Prolaskom kroz ove stare, hladne objekte može se naići samo na ponekog mladog skvotera kojeg oduševljava boravak u napuštenoj tvornici bez struje i vode. Jedino moguće svjetlo, stare svjetiljke odavno nisu u funkciji.

Žarulje su većinom razbijene, a one koje su ostale čitave nisu nikakva utjeha jer nema struje koja bi ih upalila. Ni ne želim zamišljati kako bi bilo prolaziti ovim dvorištem po mrklom mraku, jer me i po danu hvata jeza.

Tako danas izgleda tvornica za preradu mesa ‘Zagrepčanka’, poznatija kao stara zagrebačka klaonica, koja je za vrijeme Jugoslavije bila jedan od najunosnijih objekata u državi.

U zgradama klaonice na istočnoj strani metropole radnici su svakodnevno klali životinje te su dobiveno meso pakirali za daljnju prodaju. To je bilo zlatno doba klaonice. Danas, deset godina nakon što je tvrtka proglasila stečaj, tvornica je u rasulu. Stara klaonica, iako proglašena kulturnom baštinom i spomenikom industrijske arhitekture, već godinama propada. To je primijetio i dvojac Ricov – Kovaček koji stoji iza kluba Pepermint u Ilici.

Ovi momci odlučili su staru klaonicu pretvoriti u središte kulture i zabave u Zagrebu. Žele da klaonica bude mjesto u kojem će se okupljati mladi alernativci koji će iz nekadašnje tvornice crpiti nove ideje i kreirati svoja remek-djela. A kada se zažele zabave, očekuju ih najbolji koncerti elektronske glazbe u gradu. Svaku večer novi party.
Tvornički gigant postao ruglo

Zagreb tako ovim projektom dobiva svoj “meat packing district”, umjetnički i zabavni centar po uzoru na europske metropole i američki New York. I ne bojte se, mislili su dečki na struju, dofurali su agregat pa će posjetitelji ipak moći vidjeti tko stoji pokraj njih.

Kako je uopće došlo do toga da nekada najprofitnija zagrebačka tvornica postane ruglo koje netko mora spašavati?

Tvornica je izgrađena 1934. kao kompleks objekata koji se prostiru na nekoliko hektara zemlje. Svakog su dana Zagrepčani i Zagrepčanke dolazili na svoje radno mjesto u Heinzelovoj ulici i pakirali meso. Sve do 2001. godine kada je tvornica morala proglastiti stečaj zbog nastalih dugova.

Stečaj tvornice iskoristio je zagrebački gradonačelnik Milan Bandić koji je iste godine kupio zemljište od tvrtke Zagrepčanka d.o.o za 118 milijuna kuna. Klaonica nije dugo bila u Bandićevim rukama jer je došla 2007. i gradonačelnik je pod svaku cijenu morao spasiti gradski proračun.

Kako je tada još uvijek bio u Skupštini Zagrebačkog holdinga, predložio je da Holding od Grada Zagreba otkupi zemljište na kojem se nalazi desetak objekata za 251 milijun kuna. Holding je ubrzo raspisao natječaj za kupnju polovine zemljišta, a već je 2008. proglašen pobjednik. Natječaj je dobila tvrtka Institut IGH Jure Radića koja je ponudila iznos od 328 milijuna kuna. No, do realizacije te kupnje nikada nije došlo. Holding je tvrdio da mu IGH nikada nije isplatio ugovoreni novac, a IGH da nije znao da postoje pravno-imovinski sporovi vezani uz Zagrepčanku. Prepucavanje je završeno kada su 2009. konačno raskinuli ugovor.
Spašavali je koncerti

IGH je na Zagrebačkoj burzi objavio da odustaje od kupnje zemljišta, ali ga je Holding preduhitrio te je, kako su izjavili u tadašnjem priopćenju za javnost, ‘radi sprečavanja daljnje štete koju trpi’ raskinuo Ugovor o kupoprodaji i Dodatak Ugovoru o kupoprodaji Zagrepčanke, i to samo sat vremena prije nego što je IGH podnio zahtjev za istim.

Zagrebački holding je, zato što je prvi raskinuo ugovor, zadržao uplaćene kamate i jamstva za zemljište Zagrepčanke koje su do prekida ugovora iznosile 4,7 milijuna eura. I tako je stara klaonica i dalje nastavila propadati.

Tek nekada klaonica bi oživjela zbog pokojeg koncerta koji bi se održao na ovoj, napuštenoj ali vrlo atraktivnoj lokaciji. Stara Zagrepčanka jedan je od najatraktivnijih prostora u gradu jer se nalazi u blizini strogog centra grada, a u blizini nema stambenih zgrada niti stanara koji bi se mogli žaliti na glasnu muziku. Zbog svoje veličine, desetak objekata na nekoliko tisuća metara kvadratnih, stara klaonica ima predispoziciju da se upravo u njenim ogradama stvori novi centar kulturnog i noćnog života.

Pojam prokletstva datira još od najranijih vremena. Postoje mnoga svedočenja i dokumenti koji nas uveravaju da ono zaista postoji. Kakva je to sila koja ima moć da potpuno urniše ljudski život, pa čak i da izazove smrt? Puno je primera, a malo racionalnog objašnjenja. Priče koje slede nemaju drugo objašnjenje, osim da se radi o – društvu prokletih.

Od ove teme se i danas mnogima „diže kosa na glavi“. Čim se pomene reč prokletstvo, atmosfera se odmah promeni. Neka jeza se uvuče među ljude. Ipak, koliko strašna, ova tema je jako intrigantna, jer je uvek obavijena velom misterije. Oni koji veruju shvatiće o čemu se radi, bez obzira što ne poznaju mehanizam delovanja prokletstva. Ovi drugi, skeptični, reći će da je to slučajnost. Iako ni sami ne veruju previše u svoju teoriju, zbog nedostatka boljeg objašnjenja oni zauzimaju takav stav. Ne vide vezu među događajima koji su, bez sumnje, povezani.

O čemu se, zapravo, radi?

Da li je prokletsvo predodređeno rođenjem, ili ga osoba svojim karakterom ili životnim navikama navlači na sebe? Odgovor možemo potražiti u astrologiji. Pozicija Plutona, Saturna, Marsa i Mesečevih čvorova dovodi se u vezu sa prokletstvima i crnom magijom, pa ćemo ovde potražiti odgovore.

OPTEREĆENA KARMA

Osobe koje su izložene prokletstvu ili crnoj magji moraju, u svom horoskopu da imaju snažne predispozicije za astralni napad. Nekad se radi o dugovima iz prošlog života u kome su se oni bavili sličnim stvarima, pa sada na svojoj koži prolaze kroz iskustva koja su imale njihove žrtve.

Zbog opterećene karme rađaju se u porodici koja može da nosi veliki teret, pa čak i prokletstvo. Ima primera kada duša, pre nego što se rodi, bira porodicu koja je opterećena teškom karmom ili prokletstvom, da bi kroz taj život okajala grehe koje vuče iz ranijih života. Na taj način, kroz dramatična životna iskustva, ona se pročišćava odnosno vraća lošu karmu, i na kraju dobija priliku da se ponovo rodi u povoljnijim životnim okolnostima. U svakom slučaju, taj period između života se zaboravlja, pa se duši čini kao da živi prvi i jedini život. Međutim, veliki broj primera sećanja na prošle živote definitivno ukazuje da smo svi živeli ranije.

NE SAMO ŽIVA BIĆA

Osim što se preko horoskopa, tarota i sl. može utvrditi da li je osoba pod prokletstvom ili magijom, postoje i predmeti koji mogu da budu pod ovim uticajem. Brojni promeri pokazuju da postoje uklete kuće, automobili, nakit, pa čak i ukleti događaji. S obzirom da ovakve stvari analiziram putem horoskopa, u svojoj praksi sam se sretao sa slučajevima kao što su uklete kuće i predmeti, ukleti događaji, crnomagijski napadi…
Jak pokazatelj da je kuća u kojoj osoba živi ukleta jeste kada je u njenom horoskopu ugrožen Mesec, vladar 4. polja (kuća) i ako su malefične planete u 4. kući. Najčešći primeri su Pluton i Južni čvor u 4. kući, Saturn i Pluton u 4. kući, a drastični primeri su ako se u sve to upetlja i Mars. Mesec je najčešće u poslednjoj fazi opadanja, ili je pomračen.
Ako je Mesec pritom i u Škorpiji i pod lošim uticajem Plutona ili Saturna, onda možemo da sumnjamo da se radi o prokletstvu ili crnoj magiji koja je bačena na kuću. Imao sam primer jedne devojke koja je imala Pluton u konjunkciji sa Mesecom i Marsom u 4. kući u Škorpiji. U njenoj kući situacija je bila katastrofalna. Stalne svađe, pretnje, tuče, fizičke povrede, bolesti… Život svakog ukućana bio je nesrećan i neuspešan. Osim toga, u kući su se često čuli koraci, glasovi koji su dolazili iz nepoznatog pravca, čudni talasi intenzivne hladnoće koja se ponekad pojavljivala i česte noćne more. Zbog toga su svi u porodici vrlo malo spavali, što im je dodatno donosilo iscrpljenost i slabost nervnog sistema. Svi su bili umorni, prestravljeni i netrpeljivi jedni prema drugima.

Osveštavanje kuće Svetom vodom naravno nije pomoglo, jer je to neko radio rutinski i bez energetskog unošenja u proces. Za takve stvari je potrebno aktivirati ogromnu količinu energije da bi se nešto promenilo. Zatim, treba uraditi energetsko čišćenje kuće i postaviti zaštitu. Ako to ne donese rezultat, kuću treba napustiti. Jedna od najčuvenijih ukletih kuća je kuća Amitvil. Istiniti događaji u ovoj kući bili su inspiracija za poznati horor film „Užas Amitvila“.

AUTO ZA SMRT

Pored kuća, i automobili mogu da budu prokleti. Jedan od napoznatijih je „porše“ čuvenog holivudskog glumca Džemsa Dina. Njegov prvi vlasnik je u njemu doživeo tragičnu nesreću i izgubio život. Automobil je bio totalno uništen. On je velikom brzinom udario u drvo na putu i na mestu ostao mrtav. Kola su zatim popravljena. Tokom popravke automobil je pao na dva mehaničara koji su nekako uspeli da prežive ali suim, između ostalih povreda, bile polomljene obe noge. Kada je automobil bio popravljen kupio ga je – Džem Din.

Poznati glumac je odmah pozvao svog dobrog prijatelja Aleka Džunisesa da se pohvali, na šta mu je ovaj rekao da mu auto deluje zlokobno i da ne ulazi u njega, jer bi mogao da pogine. Nedelju dana nakon toga Džems Din tragično gubi život u tim kolima.

FILMOVI KAO STVARNOST

Izgleda da i filmovi zaista mogu da budu ukleti – tu je film „Rozmarina beba“, Isterivač Đavola“, „Poltergejst“ i mnogi drugi. Godinu dana posle promocije filma „Rozmarina beba“ trudnu ženu režisera ovog filma Romana Polanskog, Šaron Tejt kao i četvoro njenih prijatelja, brutalno je ubio čuveni masovni ubica Čarls Menson.

„Isterivača Đavola“ mnogi smatraju najstrašnijim filmom svih vremena. Interesantno je da je čak devetoro ljudi koji su učestvovali u snimanju filma umrlo tokom snimanja ili ubrzo posle. A tokom premijere ovog filma u Rimu, grom je udario u raspeće staro 400 godina i totalno ga uništio.
Što se tiče „Poltergejsta“, zabeležna su četiri smrtna slučaja glumaca koji su u njemu igrali. Film „Predskazanje“ takođe nosi prokletstvo. Scenarista Dejvid Selcer je stradao od munje, a režiser specijalnih efekata Džon Ričardson doživeo je saobraćajnu nesreću u kojoj je njegovoj devojci bila odsečena glava, baš kao što je završila jedna od žrtava u filmu. Taj specijalni efekat u filmi on je režirao. Film „Matriks“ je takođe odneo dve žrtve .

UKLETO VENČANJE

Priča se da postoje i prokleti događaji kao što su venčanja i slično. Jedan od najpoznatijih je sigurno venčanje Marije Viktorije del Pozo i italijanskog princa Amedeo od Sevoja.

Njegov otac nije odobrio ovo venčanje jer je smatrao da Marija nije plemenite krvi. Ipak, princ i Marija su se venčali.

A zatim je počelo… Žena koja je bila zadužena za Marijinu haljinu obesila se rano ujutro na sam dan venčanja. Konjanik koji je predvodio venčanje do crkve pao je sa konja i na mestu ostao mrtav. Vrlo brzo nakon venčanja kum je izvršio samoubistvo. Čovek koji je bio zadužen za papirologiju i venčani list iznenada je umro od srčanog napada. Još jedna osoba pada pod kočiju tog dana i ubrzo umire. Kralj Viktor Emanuel II je pozvao sve da se odmah vrate u dvorac da bi izbegli dalje prokletstvo. Pri povratku jedan grof takođe pada pod kočiju. Na nesreću, orden koji je nosio na levoj strani mu se na čudan način zabada u srce i on umire kao poslednja žrtva ovog prokletog venčanja.

ZBOGOM, EJMI

Da pomenemo i „Klub 27“ u koji su ušli mnogi muzičari – Brajan Džons, Džimi Hendriks, Džim Morison, Dženis Džoplin i dr. Svi su umrli u 27. godini. Poslednja od njih je popularna engleska pevačica Ejmi Vajnhaus, koja je ubrzo nakon beogradskog koncerta nađena mrtva u svom stanu u Londonu, takođe u 27. godini.

A šta je sa čuvenom pesmom Frenka Sinatre „Maj vej“? Tokom poslednjih deset godina, najmanje šest ljudi je ubijeno dok su pevali ovu pesmu. Da li u njoj ima nešto čega se treba plašiti?

A da li brojevi sa sobom nose neku negativnost, ili možda prokletstvo? Šta je sa brojem kuće, registracije na kolima, brojem telefona i slično… Ima puno primera koji i o tome govore. Jedan od poznatijih je čuveni broj mobilnog telefona 0888-888-888. Ovaj broj je prvi put korišćen u Bugarskoj i imao je nekoliko vlasnika. Danas su svi oni mrtvi.
Prvi vlasnik ovog broja bio je šef kompanije Mobitel CEO Vladimir Grašnov koji je umro od raka. Nakon njega ovaj telefonski broj dobija šef mafije Kostantin Dimitrov koji je ubijen 2003. godine. Posle toga broj je završio kod biznismena Konstantina Dišleva koji je ubijen ispred indijskog restorana u Sofiji 2005. godine. Nakon treće žrtve, kompanija Mobitela je ovaj broj definitivno ukinula.

LEDENI ČOVEK

Da li ste čuli za prokletstvo „Ledenog čoveka“? Otkriven je u Alpima (Austrija) tokom 1991. godine. U narednih 13 godina posle otkrića sedmoro ljudi umire na čudan način. Svi do jednog su imali veze sa njegovim pronalaskom.

Neke smrti su bile naizgled normalne, ali kako su se žrtve nizale jedna za drugom, rasla je panika među onima koju su imali veze sa ovim otkrićem. Tokom 1992. godine umire forenziačar Renien Hen. On je svojim rukama Ledenog čoveka premestio u vreću. Poginuo je u saobraćajnoj nesreću na putu za konferenciju na kojoj je trebalo da priča baš o Ledenom čoveku. Kurt Fric, koji je bio planinski vodič, umire pod ogromnom lavinom.Treća žrtva je čovek koji je snimio otkriće Ledenog čoveka. Umro je od tumora na mozgu. Žrtve su se i dalje nizale. Helmut Simon, koji je pronašao Ledenog čoveka, jednostavno je nestao, a osam dana potom otkriveno je da je pao sa visoke litice. Deter Vernak, vođa spasilačje grupe koji je pronašao Helmuta, umire od srčanog udara sat vremena posle njegove sahrane. Šesta žrtva bio je Konard Špindler. Umro je samo šest meseci nakon što je izjavio: „Sve to (o prokletstvu) su gluposti. Mediji samo naduvavaju celu priču. Šta će još reći – da sam ja sledeći?“ Bilo je upravo tako…

Poslednja žrtva koja je umrla (dosad) je naučnik Tom Loj. On je otkrio ljudsku krv na odeći i oružju Ledenog čoveka. Umro je od retke bolesti krvi. Leden čovek se takođe susreo sa nasiljem. Pronađen je proboden strelom, odsečene glave i tako ostavljen u planini, od zime se zaledio.

OSTAVLJENA DECA

Ovo su samo neki od mnogobrojnih primera koji govore da prokletstva postoje. Iako nemamo zvaničnog dokaza za to, ipak ovi slučajevi nedvosmisleno govore da je tu neka sila umešela prste. Svakako da su navedeni primeri najdrastičniji. Međutim, prokletstvo ne mora da bude do te mere snažno. Ono može da stvara i druge probleme koji mogu da remete život, ali ne i da ga na dramatičan način i završe. Pitanje je koliko je prokletstvo staro. Što je starije, ono je slabije i često samo od sebe izbledi. Ipak, njime mogu da budu pogođene mnoge generacije. Kod nas su najpoznatija porodična prokletstva, koja su manje ili više opasna. To je negde u horoskopu obično prikazano. Što je osoba dalje od mesta gde je prokletstvo koncentrisano (nastalo), uticaji su slabiji. Zato je važno videti uzrok i vreme kada je ono nastalo. Bez poznavanja te činjenice, osoba ne može da prekine lanac negativnih događaja.

Postoje i prokletstva koja se vuku iz nekog ranijeg života. Pre mesec dana na analizu horoskopa došla mi je osoba koja je imala problem da dobije dete. Godinama je pokušavao sve. Veštačka oplodnja, klasična i alternativna medicina i… ništa. U horoskopu mu je polje dece bilo ugroženo. Vladar 5. kuće (deca) bio je Saturn (retrogradan) u lošem aspektu sa Plutonom i Južnim čvorom. Ovo je snažan aspekt koji pokazuje da uzrok njegovog problema nije iz ovog života, nego iz prethodnog. Odmah sam pogledao 12. kuću koja opisuje njegov prethodni život i video da je tada napustio troje dece i ženu. Otišao je sa drugom ženom daleko, u drugu zemlju, i nikada se više nije vratio. Deca su tada bila vrlo mala. Ostala su u velikom bolu i nemaštini.

Tako je čak iz prošlog života povukao kletvu. Zbog toga što je tada odbacio decu koja su mu bila data, sada ne može da ih ima. Ono što je najvrednije tada je zanemario i zbog toga ga zakon karme kažnjava da u ovom životu nema decu. Ipak, postoje određene remedijalne mere da se kletve umanje, pa čak i ponište. To nije jednostavno ali ponekad je, uz iskreno pokajanje i druge ritualne stvari, moguće.
Slična prokletstva mogu da budu uzrok nesreća u poslu, sa novcem, a naročito u ljubavnom životu. Često zbog neke kletve osoba ceo život ne može da nađe adekvatnog partnera. Da bi nešto promenili, moramo znati da li je u pitanju kletva ili je to sudbinski dato kao veliko iskušenje kroz koje treba da prođemo. U svakom slučaju, dobro je da znamo kakvu energiju nosimo kroz ovaj život, jer ako postoji bio kakva negativnost, treba je se što pre rešiti. Na taj način naš život može da se menja nabolje.

Najgore je da ostanemo pasivni i da ne pokušamo da dođemo do informacije zbog čega nam se nešto dešava. Tada nemamo mogućnost da nešto promenimo. Najteže je osloboditi se prokletstva. Ipak, i to je moguće ako osoba nađe pravi način za to. Planete su tu da nam daju informaciju, a možda i da nas oslobode začaranog kruga.

Piše Predrag Petković

 Najuzbudljivije osećanje koje sam ikad doživeo – sa odećom na sebi – bilo je kada sam 1944. godine prvi put čuo zajedno Diza i Berda u Sent Luisu, u Misuriju. Imao sam osamnaest godina… Upitao sam: “Molim? Šta je ovo?” Čoveče, to je bilo tako dobro da je bilo zastrašujuće.

Ovim rečima je Majls Dejvis (1926-1991) započeo priču o svom životu, u autobiografiji pod jednostavnim naslovom “Majls”, koju je nedavno objavila izdavačka kuća “Utopija” (prevod Mimica Petrović-Radovanović).

Knjiga je nastala transkripcijom snimljenih intervjua koje je sa trubačem vodio pesnik, profesor i novinar Kvinsi Trup. Objavljena je u Americi još 1989. i odmah postala nacionalni bestseler, a autori su dobili prestižnu “American Book Award”.

Životna priča na 400 strana, ništa ne zataškava. Od prve do poslednje stranice u knjizi provejava Majlsov autentični govorni jezik i glas, koji je, kako se ispostavilo, prenerazio mnoge jezičke puritance i književne dogmate u Americi. Majls otvoreno govori o svojim problemima sa drogom, mnogobrojnim ženama koje je imao, o rasizmu sa kojim se susretao. Ali, iznad svega, govori o svojoj muzici i o svom viđenju crnačke muzike i džeza, kao i o velikanima džeza s kojima je svirao i delio uspone i padove u karijeri. Zapravo, knjiga, po rečima izdavača, može da se shvati i kao istorija modernog džeza sagledana kroz vizuru jednog od njegovih nezaobilaznih i stožernih aktera.

Majls Djui Dejvis Treći, rođen je u Altonu, u Ilinoisu, malom gradu na reci Misisipi, i dobio ime po ocu, a ovaj po svom ocu. Svi u porodici zvali su ga junior i mrzeo je taj nadimak. Otac, intelektualac, diplomirao je na Baptističkom koledžu Arkanzasa, na Univerzitetu “Linkoln” u Pensilvaniji i stomatologiju na Severozapadnom univerzitetu. Majls kaže da je kao mladić gledao u te tri diplome, “te proklete stvari”, na zidu očeve ordinacije i mislio: “Do đavola, nadam se da neće tražiti i od mene da to uradim”. Majka Kliota svirala je violinu i klavir, poticala je iz muzičke porodice koja je pripadala srednjoj klasi.

- Od majke sam nasledio izgled, kao i ljubav prema odeći i osećaj za stil. Može se reći da sam od nje nasledio umetnički talenat – piše Majls.

Do dvanaeste godine muzika mu je postala najvažnija, za trinaesti rođendan od oca je dobio novu trubu, iako je majka insistirala da to bude violina. U osamnaestoj godini znao je da je došlo vreme da napusti Sent Luis, gde je svirao, i krene dalje:

- Spakovao sam stvari u jesen 1944. i uhvatio voz za Njujork, uveren da ću imati nešto za one drkadžije koje su tamo svirale… Imao sam osamnaest godina i bio sam neiskusan po pitanju nekih stvari, kao što su žene i droga. Ali, uzdao sam se u sposobnost da sviram muziku, da sviram trubu, i nisam se plašio života u Njujorku…

RASIZAM

AMERIKA je toliko rasističko mesto da je to žalosno. Kao Južna Afrika, samo što je danas nešto više dezinfikovana; nije tako otvorena u svom rasizmu. Osim toga, sve je ostalo isto. Uvek sam imao izgrađeno mišljenje o rasizmu. Mogu da ga namirišem. Mogu da ga osetim iza sebe, gde god da je – piše Majls o rasizmu.

Svoju prvu nedelju u Velikoj jabuci proveo je tražeći Čarlija Berda Parkera i Dizija Gilespija. Još uvek je živeo bez poroka, nije pušio, pio… O čuvenoj školi “Džulijard” u koju je išao, Majls kaže:

- Još na samom početku nije mi se dopalo ono što se dešavalo u “Džulijardu”. Sve što su tamo govorili bilo je suviše belačko. Bio sam mnogo zainteresovaniji za ono što se dešavalo na džez sceni; to je i bio pravi razlog zbog koga sam želeo da dođem u Njujork, da uđem na džez scenu koja se dešavala oko “Mintons plejhausa” u Harlemu, i u ono što se dešavalo u Pedeset drugoj ulici, koju su svi u muzici nazivali “Ulica”…

A na toj sceni, osim pomenutih Parkera i Gilespija, svirali su: Koleman Hokins, Lester Jang, Ben Vebster, Klark Teri, Maks Rouč, Telonijus Monk, Bad Pauel, Dekster Gordon, Milt Džekson, Lokdžo Dejvis, Džimi Kob, Čarli Mingus… Njujork je, piše Majls, u ono vreme bio drugačiji jer ste mogli da idete ulicama u potrazi za džem-sešnima na kojima biste svirali. Štaviše, svi sjajni muzičari bili bi tu.

Čitamo kako je stvarana istorija ove muzike, ali Majls otkriva i naličje života velikih džezera, tamnu stranu koja je povukla mnoge na dno. Seks, droga i alkohol – bili su neodvojivi, tragični deo džeza, mnogo pre nego što je nastao rokenrol i prisvojio te poroke i taj moto.

UMOR OD ŽIVOTA

OD 1975. do početka 1980. godine nisam ni dodirnuo trubu; više od četiri godine nijednom je nisam uzeo. Prolazio bih pored nje i gledao je, a onda bih razmišljao o tome da pokušam da je sviram. Ali, posle izvesnog vremena nisam čak ni to radio. Jednostavno sam zaboravio na nju zato što sam se bavio drugim stvarima koje uglavnom nisu bile dobre po mene. Ipak, radio sam ih i, kada se sad prisećam tih dana, ne osećam nikakvu krivicu zbog toga – napisao je Majls o vremenu kada je ostavio sviranje zbog narušenog zdravlja i zbog iscrpljenosti u umetničkom smislu, kada je osetio da nema više šta da kaže u muzici.
Majls otkriva kako je sviranje i druženje sa Čarlijem Parkerom unapredilo njegovu muziku. “Divio sam se Berdu više zbog toga što je bio sjajan muzičar nego što mi se dopadao kao čovek… on i Dizi su za mene bili kao očevi”, piše Majls.

Odlazak u Pariz 1949, na džez festival, posebno je uticao na njega:

- Tu sam upoznao Žan-Pola Sartra, Pabla Pikasa i Žilijet Greko. Nikad se u životu nisam tako osećao, osim kada sam prvi put čuo Berda i Dizija… Ali, to se ticalo muzike, ovo je bilo drugačije. Ticalo se života. Žilijet Greko i ja smo se zaljubili jedno u drugo. Nikad se ranije nisam ovako osećao.

Sa Ajrin je, tada, imao dvoje dece. Posle nedelju ili dve u Parizu, vratio se kući.

- Žilijet je tražila da ostanem. Čak me je i Sartr pitao: “Zašto se ti i Žilijet ne venčate?” Ipak, nisam, to uradio… Bio sam toliko depresivan kada sam se vratio, da sam se i pre nego što sam mogao to da shvatim, navukao na heroin za koji mi je trebalo četiri godine da ga ostavim, prvi put nisam mogao da se kontrolišem i tonuo sam ka smrti brže od bilo koga – zapisao je Majls.

Pedesetih pravi grupu sa Džonom Koltrejnom na saksofonu, Filijem Džoom na bubnjevima, Redom Garlandom na klaviru i Polom Čejmbersom na basu. Kvintet je od Majlsa i Trejna stvorio legende u muzičkom svetu. Majls je zarađivao mnogo novca, više nego bilo koji drugi džez muzičar.

- Muzika koju smo svirali postala je neverovatna. Bila je toliko sjajna da sam se noću ježio od nje, a isto je osećala i publika. Čoveče, stvari koje smo u kratkom roku svirali bile su strahovite, toliko strahovite da sam se štipao da vidim da li sam zaista tu. Gde god smo svirali klubovi su bili puni, redovi su se protezali niz ulicu, sa ljudima koji su stajali na kiši, snegu, hladnoći i vrućini. To je, čoveče, bilo fantastično. Mnogi poznati ljudi su dolazili svake noći da nas slušaju kako sviramo: Frenk Sinatra, Toni Benet, Ava Gardner, Elizabet Tejlor, Marlon Brando, Džejms Din, Ričard Barton, Šugar Rej Robinson… – piše Majls.

Opisuje i promene u džezu šezdesetih, kada su govorili da je džez mrtav i za to okrivili “fri stil”, a ljudi počinjali da slušaju rok muziku; sedamdesete, kada je krenuo u elektronski zvuk… Pored jedinstvenog trubačkog stila, Majls Dejvis je ostavio i jedan od žanrovski najheterogenijih opusa u istoriji muzike 20. veka.

- Kao muzičar i umetnik uvek sam želeo da svojom muzikom, koliko god mogu, doprem do što više ljudi. I nikad se toga nisam stideo. Nikad nisam smatrao da je muzika zvana “džez” namenjena da dopre do samo male grupe ljudi, ili da postane muzejski eksponat zaključan ispod stakla kao sve druge mrtve stvari koje se smatraju umetničkim – rekao je Majls.

B. ĐORĐEVIĆ

Te 2003. godine besneo je rat u Iraku, George Bush Jr. se spremao da osvoji drugi mandat na predsedničkim izborima u Americi, dok njegov suparnik John Kerry nije baš odavao utisak nekog ko je sasvim siguran šta treba da uradi da pobedi republikance. Raspoloženje koje je tih dana vladalo među onim Amerikancima koji ne razumeju šta je to nacionalni ponos, ne vole oružje, ne idu u crkvu svake nedelje i preziru TV emisije kakve su “Toddlers & Tiaras”, bilo je ravno očaju. Taj očaj je rastao samo još više zbog spoznaje da je takav način razmišljanja bio u manjini – istina, ne baš onakvoj u kojoj su npr. ljudi koji slično razmišljaju u Srbiji, ali dovoljnoj da čine manje od pola biračkog tela i da ne mogu ništa da promene.

Jedan od onih koji je činio tu manjinu jeste i junak naše priče, “poslednji živi bitnik” – Tom Waits. Potpuno skrhan nepravdom i beznađem koje su ga okruživale, 2004. godine snimio je jedan od svojih najbesnijih albuma “Real Gone”. Kada čovek čiju muziku, između ostalog, karakterišu balade i zvuk klavira, snimi album na kome se uopšte ne čuje klavir dok balada da gotovo i nema, svako ko iole razmišlja shvata da je uzbuna na najvišem nivou. Daleko je “Real Gone” od loše ploče, ali slično kao Neil Youngov “Living with War”, beše to pretežno dnevnopolitički album čija je osnovna svrha bila pokazivanje srednjeg prsta konzervativnoj Americi. Nema sumnje da je Tom više nego uspeo u tome – iskalio je dobar deo besa iz sebe, a njegovi sunarodnici istomišljenici, bili su bar na kratko utešeni svešću da nisu sami. U međuvremenu, rat u Iraku je prestao, Bush je otišao, a na čelo Amerike je stupio Obama. Iako je u Americi situacija i dalje daleko od idealne, čini se da je konačno došlo vreme da Tom snimi ploču kakvu je njegova publika već godinama priželjkivala.

“Bad as Me” je album na kome se nalaze sva Tomova lica: on je ovde i veseo, i romantičan, i besan, i tužan, i pijan, i trezan, i uplašen, i ironičan, i tuđi, i svoj…Gotovo sve stilove kroz koje se šetao tokom svoje četrdesetogodišnje karijere čujemo na “Bad as Me”. Pored Toma, najveću zaslugu zašto ovaj album zvuči baš ovako ima i njegova supruga Kathleen Brennan koja je koautor cele ploče. Ona pomaže Tomu još od albuma “Swordfishtrombones” iz 1983, što u tekstovima, ređe u muzici, a ponajviše u savetima, te ne čudi što je Tom naziva svojim glasom razuma. Upravo je Kathleen insistirala da Tom ponovo pozove Keitha Richardsa, za kog je on bio ubeđen da se neće odazvati s obzirom na obaveze koje ima sa The Rolling Stones. Ispostavilo se da je Keithu u divnoj uspomeni ostala njihova saradnja na ploči “Rain Dogs”, te je poziv oberučke prihvatio. Pored Richardsa, od gitarista na ovom albumu tu su još i Marc Ribot, stari Tomov drugar, kao i David Hidalgo iz benda Los Lobos, koji pored gitare ovde svira violinu i harmoniku. Takođe, dvojica od trojice najvažnijih basista u savremenoj rok muzici su ovde – Flea svira bas u jednoj, a Les Claypool u dve numere. Usnu harmoniku svira Charlie Musselwhite (koji beše inspiracija za glavni lik iz filma “Blues Brothers”), a na bubnjevima je dvadesetšestogodišnji Tomov sin Casey. Pomenuta imena su poznata široj javnosti, a treba pomenuti da na ploči svira još petnaestak prekaljenih muzičara (duvači, pijanisti, violinisti, basisti..) čija besprekorna svirka govori mnogo više od njihovih imena.

Upravo su ti “anonimni” duvači (Ben Jaffe na trombonu i klarinetu i Clint Maedgen na saksofonima) najzaslužniji zašto pesma “Chicago” zvuči kako zvuči. Furiozni “lokomotivski” ritam, preko kog čujemo hipnotičku trubu i saksofon, dok Tom peva o “nadi da je možda ipak bolje u Čikagu nego ovde, mada to nećemo znati dok ne odemo tamo” čine je savršenom kao uvod u ono što nam sledi. A sledi bluz “Raised Right Men” koji zbog klavijatura donekle podseća na “Red Right Hand” Nicka Cavea, a nastavlja se na noćnu “Talking at the Same Time” čija atmosfera evocira uspomene na noćne prizore Jarmuschovog klasika “Mystery Train”.

Mnogo je vode prošlo Misisipijem dok nismo čuli neku novu Tomovu romantičnu baladu. Čekanje se isplatilo jer ih ovde imamo nekoliko: mediteransku “Back in the Crowd” sa Ribotovom španskom gitarom, “odbegle” i srceparajuće “Pay Me” (“They pay me not to come home / Keeping me stoned”) i “Face to the Highway” (“I turned my face to the highway / And I turn my back on you”), kao i klavirsku “Kiss Me” u kojoj Tom savetuje kako osvežiti dugogodišnju vezu (“I want to believe that our love’s a sin / I want you to kiss me like a stranger, once again”). Jedina numera u kojoj Keith Richards peva zajedno sa Tomom zove se “Last Leaf” i ona na krajnje pomirljiv način sumira jesen jednog života. Znajući Richardsov lik i delo, refren ove pesme zvuči više nego simbolično: “I’m the last leaf on the tree / The autumn took the rest but they won’t take me”.

U pomahnitaloj “Hell Broke Luce” Vejts peva o ratnom veteranu koga užasi iz minulog rata progone gde god da se nađe. Tomov glas natopljen litrima alkohola i tonama nikotina ovde zvuče jezivije nego ikad, Ribotova hevimetalska gitara zlokobno reže uz pratnju Flea na basu, a ispod svega toga čujemo zvuke mitraljeza i eksploziju bombi. Malo je pesama koje paranoju i strahove bivšeg ratnika dočaravaju na ovako strašan i slikovit način. Posle ovog ludila, sledi nežna “New Year’s Eve”, koja zvuči kao neka stara, prašnjava Tomova balada koju je zaturio na tavanu porodične kuće, a pronašao je jedne decembarske noći, nakon odgledanog filma “Smoke” Waynea Wanga.

“Bad as Me” je velika ploča iz mnogo razloga. Ona sjedinjuje sve one stvari zbog kojih Tom Waits već godinama važi za jednu od najvažnijih figura u savremenoj američkoj kulturi: slikovitu poeziju bez dlake na jeziku, kao i muziku prošaranu najrazličitijim stilovima – od džeza, bluza, soula, folka, roka, čak i fanka, sve do popa, i to odsviranu od strane najiskusnijih muzičara u svom žanru.

O veličini ove ploče dovoljno govori podatak da je nekoliko renomiranih muzičkih novinara “Bad as Me” proglasilo najboljim Tomovim izdanjem još od “Rain Dogs”. Priznajem da nisam toliko hrabar da bih se složio sa tom tvrdnjom, ali sve nabrojane činjenice govore da Tom nije imao ovako kvalitetan i kompaktan album još od “Bone Machine” iz 1992. To nam samo govori da je ploča “Bad as Me” jedna od onih po kojima ćemo dugo, dugo pamtiti muzičku 2011. godinu.

—

…slusajte deco originale: Dr. Johna, Professor Longhaira, Harry Partcha, Beefhearta…

Mudroser…

IZVOR: B92 | PIŠE: VLADIMIR SKOČAJIĆ

Madona: Žrtvujem se zbog ljubavi

Na pitanje novinara NIN-a da li ona, kao kraljica popa, može da zamisli kako se odriče prestola zbog ljubavi, Madona kaže:

- Mislim da je važno shvatiti da ćeš u ljubavnoj vezi, ili u ljubavi uopšte morati da se odrekneš nečega i da ćeš morati da činiš ustupke. Mislim da se i sama zaista žrtvujem zbog ljubavi. Smatram da se svako ko ima decu mnogo žrtvuje za njih, pa se i sama zbog njih odričem mnogih stvari bez kojih nekada nisam mogla ni da zamislim život. No, mi živimo u doba koje je drugačije od Edvardovog i Volisinog. On je bio čovek koji je odustao od svega toga zbog ljubavi, pa bi neko romantičan poput mene rekao: „Ah, biti toliko voljen…“

Kraljica popa uz osmeh kaže da nju niko nije tako voleo. A na pitanje da li se muškarci plaše moćnih žena, Madona odgovara:

- Kada žene poseduju neku moć a ne razumemo ih, moramo ih uniziti tako što ih proglasimo jereticima i spalimo na lomači, da tako kažem. To je neka vrsta arhetipa: kada ne razumemo žene ili smatramo da su previše uticajne, kažemo: „A, to je tako zato što je vračara…“

Sebe ne vidi kao feministkinju, već kao humanistu, ali priznaje da je moćna.

- Da, moćna sam, ali mislim da ljudi često pogrešno shvataju moju moć i plaše je se. Umesto da se pozabave time ili malo istraže ili pokušaju da me razumeju… – kaže Madona za NIN.

„Mrzeli smo se još kao deca. Pretpostavljam da je u pitanju bilo rivalstvo. Bila je ista kučka kakva je i sada„, izjavio je Entoni. „Svestan sam da je sve što ima stekla svojim radom i u tome nema ničeg lošeg, ali očekivao sam bar malo porodične solidarnosti. Međutim, to se nije dogodilo“, dodao je on.

Entoni se pristio i vremena kada je morao da brine o braći i sestrama, dok se Madona provodila s momcima u svojoj sobi.

„Ušunjala bi se s nekim tipom dok otac nije bio u blizini, a ja sam morao da brinem o ostatku porodice. Ona bi s nekim tipom bila u spavaćoj sobi, a braća i sestre bi se prišunjali s ušima prislonjenim uz vrata i prisluškivali“, kaže Entoni.

On dodaje da bi tada obično provalio vrata i izbacio muškarca, što ona nikad nija mogla da mu oprosti.

„Ona je za mene bila samo dosadna sestra. Ali, morate da zapamtite da je ona lav u horoskopu, što znači da je ona uvek na bini“, priča Entoni.

On kaže da je njegova sestra s pravom bogata i uspešna i da joj on to priznaje, ali dodaje da bi ipak bilo bolje da je pokazala malo više odanosti porodici“, kaže Entoni.

Na pitanje kako bi on voleo da ona pokaže da joj je stalo, on jednostavno odgovara: „Bilo bi lepo da samo komuniciramo“.

Šta danas rade Madonini braća i sestre

Madona s bratom Kristoferom (levo)
Madona ima ukupno sedmoro braće i sestara, a u lošim odnosima je sa još dvoje od njih.
Sestru Dženifer nije pozvala na svoje venčanje, jer nisu bliske.
Brat Kristofer je nekada bio zadužen za organizaciju zvezdinih turneja, ali je dobio otkaz i od tada njih dvoje ne razgovaraju.
Ostala deca iz porodice Čikone, odnosno njih četvoro, povremeno se čuju i viđaju sa Madonom.

Kraljica popa s ocem Tonijem
Sestra Pola često posećuje pevačicu, mada su jedno vreme bile u svađi jer Madona nije želela da plati Poli avionsku kartu kako bi došla na njeno venčanje sa Gaj Ričijem.
Najmlađi brat Mario imao je problema sa zakonom, a jednom policajcu je razbio nos. Madona je platila troškove njegovog suđenja.
Sa sestrom Melani pevačica ima mnogo toga zajedničkog, između ostalog, njih dve imaju decu sličnih godina.
Madonin brat Marti bio je zavisnik od alkohola, ali ga je ona ubedila da se prijavi na rehabilitaciju.

Članovi benda, koji su se razišli 1996. nakon što su izdali dva albuma, izjavili su da će idućeg juna održati dva koncerta u Mančesteru i da će potom krenuti na svetsku turneju.

„Naš plan je da krenemo u svet“, kazao je frontmen benda Ian Braun.


„To neće biti putovanje u prošlost. Radimo na novim pesmama“, dodao je on.
Braunu su se pridružili originalni članovi grupe – gitarista Džon Skvajer, basista Geri Monfild i bubnjar Alan Ren.

Grupa je izdala svega dva albuma -“Stoun Rouziz“ koji je 1989. godine postigao ogroman uspeh u Velikoj Britaniji i „Sekend kaming“ koji je objavljen pet godina kasnije kada se bend ubrzo nakon toga raspao.

Članovi grupe su godinama tvrdili da se nikada više neće okupiti, ali je Skvajer kazao da mu je nedavni susret sa Braunom podstakao želju da ponovo sviraju zajedno.

„Stoun Rouziz“, čije su pesme mešavina rok, pop, psihodelične i dens muzike, jedan je od najznačajnijih sastava koji su potekli sa scene u Mančesteru krajem 80-ih i početkom 90-ih godina.

Američki federalni žalbeni sud odredio je da student iz Bostona koji je neleglano skidao pesme s interneta i dalje ih razmenjivao, treba da plati 675.000 dolara kako je sud prvobitno odredio.

Pre dve godine porota u Bostonu je presudila u korist Udruženja muzičke industrije Amerike (Recording Industry Ašociation of America – RIAA) koja predstavlja četiri kompanije u tužbi protiv studenta Džoela Tenenbauma (Joel) i odredila kaznu od 675.000 dolara. Sudija je kasnije smanjio kaznu na 67.500 dolara, uz obrazloženje da je kazna bila „neustavno previsoka“.

U svojoj žalbi, Tenenbaum je tražio da se ukine kazna, ali je u odluci u petak žalbeni sud vratio prvobitnu kaznu. Tenenbaumovi advokati su tvrdili da federalni zakoni o autorskom pravu i zakon o sprečavanju digitalne krađe nisu usmereni na potrošače. Advokati muzičkih kompanija su naveli da su ekonomske posledice ilegalnog skidanja s interneta mnogo veće od proste razmene jedne pesme.

Da dodam još. Film „Marš na Drinu“ je imao značajnu ulogu da upozna svet sa doprinosom Srbije za pobedu nad Austrougarskom i velikonemačkom hegemonijom da poveća svoj uticaj u svetu tada kontrolisanim od Komonwelt-Kraljevstva.

Jedan primer koji je mlađima malo poznat. Melodija „Drina Marsh“ u izvođenju Shadowsa dogurala ja 60′tih do drugog mesta TopTwenti liste. Vladajuća garnitura pod Titom se plašila jake Srbije koja bi kao takva mogla „rasturiti“ Jugslaviju pa je forsirala “ Neretve“ i „Sutjeske“ o čijem istorijskom, vojnom i humanom značaju vladaju jako oprečna mišljenja. Srušili su je izdaja i jaka pronemačko-hrvatska nomenklartura .

Jaka Srbija je bila stub Jugoslavije a ne slaba. A to što neki misle da vojskovođe treba da umru na frontu. To je uvek najveća želja neprijatelja, jer tada može lako da pobedi obezglavljenog protivnika. Vojskovođa je taj koji ne sme nikad poginuti i kad sve divizije i bataljoni nestanu. Da bi organizovao nove.

No, tako to biva kad se publiku navikavalo da se glazba gleda. Glazbeni i urednički kriteriji MTV-ja od samih su početaka bili diskutabilni. Onaj rock & roll uzvik na početku emitiranja programa uglavnom se odnosio na bendove tipa Dire Straits (čiji je “Money For Nothing” bio prvi spot koji je emitirao 1987. pokrenut MTV Europe) i sintesajzersku fazu ZZ Topa (koji su brzo skužili da su u spotovima najvažniji dugonogi komadi), odnosno na one izvođače kojima su diskografske kuće – cijeneći da su dovoljno komercijalni – željele platiti velik novac za nešto što se zvalo videospot, a što je u 60-ma bilo prilično jeftino. No, u 80-ma se pričalo o novoj vizualnoj estetici, o novim tehnologijama, a sve to košta pa su ubrzo preskupi videospotovi postali omča oko vrata diskografske industrije i jedan od glavnih razloga preskupih CD albuma, što je diskografiju otjeralo u propast.

Strateška pogreška

Koncem 90-ih na jednom seminaru Warner Music Internationala u Austriji imao sam priliku razgovarati s tadašnjim zamjenikom direktora za tehnološki razvoj te kompanije i u neobaveznom, ali vrlo otvorenom razgovoru taj mi je gospodin rekao kako najveća strateška greška koju je počinila kompanija Warner nije bila prodaja MTV-ja Viacomu nego osnutak MTV-ja koji se od eksperimentalnog programa ubrzo prometnuo u vladara diskografske industrije i diktatora po čijem ukusu trendovi nastaju i nestaju.

U konačnici, MTV je postao reakcionaran medij koji favorzira bezukusnu i strogo kontroliranu pop glazbu, brandirani hip hop i R&B, lijepa lica, mlada napeta tijela i ageism. Stoga je prvi paradoks da se najboljim videospotom koji je MTV emitirao smatra “Hurt” Johnnyja Casha, jednog od rijetkih izvođača starijih od 35 godina kojeg je MTV u 21. stoljeću pripustio u svoj program.

No, kad smo već kod “Hurt” i Casha, bilo je još nešto dobrih stvari u povijesti MTV-ja. Ne mislim pri tome na uspon Michaela Jacksona i Madonne do trona Kralja i Kraljice pop glazbe, duranovaca i Culture Cluba do statusa najpopularnijih pop bendova te Gunsa i Bon Jovija do statusa najvećih rock bendova 80-ih ili, nedavno, uspon Lady Gage na tron koji je držala Madonna te etabliranje Davida Guette kao vladara zabave.

Bez rasizma u programu

Prije svega to je bilo emitiranje Nirvanina “Smells Like Teen Spirit” i “Alive” Pearl Jama u takozvanoj heavy rotaciji. To je promijenilo rock & roll nabolje. Stariji će se prisjetiti i odlične emisije 120 Minutes posvećene istinski vrijednoj i kvalitetnoj alter-rock glazbi i Yo! MTV Raps koja je i više nego spotovi Michaela Jacksona dokinula rasizam u TV programima. MTV je imao i veliku ulogu u kampanji “Vote or Die” kojom Bush, doduše, nije skinut s vlasti, ali tko zna bi li Obama postao predsjednik SAD-a da MTV nije favorizirao crnopute izvođače. Ovdje se, pak, MTV Adria trudi povezati glazbene scene država nastalih nakon raspada Jugoslavije u jedan integralni kulturni prostor.

Revolucionarni spotovi

MTV je imao sjajnih momenata i sa serijom unplugged koncerata u prvoj polovini 90-ih, etabliranjem U2 u drugoj polovini 80-ih kao benda koji je ipak postao veći od drugih, spomenutom promocijom grunge-rocka na čelu s Nirvanom i Pearl Jamom te alter-rocka i punka s Red Hot Chili Peppersima i Green Dayom, a i spotovi Beastie Boysa i crtani film “Beavis And Butthead” doista su bili kul. Niz vrijednih videospotova, vizualno i grafički revolucionarnih koji su mijenjali i estetiku filma, nastao je jer su diljem svijeta ponikle franšize MTV-ja i srodnih glazbenih TV programa. Neki vrijedni filmski režiseri ponikli su baš u okviru žanra videospotova.

Video, doduše, nije ubio radio kako su to sugerirali The Buggles, ali su radiopostaje, nažalost, prečesto slijedile diktat MTV-ja, baš kao i diskografska industrija kojoj se MTV kao njezino čedo otelo kontroli kako bi uspostavio vlastita pravila igre, a negdje od 20. do 30. rođendana MTV je prvenstveno pokušavao zadovoljiti oči, a tek onda uši. Ako ih se uopće sjetio kao receptivnog aparata. To je bio i ostao najveći krimen tog TV programa koji je glazbu sveo na golišavu, šarenu, ali i krajnje neukusnu kulisu za prodaju drugih proizvoda.

Poplava reality serijala

Kako je u u tom periodu sve ono iole pozitivno u MTV programu iz kasnih 80-ih i ranih 90-ih gotovo posve iščezlo, a u korist debilnih reality serijala i pretežito stupidne dance-pop glazbe između njih, ostaje zaključiti kako su prije tridesetak godina Dead Kennedys, dugoročno gledano, ipak bili u pravu kad su snimili pjesmu “MTV – Get Off The Air”. Nažalost, MTV emitira i dalje.

Autor: Aleksandar Dragaš

- Haha, definitivno moraju biti mlađi od mene i imati dobar glazbeni ukus, a moji sadašnji članovi to jesu i vole Motörhead!

Nisam volio Blur

Na zadnjem albumu “Your Future Our Clutter” pjevate o doktorima, bolnicama, bolestima… nadam se da je to bio samo jedan crn period i da je vaše zdravlje ok, te da još nećete u glazbenu mirovinu?

- Taj album sam radio kada sam slomio kuk pa sam često boravio u bolnici. Bio sam u invalidskim kolicima, te na tabletama protiv bolova i pjesme su nastajale tijekom mog oporavka.

Na tom albumu obradili ste i pjesmu Wande Jackson “Funnel of Love” iz 1961. Poput vas, i Wanda je dugovječna pjevačica, a nedavno je revitalizirala karijeru odličnim albumom “The Party Ain’t Over”.

- Za Wandu sam prvi put čuo prije nekoliko mjeseci, kad joj je Jack White producirao album, no sviđa mi se ta ploča i zainteresiralo me kako bi ta pjesma zvučala u našoj verziji.

Surađivali ste i s Gorillaz na njihovom albumu “Plastic Beach”, čak ste i nastupali zajedno na prošlogodišnjem Glastonbury festivalu. Mnoge je iznenadila vaša spremnost na suradnju s Damonom Albarnom, budući da niste nikada bili fan Blura i uvijek ste isticao kako je Oasis bolji bend?

- Točno, nisam volio Blur, ali dobar sam s Damonom Albarnom, iako se nismo puno družili, samo smo snimili pjesmu zajedno. Nastupao sam s njima ne samo u Glaston-buryju, već i na još nekoliko koncerata.

Kakav je trenutni status benda Von Südenfed koji ste osnovali zajedno s članovima benda Mouse on Mars? Namjeravate li ponovo snimati zajedno?

- Da budem iskren, nisam o tome razmišljao. Koliko znam, oni sada dosta sviraju, sreo sam ih u Berlinu prije nekolikom mjeseci i znam da su poslije svirali u Japanu. Obojica su u međuvremenu postali očevi, tako da trenutno imaju i neke druge obaveze.

Najbolji bend
Bili ste omiljeni bend Johna Peela i sa 24 pojavljivanja u njegovim radijskim emisijama držite apsolutni rekord na BBC-u. Je li istina da Johnu Peelu niste otišli na sprovod?

- Točno je, no nisam bio niti pozvan na njegov sprovod. Mi nismo bili tako bliski prijatelji, tu i tamo bi mi poslao razglednicu, otprilike svakih šest mjeseci, i to je bilo sve naše druženje.

U vašoj autobiografiji “Renegade” naišla sam na podatak gdje ste priznali kako se divite Johnnyju Cashu. Ima li još neki bend ili glazbenik koji vas je inspirirao?

- Zapravo nemamo uzora, The Fall je nastao zato što nisam imao što slušati (smijeh).

Koji je po vama najbolji manchesterski bend svih vremena?

- Hm… morao bih razmisliti… Freddie and the Dreamers možda. A tvoj?

Vjerojatno The Smithsi i James…

- Znaš, nikad nas zapravo nisam doživljavao kao manchesterski bend… zapravo čekaj, napiši da su najbolji manchesterski bend The Worst! Da, oni su bili odlični, pogotovo u ranim danima.

Poznato je da ste veliki fan nogometnog kluba Manchester City koji je prvi put u povijesti izborio nastup u Ligi prvaka sljedeće godine. Jeste li ponosni na taj uspjeh?

- Moram priznati da ne prepoznajem više Manchester City otkad ih je kupio kupio šeik Mansur bin Zayd i otkad imaju toliko puno novaca. Mislim da nije dobro da se The Fall povezuje s nogometnim klubom, mislim da smo mi iznad toga.

Ne voli more
Prošle ste godine na jednom festivalu bocama gađali bend Mumford & Sons, nadam se da na Terraneo festivalu nećete bacati boce na bendove koji vam se ne sviđaju?

- Što, zar i oni sviraju tamo?! Zagrijavali su se u šatoru do našeg, nisam znao tko su, ali zvučali su kao dosadan irski folk bend… A je li Terraneo dobar festival?

Ovo je prva godina da se održava tako da još ne znam kakav je. Ali na obali je, pa ako volite more…

- Pa baš i ne osobito, ali obećavam da neću nikoga gađati bocama (smijeh)!

r: Lana Bunjevac

Ovih dana navršavaju se tri decenije od kada su članovi grupe „Šarlo akrobata” objavili prvi i jedini album – „Bistriji ili tuplji čovek biva kad…”. Album je sniman za PGP RTB ali ga je u julu 1981. izdao Jugoton. Danas smatran izdanjem koje je kamen temeljac jugoslovenskog roka, album je bio eksperimentalno remek-delo te je, probijajući okvire postojećih muzičkih trendova, stvorio plodno tlo za nov i svež način muzičkog razmišljanja.

Jedini preostali član grupe Dušan Kojić Koja priznaje da mu je uspeh albuma mnogo značio, jer kao osamnaestogodišnjaku bila je to „potvrda da je na pravom putu”. Kada bi mogao sa ove distance od 30 godina nešto da promeni, idejno i koncepcijski ne bi menjao ništa, ali…

– …kada bih imao vremeplov, sigurno bih sprečio odlazak ljudi, u ovom slučaju muzičara, koji su prerano otišli. Ali, vremeplov ne postoji – kaže setno.

Ali, sećanje i brojne zabeleške kažu da je pre objavljivanja „Šarlovog” jedinog albuma ondašnju muzičku scenu, već umornu i „udavljenu hipi varijantama”, kako kaže muzički kritičar Petar Janjatović, potpuno neočekivano uzburkao album koji je, takođe, objavio Jugoton – „Paket aranžman”. Album je bio prekretnica na rok sceni bivše SFRJ i njegovim objavljivanjem započeo je „novi talas”, pravac koji je promenio scenu.

Jugoton je prepoznao snagu i svežinu koje su sa sobom nosile tri beogradske grupe: pored „Šarla”, bili su tu „Idoli” i „Električni orgazam”. Nisu imali smelosti da svakoj od grupa ponude snimanje solo albuma, već je svaka učestvovala sa po nekoliko pesama na „Paket aranžmanu”. Prve dve grupe sa po četiri, a „Orgazam” se predstavio sa tri.

Momcima se to baš i nije svidelo.

– Relativno je poznato da ni jedna od grupa nije želela tu kompilaciju, već svoj album. Ja sigurno nisam i do kraja sam gunđao, pogotovo što su tu počeli da se muvaju i ubacuju neki već prisutni ostareli rokeri i tadašnji rok establišment, želeći da imaju udela i zasluge u priči. A to nikako nije moglo da se desi, jer smo želeli da menjamo isti taj establišment, svesno ubacujući nervozu u tu uljuljkanu ekipu koja rimuje neke mačo ljubavne stihove, tačnije peva ni o čemu, i svira izanđale hard-rok klišee – priznaje Koja.

Za razliku od njega, Srđan Gojković Gile iz „Električnog orgazma” na tu odluku Jugotona više ne gleda sa gorčinom.

– U to vreme zakon šou-biznisa je govorio da se početnicima da singl ploča pa da se bend sa njom dokaže kako bi dobio album. Pošto su se pojavila tri benda u isto vreme na istom mestu, Beogradu, odlučili su da izdaju jedan album sa svima. I pre snimanja postojala je euforija oko alternativne scene zvane BAS – seća se Gile koji smatra da je „Paket aranžman” bio samo kruna svega, jer su se tada stvorili uslovi za drugačije stvaranje muzike.

– Titova smrt je povećala liberalizaciju u svakom smislu. Pojavila se pukotina u čvrstom, monolitnom bloku cenzure u koju smo se mi ušunjali. I, novi talas je promenio sve. Nekako i danas se u istoriji jugoslovenskog rokenrola to doživljava kao nulta tačka. Kao da je tada sve počelo što, zapravo, nije tačno. Ali, počela je muzička revolucija – smatra Gile.

U to vreme pojavio se prvi privatni muzički studio „Druga maca” Enca Lesića, u kojem su prvi snimali „Idoli”.

– Da nije bilo tog studija, ne bi bilo ni novog talasa. Mi smo prvi tamo snimali. Ušli smo da snimimo „Maljčike”, zatim su tu radili i „Šarlo” i „Orgazam”. A da je bilo cenzure, i te kako smo osetili. I „Maljčiki” i „Retko te viđam sa devojkama” bile su zabranjene na RTB-u – podseća Vlada Divljan.

Priče koje su tada lansirane pre nego što su se „Idoli” pojavili na sceni postale su neka vrsta urbane legende.

– Krenula je priča o „dečacima”, Beograd je osvanuo u grafitima, o nama se pričalo i pre nego što smo se pojavili, i to je najveća zasluga Dragana Papića. Bilo je to na granici između šale i ozbiljnosti. On je želeo da eksperimentiše u jednoj komunističkoj zemlji ali ja sam želeo da se bavim muzikom – priseća se Divljan.

Pričalo se kako „Idoli” ne znaju da sviraju što je, prema rečima Divljana, donekle i bilo tačno jer Srđan Šaper i Nebojša Krstić nisu znali.

– Ali, znali smo šta radimo. I sve smo radili svedeno. To je i bila suština novog talasa. Zabluda je da postoje bendovi koji ne znaju da sviraju. Ako ne znate da svirate, ne znate ni pesmu da izvedete. Činjenica je da niste morali da budete virtuoz, nije se išlo na impresioniranje virtuoznošću već smislom pesme – kaže Divljan.

Sa njim se slaže i Srđan Gojković koji smatra da je suština svih promena u to vreme ležala u činjenici da je ideja bila važnija od realizacije.

———————————————-

Pevali o stvarima koje ih tište

Na pitanje kako bi danas izgledala muzička scena bivše SFRJ i Srbije da nije bilo novog talasa, najslikovitiji odgovor daje Koja:

– Sigurno zaostalo i glupavo sa svim onim besmislenim tekstovima i opširnim, skoro simfonijskim poimanjem rokenrola. Novi talas jedoneo pomak u tekstovima, prvi put ljudi su pevali o stvarima koje ih tište.
Snežana Čikarić

Nije ni čudo jer je 25 mladića i devojaka, bez instrumentalne pratnje, tada spektakularno samo glasovim izvelo obradu pesme „Du hast“ nemačke grupe „Ramštajn“.

Publika je uživala kao da je na rok koncertu. Njihov video je trenutno najpopularniji na Jutjubu u SAD, Kanadi, Rusiji, Australiji, Poljskoj i Nemačkoj.
Počeli su kao školski hor Zemunske gimnazije, da bi se zatim odvojili, sarađivali sa kulturno-umetničkim društvima, i 2005. godine se osamostalili i postali „Viva Vox“.

- Kao profesorka muzičkog u Zemunskoj gimnaziji 1993. godine osnovala sam hor koji je bio cenjen u školskim okvirima i nagrađivan nekoliko puta na republičkim takmičenjima. Postali smo deo obnovljenog Kulturno-umetničkog društva „Branko Radičevič“ iz Zemuna. Ali nije nam se dopalo da budemo u večitoj senci koreografskih egzibicija folklora, pa smo 2005. osnovali i registrovali hor „Viva Vox“ – kaže za „Blic“ dirigent hora Jasmina Lovren i dodaje da su sasvim slučajno na druženju posle jedne od proba odlučili da potpuno promene repertoar.

Hakeri brisali nastupe hora
Za sad nepoznati hakeri izbrisali su juče sve hitove beogradskog hora „Viva Vox“ sa interneta. Svi snimci sa njihovog Jutjub profila su nestali. Hakovana je i njihova Fejsbuk stranica (fan page) na kojoj se pojavila maska u vidu profil slike.

Iz totalne improvizacije i zafrkancije, priča Jasmina Lovren, članovi hora su shvatili da samo glasovima, bez istrumenata, mogu na dopadljiv i interesentan način da obrade ABBA, „Ramštajn“, „Kvin“, Majkla Džeksona, Tinu Tarner, Erika Kleptona…

- Sada naši nastupi, po razmeni energije sa publikom, više liče na rok koncerte, u čemu mnogo uživamo. Dobro se provodimo i na probama i nije čudo što se na audiciju za nove članove hora prijavilo trideset ljudi, a primili smo dva mladića i četiri devojke. Konačno imamo devojku koja je završila Muzičku akademiju, što će u svakom slučaju unaprediti naše nastupe. Inače, u našem horu ima studenata ETF, komentatora „Arena sporta“, profesorki švedskog jezika, finansijskih stručnjaka…

I sve nas spaja ljubav prema muzici. Sada na repertoaru imamo tridesetak pesama i možemo da nastupamo na različitim muzičkim festivalima. Može dvadeset, a može i devedeset minuta.

Pored upečatljivog repertoara, „Viva Vox“ se izdvaja i time što imaju sopstvenog aranžera. Boris Balunović, stalni član hora, stara se za to da repertoar uvek bude svež i originalan. Za ritam je zadužen Tihomir Jovanić, „Voxov“ bit bokser. Pored njih, većina ostalih članova ima manje ili veće solo deonice, što doprinosi raznovrsnosti i uzbudljivosti njihovih nastupa.

- Sami finansiramo funkcionisanje hora. Putovanja, garderobu, ozvučenje… Ozvučenje nam je najvažnije jer sada imamo neko za nuždu. Pošto nastupamo samo glasovima, onda nam treba specijalno ozvučenje sa visećim mikrofonima, ali valjda će biti nešto. Sad smo popularni – rekla je smejući se Jasmina Lovren.

Prije nekih sedam godina vozila sam s napornog cjelodnevnog snimanja u Zagrebu do ljetne pozornice u Opatiji da bih vidjela i čula Henryja Oluseguna Olumida Adeola Samuela, jednostavnije znanog kao Seala. Moj tadašnji dečko vrtio je očima na samu ideju takvog napora zbog nekog tko je, kako su on i njegovi prijatelji iz ureda tvrdili, doživio i preživio svoj klimaks kao umjetnik, i sad “s razlogom nastupa samo po malenim ljetnim pozornicama na opskurnom Mediteranu”.

Bolila me neka stvar za muške teorije. Bilo je jasno kao bijeli dan: bili su ljubomorni. Seal je super pjevao, imao je onaj hit iz “Batmana”, imao je onih nekoliko plesnih stvari na koje smo se razvaljivali po partyjima u kasnim devedesetima, i čiji će me taktovi uvijek podsjećati na sladak miris talijanskog znoja u nakrcanim betonskim kvazidiskotekama po moru i jeftine sintetičke droge. No, Sealova muzika nije bio samo kolačić “madeleine” koji me vraćao u bezbrižne studentske dane kad je “Get it together” bila moja plesna himna i kad sam uz “Crazy” dočekivala dosadnu zoru. Ma kakvi. Seal je bio prokleto seksi. Seal je bio BOG seksa. Ogroman, taman i tajanstven, s fantomskim pričama koje su kružile oko njegovih ožiljaka na licu (prema jednoj urbanoj legendi, zadobio ih je u afričkim plemenskim ritualima, iako su u stvarnosti posljedica specifične bolesti kože lica), uvijek besprijekorno sređen, no nimalo homoerotičan i začuđujuće prodornog vokala, bio je idealan kandidat za mokre snove malo sofisticiranijih šminkerica, onih koje nisu voljele boy bendove, Kašinu i Britney Spears.

Dakle, dok mi je tadašnji dečko pravio društvo tog ljeta u Opatiji, stalno me podsjećao kako je to dokaz njegove neviđene ljubavi.

“Sjećam se tog koncerta”, rekao mi je prošli tjedan sam Seal, s osmijehom u glasu. “Sjećam se da ni tu malenu pozornicu o kojoj vi govorite nismo uspjeli napuniti!” “Ma kako? Pa bili ste dupkom puni! Ni igla nije mogla stati!”, tvrdila sam ja. “Da, da, sjećam se da sam paničario i razmišljao što da učinimo, no organizatori su ostali prilično hladnokrvni. Rekli su mi: ma, ne brinite, Hrvati su vam takvi, usporeni, oni kasno pale. Karte će se početi prodavati kasno popodne, kad ekipa odluči da im se da ustati iz kreveta i otići na koncert. I stvarno je tako bilo! Na kraju smo bili prepuni!”

Seal ni ne zna da je dijagnosticirao najvažniju političko-socijalnu boljku mojih sugrađana: lijenost. On govori bez ustezanja o svojim strahovima da neće uspjeti napuniti relativno mali koncert u Hrvatskoj. Arena je neusporedivo veći zalogaj. Na pitanje boji li se tog koncerta, jednostavno kaže: “Ničega se ne bojim. Veselim se.” Ničega se ne bojim, tim glasom, o Bože, čak i preko telefona osjećam trnce. Možda je to placebo, ali ne mogu da se ne sjetim tog lipanjskog dana u Opatiji kad je Seal došao na scenu i počeo pjevati kao da je maltene na Wembleyju, tom snagom, tom energijom. Karizmatik, bez greške. Čak je i moj tadašnji ostao zaprepašten. Frajer roka.

Predgrupa Sealu, s kojim je tada svirao neki bend iz Italije, bio je Damir Urban. Kako mi je Dado danas frend, pitam ga kako je bilo svirati sa Sealom. Dado politički korektno kaže: “Pa ono, vrlo pristojan i vrlo pristupačan tip. Vrlo normalan. Nije imao nikakvih posebnih zahtjeva, koliko se sjećam. Pitao me samo ima li neko lijepo mjesto gdje s ekipom može otići popiti piće.” No, jedan drugi muzičar malo je okrutniji. Tvrdi da ga ne čudi što je Seala zanimalo mjesto za izlazak jer je hedonist i zapravo najmanje od svega zainteresiran za glazbu. Tvrdi da je Seal davno odlučio uživati u životu i ne opterećivati se muzikom. Sviranje po klubovima, a ne stadionima, i reciklaža starih hitova, kaže moj frend, očito su svjesna odluka. Pitaj ga za Trevora Horna, s njim je napravio najveće hitove, a nakon razlaza s njim, stao je i ostao na jednome mjestu.

“Ne mislim da je to istina”, kaže Seal. “Moj najveći hit bila je pjesma ‘Killer’, s Adamskim. To je ujedno i pjesma koja me lansirala, koja me učinila svjetski poznatim. Horn nema veze s tim, to je bilo puno prije njega.” “Dobro, ali, s Hornom ste napravili sve ostale pjesme s hit-ljestvica, posebice je bio popularan album ‘Seal’ iz 1991. godine?” “Svejedno”, ostaje on tvrdoglav, “to nije ono što me učinilo onim što sam danas.”

Hmmm, Seal, tako blag, tako pošten, veliki prorok ljubavi i tolerancije u svojim stihovima, očito je tvrdoglav po pitanju toga kome duguje svoju karijeru. Odlučim biti vrlo izravna, ionako naš razgovor cijelo vrijeme prisluškuje njegova agentica (prokleta bila!). “Neki zlonamjernici tvrde da vas je veza s Heidi Klum kastrirala kao umjetnika.” Tišina. Hm. Možda sam pretjerala? Možda sam ljubomorna, uspijem se zapitati dok Seal traži odgovor na ovu pokvarenu podvalu. Heidi Klum je fakat bomba. Ipak, ljudi koji razumiju glazbu vide u tome glavni problem njegove karijere. Ono, seks simbol pod miškom, i to ne bilo kakav: ludo ambiciozan, uspješan, poduzetan, žena koja je od Seala samca, koji je po vlastitom priznanju godine prije braka “proživio dovoljno ludo za nekoliko života”, uspjela napraviti svoju pratnju, koja pjeva slatkaste duete na Victoria Secret revijama.

“Razumijem da mnogi umjetnici tvrde kako najbolje stvaraju iz tuge i očaja. Razumijem i da za umjetnost i rock’n’roll mnogima treba autodestrukcija, divljanje, sloboda. Ali ja nisam slijep i gluh za život oko sebe zato što sam pronašao ljubav svog života. Osluškujem što se događa u životima drugih. No, eto, priznajem, ljubav je moja najveća inspiracija. Zašto bi to bilo nešto loše, nešto sramotno?”

Vjerujem da je zaista tako jer su Heidi i Seal poznati po tome da sve rade zajedno. Nastupaju, pjevaju, putuju, pripremaju reality show, snimaju reklame, poznati su i po tome da sveke godine obnavljaju bračne zavjete. Seal je više od seks simbola. On je besramno romantičan. Heidi je zaprosio u igluu. Piše joj pjesme. Zaljubio se u nju kad je bila trudna s drugim čovjekom (kasnije je usvojio to dijete, kćerkicu Leni).

“Koliko vas je brak promijenio kao osobu i umjetnika?” “Puno, naravno. Sve se to reflektira u muzici, ali nisam se zatvorio prema svijetu zbog toga.” “Znate li da su žene moje generacije bile lude za vama?” “Znači li to da više niste?” Opa. Touché. “U redu. Priznajem. Cover vašeg albuma ‘Seal IV’, gdje pozirate goli uz bijelu pozadinu jedan je od najomiljenijih covera većine mojih prijateljica. Seksi ste. Potencirate li to namjerno?” Seal se nasmije. Duboko, prodorno. Kladila bih se da je izvježbao zavođenje preko telefona. No, kunem vam se da je to ništa, mala beba prema tome kako zavodi na pozornici. Tu je doista najjači. Čist, siguran u sebe, očito trijezan (uvijek čudo kod tih svjetski poznatih faca), savršeno u kontroli svog tijela i glasa, savršeno estetski uklopljen u prostor.

“Laska mi ta titula seks simbola, ali ne mogu reći da je moj imidž podređen tome. Ne koncentriram se na to. Ne trudim se biti seksi, to hoću reći.” Ne trudi se vraga, to ću vam JA reći. “Uvijek izgledate fantastično sređeno. Koliko je to bitno za muzičara, da je tako vizualno usklađen?” “Ma, to nije svjesno smišljena stvar, to je način života. Ja se doista tako odijevam. To sam ja. Nema razlike između Seala na sceni i Seala izvan scene. Inspirira me život, inspiriraju me ljudi. To se čuje u mojoj glazbi, to se vidi, valjda, i na meni.” “Vaša je karijera doista bogata hitovima. ‘Future Love Paradise’, ‘Killer’, ‘Crazy’, ‘The Beginning’, ‘Bring it on’. Svi smo uz njih plesali. Idealne su za remix, za partyje, ali i za chillanje, za koncerte, za akustičnu izvedbu. Sjećam se da ste na jednoj dodjeli MTV nagrada pjevali ‘Crazy’ samo uz akustičnu gitaru, i da sam pomislila: ovaj čovjek glasom može pomicati planine. Unutar ljudi, mislim. Posebice žena.” “Što da na to kažem. Hvala.” “Koje ćete od tih pjesama izvesti u Areni?” “Sve, naravno.” “A koja za vas ima posebno značenje?” “’Kiss from a rose’.” “Zašto?” “Neka to ostane moja tajna. Ali, sve, zapravo. Sve te pjesme su mi silno bitne, i, baš zato što su plesne, znam da svatko tko će biti na tom koncertu ima neku svoju posebnu uspomenu uz njih. A vi?” “Neka to ostane moja mala tajna”, replicirala sam.

Mora mu se priznati, zavodljiv je. Heidi je jedna sretna žena. Tvrdi da je odlučno vjeran, baš zato što se iživio. Ima li taj tip manu? Pitam hoće li Heidi biti s njim u Puli. Još se ne zna. Kaže mi moj frend muzičar kako je to poražavajuće, da se jednog glazbenika pita za ženu. Nisam sigurna mogu li se složiti s njim. Čini mi se da je moj frend davež. Ovaj tip je doista svjesno, nakon što je nastupao niz godina po klubovima u Velikoj Britaniji, ali i na Tajlandu, nakon što je dosegao svjetsku slavu i odradio gomilu turneja, odlučio malo stati na loptu i uživati u obiteljskom životu, odrađujući savršeno profesionalno i velike i male koncerte.

Ovaj tip je i dalje zavodnik, nije se raspao od droge, nije podbuo, koncert se sigurno neće otkazati, i koncert će, posve sigurno, biti fantastičan. Sudeći prema mom iskustvu, zavest će svaku i posljednju ženu u publici, i onda otići doma Heidi. Prokleta sretnica. Pitam nagluplje od svih pitanja. “Veselite li se Hrvatskoj?” “Apsolutno”, kaže. “Ovo mi je već četvrti put u vašoj zemlji, i obožavam je, pogotovo more.” Kunem vam se, mogu čuti kako se bijeli zubi otkrivaju u savršeno razoružavajući smješak. U tom trenu javlja se agentica. “To bi bilo to, hvala vam, Jelena.” Prokletnica. Razmišljam što bi moj bivši i moj frend muzičar i i Dado Urban i moj muž rekli na Seala danas. Pristojni roker, koji je u pop uveo u plesnu muziku, ili u plesnu muziku tipičnu pop baladu, dajući joj lagodnost i oslobađajući je od histeričnog ritma dancea, čovjek koji pjeva iz dubine utrobe, poput Amy Winehouse, ali je čist i ispravan kao suza, frajer je i pol. Ako želite biti zavedene, otiđite u Pulu.

Globus
(Piše: Jelena Popović Volarić)

Naučnici su sproveli istraživanje u južnom delu Australije i na osnovu beleški i zapažanja su došli do zaključka da grupa AC/DC, tačnije, njihova muzika smiruje velike bele ajkule.

- Razgovarao sam s jednim pomorcem koji mi je ispričao da je jednom prilikom video da se ajkule približavaju grupi ronilaca koji su puštali muziku pod vodom i bez ikakvih problema su došli do ajkula, a kasnije, kada su se sa njima izigrali, u miru su i otišli od njih. To nam je dalo ideju da probamo – ispričao je Met Valer.

Usluga se odnosi na personalne kompjutere (PC), računare „mek“ i uređaje pod operativnim sistemom „Android“, preneli su danas francuski elektronski mediji. U „Guglu“ računaju na učešće Internet korisnika u realizaciji te usluge. Internet korisnici će zato biti pozvani da šalju „Guglu“ muzičke numere uskladištene na njihovim čvrstim – „hard“ diskovima.

„Gugl“ je istovremeno lansirao beta (probnu) verziju svog Veb navigatora „Krom 12″. Radi se o verziji koja, između ostalog, sadrži ubrzanje za obradu trodimenzionalnih (3D) animacija, kao i veću bezbednost i kontrolu poverljivosti.

Festival će početi sutra u 20 časova otvaranjem izložbe pod nazivom „Substitutes For Present Sense“, čiji su autori Dora Budor i Maja Čule (Zagreb/Nju Jork). Fotografije i video radovi biće izloženi u Velikoj galeriji KC Grad. Na fotografijama i video-snimcima zabeležene su instalacije i skulpture, izgrađeni setovi na kojima su delovale performativno, a koji nakon procesa bivaju uništeni. Izgrađeni setovi podsećaju na elemente stereotipnih enterijera poslovnih prostora, fabrika, spavaćih soba, kancelarija i čekaonica. Mesta koja nastaju su režirana tako da budu „in-between“, niti realna, niti potpuno artificijelna.

Muzički program počinje u 22 sata nastupom elektroprojekta How Convinient iz Zagreba. Članovi benda za sebe kažu da je njihova ekipa produkt postmodernističkog društva inspirisan porno filmovima i konceptualnom umetnošću. Široj publici su se nedavno predstavili kao predgrupa na koncertu Faithless u Zagrebu u martu ove godine, te su nastavili na smotri elektronskih producenata u Zagrebu, Beogradu i Ljubljani. Njihov singl „Crushing Ego’s Since 1084“ oduševio je domaću klupsku scenu, a autorski kvalitet, melodičnost i ples glavne su smernice ovog zagrebačkog benda. Nakon koncerta, sledi nastup di-džeja koji sebe naziva Band Form Japan. U pitanju je di-džej koncept iz Zagreba, glavni protagonist je organizator i rezident poznatih zagrebačkih BlitzKidz-a i Pantera večeri, a nastupao je i u Sloveniji na brojnim zabavama kao što su Don’t make new people i Neon mistressess. Žanrovski se kreće između elektro, hip-hopa, tehna, hausa, rejva i esida. Ulaz na sve programe prvog dana festivala je besplatan.

„Samo postojanje kraljice i njene sada već ogromne porodice – a njih sve plaćaju britanski poreski obveznici svidelo im se to ili ne – potpuno se protivi pojmu demokratije i slobode govora“, rekao je Morisi u komentaru povodom Elizabetinog simboličkog obilaska Vrta sećanja u Dablinu.

„Za širi istorijski pogled na kraljicu i njenu ‘vladavinu’ pogledajte Gadafija i Mubaraka i pokušajte da uočite razliku“, kaže Morisi.

On je kraljičinu posetu Dablinu, koju mnogi u Britaniji vide kao čin pomirenja između Engleza i Iraca, nazvao samo novom PR kampanjom kraljevske porodice.

„Kraljica ima moć da Irskoj vrati šest okruga i omogući joj da ponovo bude nacija. Činjenica da ona to još uvek nije uradila je fašizam u punom zamahu. Šta bi drugo moglo da bude? Navedite mi bilo koju drugu evropsku zemlju koju kontroliše njen sused?“, rekao je Morisi.

„Materijal za projekat“, haljine poznatih kreatora, skupa šminka, pa i spot u režiji Dejana Milicevica, nisu baš mizeran rashod. Pri tom, stiglo neko teško vreme, pevaljki sve više, a budala koje placaju da vide jadni dekolte i oklembešeni celulit sve manje. Što je najstrašnije, tezge kod gazda Pere u Bajbunšigenu i gazda Tome u Urlikgracu, su odavno postale nedovoljne da zadovolje prohteve naših „kratko i tesno“ pevacica.

Takva, ne baš ružicasta situacija, navela je naše kafanske zvezde da sigurnost potraže u cvrstim sponzorskim šakama. Kao izdašni, i na potezanju novcanika laki, pokazali su se svi oni koji su do novca došli partijskom vezom, gastarbajterskim stažom i lukavom politickom igrom. Svaka vrsta ima po nekoliko primeraka, dokazano slabih na pevacice sa televizije, ali idealnom situacijom smatramo ljubav izmedu kafedžije i polugole vlasnice mikrofona. Dakle, ona nastupa u „Grandshow“, a on vlasnik birtije u okolini Minhena. Sklop idealan po oboje, on ponosan što mu pevacica odraduje i tezgu u krevetu, a ona, zašticena kao bubreg u loju, jer niko više ne sme da joj gura prste pod suknjicu. Odmah na drugom mestu po važnosti, nalazi se estradni sponzor, autoprevoznik. Takva branša je, ocigledno, pevaljkama i najzanimljivija. Veliki gazda tri cela autobusa je uvek u mogucnosti da na mega linijama kao što je „Istanbul–Bresno polje“, stavi veto na muziku drugih izvodaca i svojoj ljubimici omoguci astronomsku slušanost. Isto tako, nije neizvodljivo da izazovnu fotografiju svoje drage zalepi na autobus, tako da je vidi makar pola Evrope. Slicnim trikom se poslužila i junakinja omiljene serije vecitih udavaca „Sex&City“, Keri Bredšo, pa tu fenomenalnu ideju toplo preporucujemo svim estradnim umetnicama, željnim brze i efikasne promocije. Politicari su vec prica za sebe, genetski slabi na pevaljke, ni pozicionari ni opozicionari, ne odolevaju baš lako izazovu sa mikrofonom. Sve periode pogubne po Srbe ispratila je ista slika partijskog vrha. Narod na ulici, prase na stolu i pevaljka u krilu, najcešce su situacije.

Kao najneotporniji na cari mini suknje i visokog C, pokazao se lider jedne desnicarske partije u kojoj su susreti sa bananama i polivanje vodom, u najmanju ruku svakodnevica. Posle neslavno okoncane veze sa pevacicom, koja nema šta da obuce, Bananamen je utehu pronašao u gospodici sa sumnjivim vokalnim kvalitetima, ali koja mu u miraz dovodi dva divna sina, rase civava. Za razliku od njih, koje su trenutno predmet tabloidnih pisanja, lepo je pomenuti i one koje su svoje sponzore uspele da odvedu pred maticara. Na nekadašnjoj državnoj televiziji, ekskluzivne termine uglavnom su dobijale seksualno podobne pevacice. Kada su uspele da se bracno skrase sa tadašnjim glavešinama iz najvecih medijskih kuca, igrom sudbine su mikrofone zamenile varjacama, što i nije baš pohvalno. Danas se sablažnjavaju nad brakovima zasnovanim na sumnjivim motivima. Imaju pravo oni koji govore: Ko o cemu, kurva o poštenju.

Ipak, vremena se menjaju, a na estradi su se pojavile neke nove devojcice koje su krenule dobro utabanim stazama svojih prethodnica. Najperspektivnija domaca sponzoruša polovinom devedesetih je svakako bila Mala-Velika, sa kojom pola estrade ne razgovara. Svoju veliku ambiciju, da klempavog sina bivšeg predsednika nekako odvuce do oltara, ipak, nije uspela da ispuni, a to joj je onemogucilo da postane nova zvezda azerbejdžanske televizije. Ipak, kako stvari stoje, morace da se zadovolji utešnom nagradom. Njena koleginica iz severnijih podrucja je ocigledno, pre nego što je progovorila i prohodala, odlicno znala šta želi. Na vreme je obrlatila uglednog biznismena, i po potrebi politicara, pa ne skrivajuci idilu, tabloidima dozvoljavala da je predstave u stilu: avioni – milioni kamioni… Avanturu sa nadobudnim, plitkodžepim glumcem, je vrlo brzo zaboravila, a biznismen joj je sve oprostio. Sada možemo da ocekujemo samo svadbena zvona.

Ne smemo da dozvolimo da nespomenut ostane, cuveni doktor telekomunikacija, provereno slab na sve što ima veze sa muzikom. Najseksipilnija pijanistkinja na našim prostorima, uporno tvrdi da je kristalni klavir koji poseduje, njegov velikodušni poklon, a naredna devojka iz pop branše je na sva usta hvalila njega, njegov džep i firmu, kada joj je finansirao snimanja spotova na egzoticnim lokacijama. Trenutno je pod ugovorom sa mladanom zvezdicom raskošnog glasa, ali, kako sam tvrdi, veze su iskljucivo poslovne. Osvrnuvši se na prethodne afere, nije mu za verovati.

Muške sponzoruše

Ovaj fenomen smo definitivno prepisali iz zapadnjackih tabloida. Muška sponzoruša je vrsta koja se kod nas progresivno razmnožava. Ugledani na telohranitelje Stefani od Monaka, Madonine trenere, plesace Dženifer Lopez, i naši su momci odlucili da se posvete zadovoljavanju bogatih i usamljenih dama.

Kao pretece i potpune izrode muškog roda na brdovitom Balkanu, možemo navesti mnoge simpaticne amoralne decake. Ipak, apsolutno najbolji primer je nekadašnji pratilac najlepšeg soprana naše narodne muzike, koji trenutno pokušava da svojim siromašnim životnim ispovestima fascinira citaoce žute štampe. Nije ga ni malo sramota što se hvali brakom sa duplo starijom ženom, štaviše, i ponosan je na svoja maco zavodenja.

Uostalom, što bi filozofkinja Jelena Tinska rekla, to je i idealna varijanta: „Ona ume, a on može“. Današnji momci, muške sponzoruše u pokušaju, lako se mogu zapaziti u „blejackim“ gradskim klubovima. Evo kako ih možete prepoznati. Kao i ženska varijanta iste vrste, vrebaju žrtve u grupicama, glumeci blagu nezainteresovanost sa primesama kriminogenih elemenata u pokretima. Voze automobile, skinute sa osiguranja u nekoj od zapadnih zemalja, garderobu pazare kod prijatelja šanera za trideset posto od cene, a san im je da ožene devojku iz familije zvucnog imena. To je vec problematicna situacija, jer devojka iz takve porodice obicno ne obraca pažnju na gradske blejace i izdržavana lica. Medutim, ako i naivna devojka bude prevarena od strane muške sponzoruše, na scenu stupa tata porodice, koji je dovoljno iskusan da malog provali iz prve. Pronicljivi tatica, ucenom ili minimalnom apanažom, otkupljuje plitkoumnu i prevarenu cerkicu, a našem lovcu na bogate naslednice ostaje da nade neku novu žrtvu sa manje sposobnim roditeljom.

Osnovna karakteristika ovih sponzoruša je to što se gade svake vrste privredivanja i zaradivanja. Iako su svi odreda minimalnog obrazovanja i radnih sposobnosti, duboko veruju da su posebni i da kao takvi zaslužuju specijalne tretmane. Mnogo polažu na fizicki izgled, a uske majce (marke Ferre & Iceberg) predstavljaju osnovni sadržaj njihove garderobe. Lako su prepoznatljivi i po patikama marke Piacotti, a ulje u kosi i mallboro medu prstima svakodnevni su i neizbežni detalji. Za razliku od iste sorte ženskog pola, ovi decaci su u prisnijim odnosima i ne zalaze na tude teritorije. Prazan hod u lovu na situirane žrtve, koriste da se zabave u društvu svojih koleginica koje iz milošte nazivaju „vežbanke“. Omiljena zabava im je da dok jedan u plamenu strasti na sve moguce seksualne nacine opšti sa nesrecnom sponzorušom koleginicom, ostali smešteni u ormarima ili na terasi, pomno prate dogadaje koristeci priliku da se što bolje edukuju.

Ovim momcima jedna od osnovnih karakteristika je i neumorno laganje, kako okoline, tako i samog sebe. Kad lovi, spreman je na sve, blistave izlaske u stilu Rokfeler, bogate vecere i maksimalno trošenje benzina.

Drage moje, to je svetska prevara, a žrtva tek kada je dobro obradena ili sa stomakom do zuba, shvata da momak nema ni za kafu, a auto koristi samo u specijalne i hitne svrhe. Tako naša muška sponzoruša, vrlo brzo od stila „ima se, može se“, dolazi do poze „jadan ja, mali i naivan“, a nesretnica rinta li rinta da nahrani i sebe i njega. U srecnijim varijantama, otac-izdržavalac omekša, pa paraziti parazitiraju srecno do kraja života.

Pod optužbom da kopiraju ili se inspiriraju djelima kontroverzne njemačke redateljice Leni Riefenstahl stoje mnogi umjetnici iz sfere pop stvaralaštva. Od poznatog fotografa Helmuta Newtona, velikog poklonika rada Leni Riefenstahl, koji nije skrivao da je inspiraciju za svoje slavne aktove djelomično pronašao i u njezinim djelima, pa sve do pop-provokatora iz Rammsteina koji su motive za mnoge svoje video spotove ali i scenski nastup pronalazili u djelima genijalne ali i sporne umjetnice.

Posljednja u nizu pop ikona koja je posegla za hladnom i perfekcionističkom estetikom Leni Riefenstahl je Lady Gaga čiji je najnoviji vido spot uz pjesmu „Alejandro“, kako su to primijetili njemački kritičari, „nedvojbeno inspiriran“ radovima Leni Riefenstahl.

Čija je „Olimpija“?

Iako je Leni Riefenstahl za života snimila nekoliko filmova, umjetnički svijet ju najviše pamti po dva: „Trijumf volje“ koji dokumentira stranački skup Nacionalsocijalističke radničke partije Njemačke (NSDAP) 1934. te „Olimpija“ iz 1938. koji dokumentira Olimpijske igre održane dvije godine prije u Berlinu. Posebice ovaj potonji služi kao neiscrpan izvor inspiracije za mnoge poslijeratne umjetnike. I to posebice njegov prolog koji je zapravo postao i sinonimom i najčešće citiranim dijelom filma. No ovaj materijal, koji pokazuje potpuno gole sportaše u antičkom okruženju, i koji se u kolektivnu svijest urezao kao zaštitni znak estetike Leni Riefenstal zapravo uopće nije djelo ove njemačke redateljice. Naime iz nedavno pronađenih autobiografskih bilježaka i dokumenata proizlazi da je cjelokupni prolog „Olimpije“ djelo snimatelja i redatelja Willyja Zielkea. Između njega i njegove šefice Leni je čak sklopljen i ugovor o naručivanju i isporuci prologa za „Olimpiju“. To je, kako kaže Karl Griep iz Državnog arhiva, koji se brine i o njemačkom filmskom arhivu, dokaz da je Zielke autor najpoznatijeg dijela „Olimpije“. „Ovaj ugovor nedvojbeno dokazuje da je Zielke vlasnik prava uvodnog dijela ‘Olimpije’“, kaže Griep. Da je Zielke autor poznatih fotografija nagih sportaša priznaje i sama Riefenstahl koja je u svojoj monografiji uz poznati film svog snimatelja navela kao autora antologijskih scena.
Naručeni nacistički teror

No nakon što se „Olimpija“ pretvorila u trijumf i pobrala lovorike tadašnjeg državnog vrha, ime Willyja Zielkea je netragom nestalo iz službene dokumentacije a čak je izbrisano i iz odjavne špice. No tu tek započinje Zielkeova Golgota. Naime, nedugo nakon objavljivanja filma, Zielkea nacisti odvode u jednu psihijatrijsku kliniku gdje ga proglašavaju duševnim bolesnikom te ga, sukladno nacističkim zakonima o rasnoj čistoći po kojoj duševnim bolesnicima nije dozvoljeno potomstvo, steriliziraju. Zielke u svojim autobiografskim zabilješkama koji nose naslov „Strah“, za svoje patnje optužuje Riefenstahl koja je na taj način htjela zasluge za „Olimpiju“ te, što je još važnije, naklonost nacističke nomenklature na čelu s Adolfom Hitlerom čija je bila ljubimica, sačuvati za sebe. Slične sumnje, nakon uvida u dokumentaciju, izražava i Karl Griep. „Činjenica je da je Zielke bio izvrstan filmski umjetnik ta da je bio itekako poznat nacionalsocijalističkim moćnicima. I stoga je vrlo vjerojatno da ja Riefenstahl na njega gledala kao na glavnog konkurenta“, smatra Griep.

Višestruka pljačka autorskih prava

Zielke je zaista i prije suradnje s Riefenstahl slovio kao jedan od najpoznatijih fotografa i filmaša te jedan od prvih umjetnika svog smjera koji su se koristili jezikom avangarde u svojim filmovima i fotografijama. „Willy Zielke je kao fotograf poznat pogotovo po svojim mrtvim prirodama koje je izlagao u dvadesetima, posebice na izložbama Werkbunda i on je kao takav ušao u povijest kao avangardist i nalazi se u svakoj povijesti fotografije“, kaže Dietrich Hinrichs, fotograf i osobni prijatelj Willyja Zielkea. Njegov dokumentarni film o Njemačkoj željeznici „Čelična životinja“ iz 1933. uprava Željeznice je odbacila kao „presovjetski“ i „prežidovski“ – epiteti kojima su vlasti tada žigosale avangardne pojave u umjetnosti. No sama Leni Riefenstahl je svojim suradnicima pokazivala „Čeličnu životinju“ objašnjavajući im da upravo takvu estetiku želi. Estetiku koja i dan danas inspirira umjetnike diljem svijeta ali čiji autor je pao u zaborav. Iako su Zielkeove reprodukcije već u osamdesetima na aukcijama pri „Christieu“ postizale značajne cijene sam umjetnik od toga nije imao ništa jer o tomu nije imao ni pojma. Zielke je umro 1989. kao primatelj socijalne pomoći.
Autor: N.Kreizer (3Sat)
Izvor: Deutche Welle

„55 godina i još uvijek nije odrasla“. Protiv ovakvih ocjena i kritika Nina Hagen nema apsolutno ništa. Svatko joj smije reći što želi, ističe umjetnica. Za svakog je njegova osobna stvar, to što misli o drugima. Nina Hagen je u svakom slučaju original, izravna, provokativna ali uvijek autentična.

Takva je bila ova istočna Berlinčanka dok je još živjela u „realno postojećem socijalizmu“, no tada ih je to malo njih primjećivalo. 1974. privukla je pažnju na sebe pjesmom „Du hast den Farbfilm vergessen“ (Zaboravio si film u boji).

Krajem 1976. napustila je istočnu Njemačku u znak prosvjeda jer je bivšem partneru njene majke, poznatom pjevaču Wolfu Biermannu zbog „kršenja građanskih obveza“, DDR oduzeo državljanstvo. Nakon godine dana provedene u Londonu stigla je u tadašnju Zapadnu Njemačku. Tu se uspela na na tron prve i jedine punk-dame u zemlji.

Ne zna što bi s materijalnim svijetom

Više od milijun primjeraka njenog debut-albuma „Nina Hagen Band“ prodano je 1978. No ona se i nije baš osjećala ugodno zbog ovog uspjeha. Tada je izjavila: „Radije ću ostati neovisna i neću prodavati nikakve ploče nego da postanem neka velika pop-zvijezda. To me uopće ne zanima!“. Već 35 godina Nina Hagen putuje svijetom i radi uglavnom što joj se sviđa. Neke od njenih akcija bile su u najmanju ruku čudnovate ili pak neobične. Javno je vjerovala u NLO i to propagirala ili pak snimala CD-ove s religioznim hinduističkim napjevima. Uvijek je bila u potazi za spiritualnim.

I sad Isus

Na njenom novom CD-u „Personal Jesus“ ima mnogo gospel pjesama. No to ne čudi. Ona je još osamdesetih, kad je u New Yorku izašao njen prvi album na engleskom „Nunsexmonkrock“, novinarima ipričala da je Isus njen menadežer. „Moj američki menadžer i moja izdavačka kuća uopće nisu mislili da je to duhovito i smatrali su da trebam o tome šutiti. Ali nisam! Već tada sam svima rekla da sam Isusova poklonica. To moram naglasiti jer mnogi misle da sam to izmislila tek prekjučer.“

Svejedno radi li se o njenoj uspjeloj blues-rock adaptaciji klasika Depeche Modea „Personal Jesus“ ili njenoj verziji poznate gospel pjesme „Mean Old World“ prema mišljenjima kritičara, Nina Hagen djeluje uvjerljivo na svih 13 pjesama novog albuma.

Autor: Thomas Steinberg/ Snježana Kobešćak

Tekst preuzet s portala Deutche Welle.

Ijan Meken (Ian McCann), urednik magazina Record Collector, kaže da je lista formirana uz konsultaciju sa ekspertima iz cele Britanije. „Postoji posebno tržište za ploče koje su u idealnom („mint“) stanju i to posebno važi kada su u pitanju albumi koji imaju kultni status“, rekao je Meken. „Problem s ovim albumima je da ih ljudi baš vole i da žele da ih slušaju „do smrti“ i zato je sve teže i teže pronaći ih u „mint“ stanju.“

I tako je retko izdanje singla „God Save the Queen“, pank sastava Sex Pistols, zauzelo prvo mesto i proglašeno najvrednijom gramofonskom pločom svih vremena – stručnjaci su procenili njenu vrednost na sumu od 8.000 funti, preneo je BBC.

Singl je prvobitno izdala diskografska kuća „A & M records“ koja je potom odustala od saradnje sa Sex Pistolsima i uništila veći deo planiranog tiraža tog singla. Kasnije je singl reizdao (tada) mladi Ričard Branson za svoju izdavačku kuću „Virgin“.

Na listi pedesetjednog najvrednijeg albuma ili singla na vinilu, među prvih pet su albumi „Bitlsa“ i „Stonsa“. Debi album grupe The Beatles „Please, Please Me“ (izdavač Black and Gold), na drugom je mestu sa procenjenom vrednošću od 3.500 funti, a na petoj poziciji je prva ploča benda The Rolling Stones iz 1964. procenjena na 1.000 funti.

Na trećem i četvrtom mestu su album džez-saksofoniste Henka Moblija (Hank Mobley) iz 1957. godine i album rok muzičara Vila Malona (Wil Malone) iz 1970.

Cene retkih ploča bazirane su na proceni magazina Record Collector, ali dešavaju se i izuzeci – kada pojedine ploče višestruke nadmaše procene stručnjaka. Pre dve godine, retko izdanje neobjavljenog singla Frenka Vilsona (Frank Wilson) iz 1965. godine „Do I Love You (Indeed I Do)“ prodato je za neverovatnih 25,742 funti.

Trenutno je Džakarta mesto gde ćete pre ići na koncert nekog slavnog izvođača, nego u Šangaju ili Pekingu. Prošlog meseca, na primer, Dženet Džekson, Erik Klepton i Tejlor Svift su nastupili u Hongkongu, ali su zaobišli kopneni deo Kine.

Američki gigant u svetu zabave AEG je ovog meseca doveo grupu Eagles i najavljuje da mnoga velika imena žele da dođu. Kina je zemlja gde zapadni izvođači ne mogu mnogo da zarade od prodaje albuma, ali će svakako profitirati od koncerata. Doduše, onaj ko se odluči da dođe u Kinu moraće da „povede računa“ o pesmama i ponašanju.


Rolingstonsi nisu mogli da izvedu „Brown Sugar“, a Oasis nisu bili dobrodošli zbog učešća Noela Galagera na dobrotvornom koncertu 1997. godine za „Slobodan Tibet“. Dodatnu zategnutost je izazvala Bjork koja je koncert u Šangaju 2008. godine zatvorila usklikom „Tibet!“, na kraju svoje pesme „Declare Independence“ (koju je inače posvetila Kosovu po proglašenju nezavisnosti).

Ekonomski razlozi su ipak najveća briga organizatorima koncerata. Džejms Braun, Nora Džons i Black Eyed Peas su bili u Kini, ali u zemlji od 1,3 milijarde ljudi, gde dominiraju pop pesmice otpevane na mandarinskom jeziku, sem Šangaja i Pekinga pitanje je da li ima još mnogo gradova gde se mogu, recimo, rasprodati stadioni. To naročito važi za mlađe izvođače, koji još nisu dovoljno promovisani. Dvostruki Gremi dobitnici iz 2010. godine Kings of Leon tako su neslavno propali u Kini – njihov pokušaj koncerta su „sudario“ sa izuzetno slabom prodajom ulaznica.

AUTOR: V. T.

Druge ruke namaju tvoj dar
I mada sve sto mi pricas dobro znam
Tapkam u maraku, u tmini
Sve je drugo u tisini
Moje ime najbolje svira tvoj glas
Druge trazim I ti trazis druge
Nadam se, nadam se
Dok nam samo krivi se nude

Na kraju dana sam ovdje
Ti tamo si sam
Bjeze nam vrijeme I ljudi
Znam da znas

Nazovi da me diras bar
Kad tamo ne briljiras bas x2

Ref.

Nikakva carobna jutra
Zaljubit cu se, zaljubit cu se sutra
Zaljubit cu se… x2

Druge usne druge su price
Ljubis me, ljubis me
Da ne zelim nikoga vise

Gledam kako grane oblace se liscem
Sama kao uvijek do sada.

Nazovi da me diras bar
Kad tamo ne briljiras bas x2

Ref.

Nikakva carobna jutra
Zaljubit cu se, zaljubit cu se sutra
Zaljubit cu se… x2

Rok grupa „U2″ ulazi sutra u istoriju, pošto će njena koncertna turneja „360°“ postati najunosnija serija nastupa svih vremena, preneo je Nju mjuzikal ekspres. „U2″ će sutra svirati u brazilskom gradu Sao Paulu, a posle tog koncerta zarada od turneje „360°“ premašiće 558 miliona dolara.

Četvorka iz Dablina će tako nadmašiti zaradu koju je sastav „Roling stouns“ postigao turnejom „A Bigger Bang“. Kada grupa „U2″ okonča turneju, 30. jula, zarada od koncerata premašiće 700 miliona dolara. Tokom turneje „360°“, grupa je u proseku po koncertu svirala pred 63.600 ljudi i zaradila 6,4 miliona dolara. Serija nastupa počela je 2009. godine u Barseloni i do sada je obišla više od 30 zemalja sveta.

Tonight the…
Tonight the hills are watching her as she runs towards the sea.
Yeah, she runs so she’ll be free.
And of all the friends and enemies she’s made along the way,
They are nowhere in her thoughts as she dives beneath the waves.

And he’s the one that you’ve seen sometimes on tv,
And his shirt is on the ground while he’s tackled by police.
And the parcel that he throws across the bridge into the creek,
It’ll flow towards the sea, it will meet with her tomorrow.

No place, sometime.
We’ll clear our eyes.
And when you’re down,
I’ll come around.

And all the places that she’s been along the way.
Flames are licking at their walls. night glows with their remains.
From far away the animals come gather round to see.
But she knows not how they feel and she knows not what it means.

When she was young we’d ask her what she’d like to be.
And she’d close her eyes and dream…
Now we’re nowhere in her thoughts as she dives beneath the waves.

Her place i’ve found,
Could be all ours.
I’ve seen where you,
Would rather be.