- Uvek podržavam mlade ljude koji žele da se kreativno iskažu, tako da mi je rad na ovom zanimljivom projektu bio lepo iskustvo i drago mi je što sam im pomogao – ističe Dejan Tončić. Trejler sa delovima iz filma “Daimon” našao se i na Jutjubu.

- Prve reakcije su odlične, a primetili smo da su neke komentare ostavili čak i ljubitelji horora iz Amerike što nas je baš obradovalo. U čitavu priču smo ušli bez nekih velikih ambicija, a sad se sve to širi. Želimo da učestvujemo i na festivalima niskobudžetnih filmova, mada je mali problem gde da nas svrstaju. Film traje 55 minuta i po tome je dugometražni, tako da ćemo videti šta će biti – dodaje Marko Marinković.

(Charlie Day

Katolička crkva je izjavila kako je Susan Sarandon „osoba vredna prezira“ pošto je u jednom intervjuu papu Benedikta XVI nazvala nacistom.

- Ona je osoba vredna prezira i isto je tako vredan prezira njen komentar. Nema pojma o čemu priča. Puna je mržnje i neznanja o katoličkoj crkvi. On je, za razliku od ostalih, odmah napustio Hitlerovu mladež, ne može da se krivi za nešto što nije bila njegova odgovornost, bio je prisiljen da se učlani, kao i svaki dečak njegove dobi tada – rekao je predsednik Katoličke lige za religiju i ljudska prava Bil Donohju.

U porniću je Bartak glumio napaljenog kardinala koji u jednoj od scena siluje časnu sestru. Veliki skandal otkriven je nakon što je češka policija, posle optužbi njegovih bivših asistentkinja, krajem prošlog meseca uhapsila Bartaka.

Film „Mason Đakomo Kazanova“ sniman je sredinom ove godine, a u spornoj sceni u predstavništvu Svete stolice u Pragu nisu snimane scene seksa. Konkretno, u ambasadi Vatikana snimana je scena u kojoj jedna od časnih sestara, klečeći ispred kardinala, tvrdi da je nevina.

Portparol češke biskupske konferencije i vatikanske ambasade tvrdi da je doktor na prevaru dobio dozvolu da snima u toj istorijskoj zgradi.

- Bartak nas je prevario, tražio je dozvolu iz potpuno drugih razloga. On je iskoristio poverenje koje je biskupska konferencija imala u njega jer je slovio za uglednog lekara. Međutim, ovo što je uradio nanelo je nenadoknadivu štetu i bacilo je ogromnu ljagu na konferenciju – rekao je portparol.

Riječ je naravno, o izmišljenom liku britanskog glumca Saše Barona Koena koji je u svom filmu o Boratu ismijavao Amerikance, ali i naljutio vladu Kazahstana koja mu je čak prijetila i tužbom… a danas mu priprema, čini se osvetu, na njegovom (filmskom) terenu. U Kazahstanu je naime najavljeno snimanje filma koji će biti odgovor na komediju „Borat“. Ta komedija je možda proslavila Sašu Barona Koena, ali je, tvrde u toj srednjeazijskoj zemlji, osramotila većinu stanovnika.

Smijeh i zabrana filma

„Borat“ je film o istoimenom kazahstanskom novinaru koji putuje Amerikom otkrivajući predrasude kojima robuju pojedini Amerikanci kada je riječ o njima malo poznatim nacijama. Borat je pri tom neprijatno neposredan i bez ikakvih društvenih manira. Dok se publika na zapadu smijala Boratovim gegovima kada je prije četiri godine počela da se prikazuje komedija o kazahstanskom novinaru, samim Kazahstancima ništa od toga nije bilo smiješno. Film je zbog načina na koji je prikazivao Kazahstance, uglavnom kao zaostale i primitivne, zabranjen u toj zemlji. Također, nije se mogao da se pogleda niti u Rusiji , niti u nekim arapskim zemljama.

Boratov brat… uzvraća udarac

Vlada Kazahstana već godinama pokušava da popravi štetu koja joj je, kako tvrdi, naneta negativnom slikom u filmu o Boratu. Jedno vrijeme je prijetila tužbom, potom je objavljivala oglase u Njujork tajmsu. No čini se da bi uspjeh mogla da postići kontraudarom na Boratovom terenu, u filmu pod naslovom „Moj brat Borat“. U filmu „Moj brat Borat“ riječ je o Amerikancu Johnu koji je, nakon što je odgledao originlani film „Borat“, odlučio da posjeti Kazahstan. Zatiče modernu, razvijenu zemlju u kojoj želi da posjeti i Boratovog brata kojeg pak, nalazi u psihijatrijskoj bolnici. Boratov brat boravi u toj instituciji zajedno sa Osamom bin Ladenom i Džordžom Bušom, prepričava kroz smijeh radnju filma reditelj Erkin Rakišev;

„Kada je pre četiri godine Borat napravio svoj film, uvrijedio je moj narod. lzmedju šale i uvrede postoji vrlo tanka linija i ja smatram da je Borat prešao tu liniju. Možda su autori filma samo htjeli da se našale, ali su nas uvrijedili poredeći nas sa smećem, sa životinjama, prikazujući nas kao barbare“.

U filmu „Moj brat Borat“ medjutim, ima i brutalnih scena. Reditelj Rakišev je objasnio, govoreći za BBC, kako je došlo do toga da baka mlade Kazahstanke tuče Amerikanca Johna i Boratovog brata, a sve se završava tako što njih dvojica ostaju trudni.

Trudni muškarci i „pravi“ Kazahstan

Reditelj se, iako još nije završio snimanje, smije do suza – ali tek će se poslije prikazivanja filma pokazati da li će „Moj brat Borat“ biti smiješan i publici;

„Hoće. U posljednje 3 godine snimio sam šest filmova u Kazahstanu i mogu da vas uvjerim da su moji filmovi popularni kod gledalaca. Originalni film o Boratu je crni humor i zato smo željeli da snimimo nastavak u istom žanru. Za razliku od orignalnog filma medjutim, mi se nećemo spuštati na tako nizak nivo“, najavljuje režiser kazahstanskog odgovora Boratu.

Na opasku da bi scena u kojoj mazga siluje Boratovog brata mogla da se uvrsti u neumjesne šale, i ispod nivoa potrebnog za široko prikazivanje – reditelj filma „Moj Brat Borat“ kaže da su vicevi u njegovom filmu možda oštri ali da bar neće uvrijediti nikoga kao što je Boratov film uvredio Kazahstance. Glavni cilj filma je, rekao je na kraju razgovora za BBC režiser Erkin Rakišev, da zapadnjaci shvate kakav je zapravo Kazahstan.

izvor: bbc world service

Soderbergh se ovaj put u Veneciji predstavio temeljito pripremljenim, skupim filmom A produkcije koji tematizira ozbiljan problem: mogućnost globalne virusne zaraze s milijunskim brojem žrtava. “Nulti pacijent” je mlada američka poslovna žena ( Gwyneth Paltrow) koja se vraća s poslovnog puta iz Hong Konga i u Chicagu se sastaje s ljubavnikom.

Po povratku u LA uhvati je groznica, kašalj i grčevi te ona i dijete umiru u samo nekoliko dana. Istodobno zaraza izbija u Hong Kongu, Macau, Chicagu i još desetak gradova. Soderberghov film od te se točke račva u nekoliko fabularnih linija, od kojih jedna prati muža prve bolesnice ( Matt Damon), druge ljude iz nacionalne agencije za zaraze ( Laurence Fishbourne, Kate Winslet), treća znanstvenicu iz Svjetske zdravstvene organizacije u Ženevi ( Marion Cotillard), četvrta znanstvenicu koja će otkriti serum ( Jennifer Ehle), a peta radikalnog blogera koji širi paniku i tvrdi da je zaraza zavjera farmaceuta ( Jude Law).

Soderbergh je u filmu inzistirao na najvećoj mogućoj autentičnosti, a išao je tako daleko da je od biologa tražio da mu smisle i kompjutorski simuliraju fikcionalni virus.
Autorica Persepolisa

Taj trud se isplatio, jer film doista ostavlja dojam autentičnosti i natjera vas da brže-bolje odete oprati ruke. Mislim da će politički ljevija publika biti dosta uzrujana Soderberghovim filmom koji američke vladine agencije predstavlja kao zbir mudrih ljudi izloženih nepravednoj kritici, a internet i blogere prikazuje kao rasadište neodgovornog populizma.

Od ostalih filmova najviše aplauza pobrala je “Piletina sa šljivama”, novi film iransko-francuskog para Vincent Paronnaud i Marjane Satrapi, autora i u nas popularnog “Persopolisa”. Pariški dvojac ilustratora i u novom filmu bavi se Iranom i obiteljskim sudbinama porodice Satrapi, no ovaj put nije riječ o animiranom filmu, nego o igranom.

Mjesto radnje je Teheran 1950-ih, a junak filma Satrapin praujak, glasoviti violinist koji jednog dana legne u krevet i odluči u sedam dana umrijeti.

Taj okvir autorici služi da izloži anegdote i sudbine ekscentrične rodbine. Sličan entuzijastični prijem publike dočekao je i prvi domaći film u konkurenciji, “Terraferma” (“Kopno”) sicilijanskog režisera Emmanuelea Crialesea. Smješten u Lampedusu, ovaj populistički hit prikazuje obitelj ribara koja odluči pomoći afričkim ilegalnim useljenicima i zapadne u probleme sa zakonom.
Socijalni luzeri

Crialese izriče oštru političku poantu: socijalni luzeri, osuđeni na tavorenje, otočani imaju puno više zajedničkog s afričkim jadnicima nego s turistima.

Film o kojem će se ipak ponajviše pričati je “Shame” (“Stid”), film britanskog videoumjetnika Stevea Mc Queena, režisera glasovitog filma “Hunger”. Junak “Stida” je Brandon ( Michael Fassbender), lijep i imućan tridesetogodišnjak koji radi u jednoj njujorškoj marketinškoj agenciji.

Brandon je, međutim, usamljenik i emocionalno defektan: nije sposoban za emocionalnu vezu, opsjednut je pornografijom, na normalnom “dejtu” je impotentan, a seksualne odnose ima samo s prostitutkama.

Nered u Brandonovo samačko čudaštvo unijet će njegova sestra ( Carey Mulligan), i sama čudakinja, ali opsesivno druželjubiva, brbljava i lakomislena. “Shame” je film sjajne vizualne kulture, majstorski režiran, poticajan za razgovor, iako za moj ukus povremeno predidaktičan.

Konkurenciju ovog vikenda zatvara grčki film “Alpe”, drugi film Yorgosa Lathimosa, autora filma “Očnjak”. “Alpe” je priča o petero ljudi koji pomažu obiteljima preminulih tako što se za novac pretvaraju da su umrli njihovi bližnji. Opasan, uznemirujući miks Buńuela i Von Triera.

Vilem za sebe kaže da je zanimljiv kao glumac, a nezanimljiv kao čovek. Na osnovu mog nedavnog, mada kratkog, susreta s njim u foajeu mančesterskog hotela „Mint“, gde smo odseli, nisam stekao taj utisak. U životu je bar isto toliko zanimljiv kao i na sceni.

Vilem Dafo je riđokosi muškarac neodređenih godina (leksikoni navode da je rođen 1955), sa urokljivim kobaltno plavim očima, kome filmski reditelji već godinama dodeljuju uloge ekscentrika, čudaka i vilenjaka, ali kad ustreba, i Hrista. Skupljači neobičnosti o poznatima naglašavaju da je on jedini američki glumac koji je bio kandidat za Oskara sa ulogom vampira.

Bilo je to za vampira u filmu „Vod“ („Platoon“, 1986). Vilem je holivudski glumac koji ne živi u Holivudu, već u Njujorku. Kaže da mu je, kad ne snima, dosadno u tom slavnom predgrađu Los Anđelesa. A kako mu ne bi bilo zanimljivo kad je snimio preko 70 filmova s nekim od najvećih američkih reditelja kao što su Martin Skorseze, Oliver Stoun, Vilijam Fridkin i Dejvid Linč, a o zanimljivim partnerkama i da ne govorimo, jer među njima je i jedna Madona („Predmet dokaza“). S Linčom je snimio pre dve godine i film „Antihrist“, pravu antologiju horor sado-mazohizma. Erotske scene su dublirale porno-zvezde.

Nisu retke holivudske zvezde koje glume na Brodveju, i to velike uloge, ali je Vilem Dafo jedini koji je istovremene i ikona američkog alternativnog pozorišta. Sa svojom prvom suprugom, rediteljkom Elizabetom Lekont, bio je najpre u Šeknerovoj performens grupi, da bi potom bio jedan od osnivača slavnog Vuster teatra godine 1977, pored Living teatra, jedinog preživelog iz slavne epohe avangardnih trupa u Grinič Vilidžu. Gledao sam ga u Vusteru u jednoj od najzanimljivijih eksperimentalnih predstava na temu Čehova.

Pre nekoliko večeri dobro sam se nagledao Vilema Dafoa u Mančesteru, u Vilsonovoj predstavi „Život i smrt Marine Abramović“, u ulozi naratora koji nas iz najrazličitijih uglova uvodi u njenu biografiju. Iako nije sasvim jasno koga predstavlja, oca ili neki drugi lik, očigledno je da igra Marininog zemljaka s jakim naškim akcentom.

Vilem ima nešto od našeg mediteranskog temperamenta i opuštenost simpatičnog Balkanca. Sve to u nekom jadnom koporanu, zaostalom iz jednog od naših brojnih ratova. On priča najviše tokom te trosatne predstave, a da to nije dosadno. Zvezda večeri Marina, u ulozi svoje vlasne majke, uglavnom promiče dostojanstveno scenskim prostorom i čak jednom zapeva. Pored sve svoje proze i Vilem zapeva jednu od pesama o tužnoj Marininoj priči, čije reči je napisao i komponovao njihov partner Entoni, koji se bavi i slikarstvom.

Vidim da je zavoleo Marinu Abramović. Reče mi da bi veoma voleo da dođu u Beograd.

Jovan Ćirilov

Da dodam još. Film „Marš na Drinu“ je imao značajnu ulogu da upozna svet sa doprinosom Srbije za pobedu nad Austrougarskom i velikonemačkom hegemonijom da poveća svoj uticaj u svetu tada kontrolisanim od Komonwelt-Kraljevstva.

Jedan primer koji je mlađima malo poznat. Melodija „Drina Marsh“ u izvođenju Shadowsa dogurala ja 60′tih do drugog mesta TopTwenti liste. Vladajuća garnitura pod Titom se plašila jake Srbije koja bi kao takva mogla „rasturiti“ Jugslaviju pa je forsirala “ Neretve“ i „Sutjeske“ o čijem istorijskom, vojnom i humanom značaju vladaju jako oprečna mišljenja. Srušili su je izdaja i jaka pronemačko-hrvatska nomenklartura .

Jaka Srbija je bila stub Jugoslavije a ne slaba. A to što neki misle da vojskovođe treba da umru na frontu. To je uvek najveća želja neprijatelja, jer tada može lako da pobedi obezglavljenog protivnika. Vojskovođa je taj koji ne sme nikad poginuti i kad sve divizije i bataljoni nestanu. Da bi organizovao nove.

Apple postigao tržišnu vrijednost od oko 365 milijardi dolara što ga čini drugom najvrjednijom javnom kompanijom na svijetu. Prije 15 godina informatički div Apple bio je na rubu bankrota. Danas je to američka vlada. Kako javljaju gotovo si svjetski mediji, slijedeći treće tromjesečje, Apple sada ima više novaca (ili novčane protuvrijednosti) od američke vlade. Apple posjeduje 75,876 milijardi dolara dok vlada ima ‘svega’ 73,768 milijardi, piše portal TechCrunch .

No, znači li to da bi Apple mogao kupiti Sjedinjene Američke Države?

Naravno da ne. Američki BDP iznosi oko 14 bilijuna dolara, što je ogroman iznos čak i za Apple. Spomenutih 73 milijarde dolara je iznos kojeg američka vlada ima prije nego što dođu do same granice duga, oko čijeg se povećanja u posljednjih nekoliko dana prepucavaju Demokrati i Republikanci .

Međutim, to i dalje ne umanjuje činjenicu da Apple ima više ‘manevarskog prostora’ od američke vlade. To znači da postoji nekoliko kompanija koje bi Apple mogao kupiti dok SAD ne bi, kada bi to htjele.

Nakon što je cijena dionice Applea dostigla početkom tjedna rekordnu vrijednost od 400 dolara , malo se stabilizirala te je sada oko 390 dolara. Time je Apple postigao tržišnu vrijednost od oko 365 milijardi dolara što ga čini drugom najvrjednijom javnom kompanijom na svijetu, odmah poslije Exxona koji vrijedi oko 400 milijardi dolara.

***

ima li itko pametan da ovim polupismenim novinarima objasni stvarnu vrijednost neke firme i stvarnu istin o oko spekulativnog tržišta dionica i valuta odnosno roba burzovnih…

Elementarno znanje o dioničkom vlasništvu kazuje da je stvarna vrijednost neke kompanije sasvim različita od vrijednosti njenih dionica… alo dionice su privid igra zezancija… dionice su velika kladionica i špekulacija… dionice samo predstavljaju pravo izvlačenja profita i upravljanja kompanijom… a zar mislite da mnoge kompanije recimo imaju novca za otkupiti svoje vlastite dionice na tržištu od njenih dioničara… odvojite tržište dionica od proizvoddnje roba i usluga i njihovog prometa na tržištu… alo zar vam nije jasno da je to samo fikcija… mislite da INA vrijedi zaista koliko njene dionice vrijede na tržištu… ovo tržište dionica je u suštini otuđeno i nema veze s proizvodnjom… ako ja očekujem da ću dobiti profit onda kupujem dionice… ili da ću ih bolje prodati… kakve veze vrijednost Exonna ima s vrijednosti njihovih dionica… sutra se te njegove dionice mogu prodati na svjetskom tržištu za 1000 milijardi dolara novim vlasnicima ali to ne znači da Exonn ima toliku vrijednost…ima samo prividno- onaj koji bi htio preuzeti potpuno vlasništvo nad njime morao bi recimo dosadašnjim vlasnicima dionica isplatiti tih 1000 milijardi… ali novac ide dosadašnjim vlasnicima a ne firmi… novi vlasnik dobiva firmu ali ne može u nju investirati ni centa jer je sve predao ranijim dioničarima… ako bi se radilo o ulaganju u firmu to je nešto sasvim drugo. Firme više nemaju nadzor nad svojim dionicama to je isključivo vlasništvo dioničara i rast njihove vrijednosti ne znači da je firma vrijednija…i

Autor: Goran Vugrinec

Kako piše „Sandej telegraf“, 32-godišnji Brejvik, narcisodini fanatik, i dalje odbija da ga fotografišu u zatvoru, jer želi da se u medijima i dalje pojavljuju samo njegove „glamurozne“ fotografije – poput onih u masonskoj uniformi, ili sa puškom u rukama – za koje je lično osmislio stajling dok je planirao pokolj. Pošto mu je odbijen zahtev da u javnosti, tokom odlazaka u sud, obuče borbenu uniformu, insistira da nosi crveni „lakost“ džemper. Ništa drugo ne dolazi u obzir.

- On je želeo da bude uhvaćen. Sve je priznao. Napisao je (u svom manifestu) da propagandna faza (njegovog plana) počinje odmah posle hapšenja. Sve što se dogodilo posle eksplozije bombe tog petka popodne odvija se prema njegovom planu. Moj najveći strah je da se on i dalje poigrava s nama kao sa igračkom – kaže novinar Peter Svar, Brejvikov školski prijatelj.

***

Desničarski ekstremista Anders Bering Brejvik, koji je preuzeo odgovornost za ubistvo 77 ljudi u dva napada u Norveškoj prošle nedelje, na svom profilu društvene mreže Fejsbuk taj Fon Trirov film iz 2003. godine naveo je kao jedan od tri omiljena.

„Baš mi je muka kada pomislim da je ‘Dogvil’ – po meni, moj najbolji film – mogao biti iskorišćen kao nekakva vrsta scenarija za njega.

To je strašno“, rekao je Fon Trir za danski dnevnik Politiken.

On je dodao da poslednja scena „Dogvila“ bolno podseća na događaje na ostrvu Utoja na kojem je Brejvik 22. jula ubio 69 ljudi u letnjem kampu.

Međutim, sada kada je javnost revoltirana zbog njenog oslobađanja i kada su joj čak i roditelji javno poručili da se ne vraća kući, filmska industrija će dobro razmisliti pre nego što se upusti u tako rizičan poduhvat.

- Svako ko se usudi da napravi film zasnovan na ovom događaju, naročito u ovom trenutku, suočiće se s negativnom reakcijom publike. Toliki ljudi su zgroženi presudom da će svaki pokušaj da se ovako nešto iskoristi biti dočekan na nož – ocenio je Metju Beloni, urednik magazina “Holivud reporter”. Očekivalo se da će se tog zadataka poduhvatiti “Lajftajm”, kablovska televizija koja je ekranizovala nekoliko filmova o ubicama, uključujući onaj o američkoj studentkinji Amandi Noks, kojoj je suđeno u Italiji za ubistvo cimerke, Britanke Meredit Kerčer.

Ova kuća trenutno producira film o Druu Pitersonu, bivšem policajcu osumnjičenom da je ubio treću i četvrtu ženu, koga igra Rob Lou. Međutim, “Lajftajm” je požurio da demantuje glasine o adaptaciji slučaja Kejsi Entoni, što su uradili i ostali holivudski studiji i agencije koje zastupaju glumce i filmske radnike.

Junakinja filmova za odrasle Semi Spejds, kako prenose američki mediji, pohađala je fakultet u Bafalu, kad je 2006. godine na jednom banketu srela senatorku Hilari Klinton i izrazila želju da preko leta stažira kod nje. Semi kaže da je kao pomoćnica primljena u ofis Klintonove u Bafalu, gde je obavljala razne kancelarijske poslove, sanjajući o sopstvenoj uspešnoj karijeri, baš kakvu ima i Hilari.

„Nameravala sam da postanem advokat“, kaže Semi, koju su, međutim, nekoliko godina kasnije sustigli finansijski problemi. Napustila je politiku, a porno-uloge bile su najbolji i najbrži način da se isplate nagomilani računi.

Ideja da će kraj sveta da se dogodi 21. decembra 2012. u poslednjih nekoliko godina privlači sve više pažnje. Na tu temu su postavljeni brojni sajtovi, vode se rasprave na forumima, pisani su blogovi iknjige, snimljen je i holivudski film „2012” Rolanda Emeriha. Iako naučnici većinom odbacuju ovu tvrdnju, kustosi Muzeja prirodnih nauka u Hjustonu iskoristili su proročanstvo ne bi li privukli posetioce da vide svet drevnih Maja, piše „Glas Amerike” na srpskom.

Film koji se prikazuje u planetarijumu muzeja bavi se mitovima i obredima drevnih Maja, koji su naseljavali jug Meksika i centralnu Ameriku. Bavi se i kalendarom koji su koristile Maje, koji je podeljen na tzv. baktune od kojih svaki sadrži 144.000dana.

Na nekim kalendarima, koji su sačuvani, kraj sveta bi trebalo da se dogodi na dan koji je prema našem računanju vremena 21. decembar 2012.

– Doći će do poravnanja sa centrom galaksije 21. decembra, a i 13. baktun Maja počinje upravo 21. decembra, što je dovoljno da se zapitamo da li je sve to povezano – ukazuje Kerolin Samners, potpredsednica odeljenja za astronomiju i fiziku u muzeju, koja je nadgledala realizaciju filmskog projekta.

Film ukazuje da Maje nisu automatski predskazivale katastrofu. Samners dodaje da je kraj vremenaza Maje generalno bilo isto što i početak novog veka ili milenijuma za nas.

– Izgleda da je to bio povod za slavlje. Ne postoji indikacija na veliku propast u Majinim spisima. Oni su verovali u kraj vremena i govorili su o velikim poplavama. Sve je to bilo tema njihovih diskusija, ali to nisu povezivali sa kalendarom.

Kako bi privukli posetioce u svet drevnih Maja, Samners i njen tim obišli su četiri različita mesta u Meksiku i Gvatemali, gde su snimili ekstremno široke kadrove ruševina. Uz pomoć kompjuterske grafike prikazali su kako su ti gradovi možda izgledali pre nekoliko vekova, kada su bili centri izuzetnih matematičkih i astronomskih dostignuća Maja, a posetioci muzeja u Hjustonu mogu da vide i relikvije drevnog naroda.

Kustos Dirk van Turenhut priprema još veću izložbu za 2012. godinu, kako bi se poklopila sa datumom „kraja sveta”.

– To će biti kombinacija informacija koje smo prikupili sa raznih strana kako bismoispričali priču o kulturi Maja, drevnih Maja, kolonijalnih Maja i modernih Maja – ističe Van Turenhut koji smatra da je njihovo znanje dragoceno i nedovoljno istraženo.

– Drevni glasovi govore kroz samo nekoliko ljudi u svetu koji mogu da čitaju i dešifruju pismo Maja – podseća kustos i dodaje da su ruševine drevnih Maja i dalje izvor novih informacija o misterioznoj civilizaciji i njenim dostignućima. Cilj muzeja je, kaže Van Turenhut, da ljudima pokaže da je civilizacija Maja mnogo složenija od izmišljenih predskazanja o smaku sveta.

——————————————————————–

Nestali zbog ekoloških promena

Civilizacija Maja je nestala pre oko 500 godina, najverovatnije zbog ekoloških promena koje su ugrozile njihovu poljoprivredu. Međutim preci Maja i dalje žive na poluostrvu Jukatan i u delovima centralne Amerike, dok su mnogi emigrirali u Hjuston. Uz pomoć njihovog znanja jezika Maja, naučnici su uspeli da odgonetnu drevne hijeroglife, a stručnjaci u ovoj oblasti rade na univerzitetu u Teksasu.
R. S.

Festival će početi sutra u 20 časova otvaranjem izložbe pod nazivom „Substitutes For Present Sense“, čiji su autori Dora Budor i Maja Čule (Zagreb/Nju Jork). Fotografije i video radovi biće izloženi u Velikoj galeriji KC Grad. Na fotografijama i video-snimcima zabeležene su instalacije i skulpture, izgrađeni setovi na kojima su delovale performativno, a koji nakon procesa bivaju uništeni. Izgrađeni setovi podsećaju na elemente stereotipnih enterijera poslovnih prostora, fabrika, spavaćih soba, kancelarija i čekaonica. Mesta koja nastaju su režirana tako da budu „in-between“, niti realna, niti potpuno artificijelna.

Muzički program počinje u 22 sata nastupom elektroprojekta How Convinient iz Zagreba. Članovi benda za sebe kažu da je njihova ekipa produkt postmodernističkog društva inspirisan porno filmovima i konceptualnom umetnošću. Široj publici su se nedavno predstavili kao predgrupa na koncertu Faithless u Zagrebu u martu ove godine, te su nastavili na smotri elektronskih producenata u Zagrebu, Beogradu i Ljubljani. Njihov singl „Crushing Ego’s Since 1084“ oduševio je domaću klupsku scenu, a autorski kvalitet, melodičnost i ples glavne su smernice ovog zagrebačkog benda. Nakon koncerta, sledi nastup di-džeja koji sebe naziva Band Form Japan. U pitanju je di-džej koncept iz Zagreba, glavni protagonist je organizator i rezident poznatih zagrebačkih BlitzKidz-a i Pantera večeri, a nastupao je i u Sloveniji na brojnim zabavama kao što su Don’t make new people i Neon mistressess. Žanrovski se kreće između elektro, hip-hopa, tehna, hausa, rejva i esida. Ulaz na sve programe prvog dana festivala je besplatan.

Pipa je na meti svetskih medija zadnjih nekoliko dana jer su na internet procurile fotografije na kojima je polugola i zavodi nepoznatog muškarca kao i slike na kojim je okružena flašama alkohola. Ali, njena porodica je izvršila pritisak na vlasnike fotografija pa su sve povučene s fotografskih agencija. Šuška se da su slike medijima pokušale da prodaju upravo Pipine drugarice.

Osim njoj, iz Vivida su ponudili ugovor i njihovom bratu Džejmsu, ali za puno manju svotu, za milion dolara.

„Materijal za projekat“, haljine poznatih kreatora, skupa šminka, pa i spot u režiji Dejana Milicevica, nisu baš mizeran rashod. Pri tom, stiglo neko teško vreme, pevaljki sve više, a budala koje placaju da vide jadni dekolte i oklembešeni celulit sve manje. Što je najstrašnije, tezge kod gazda Pere u Bajbunšigenu i gazda Tome u Urlikgracu, su odavno postale nedovoljne da zadovolje prohteve naših „kratko i tesno“ pevacica.

Takva, ne baš ružicasta situacija, navela je naše kafanske zvezde da sigurnost potraže u cvrstim sponzorskim šakama. Kao izdašni, i na potezanju novcanika laki, pokazali su se svi oni koji su do novca došli partijskom vezom, gastarbajterskim stažom i lukavom politickom igrom. Svaka vrsta ima po nekoliko primeraka, dokazano slabih na pevacice sa televizije, ali idealnom situacijom smatramo ljubav izmedu kafedžije i polugole vlasnice mikrofona. Dakle, ona nastupa u „Grandshow“, a on vlasnik birtije u okolini Minhena. Sklop idealan po oboje, on ponosan što mu pevacica odraduje i tezgu u krevetu, a ona, zašticena kao bubreg u loju, jer niko više ne sme da joj gura prste pod suknjicu. Odmah na drugom mestu po važnosti, nalazi se estradni sponzor, autoprevoznik. Takva branša je, ocigledno, pevaljkama i najzanimljivija. Veliki gazda tri cela autobusa je uvek u mogucnosti da na mega linijama kao što je „Istanbul–Bresno polje“, stavi veto na muziku drugih izvodaca i svojoj ljubimici omoguci astronomsku slušanost. Isto tako, nije neizvodljivo da izazovnu fotografiju svoje drage zalepi na autobus, tako da je vidi makar pola Evrope. Slicnim trikom se poslužila i junakinja omiljene serije vecitih udavaca „Sex&City“, Keri Bredšo, pa tu fenomenalnu ideju toplo preporucujemo svim estradnim umetnicama, željnim brze i efikasne promocije. Politicari su vec prica za sebe, genetski slabi na pevaljke, ni pozicionari ni opozicionari, ne odolevaju baš lako izazovu sa mikrofonom. Sve periode pogubne po Srbe ispratila je ista slika partijskog vrha. Narod na ulici, prase na stolu i pevaljka u krilu, najcešce su situacije.

Kao najneotporniji na cari mini suknje i visokog C, pokazao se lider jedne desnicarske partije u kojoj su susreti sa bananama i polivanje vodom, u najmanju ruku svakodnevica. Posle neslavno okoncane veze sa pevacicom, koja nema šta da obuce, Bananamen je utehu pronašao u gospodici sa sumnjivim vokalnim kvalitetima, ali koja mu u miraz dovodi dva divna sina, rase civava. Za razliku od njih, koje su trenutno predmet tabloidnih pisanja, lepo je pomenuti i one koje su svoje sponzore uspele da odvedu pred maticara. Na nekadašnjoj državnoj televiziji, ekskluzivne termine uglavnom su dobijale seksualno podobne pevacice. Kada su uspele da se bracno skrase sa tadašnjim glavešinama iz najvecih medijskih kuca, igrom sudbine su mikrofone zamenile varjacama, što i nije baš pohvalno. Danas se sablažnjavaju nad brakovima zasnovanim na sumnjivim motivima. Imaju pravo oni koji govore: Ko o cemu, kurva o poštenju.

Ipak, vremena se menjaju, a na estradi su se pojavile neke nove devojcice koje su krenule dobro utabanim stazama svojih prethodnica. Najperspektivnija domaca sponzoruša polovinom devedesetih je svakako bila Mala-Velika, sa kojom pola estrade ne razgovara. Svoju veliku ambiciju, da klempavog sina bivšeg predsednika nekako odvuce do oltara, ipak, nije uspela da ispuni, a to joj je onemogucilo da postane nova zvezda azerbejdžanske televizije. Ipak, kako stvari stoje, morace da se zadovolji utešnom nagradom. Njena koleginica iz severnijih podrucja je ocigledno, pre nego što je progovorila i prohodala, odlicno znala šta želi. Na vreme je obrlatila uglednog biznismena, i po potrebi politicara, pa ne skrivajuci idilu, tabloidima dozvoljavala da je predstave u stilu: avioni – milioni kamioni… Avanturu sa nadobudnim, plitkodžepim glumcem, je vrlo brzo zaboravila, a biznismen joj je sve oprostio. Sada možemo da ocekujemo samo svadbena zvona.

Ne smemo da dozvolimo da nespomenut ostane, cuveni doktor telekomunikacija, provereno slab na sve što ima veze sa muzikom. Najseksipilnija pijanistkinja na našim prostorima, uporno tvrdi da je kristalni klavir koji poseduje, njegov velikodušni poklon, a naredna devojka iz pop branše je na sva usta hvalila njega, njegov džep i firmu, kada joj je finansirao snimanja spotova na egzoticnim lokacijama. Trenutno je pod ugovorom sa mladanom zvezdicom raskošnog glasa, ali, kako sam tvrdi, veze su iskljucivo poslovne. Osvrnuvši se na prethodne afere, nije mu za verovati.

Muške sponzoruše

Ovaj fenomen smo definitivno prepisali iz zapadnjackih tabloida. Muška sponzoruša je vrsta koja se kod nas progresivno razmnožava. Ugledani na telohranitelje Stefani od Monaka, Madonine trenere, plesace Dženifer Lopez, i naši su momci odlucili da se posvete zadovoljavanju bogatih i usamljenih dama.

Kao pretece i potpune izrode muškog roda na brdovitom Balkanu, možemo navesti mnoge simpaticne amoralne decake. Ipak, apsolutno najbolji primer je nekadašnji pratilac najlepšeg soprana naše narodne muzike, koji trenutno pokušava da svojim siromašnim životnim ispovestima fascinira citaoce žute štampe. Nije ga ni malo sramota što se hvali brakom sa duplo starijom ženom, štaviše, i ponosan je na svoja maco zavodenja.

Uostalom, što bi filozofkinja Jelena Tinska rekla, to je i idealna varijanta: „Ona ume, a on može“. Današnji momci, muške sponzoruše u pokušaju, lako se mogu zapaziti u „blejackim“ gradskim klubovima. Evo kako ih možete prepoznati. Kao i ženska varijanta iste vrste, vrebaju žrtve u grupicama, glumeci blagu nezainteresovanost sa primesama kriminogenih elemenata u pokretima. Voze automobile, skinute sa osiguranja u nekoj od zapadnih zemalja, garderobu pazare kod prijatelja šanera za trideset posto od cene, a san im je da ožene devojku iz familije zvucnog imena. To je vec problematicna situacija, jer devojka iz takve porodice obicno ne obraca pažnju na gradske blejace i izdržavana lica. Medutim, ako i naivna devojka bude prevarena od strane muške sponzoruše, na scenu stupa tata porodice, koji je dovoljno iskusan da malog provali iz prve. Pronicljivi tatica, ucenom ili minimalnom apanažom, otkupljuje plitkoumnu i prevarenu cerkicu, a našem lovcu na bogate naslednice ostaje da nade neku novu žrtvu sa manje sposobnim roditeljom.

Osnovna karakteristika ovih sponzoruša je to što se gade svake vrste privredivanja i zaradivanja. Iako su svi odreda minimalnog obrazovanja i radnih sposobnosti, duboko veruju da su posebni i da kao takvi zaslužuju specijalne tretmane. Mnogo polažu na fizicki izgled, a uske majce (marke Ferre & Iceberg) predstavljaju osnovni sadržaj njihove garderobe. Lako su prepoznatljivi i po patikama marke Piacotti, a ulje u kosi i mallboro medu prstima svakodnevni su i neizbežni detalji. Za razliku od iste sorte ženskog pola, ovi decaci su u prisnijim odnosima i ne zalaze na tude teritorije. Prazan hod u lovu na situirane žrtve, koriste da se zabave u društvu svojih koleginica koje iz milošte nazivaju „vežbanke“. Omiljena zabava im je da dok jedan u plamenu strasti na sve moguce seksualne nacine opšti sa nesrecnom sponzorušom koleginicom, ostali smešteni u ormarima ili na terasi, pomno prate dogadaje koristeci priliku da se što bolje edukuju.

Ovim momcima jedna od osnovnih karakteristika je i neumorno laganje, kako okoline, tako i samog sebe. Kad lovi, spreman je na sve, blistave izlaske u stilu Rokfeler, bogate vecere i maksimalno trošenje benzina.

Drage moje, to je svetska prevara, a žrtva tek kada je dobro obradena ili sa stomakom do zuba, shvata da momak nema ni za kafu, a auto koristi samo u specijalne i hitne svrhe. Tako naša muška sponzoruša, vrlo brzo od stila „ima se, može se“, dolazi do poze „jadan ja, mali i naivan“, a nesretnica rinta li rinta da nahrani i sebe i njega. U srecnijim varijantama, otac-izdržavalac omekša, pa paraziti parazitiraju srecno do kraja života.

Sasha je u porno industriju ušla na velika vrata tek što je napunila 18 godina. Marljivo radeći i usklađujući posao sa obvezama školovanja Sasha je od 2006. godine kada je snimila svoj prvi hardcore film do danas snimila blizu 200 filmova. U startu je primijećen njezin ogromni potencijal i počeli su je smatrati novom Jennom Jameson. Od samog ulaska u industriju Sasha se vrtoglavo počela penjati ka samom vrhu osvojivši niz nagrada i priznanja od kojih je i ona iz 2008. godine kada je osvojila AVN-ovu nagradu za najbolju glumicu godine i za najbolji oralni seks, te time postala najmlađa glumica u povijesti koja je osvojila ovu titulu.

2007. godine Sasha se prvi, a možda i jedini put našla u situaciji kada je njezina karijera bila pod ljigavim atakom “moralne policije” i kada se dogodio ekstra odvratni pokušaj da se njezin imidž oblati pred javnosti, te da se Sasha prikaže kao maloumna koza koja je evidentno žrtva zlostavljanja i nemilosrdne pornografske industrije. Naime, Sasha je gostovala u emisiji poznatog modela i TV zvijezde Tyre Banks. Cijenjena voditeljica maloumnog populističkog TV showa pozvala je Sashu Gray u emisiju da razgovaraju o temi tinejdžerica u porno industriji. Sve bi još bilo gledljivo da blažena Tyra Banks nije vodila inkvizicijski intervju u kojem se širom razjapljenih usta iščuđavala kako netko može uživati u perverznom seksu, manipulirajući publiku i imputirajući kako je sirota Sasha nezrela i jadna, nezaštićena žrtva raznoraznog mentalnog i fizičkog zlostavljanja, bez obzira što joj je njena sugovornica tvrdila drugačije. I dok je ispeglana Tyra siktala zračeći unutarnjom ružnoćom, njena sugovornica Sasha Gray mirno je sjedila neisprovocirana fašistoidnim klapnjama svoje nadasve nekulturne domaćice i zračila svom snagom prirodne ljepote mlade i snažne žene.

Sasha Gray je inteligentna i samosvjesna mlada žena koja je apsolutno svjesna rizika posla kojim se bavi. U industriju je ušla zbog zarade ali i da istražuje svoju naglašenu seksualnost. Nikada nije ni na koji način ohrabrivala mlade djevojke da poput nje uđu u pornografsku industriju, suprotno tome tvrdi je da je odluka da stupi u porno biznis samo njena i da je nikada nitko nije prisiljavao da radi nešto što ne želi. Ono što je istina je da je Tyra Banks diktatorski i svjesno odlučila narušiti ugled mladoj glumici. Sasha Gray se svojim obožavateljima obratila u video obliku svoje YouTube emisije Sasha Gray on Sasha Gray, u kojem je objasnila zašto je u talk – showu Tyre Banks izgledala kao mutavica koja nema što za reći. Naime, kada je došla na snimanje Sasha je odvedena u garderobu gdje su joj dali drugu odjeću da se presvuče kako bi izgledala kao krhka tinejdžerica, te su njene izazovne naušnica, koje joj usput rečeno nikada nisu vratili, zamijenili sitnim jedva primjetnim malim minđušicama. Gotovo svi Sashini komentari i replike su izrezani tako da je ispalo da glumica nema što za reći, dok je iskusna i osuđivački nastrojena Tyra pred brojnim auditorijem opet ispala superiorna i “jako pametna.”

S druge strane Tyra Banks je svoju karijeru započela tako što je prošla na audiciji za Victoria secrets i više godina radila kao model u jednako nemilosrdnoj modnoj industriji koja nabija komplekse mladim djevojkama diljem svijeta i u kojoj su slučajevi anoreksije nebrojeno puta veći nego slučajevi gljivica u porno industriji. Tyra je svoje prve miljunčiće zaradila polu gola isključivo na konto svojih tjelesnih atributa. Tyra Banks 2002. godine kreira TV show America’s Next Top Model u kojem kao voditeljica, sudac i porota se iživljava pred milijunskim gledateljstvom nad mladim djevojkama u najosjetljivijoj dobi i za to prima masne novce da bi 2005. godine pokrenula svoj talk show prepun lažnog morala i licemjerja. Voditeljica s bogatim iskustvom iz svijeta modne industrije, u kojoj zasigurno ima i perverznog seksa unatoč tome što manekenkama za razliku od porno glumica to nije u opisu radnog mjesta, za plaćicu od 28 milijuna dolara osvještava žene o tome kako trebaju biti zadovoljne sa svojim izgledom, dok s druge strane daje savjete kako prikrivati svoje mane. Sasha Gray nema što prikrivati, Tyra Banks očito ima.

Sasha Gray se pokazala i kao izvrsna glumica u meinstream produkciji, radila je kao model, pojavljivala se u glazbenim spotovima i manjim TV i filmskim ulogama te je radila i na glazbenim projektima. Sashina je jedina mana što voli perverzni seks. No, ne volimo li ga gotovo svi? Ako ne, zašto je porno industrija teška na desetine milijardi dolara? Za koga se snima more pornića godišnje? Siguran sam da i dobar dio “moralnih policajaca” iz publike showa Tyre Banks u mraku svojih domova pilji u uratke Sashe i njenih kolega i kolegica. Sasha Gray radi legalan posao i bez obzira što voli seks sa 15 muškaraca od jednom, svoj posao obavlja časnije i moralnije od gore navedene voditeljice. U svom četverogodišnjem stažu u pornografiji, kako tvrdi Sasha, nikada ju nitko nije prisiljavao da radi ono što ne želi dok se za gostovanje u spomenutoj TV emisiji morala presvlačiti da bi od nje napravili nešto što ona nije. Na YouTubeu se mogu pogledati video isječci Tyrinog moralnog preseravanja iz sporne emisije, Sashina replika kao i epizoda iz TV emisije America’s Next Top Model u kojem voditeljica histerično bjesni na tinejdžericu i dovodi je do suza. Uostalom pogledajte pa sami prosudite tko je u ovoj priči zapravo KUČKA.

S. Šijan

Producent showa Donovan van Wyngaard jučer je otkrio najnoviju inačicu reality showa pomoću koje porno industrija želi doći do svojih novih vojnika. Budući da je Afrika do sada tek kapaljkom davala porno adute, novi show nazvan “Porn star” promijenit će i položaj Crnog kontinenta na svjetskoj XXX karti. Na audiciju u Johanesburgu se javilo rekordnih 1.000 i kusur kandidata od kojih je u uži izbor ušlo njih 120 koji će u sljedećih nekoliko mjeseci prezentirati svoja seksualna znanja na nekoliko svjetskih reality stageova.

Među najfrekventnijim će biti stage na Sajmu seksa u kolovozu i listopadu u Johannesburgu i Durbanu, gdje će njihov seks na pozornici pratiti i ocjenjivati članovi žirija. Pobjednik i pobjednica bit će nagrađeni snimanjem porno filma za Hustler, i uz to će primiti izdašnu nagradu od 720 dolara (oko 3.800 kuna). Show na malim ekranima kreće uskoro. Crno je opet u modi.

Zarada od 2,8 miliona hongkoških dolara (oko 360.000 američkih dolara) potisnula je na drugo mesto „Avatar“ koji je prvog dana prikazivanja inkasirao 2,6 miliona HK dolara. Inače, film je od svoje premijere pa sve do danas zaradio 15 miliona dolara.

Erotska komedija Sex and Zen: Extreme Ecstasy zasnovana na jednom od klasičnih dela kineske erotske literature i sadrži obilje raznovrsnih scena seksa. Radnja filma je smeštena u doba dinastije Ming i govori o životu mladića koji upoznaje svet erotike, u koji ga uvlači jedan aristokrata.

Zbog velike potražnje na mnogim azijskim tržištima, uključujući Japan i Južnu Koreju, ali i Evropu i Ameriku, produžena verzija filma počeće uskoro sa prikazivanjem, pa će gledaoci moći da uživaju u dodatnih 15 minuta seksi scena.

Pošto je film zabranjen u Kini, postoje organizovani izleti u Hong Kong i Tajvan, gde se „Sex and Zen: Extreme Ecstasy“ prikazuje.

Pošto više ne može da bude guverner Kalifornije, jer je ispunio oba dopuštena mandata, a za američkog predsednika ne može ni da se kandiduje, jer nije rođen u SAD, već u Austriji, Švarceneger je zaključio da bi, ako želi da nastavi uzlaznom putanjom, možda morao da se vrati na stari kontinent.

„Narednih nekoliko godina, EU će tražiti mnogo jačeg predsednika, nekoga ko može da ujedini Evropu“, izjavio je njegov šef kabineta Teri Taminen za magain „Njuzvik“.

„Francuzi neće hteti Nemca, Nemci neće hteti Italijana. A kako bi bilo sa osobom rođenom u Evropi, koja je otišla u Ameriku i koja može da se vrati i postane Džordž Vašington ili Tomas Džeferson nove, ujedinjene Evrope?“, rekao je Taminen.

Otkako mu je u januaru istekao drugim mandat guvernera Kalifornije, Švarceneger, koji je u SAD došao 1968, kada je imao 21 godinu, nije se u potpunosti izjasnio kakvoj karijeri namerava da se posveti – političkoj ili filmskoj.

On je već ranije jasno dao na znanje da bi se, samo kad bi se ukinulo ustavno ograničenje, i pored tvrdog stranog akcenta, svakako kandidovao za predsednika SAD.

„Ono što donosimo svetu je najbolji arheološki argument da su dva klina s raspeća Isusa nađena,“ rekao je Jakobovici u intervjuu za Rojters ali je izgleda ipak ostavio mesta za sumnju dodavši: „Da li znam stoprocentno da su pravi? Ne znam“.

Film počinje obilaskom drevnog groba u Jerusalimu 1990. godine, za koji mnogi tvrde da je mesto na kome je sahranjen visoki jevrejski sveštenik Josif Kajafa. On je, po Novom zavetu, predsedavao suđenjem Isusu. Grobnica je uz mnoge kosturnice otkrivena za vreme građevinskih radova na brdu nekoliko kilometara južno od jerusalimskog starog grada.

Dva gvozdena klina nađena su u grobnici, jedan na zemlji, a jedan u kosturnici i u filmu se navodi da su misteriozno nestala ubrzo posle obilaska. Jakobovici im je ušao u trag u jednog laboratoriji u Tel Avivu kod antropologa esksperta za drevne kosti.

Ako su to zaista isti klinovi, zarđali i povijeni na krajevima, postavlja se pitanje kako su nestali, a jasan odgovor na to nije dat u filmu. Jakobovici pokazuje zašto su mogli biti korišćeni za razapinjanje, što je bila uobičajena praksa pre dve hiljade godina.

“ Ako gledate čitavu priču, istorijski, tekstualno, arheološki, sve izgleda ukazuje da su dva klina korišćena za razapinjanje,“ rekao je on, istakavši da je visoki sveštenik bio povezan za Isusovim razapinjanjem, što navodi na zaključak da su baš to ta dva klina.

Izraelska uprava za antikvitete je istakla da nikada nije dokazano da u pomenutoj grobnici na brdu sahranjen taj visoki sveštenik i da je uobičajano da se klinovi nađu na takvim mestima.

“ Nema sumnje da je talentovani režiser Simha Jakobici napravio interesantan film sa stvarnim arheološkim otkrićem u centru ali intepreptacija predstavljena u njemu nema osnove u arheološkim otkrićima i proučavanjima,“ navela je uprava.

Većina eskperata i naučnika koje je Rojters kontaktirao odbacili su Jakoboviceve tvrdnje, označivši ih dubioznim štosom šmišljenim da se privuče medijske pažnja.

Смотру ће отворити Мерседес Руиза Запата, амбасадорка Мексика, земље почасног домаћина овогодишње смотре, након чега ће бити приказан мексички филм „Буђење Мезоамерике“ Хектора Тахонара, који се бави претколумбијском Америком.

На програму ће бити још два остварења из Мексика, али и филмови из Белгије, Италије, Немачке, Босне и Херцеговине, Македоније, Кине, Шпаније, Црне Горе, Грчке и два домаћа остварења „Аварски гроб“ Милана Милосављевића и „Истрађивање у Црној Гори“ Милорада Ђукнића, Александра Теодоровића и Данила Мијајловића.

Међу најновијим филмским остварењима из области археологије и сродних дисциплина, први пут су се на смотри нассла дела кинеске и македонске продукције, па ће тако публика бити у прилици да погледа филм „Култура Сансјингдуа“ Гуа Зењуана и „Магично брдо“ Петра Џуровског.

Као и претходних година, партнери Народног музеја су Гете институт, Италијански институт за културу, Институт Сервантес, Хеленски фонд за културу, амбасада Белгије.

Улазнице коштају симболичних 100 динара, а премијерне пројекције су у 20 часова, док су репризе сутрадан у 17 часова.
Танјуг

Prvi film pod nazivom “Toliko stvarna da je možete dodirnuti” predstavlja stereoskopski snimak tradicinalne nemačke kobasice na roštilju, dok se u drugom ostvarenju “Šest devojaka na vikendu”, po Morinim rečima, najverovatnije pojavljuju glumice iz tadašnjeg najpoznatijeg nemačkog studija “Univerzum Film”.

- Kvalitet filmova je fantastičan. Nacisti su bili opsednuti snimanjem svega i svaka slika je brižljivo kontrolisana i sve je to deo načina na koji su držali pod kontrolom zemlju i njene stanovnike – izjavio je Mora koji je dva dokumentarca pronašao dok je pripremao svoj film “Kako je sniman Treći rajh” koji se bavi time kako su Nacisti koristili film u propagandne svrhe i da bi manipulisali nemačkim narodom.

Ovo je otkriće zanimljivo je se do sada smatralo da su Amerikanci prvi razvili filmsku 3D tehnologiju, međutim, Mora tvrdi da ova dva filma, koja su snimljena za Gebelsovo ministarstvo propagande, pokazuju da su Nemci u razvoju ove tehnologije bili decenijama ispred ostalih.

Australijski reditelj pretpostavlja da se u raznim arhivama verovatno i nalaze i drugi nemački 3D filmovi. Inače, istorijat 3D tehnologije počinje davne 1896. kada je britanski filmadžija Vilijam Friz-Grin zaštitio patent u kojem se objašnjavaju osnove 3D procesa.

Za prvi film koji koristi ovu tehnologiju se smatra ostvarenje “The Power Of Love” iz 1922, međutim, film je nedugo posle premijere izgubljen. Studio MGM je 1936. snimio dva filma iz serijala “Audioscopics”, ali zlatno doba 3D filma počinje tek 1953. nakon ostvarenja “House Of Wax” u kojem je glavnu ulogu tumačio Vinsent Prajs.

***

Pornografija je vrlo često prikazana kao jedno od najvećih zala današnjice i glavni krivac za trenutno stanje našeg društva, koje je, sudeći po kritičarima na najnižem nivou ikada kada je u pitanju moral i to sve zahvaljujući digitalnim kamerama i Internetu.

Međutim, istina je potpuno drugačija, današnja pornografija zapravo je pitomija verzija onoga šta se dešavalo u našoj prošlosti kada nije bilo videa ni fotografija. Mnogi stručnjaci smatraju da je evolucija predisponirala ljude da uživaju u vizualnom uzbuđenju. Kako god prišli ovoj temi, jedno je sigurno, pornografski materijali tokom naše istorije ukazivali su samo na jednu stvar – ljudi su oduvek bili zaitneresovani za seks. Mnogo seksa.

“Seks je oduvek imao izuzetno važnu ulogu za ljudska bića i njihove međusobne veze. Ono šta ljudi rade, kada je seks u pitanju, uvek je privlačilo veliku pažnju drugih“, smatra seksolog Set Prosterman.

Sama definicija pornografije veoma je subjektivna, na kraju krajeva, za nekoga je Miloska Venera umetničko dela vredno divljenja, dok za drugog može biti sasvim korisno vizuelno sredstvo za pomoć pri masturbaciji. Međutim, većina istraživača pornografiju definiše kao sadržaj namenjen isključivo seksualnom nadraživanju, bez ikakve umetničke pozadine.

Ako stvari posmatramo na taj način, prvi erotski prikazi čoveka ne mogu se svrstati u pornografiju u tradicionalnom smislu. Pre skoro 30.000 godina Paleolitski čovek ocrtavao je pećine prizorima žena sa velikim grudima i punim figurama, ali arheolozi ne smatraju da su ovi crteži, i brojni drugi komadi od drveta i kamena sa sličnom tematikom, bili namenjen seksualnom uzbuđivanju. Mnogo su veće šanse da su ovi predmeti služili za religiozne obrede, ili su jednostavno bili simboli plodnosti.

Ako naglo premotamo nekoliko desetina hiljada godina unapred na antičku Grčku i Rim naićićemo na brojne freske i skulpture koje prikazuju homoseksualne prizore, oralni i analni seks. U Indiji je Kama Sutra predstavljala kako seksualni vodič, tako i priručnik za održavanje veze. Narodi drevnog Perua slikali su prizore seksa na grnčariji, dok je aristokratija u Japanu tokom 16. veka bila izuzetno privržena erotskom materijalu koji je bio oslikan na drvenim blokovima.

Francuski revolucionari su među prvima svoje nezadovoljstvo iskazivali uz pomoć brojnih pamfleta nabijenim seksualnom satirom na račun aristokratije.

Na Zapadu, mnogi rani eksplicitni radovi imali su političku pozadinu i nisu bili isključivo namenjeni pornografskoj upotrebi, tvrdi Džozef Slejd, profesor na katedri za vizualnu umetnost na Univerzitetu u Ohaju.

Rađanje pornografije

Na početku 19. veka ideja o pornografiji radi same pornografije polako počinje da se širi. Erotska satira štampala se još od sredine 17. veka, međutim, prvi pravi erotski roman na engleskom jeziku nije objavljen sve do 1748. godine.

Uprkos početnoj rezervisanosti javnosti po pitanju seksa, tadašnji pornografski romani ostavljali su malo mašti. Autor prvog pornografskog romana „Memoirs of a Woman of Pleasure“ pokrio je brojne seksualne prakse poput grupnog seksa, voajerizma i biseksualizma. Do 1888. godine autori su o seksu pisali jezikom koji bi današnje cenzore naterao u plač.

Napretkom tehnologije napredovao je i pornografski žanr. 1839. godine Luis Dager predstavlja daugerreotype, primitivnu formu fotografije. Skoro istog trenutka pornografi ovladavaju novom tehnologijom, a prva pornografska slika, za koju se danas zna, svetlo dana ugledala je 1846. godine.

Sličnu pitanju pratio je i razvoj video tehnologije. Do 1896. godine francuski sineasti uveliko su pravili kratke neme fimove u kojima su glavni likovi uglavnom izvodili striptiz. Hard kor seks pažnju snimatelja počinje da zaokuplja od 1900. godine. Ovi filmovi uglavnom su prikazivani na isključivo muškim okupljanjima i u poređenju sa današnjim radovima bili su prilično pitomog sadržaja.

Uzlet pornografije

Jako dugo vremena pornografski radovi su stagnirali, kako po pitanju sadržaja, tako i po pitanju kvaliteta. Ovakvo stanje mirovanja prekinuto je 1970. godine zahvaljujući brojnim socijalnim promenama koje su otvorile vrata javnom prikazivanju filmova sa eksplicitnim sadržajem. Internet i digitalne kamere dodatno su snizili postojeće barijere tako omogućavajući stvaranje čitavih sajtova koji su posvećeni prezentovanju isključivo amaterskih video uradaka.

Pomeranje ravnoteže sa javnih prikazivanja porno filmova ka ponovnom usamljivanju gledaoca omogućio je sve veći broj video izdanja kao i sve brža internet konekcija. Privatnost doma omogućila je mnogima da eksperimentišu sa svojom seksualnošću kroz brojne filmove sa fetiš tematikom.

Studija sprovedena 1994. godine pokazala je da je skoro 48 odsto traženog pornografskog materijala na internetu odudaralo od seksualnog mejnstrima, dok je svega 5 odsto bilo posvećeno klasičnom vaginalnom seksu. Ovo je delom moglo da se objasni velikim brojem časopisa i video snimaka koji su preplavili tržište standardnim seksom, sa druge strane, Internet je omogućavao ljudima da putem njega dođu do snimaka koji nisu bili dostupni široj javnosti i medijima.

Danas možemo slobodno reći da pornografija dominira internetom, ali je prava snaga same industrije zapravo jako mizerna. Niko ne poseduje zvanične podatke, ali je magazin namenjem profesionalcima u ovoj branši pod nazivom „Adult Video News“ pokušao da do neke mere pronikne u stvarne cifre i vrednost celokupnog porno tržišta u Americi tokom 2007. godine. Sudeći po njihovim rezultatima ukupna prodaja pornografskog sadržaja u 2010. godini iznosi 10 milijardi dolara, što zaista nije impozantna cifra ako je uporedimo sa recimo, uvozom igračaka iz Kine koji je tokom 2010. godine prešao brojku od 12 milijardi dolara.

Sa druge strane, ekonomski gledano, sigurno je da će ovo tržište rasti, trenutno u Kaliforniji, domu nekih od najvećih kompanija koje se bave pornografskim sadržajem, u ovoj industriji radi preko 12.000 ljudi, što u državnu kasu sliva preko 36 miliona dolara. Ovo svakako pokazuje da je budućnost filmova za odrasle sigurna, kako zbog rastućeg interesovanja, tako i zbog održavanja ekonomije Sjedinjenih Američkih Država – što samo znači da se pornografija polako sa sporednih puteva premestila u glavnu traku.

Sudeći po vrtoglavom napretku tehnologije ostaje da se vidi koliko brzo će sadržaj za odrasle pronaći svoj put i do mobilnih telefona i brojnih drugih gedžeta koji nam se nalaze u džepovima.

Bez obzira na cifre, pornografija će uvek privlačiti poglede radoznalih.

Studija sprovedena 2008. godine na uzorku od 813 studenata pokazala je da 87 odsto ispitanih muškaraca, i 37 odsto žena koristi pornografske sadržaje. Tokom 2009. godine, istraživač sa Univerziteta u Montrealu pokušao je da odredi koliki zapravo uticaj pornografija ima na mlade ljude, ali sve je ostalo na pokušaju pošto profesor nije bio u stanju da oformi kontrolnu grupu. Drugim rečima, na svetu ne postoji osoba koja na ovaj ili onaj način nije tokom svog života bila u dodiru sa pornografskim sadržajem.

Kontroverzan sadržaj

I šta na samom kraju možemo reći da pornografija radi svima nama? Ovo pitanje je poput zadiranja u osinje gnezdo. Dok većina mejnstrim pornografskih sajtova svojim sadržajem ne može da se poredi sa onim distribuiranim putem raznih foruma na samom početku, kritičari smatraju da je takmičenje između brojnih pornografa dovelo do verbalne zloupotrebe žena u filmovima koji su namenjeni muškarcima.

„Mnogi smatraju da je potrebno stalno izbacivati nešto novo, nešto intrigantno što će ponovo zainteresovati publiku. Agresija i degradacija predstavljaju nešto šta možete da stvorite, nešto taman toliko drugačije i van šablona što će zagolicati maštu korisnika“, smatra Čing Sun, profesor na katedri za istraživanje medija sa Univerziteta u Njujorku.

Analizirajući najbolje prodavane pornografske filmove, Sun je otkrio da su fizička i verblana agresija prisutni u čak 90 odsto njih. Filmovi koje su režirale žene, suprotno mišljenju većine, takođe sadrže ovakve scene.

Debate koje u svojoj žiži imaju temu pornografije aktuelne su stotinama godina, i po svim prilikama neće uskoro utihnuti, niti će ljudi prestati da traže i gledaju pornografske sadržaje.

Većina ljudi voli da ima seks, ali podjednako veliki deo takođe voli i da ga samo gleda, i to je ono što industrija danas nudi. Jer kao što smo rekli, ljudi su od svog postanka bili zainteresovani za seks. Mnogo seksa.

Temom nacizma se bavio još dok je bio guverner, a radnja filma ga posebno privlači: “Glumio bih starijeg nemačkog oficira koji krajem rata dobija naređenje da ubije više desetina dece. On to, međutim, ne čini i rizikujući život uspeva da ih skloni na sigurno.” Internet sajt “The Arnold Fans” pretpostavlja da je reč o scenariju Rendala Volisa pod nazivom “With Wings As Eagles”. Volis je između ostalog napisao scenarija za filmove “Perl Harbor” i “Hrabro srce”.

Švarceneger kaže da za sada ne zna kada ćemo ponovo moći da ga vidimo u bioskopu: “Nemam određeni plan. U svakom slučaju, u budućnosti ću se posvetiti filmu.” On je odbacio mogućnost za dalju političku karijeru. “Jedina politička funkcija koja me zaista zanima za mene je nedostižna zato što sam rođen u Austriji, pa ne mogu da postanem predsednik Amerike.”

Po rečima režisera Ričarda Salivana, producenti su prvo želeli da Saši ponude klasičnu seksi ulogu, ali im se na kraju ipak više svidela ideja da ona glumi potpunu suprotnost, devicu.

Inače, ovo nije prvi ozbiljan film koji je porno zvezda snimila, igrala je u ostvarenju “The Girlfriend Experience” Stivena Soderberga, pojavila se i u jednoj epizodi serije “Entourage”, a ove godine je očekuju i premijere filmova “The Girl From The Naked Eye” i “I Melt With You”.

Najviše pažnje su ipak privukle nagrade za najboljeg glumca i glumicu na tradicionalnom svečanom okupljanju uz večeru, koje je prvi put održano u januaru 1944. godine. Za najbolju žensku ulogu nagradjena je Natali Portman za ulogu u novom filmu Darena Aronofskog, Black Swan (Crni labud), koji tek treba da stigne u evropske bioskope. Kolin Firt , primajući nagradu za ulogu engleskog kralja Džordža Šestog u filmu King’s Speech (Kraljev govor), objasnio je koliko mu Zlatni globus znači naročito zbog, kako je duhovito objasnio, krize srednjih godina.

„Ponekad vam je potrebno nežno uveravanje da ste i dalje upotrebljivi. Ne znam da li se ovo može svrstati u ‘nežno’, ali trenutno je to jedino što se isprečilo na mom putu da kupim Harli Dejvidson“.

BBC-jev novinar Redžes Merčendani koji je pratio ceremoniju u Los Andjelesu, kaže da britanski glumci koji tumače likove britanskih vladara uglavnom dobro prolaze sa nagradama poput Oskara i Zlatnih globusa.

On podseća da je Helen Miren svojevremeno pokupila sve nagrade za svoje tumačenje aktulene engleske kraljice Elizabete, a ove je Globusom nagradjen Kolin Firt, iako je malo ko to očekivao.

Svestrano dobri filmovi

Ipak, najveći dobitnik je film Društvena mreža o Fejsbuku.

„Ono što je interesnatno ove godine jeste spoj veoma dobrih filmova koji zadovoljavaju kriterijume na svakom nivou. Tu su King’s Speech, Društvena mreža i Fighter (Borac), drama o bokseru koja ima dosta scena nasilja, ali je istovremeno i vrlo duhovita. Melisa Leo i Kristijan Bejl koji igraju u filmu Fighter nagradjeni su za najbolje sporedne uloge što nam opet ukazuje na to šta bismo mogli da očekujemo u nominacijama za Oskara. Bejl je poznat američkoj publici , jer je igrao u filmovima o Betmenu i Terminatoru, tako da ne bih bio iznenadjen da ove godine dobije Oskara, baš kao i Kolin Firt za tumačenje kralja Džordža Šestog. Mislim takodje i da je dobitnik Zlatnog globusa za najbolji film, Društvena mreža, najjači kandidat za Oskara na dodeli krajem februara“, javio je BBC-jev izvaštač sa dodele Zlatih globusa u nedelju uveče u Los Anđelesu.

Voditeljeve šale…

Ovogodišnju dodelu Zlatnih globusa obeležile su i šale britanskog glumca i komičara Rikija Džarvesa koji je voduio ceremoniju.

Vrlo se otvoreno šalio na račun mnogih zvezda i filmova u kojima se pojavljujuju, pa tako nije poštedeo ni Džonija Depa, ni Andjelinu Džoli zbog filma Tourist koji su kritičari ocenili kao promašaj.

„Ove godine je bilo mnogo 3D filmova poput nastavka Priče o igračkama, Dispeakable me i drugih. Kao da je sve ove godine bilo trodimenzionlano, osim likova u filmu Turist“.

I taman kad je dodao da mu je žao zbog te šale, Džarves je nastavio dalje.

Objasnio je on nije ni pogledao film, ali , upitao se, ko ga je pa uopšte gledao.

… i haljine za pamćenje

Na crvenom tepihu uoči dodele redjale su se i uobičajene večernje toalete svetskih dizajnera i zvezda koje su ih izabrale za ovu svečanost.

Po oceni izveštača, jedine glumice koje su se izdvajale svojim stilom bile dve Britanke – Helena Bonam Karter koja je nosila kreaciju Vivijen Vestvud i cipele različitih boja, jednu crvenu jednu zelenu.

Tilda Svinton je na crveni tepih u Los Anđelesu došla u beloj muškoj košulji uvučenoj u neobičnu suknju a la samurai.

Njega je zanimalo to kako je bilo moguće da upravo u zemlji njegovih dedova 60-tih godina prošlog veka počnu da izlaze pornografske knjižice sa radnjom smeštenom u koncentracione logore nacista? Koji su bili motivi njihovih autora? Sa kojim objašnjenjem su objavljivali te stvari?

Nacisti su logore za ratne zarobljenike često zvali „Štalags“. Tako se zove i film u izraelskom originalu, a tako su se zvale i pornografske knjižice. One su razbile dva tabua – bila je to prva pornografska literatura u Izraelu i prvo javno suočavanje sa strahotama holokausta u toj zemlji.

Fiktivne priče o stražarkama u koncentracionim logorima koje muče i seksualno zlostavljaju zatvorenike, većinom savezničke vojnike, počele su da izlaze za vreme suđenja Adolfu Ajhmanu u Jerusalimu 1961. godine. Tokom tog procesa izraelsko stanovništvo po prvi put je imalo priliku da spozna stvarne razmere nacističkog terora. Pošto je suđenje bilo prenošeno na radiju, široka javnost prvi put je mogla da čuje i svedočenja preživelih. Libsker je u svom filmu razgovarao s čitaocima, naučnicima i autorima pornografskih knjižica. Iz tih razgovora proizlazi da je tema holokausta erotizovana da bi javnost uopšte mogla da se suoči sa svim tim strahotama.

Terapija za traume

Toj tezi u prilog govori i činjenica da su svi autori bili deca žrtava holokausta i da su i sami preživeli svakakve strašne stvari. Ne može se zato sa sigurnošću reći da oni nisu imali dovoljno poštovanja prema žrtvama i njihovim sudbinama. Naučnici u filmu ukazuju na terapijski učinak erotizovanja nekog strašnog iskustva u mašti – to na prvi pogled zvuči kao kontradikcija, ali može, smatraju oni, da pomogne traumatizovanim osobama da sa teretom koje ih pritiska uopšte mogu da nastave da žive.

Kritičari hvale ton i atmosferu filma: Libsker se u obradi te osetljive teme odlučio za umereni ton i konvencionalna sredstva, pa film nikada ne „sklizne“ u jeftinu pornografiju. Zameraju mu samo to što je previše skrojen za izraelsku publiku, jer je u njemu teško pohvatati sve konce bez dovoljno znanja o nacizmu, Ajhmanu i izraelskoj kulturi.

Autorka: D. Dragojević (dpa, sueddeutsche.de)

„Zeitgeist: Moving Forward“ je neprofitan projekat, što znači da će biti potpuno besplatan i dostupan na internetu i za gledanje i za preuzimanje u DVD formatu.

Premijera filma na našim prostorima će biti omogućena u nekoliko gradova širom Bosne, Srbije, Hrvatske, Slovenije, Makedonije. Za detalje o bioskopu (adresa, vreme prikazivanja, kontakt telefon, itd) pogledajte interaktivnu mapu na http://www.zeitgeistmovingforward.com/zmap

Nakon premijere kada film bude dostupan i u streaming formatu (Youtube ili DotSub) objavićemo ga i na ovom sajtu. Takodje, pokušaćemo prikupiti i organizovati komentare i kritike (o zasebnim delovima dokumentarca) kako bi bili pregledniji za čitanje i analizu.
Sinopsis filma

„Zeitgeist: Moving Forward“ režisera Pitera Džozefa (Peter Joseph) je dugometražni dokumentarni film koji govori o napuštanju socio-ekonomske monetarne paradigme koja danas upravlja čovečanstvom. Naglašava se potreba da se prevaziđu kulturni relativizam i tradicionalne ideologije i da se stvori nova, održiva socijalna paradigma nazvana resursno-bazirana ekonomija (RBE), koja bi se zasnivala na suštinskim karakteristikama čoveka, zakonima opstanka društva i nepromenljivim prirodnim zakonima.

U filmu se pojavljuju eksperti iz oblasti zdravstva, antropologije, neurobiologije, ekonomije, energetike, tehnologije, društvenih nauka i drugih važnih područja povezanih sa funkcionisanjem društva i kulturom. Tri središnje teme su ljudsko ponašanje, monetarna ekonomija i primenjena nauka i kroz njih se nudi model razumevanja aktuelne socijalne paradigme i razloga zbog kojih je važno da se ona napusti. Film nudi novi, radikalni, a ipak praktični, pristup rešavanju društvenih problema sa kojima se svet danas suočava, a koji je baziran na naprednom razumevanju.

Ono što je za ovaj rad karakteristično i što ga po stilu razlikuje od većine drugih dokumentaraca jeste paralelna dramska radnja sa poznatim glumcima, koja doprinosi razumevanju ideje filma. Ipak, intenzivno korišćenje mnoštva 2D i 3D efekata i animacija daje ovom radu tradicionalnu dokumentarnu formu.

Tvorci ovog filma su želeli da iskoriste strahovanja ljudi u vezi sa majanskim proročanstvom o kraju sveta 2012. godine, zaključuju stručnjaci NASA. Među najgorim naučnofantastičnim filmovima, prema mišljenju NASA, nalaze se i „Armagedon“(1998.godine), „Vulkan“(1997.), „Šesti dan“ iz 2000.

Za razliku od ovih filmova, pohvalne ocene za realizam su dobili „Blejd raner“ Ridlija Skota, koji prikazuje Los Anđeles 2018. godine, „Gataka“ u kome genetski inferioran muškarac preuzima identitet genetski superiornog kako bi dobio pravo da putuje u svemir, „Kontakt“ u kome Džodi Foster traži vanzemaljski život uz pomoć radarskog teleskopa i „Park iz doba Jure“, gde je misterija DNK jednostavno objašnjena, prenosi BBC.

Ovaj komentar usledio je prilikom preuzimanja nagrade za najistaknutije žene u svetu zabave koju joj je uručila prošlogodišnja dobitnica ovog priznanja Hali Beri.

U svom govoru Britanka je odala „počast svim brilijantnim i uspešnim ženama“, nakon čega je prokomentarisala da joj je žao što u svetu filma i dalje „opstaju prosečni glumci, što nije slučaj čak ni sa nekim nadarenim glumicama“.

Ova 65-godišnja glumica dotakla se i teme kako starije glumice teže dobijaju uloge u filmovima.

„Videla sam previše svojih koleginica koje su radile bez prestanka dok su bile u 20-im, 30-im i 40-im, ali čim su dospele u 50-e kao da su prestale da postoje“, rekla je ona.

BBC prenosi da je poznata glumica u intervjuu datom pre ceremonije ipak rekla da smatra da se „stav prema ženama drastično menja“.

Na listi najuspešnijih žena ove godine Mirenovu prati Ana Svini, dok se Opra Vinfri našla na četvrtom, a Anđelina Žoli čak na 26. mestu.