U toku je proces decentralizacije, a snaga i uticaj se bespovratno sele sa Zapada na Istok, navodi on i naglašava da Zapad više ne dominira svetom.

„Amerika je dozvolila povećanje socijalne nejednakosti. Ako je 1990. direktorska plata u kompaniji bila 70 puta veća od prosečne američke, sad je veća 325 puta“, kaže on.

Bžežinski smatra da je „omalovažena pravednost u društvu, što je temelj stabilnosti države. A Amerika vodi ratove koje ne plaća iz budžeta, već pravi beskonačne zajmove, što je pretvara u nesposobnog dužnika. Mi smo u poslednje dve decenije izgubili osećaj mere i skromnosti“.

On dalje naglašava da danas prosečni Evropljanin ima veće šanse da uspe u životu i karijeri nego Amerikanac. Posebno ga brine obrazovanje jer, kako kaže, prosečan Amerikanac nema predstavu o svetu. U državnim školama ne postoji predmet: svetska istorija.

Demonstranti koji već tri meseca protestuju protiv velikih banaka i korporacija, danas su počeli da štampaju i dele majice sa stisnutom pesnicom, u znak otpora najavljenoj policijskoj intervenciji i nasilnog uklanjanja šatora iz parka.

Policija je dala rok do podneva po američkom vremenu (18 časova po srednjoevropskom) da se uklone šatori i drugi objekti iz centra Vašingtona, ali do intervencije za sada nije došlo. Vlasti su saopštile da moraju da se uklone šatori i svi drugi objekti koji su u parku, zbog procene da je došlo do ugrožavanja zdravlja ljudi i mogućnosti širenja zaraze.

U parku se u podne okupilo nekoliko hiljada ljudi koji su nosili transparente „Mi ne pripadamo korporacijama“, „Hoćemo prava na zemlju, kuću i hranu“, „Anarhisti zajedno sa pokretom Okupiraj“, „Ne možete ukinuti naše snove“. Ubrzo nakon toga počelo je štampanje i deljenje majica sa znakom Otpora, sto su ljudi oduševljeno prihvatili.

„To su majice sa znakom Otpora iz Srbije i mi moramo da nastavimo borbu protiv korporacija i pseudo demokratije u Americi“, rekao je Tanjugovom izveštaču Majkl Bir, direktor nevladine organizacije Nenasilno, koji je došao da podrži demonstrante.

On je kazao da pokret Okupiraj Di Si podseća na Žene u crnom u Srbiji, koje govore o nužnosti promena društva.

Tražimo od američke vlade da promeni sistem i da vrati vlast ljudima i da prestane da bude svetski policajac.

„Ovo je pokret koji se širi svetom i dogodiće se i u Srbiji i u drugim zemljama“, smatra Bir.

Tokom popodneva nisu primećene policijske snage u blizini parka, sem četvorice policajaca koji su došli do ulaza u park, ali su se nakon negodovanja okupljenih povukli.

Vlasti su ranije saopštile da odluka o zabrani kampovanja u parku ne znači da će protesti biti zabranjeni, već znači da više neće biti dozvoljeno postavljanje šatora i spavanje u parku.

Pokreti Okupiraj širom Amerike bore se protiv velikih korporacija i banaka koje smatraju odgovornim za veliku finansijsku krizu i visoku nezaposlenost u SAD.
Protesti su počeli sredinom septembra u Njujorku, kroz pokret Okupiraj Vol Strit, da bi se kasnije proširili na celu Amerike.

Sastanak u predvorju jednog berlinskog hotela dogodio se 1934. i nije trajao više od 15-ak minuta. Tako je nastala buba, prvi volkswagen – “narodni automobil”. Ili?

Sedamdeset i osam godina (i dvadeset i jedan milijun prodanih ‘buba’) kasnije, jedan nizozemski istraživač tvrdi da je možda najpopularniji automobil u povijesti te industrije zapravo dijete Josefa Ganza, židovskog novinara i izumitelja.

Hitler je od Ganza ukrao ideju za bubu i potom ga izbrisao iz službene povijesti, uvjerava autor knjige “Nevjerojatni život Josefa Ganza”, Nizozemac Paul Schilperoord.
Ključna izložba

Prema njemu, još tri godine prije sastanka Hitlera i Porschea Ganz je već vozio automobil vrlo nalik prototipu onog koji je Hitler kasnije izložio Porscheu.

Vozilo je čak imalo nadimak koje ga je jasno povezivalo s kukcima, ‘hrušt’, a Ganz je želio da u maloprodaji košta – tisuću maraka. Navodno se još od 1928. bavio mišlju o laganom i cjenovno pristupačnom automobilu za svaku obitelji te je pregovarao o ideji s kompanijama.

Na sajmu automobila 1933. predstavio je automobil, a Hitler, koji je bio prisutan, na temelju njega je napravio skice za ‘bubu’, tvrdi Schilperoord.

Ubrzo nakon susreta Porschea i Hitlera, Ganzu je, piše Schilperoord, na vrata pokucao Gestapo. Slijedilo je gašenje njegova automobilskog časopisa ‘Motor-Kritik’, a Ganz je spašavajući živu glavu od nacista uskoro pobjegao u Švicarsku. Tamo je nastavio voziti prototipove svojeg automobila koji nikada nije ušao u serijsku proizvodnju. Njegova biografija završava u Australiji gdje je dočekao smrt 1967. godine.

Mali ekonomični automobil ‘buba’ Ferdinanda Porschea u međuvremenu je osvojio srca milijuna ljudi. Dosegao je status kultnog automobila, a naročito je obožavan bio 60-ih godina prošlog stoljeća od djece cvijeća.
Prešućene zasluge

No Ganz se nijednom riječju ne spominje u Volskwagenovim kronikama kao ni u 1000 stranica izvješća o radu za vrijeme Trećeg Reicha. Iako ono otvoreno govori o robovskom radu u tvornicama i proizvodnji dijelova za ratne zrakoplove, torpeda i bombe.

Nova tvrdnja o ‘bubi’ zato je svojevrsna bomba za Volkswagen u čijem odboru danas sjedi Porscheov unuk dok se u gradu-sjedištu Wolfsburgu glavna ulica odavno zove Porscheovim imenom.
VW: Bit će spomenut

- Svakako ćemo spomenuti Ganza u našoj povijesti VW-a i staviti ga u pravi kontekst – izjavio je Manfred Grieger, šef Volkswagenovih arhiva, nakon izlaska knjige.

- No Porsche nije ukrao nacrte od Ganza. Nije bilo takvih nacrta. Mislim da je korijen ovog nesporazuma u činjenici da je 20-ih i 30-ih bujao pokret usmjeren proizvodnji automobila za mase. No za to je trebala ogromna investicija i politička volja i to je ono što je Hitler napravio s Porscheom, rekao je Grieger.

- Upravo o tome se radi. Porsche je volio trkaće automobile i samo je išao za novcem. A Ganz je imao ideju o takvom automobilu i pokušavao je prodati kompanijama – odgovara mu Schilperoord.

Autor: Antonija Handabaka

Kina i Iran su 2010. god. proizvele svaka identicnu kolicinu od po 203 miliona tona nafte. Kina je 2008. potrosila 368 miliona tona nafte. Kina SAMA moze da otkupi godisnju proizvodnju nafte Irana. Zbog cega bi Iran zatvorio Hormuski moreuz ako i dalje moze da prodaje naftu??? Jedino ako Zapad uvede Iranu kompletnu blokadu prodaje nafte – tada bi se stvar gadno zakuvala.

Amerika je pocetkom II Svetskog rata bila uvela Japanu i embargo i blokadu. To je imalo za posledicu prvo Perl Habor pa onda Hirosimu i Nagasaki. Verovatno ni ovo ne bi bitno drugacije proslo…

Kenedi je imao običaj da snima sastanke u Ovalnoj sobi bez znanja sagovornika ili osoblja. Tek objavljeni snimak dug 45 sati, kojeg je objavila Biblioteka Dž.F. Kenedi u Bostonu, odnosi se na poslednjih nekoliko meseci njegovog života, uključujući odnose između 35. predsednika i njegove dece i završava se dva dana pre kobnog atentata u Dalasu, 22. novembra 1963.

U ovom poslednjem od 40 snimaka koje je biblioteka objavila od 1993, Kenedi diskutuje o ratu u Vijetnamu, želji da poboljša ekonomsku situaciju mladih glasača, odnosima sa Sovjetima i svemirsku trku.

On je takođe pokazao zanimanje za korišćenje tada poslednje reči tehnologije, film u boji.
“Boja je tako prokleto dobra. Ako se dobro odradi”, rekao je Kenedi.

Na snimku su i intimni, porodični momenti, uključujući delove kada predsednik zvuči kao da se dosađuje, nervira i, čak, psuje.
Jedna od fotografija atentata u Dalasu

U delu snimljenom 19. novembra 1963. Kenedi je na sastanku sa pomoćnikom, razmatrajući da li je slobodan da se sastanae sa indonezijskim generalom sledeće nedelje.

“Videću ga… Kad on dolazi, u ponedeljak? Pa, to će biti težak dan”, rekao je Kenedi.

“To će biti pakleni dan gospodine predsedniče”, odgovorio mu je pomoćnik.

Kenedi je sahranjen šest dana kasnije, u ponedeljak, 25. novembra, na groblju Arlington u Virdžiniji.

Ne zna se zašto je Kenedi snimio stotine časova razgovora i čuvao ih u tajnosti čak i od pouzdanih članova svog osoblja. Iz biblioteke ukazuju da je možda hteo da u budućnosti napiše memoare. Možda je hteo da ima lične zapise sastanaka, nakon incidenta kada je mislio da su vojni zvaničnici pogrešno protumačili izveštaj o zajedničkoj diskusiji o Zalivu svinja.

Postojanje Kenedijevih zapisa otkriveno je tokom afere Votergejt, kada je na saslušanju bio tadašnji, 37. američki predsednik Ričard Nikson.

Nova društvena mreža, kojoj će moći da pristupe samo bogati i slavni, kombinacija je Fejsbuka, Tvitera, Skajpa, imejla i SMS poruka.

Idejni tvorac projekta Vivek Ranadive razvio je TopCom kroz svoju softversku kompaniju „Tibko softver“, osnovanu 1997. u Palo Altu. Njegov cilj je da promeni svet tako što će 200 najbogatijih podstaći da direktno komuniciraju preko njegove mreže.

Ideja je jednostavna – bogati vole da se druže s bogatima, a sajt ima za cilj da eliti obezbedi proširivanje socijalnih i poslovnih kontakata.

Ipak, njihov glavni zadatak je posao. Budući da se većina najbogatijih ubraja u kategoriju preduzetnika ili vrhunskih menadžera, ideja je da oni socijalnu mrežu koriste kako bi pronašli dobavljače, klijente, investitore, partnere…

Koncept ima podršku osnivača Svetskog ekonomskog foruma Klausa Švaba, koji je pohvalio ideju kreiranja takve mreže. On je naveo da će ubuduće, na primer, premijer Japana moći da zatraži pomoć preko te mreže kad njegovu zemlju zadesi novi cunami.

- Premijer japana Jošihiko Noda mogao bi da snimi video u kojem objašnjava šta se dešava i u kojem traži pomoć. Zatim da ga postavi na mrežu, koja je dostupna za samo 200 ljudi na planeti. Minut kasnije bih video taj snimak i tražio video konferenciju sa određenim liderima koji hoće da pomognu Japanu – istakao je nemački ekonomista Švab prednosti socijalne mreže za bogate.

Na meti hakera

Stručnjaci za bezbednost na internetu upozoravaju da bi se mreža za bogate stalno nalazila na meti hakera. Poučeni iskustvom od pre nekoliko dana, kad je grupa Anonimusi porušila desetine svetskih sajtova, uključujući američki FBI, eksperti kažu da bez dobre zaštite TopCom neće funkcionisati.

Agilera zabavlja goste

Na filantropskoj žurki koju je organizovala fondacija „Viktor Pinšuk“ planirano je da goste zabavlja pevačica Kristina Agilera i akrobate „Sirk de solej“, piše Los Anđeles tajms. Prema navodima tog lista, program će voditi Čelsi Klinton, ćerka Bila i Hilari Klinton.

Amy Goodman: Da li vidite reprizu onog što se desilo kao uvod u ratu sa Irakom..?

Wesley Clark: Pa, na neki način.… bio sam u Pentagonu odmah posle 11 Septembra. Desetak dana nakon 11 Septembra, išao sam kroz Pentagon i …jedan od generala me pozvao unutra.

„Gospodine, morate da uđete da nakratko porazgovaramo… doneli smo odluku da idemo u rat sa Irakom“. Ovo je bilo oko dvadesetog Septembra. Rekao sam mu „Idemo u rat sa Irakom? Zašto?“

On je odgovorio „Ne znam,… predpostavljam da ne znaju šta drugo da rade“ Ja sam mu na to „Pa, da li su našli neku informaciju koja povezuje Sadama sa Al Kaidom?“ On reče „Ne, ne. Nema ništa novo u vezi toga. Oni su samo doneli odluku da idu u rat sa Irakom“

Rekao je „Predpostavljam kao da ne znamo šta da radimo sa teroristima, ali zato imamo dobru vojsku i možemo da rušimo Vlade.“ I reče „Predpostavljam, kao kad imaš čekić kao jedino oruđe, i svaki problem vidiš kao ekser“

II Deo

Tako da sam svratio opet da ga vidim nekoliko nedelja kasnije, i u to vreme mi smo bombardovali Afganistan.

Rekao sam mu „Da li ostaje onaj rat sa Irakom?“ Odgorio je „O, ovo je sad gore nego to“. Pružio se do stola i uzeo je parče papira. Rekao je: „Ovo sam danas dobio odozgo“ u prevodu iz Kancelarije Sekretara odbrane. I on reče „Ovo je dokument koji govori o tome kako ćemo zauzeti sedam zemalja za pet godina, počevši sa Irakom, pa Sirijom, Libanom, Libijom, Somalijom, Sudanom i završićemo sa Iranom“.

Pitao sam ga „Jel to poverljivo?“ Odgovorio je „Da gospodine“ Rekao sam mu „Pa nemoj mi ga pokazivati“

Amy Goodman: Izvite, kako ste rekli da se zove?
Wesley Clark: Ja vam neću reći njegovo ime.
Amy Goodman: Pa molim vas ponovite zemlje.
Wesley Clark: Pa počećemo sa Irakom, pa Sirijom, Libanom, onda Libijom, Somalijom, Sudanom i završićemo sa Iranom. Pa,..kad pogledate Iran on reče..

Mladi u Nemačkoj reč „Jevrej“ danas koriste kao normalnu psovku, iako onaj kome je ta psovka upućena obično nema veze ni sa Jevrejima ni sa njihovom verom. „Tebe bi trebalo u Aušvic“, takođe je jedna od često korišćenih uvreda. Ovo se navodi u izveštaju posebne komisije stručnjaka, koji će prema želji nemačkog parlamenta, ubuduće redovno podnositi izveštaj o stanju antisemitizma.

Jedan od zaključaka naučnika glasi: u krugu prijatelja, na stadionu, u restoranu ili na internetu – uvrede spadaju u nešto što doživljava svaki Jevrej u Nemačkoj. Iako je zvanično proteran iz društva i politike, antisemitizam je svuda prisutan. Dvadeset odsto stanovnika Nemačke je latentno antisemitski nastrojeno.

***

„Hjuman rajts voč“ ukazuje i na to da je u maju prošle godine masa aktivista krajnje desnice u Grčkoj upala u naselje naseljeno Pakistancima i da je tada povređeno 25 osoba.

U Mađarskoj je u aprilu prošle godine Crveni krst evakuisao 277 Roma jer su članovi organizacije krajnje desnice u neposrednoj blizini naselja organizovali vežbe poput vojnih.

U izveštaju je imenovano devet zemalja članica EU koje naginju ka politici krajnje desnice, od azilanata do prava gej populacije, a to su Francuska, Nemačka, Grčka, Mađarska, Italija, Holandija, Poljska, Španija i Velika Britanija.

1. Manji incident

Treći svetski rat počeće manjim incidentom, u koji će biti umešano plovilo iranske Revolucionarne garde, u Ormuskom moreuzu. Iako se smatra da se moreuz nalazi u međunarodnim vodama, Iran tvrdi da može da određuje ko će tuda proći. Zato će zabraniti američkim ratnim brodovima da prođu kroz moreuz.

Fregata „USS Ingrejam“, koja patrolira blizu iranskog grada Bušera, sukobiće se sa iranskim brodom i upozoriti ga da se vrati. Iranski komandant ignorisaće upozorenje i ispaliti torpedo. Fregata „Falanks“ će brzo odgovoriti i dići u vazduh iranski brod. Poginuće cela posada Revolucionarne garde, dva američka mornara biće ubijena, a četiri povređena. Lovci sa nosača aviona „USS Džon S. Stenis“ istog trenutka će poleteti i uništiti mornaričku bazu iz koje je iranski brod isplovio.

2. Skupština UN

Predsednik Obama održaće konferenciju za novinare, incident nazvati ratom i tražiti podršku da se uradi sve što je potrebno da bi se zaštitile američke snage. Na brzinu sazvanom sastanku Saveta bezbednosti UN glasaće se 17 prema jedan protiv rata. Jedini glas „za“ biće američki. Na Generalnoj skupštini UN Izrael, Mikronezija i Kostarika podržaće moguću vojnu akciju.

3. Izrael prvi napada

Izrael će iskoristiti to što SAD žele rat, pa će napasti iranske nuklearne objekte. Uništiće reaktor u Bušeru i ubiti 13 ruskih tehničara, a razoriće i nadzemni deo nuklearke u Natanzu. Iranska ratna avijacija, koju snabdeva Rusija, oboriće šest izraelskih aviona. Vašington neće dobiti upozorenje da će Izrael napasti Iran, ali znaće da se nešto sprema.

4. Podrška Kongresa

Kongres i mediji u SAD tražiće da se podrži Izrael. Kongresmeni pozivaju Belu kuću da vojno pomogne Izraelu, što prolazi sa 431 glasom „za“ i samo četiri „protiv“. Obama će prvo oklevati, a onda dozvoliti ograničenu ofanzivu – protiv iranske vojske, nuklearnih objekata i Revolucionarne garde.

5. Prva razaranja

U prvih nekoliko dana nadmoćna američka avijacija i mornarica uništiće iranske glavne vazdušne, mornaričke i kopnene baze. Objekti Revolucionarne garde biće zbrisani, kao i nuklearni objekti. Ograničena ofanziva prerašće u nešto drugo nakon što SAD bombarduju podzemne laboratorije nuklearnih centara, i to novom bombom, poznatom kao „big blu“, s punjenjem od 13.608 kilograma. Biće mnogo civilnih žrtava jer su nuklearni objekti u blizini naseljenih mesta.

6. Kontraofanziva

Posle pauze, napašće Iran. Posle skoro deset godina priprema, Teheran uspešno skriva mnoge vojne i nuklearne objekte, a veliki deo je neoštećen. Nosač aviona „USS Džon S. Stenis“, koji se nalazi u zalivu Omana, pogodiće kineska raketa „svilena buba“. Nosač aviona vratiće se u luku Bahrein. Ostala tri plovila teško su oštećena u napadu patrolnih čamaca kojima upravljaju samoubice Revolucionarne garde. Iranski napadači su uništeni, a Amerika odbija da kaže koliko njenih marinaca je poginulo.

7. Vatra se širi

Proiranske demonstracije počinju u Bejrutu. Na jugu Libana, Hezbolah ispaljuje salvu raketa na Izrael – na Tel Aviv, a u napadu ginu stotine Izraelaca. Izrael odgovara bombardovanjem Libana i Sirije, koju krivi za podršku napadima. Iranska raketa „šahab-3“ pogađa Izrael i ubija civile. Izraelska vojska se kompletno mobiliše i trupe se šalju na severnu granicu. Sirija i Liban takođe mobilišu svoju vojsku. Demonstranti u Bagdadu napadaju američku ambasadu, koja zahteva da iračka vlada uradi nešto da je zaštiti, ali premijer Nuri el Maliki objavljuje da situacija izmiče kontroli. Učesnici velikih demonstracija zahtevaju da Irak podrži Iran u borbi protiv SAD.

8. Naftna kriza

Šiiti, u znak podrške Iranu, sabotiraju postrojenja na naftnim poljima na istoku Saudijske Arabije. Tanker s naftom iz Kuvajta pogađa raketa kineske proizvodnje. Drugi tanker nailazi na minu. Londonska osiguravajuća kuća „Lojd“ odbija da pokrije troškove tranzita tankera iz Persijskog zaliva zato što rat nije pokriven polisama. Tranzit nafte kroz Ormuski moreuz (četvrtina svetskih potreba) potpuno staje, a cena nafte raste na 300 dolara po barelu. Vol strit beleži najveći gubitak za 20 godina.

9. SAD nude primirje

Sjedinjene Države nude Iranu primirje, koje Teheran odbija. Dva dana kasnije, telohranitelji po nalogu Teherana ubijaju predsednika Avganistana Hamida Karzaija. Pakistan naređuje Ambasadi SAD da redukuje osoblje, uključujući i agente CIA. Naređenje nailazi na otpor i Pakistan proglašava vanredno stanje. NATO evakuiše snage zarobljene u Avganistanu, koje ostavljaju oružje i tešku mašineriju za sobom.

10. Ofanziva talibana

U vakuumu koji nastaje talibani zauzimaju Kabul i Kandahar. Provincija Mazari Šarif pripaja se Iranu. Vlada u Bejrutu podnosi ostavku, a novu formira Hezbolah. Salva iranskih „svilenih buba“ pogađa naftna polja na istoku Saudijske Arabije. Ta zemlja i Ujedinjeni Arapski Emirati šalju diplomatsku poruku Teheranu da će biti neutralni u sukobu i da više neće pomagati SAD. Egipatski dobrovoljci okupljaju se na granici sa Izraelom, na Sinaju. Kuvajt odbija da dozvoli SAD da koristi njegove resurse protiv Irana. U Bahreinu šiiti obaraju šeika Kalifu el Kalifu i uspostavljaju islamsku republiku, primoravajući američku Petu flotu da napusti jedinu sigurnu bazu u regionu.

11. Rusko i kinesko ne

SAD pokušavaju da nagovore Kinu i Rusiju da pregovaraju sa Iranom o završetku borbi, ali one to odbijaju. Bombaši samoubice napadaju London, Vašington, Njujork i Los Anđeles. Amerika upozorava Iran da će, u slučaju da ne proglasi primirje, upotrebiti nuklearno oružje. SAD su alarmirale Indiju i Pakistan i njihove nuklearne snage stavljene su u stanje pripravnosti, kao i izraelske. Rusija i Kina su svoje atomske snage takođe stavile u pripravnost.

12. Početak kraja

Nafta nastavlja da poskupljuje, a zalihe su pod znakom pitanja nakon što je Ormuski moreuz zatvoren. Konzulat SAD u Karačiju je zapaljen. Oko 40 Amerikanaca je poginulo u razmeni vatre između marinaca i Pakistanaca.

Amerika baca neutronsku bombu na iranski istraživački centar u Natanzu. Prete da će ponovo bombardovati ukoliko Iran ne prihvati primirje. Iran na to odgovara raketama „svilena buba“, kojima gađa brodove SAD. Rusija i Kina svoje nuklearno oružje stavljaju u stanje pripravnosti. Pakistanska milicija preuzima kontrolu nad vladom, potpomognuta radikalnim islamistima u vojsci i tajnoj službi. Indija preventivno napada pakistanske nuklearne centre u Vahu i Multanu, gde se nalazi nuklearni arsenal. Pakistan uspeva da pomeri neke od svojih nuklearnih bombi i jednu od njih baci na Nju Delhi. Zbog manjeg incidenta u Persijskom zalivu počinje treći svetski rat.

Demokratija je u deficitu, politika je na ivici bankrota, a svetu zbog beznadežnosti izazvane globalnom ekonomskom krizomprete sukobi.

Dijagnoza nije nova. Čula se protekle godine u protestima na gotovo svim tačkama planete. Novo je to što će se opštim stanjem svesti ozbiljno pozabaviti politički lideri i biznismeni na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, krajem januara.

Tim od 460 stručnjaka iz oblasti politike, privrede i civilnog sektora u sedmom po redu „Izveštaju o rizicima” ističe da je globalna ekonomska kriza poslednjih nekoliko godina pogonsko gorivo za narastanje nacionalizama, socijalnih nemira i konflikata.

Ocenjuje se da bi „posejano seme nezadovoljstva“ u deceniji pred nama moglo da proklija i da poništi sve pozitivne trendove globalizacije. Dokument razmatra šire posledice ekonomske krize koja je globalnu ekonomiju gurnula u najdublju recesiju od Drugog svetskog rata, što je mnoge vlade nateralo da uvedu najoštrije mere štednje i da zanemare bilo kakav kratkoročni razvojni podsticaj.

Forum u Davosu zabranjuje objavljivanje širih citata iz ovog papira u koji je „Politika” imala uvid, ali je dozvoljeno prepričavanje osnovnih teza o rizicima sa kojim se suočava svet.

Tek kada se u luksuznom zimskom centru njime bude pozabavio najviši svetski ekonomski skup, sa zaključcima će detaljnije moći da bude upoznata šira javnost.

Izvesno je da su mnogi socijalni fenomeni zabrinuli biznis elitu koja je predugo ostajala hladna prema ovakvim analizama.

Živimo u vremenu kad mnogi znaju da njihova deca neće kao odrasli ljudi uživati viši standard od roditelja, što je do sada bio slučaj. Opisujući ovu novu bolest, jedan od direktora Foruma, odgovoran za najnoviji izveštaj o rizicima, precizira da je kriza naročito akutna u visokorazvijenim industrijalizovanim zemljama.

„One su istorijski ulivale veliko poverenje svom stanovništvu i u njima su se rađale velike i hrabre ideje.“

Autori traže da se proceni rizik i pronađe adekvatnije rešenje za aktuelne demografske tokove: sve je veći broj mladih ljudi bez perspektive i penzionera čija mizerna primanja zavise od državnih institucija urušenih dugovima.

Tvorci teksta upozoravaju i na rastući jaz između bogatih i siromašnih, obučenih i nekvalifikovanih, na potpuni poremećaj u fiskalnom sistemu. Pozivaju i državni i privatni sektor da zajednički iznađu kreativne načine za razbijanje „začaranog kruga”.

Razvijenom delu sveta preti tzv. distopija, koja označava „mesto gde je društvo, ophrvano nevoljama, zapalo u kolektivnu beznadežnost”.

Iz izveštaja se vidi da se svetska elita duboko zabrinula zbog poruka koje su joj protekle godine upućivali „Okupatori Volstrita” i masovni protesti protiv lažne demokratije i diktata finansijskih institucija.

To, konstatuju autori, ukazuje da „rastuće nezadovoljstvo političkim i ekonomskim vlastima može, zahvaljujući tehnologijama umrežavanja, da dovede do munjevite mobilizacije građana”.

U razvijenim zemljama nezadovoljstvo starijih zasniva se na strahu da će izgubiti socijalne beneficije sa kojima su računali, dok su mladi ogorčeni što ostarela populacija ostaje u radnom odnosu duže i što u skučenim uslovima nema mesta za njihovo zapošljavanje.

Pozivajući se na ono što se moglo videti iz „arapskog proleća”, autori zaključuju da su kontekst i zahtevi manje razvijenih zemalja potpuno različiti. U ovim zemljama „brzi ekonomski razvoj pothranio je očekivanja da od njega bude vidljivije koristi za sve slojeve društva, a ne samo za privilegovane”.

Pokreti koje su mnogi posmatrali kao repliku bezopasnih hipika ipak nisu naišli na gluve uši svetske elite. Učesnici Davosa će mnogo manje uživati u idiličnom zimskom ambijentu kad im na sto, uz kafu i sok, bude stavljena studija o rizicima koji ih čekaju, kada sa planine siđu na zemlju.

Zorana Šuvaković

- Nije li očigledno da je najgora stvar nedostatak robota u Beloj kući koji bi bio sposoban da upravlja SAD i spreči rat koji bi okončao našu vrstu – upitao je Fidel Kastro (85), u jednom od „Razmišljanja“, koje redovno objavljuju kubanske državne novine.

Pod naslovom „Najbolji predsednik za SAD“, Fidel Kastro tvrdi da bi „oko 90 odsto Amerikanaca, pretežno Hispanoamerikanaca, crnaca i pripadnika narastajuće populacije osiromašene srednje klase, glasalo za robota“. Kastro je ocenio da je američki predsednik Barak Obama „beznadežno utonuo u borbu za novi mandat“, dok je, kako je naveo, „najgore od svega to što bilo koji republikanski kandidat nosi sa sobom više nuklearnog naoružanja nego ideja o miru“.

U eksploziji bombe povređeno je još dvoje ljudi.

„Jedan motociklista podmetnuo je bombu u automobil „pežo 405″, koja je ubrzo posle toga eksplodirala“, rekao je zamenik guvernera provincije Teheran, a prenela iranska novinska agencija Ilna.

Poluzvanična iranska novinska agencija Fars javila je da još nije utvrđeno da li je Ahmadi sarađivao u okviru iranskog nuklearnog programa i na kom odseku na fakultetu je predavao.

U poslednjih nekoliko godina više nuklearnih naučnika je ubijeno u Iranu, za šta je Teheran optužio SAD i Izreal. Te dve zemlje odlučno su negirale optužbe Irana.

Nesumnjivo je najvažnije razdoblje od sloma Jugoslavije u travanjskom ratu do njegova uhićenja od OZNE, da se sagleda situacija u kojoj Draža radi i djeluje. Postavlja se pitanje kako to da JVUO i Draža nisu uspjeli postati integrativni faktor jugoslavenskih naroda u otporu okupatorskim silama, već upravo obrnuto. Zbog toga jer je Draža mislio, na osnovi svojih dosadašnjih iskustava, da je svaka ideja Jugoslavije preživjela, te da je ona postala samo neostvarena iluzija. Draža ima pravo kada se ne odlučuje na borbu sa Trećim Reichom, jer to tada nema nikakvog smisla, bio bi to samo gubitak “narodne krvi”. Ali on je prisiljen da djeluje, zbog komunistuičkog ustanka, kojemu prilaze srpske mase u Srbiji.

Kao branitelj starog sustava, on se frontalno suočava sa komunistima (uz prvu fazu suradnje), kasnije i uz njemačku pomoć. Od njih ga dijeli sve, ideologija, svjetonazor,vjera, praksa. Oni su strano tijelo u tkivu Srbije i puke marionete Moskve. Po njemu oni vode srpski narod svojim preuranjenim ustankom u propast i komunističkom ideologijom u propast. Postaje njihov najveći neprijetelj, ne brine za Nijemce, oni ionako gube rat.

Komunisti su za njega glavni neprijatelji.

Međutim on stoji na starim jednostranim srpskim pozicijama,da je srpski narod zapravo Jugoslavija, dok su svi ostali jugoslavenski narodi njeni neprijatelji.Nije shvaćao (a nije ni mogao po svom svjetonazoru i klimi u tadašnnjim srpskim elitama), a što će povijest pokazati, da se Jugoslavija može spasiti samo ako su njeni narodi na istoj strani, i imaju iste interese, što su komunisti zapravo i proveli. Umjesto da postane integrativni faktor ponovne obnove države, što je i mogao u nekim drugim okolnostima, on postaje zapravo njen protivnik, jer Jugoslavija kakvu je Draža i četnički pokret zamišljao, zapravo nije bila moguća.

Tu se pokazuje jedna suvremena škola, da je Kosovo bilo moguće zadržati samo u Jugoslaviji (onoj široj), te bi Srbija bila cijela, samo u zajednici sa drugima. Politička elita Srbije nije shvatila da je svojim projektom dominacije u Jugoslaviji, nije samo uništila sve nade za opstanak te države, već je i uništila i mogućnost da Kosovo bude i dalje integrativni dio Srbije.

U časopisu “Sajentifik Ameriken”, psiholog Džejson Goldman sa Univerziteta Južne Kalifonije pokušao je da odgvoori na sledeće pitanje: šta je to u mozgu ljudi poput Hitlera i Kim Džong Ila što im omogućava da se nametnu čitavim narodima i uspostave apsolutnu vlast?

Među stručnjacima koji su proučavali Hitlera, tvrdi Goldman, postoji saglasnost da se njegova ličnost odlikovala visokim stepenom poremećaja, kao što su paranoja, asocijalnost, narcisoidnost i sadizam. Detaljniji profil njegove ličnosti ukazuje i na šizofrene tendencije, uz maniju veličine i devijantne misli.

Prilikom izrade ovakvih profila krvoloka, istraživači su se oslanjali na izveštaje ljudi koji su sa diktatorima bili u dužem i bližem kontaktu. Kada je reč o Sadamu Huseinu, u pitanju su “izveštaji 11 odraslih Iračana, koji su Huseina intimno poznavali, u proseku 24 godine”.

„Velika šestorka“: kombinacija koja vodi ka rađanju diktatora

Kult ličnosti: statua „velikog vođe“ u Pjongjangu

Kombinujući rezultate studija, došlo se do zaključka o „sazvežđu“ poremećaja ličnosti, okrakterisanoj kao “velika šestorka” – sadizam, antisocijalnost, paranoja, narcisoidnost, šizoidnost i šizotipalni poremećaj (potreba za izolovanošću od društva) – za koje se veruje da su tipični za krvoločne diktatore.

Tome u prilog ide i slična analiza uma Kim Džong Ila, urađena u saradnji sa jednim južnokorejskim psihologom koji je raspolagao odgovarajućim izveštajima doušnika. I ta analiza potvrđuje postojanje “velike šestorke” u umu „Dragog vođe“.

Poremećaji ličnosti: Sadam Huesin protiv Kim Džong Ila

Priložena tabela daje rezultate proučavane dvojice diktatora u skladu s kriterijumima Američkog udruženja psihijatara i kliničkih psijhologa za 14 poremećaja ličnosti, šizofreniju i psihotičan način mišljenja.

Ministar zdravlja saopštio je danas da je u poslednja tri dana poginulo deset osoba a da je povređeno gotovo 500.

Sukobi su počeli u petak, kada je vojska rasturila kamp demonstranata ispred zgrade vlade nedaleko od Trga Tahrir, a u nasilju koje je usledilo poginulo je najmanje sedam učesnika protesta.

Demonstranti traže da vojni režim u zemlji odmah preda vlast civilnoj upravi.

Najnoviji sukobi su najžešći od sličnih sukoba u kojima je nekoliko dana uoči parlamentarnih izbora 28. novembra poginulo 42 ljudi.

To su bili prvi parlamentarni izbori održani nakon svrgavanja predsednika Hosnija Mubaraka u februaru.

Uočljiva razlika u odnosu na novembarske proteste na Tahriru, kako navodi AFP, jeste u tome što u njihovom suzbijanju ovoga puta nije bila angažovana u narodu omražena policija, već isključivo vojska.

Demonstracije su nastavak masovnih protesta održanih u februaru, kada su žene rekle „dosta“ ponašanju tadašnjeg premijera Silvija Berluskonija, poznatog po „plejboj“ stilu, kome se sada sudi zbog plaćanja za seks 17-godišnjoj devojci.

„Promenila se vlada, ali ne i država. Žene se neće povući. One i dalje žele da rade, imaju decu i budu u centru plana ekonomskog rasta“, rekla je Kristina Komerčini, jedan od vođa pokreta „Kada, ako ne sad?“ (Se non ora quando?“). Ona je na protestu, održanom na centralnom rimskom trgu Pjaca del Popolo, rekla da žene poručuju vladi da ulaganje u njih „nije trošak već investicija“.

Prema organizatorima, na demonstracijama u Rimu i drugim italijanskom gradovima, uključujući Torino i Veneciju, učestvovalo je najmanje 20.000 ljudi, preneo je AFP.

Protesti imaju za cilj da zaštite prava žena, uključujući pravo na rad, pomoć mladim majkama i borbu protiv diskriminacije.

Guverner italijanskog regiona Pulja Nikola Vendola ocenio je da su ekonomska i politička kriza u zemlji takođe posledica „vulgarne mačo kulture“.

„Ni jedna opcija se ne isključje,“ rekao je Barak, koji se u petak sastao sa Obamom na marginama konferencije jevrejske zajednice u Vašingtonu.

Izraelski mediji navode da je to bio privatan sastanak i da se očekivalo da se Obama i Barak samo rukuju, a razgovorali su skoro pola sata, pa se Obama kasnije nego što je predviđeno obratio okupljenima. Barak je istakao da se u ovom trenutku svet fokusira na diplomatske mere protiv Irana, posebno pojačanjem sankcija prema Teheranu.

Izraelski mediji prenose da je Obamina administracija postigla razumevanje u Kongresu u odnosu na primenu sankcija protiv iranske centralne banke, za šta su se zalagali izraelski lideri.

Obama je u svom govoru na 71. Generalnoj skupštini Unije reformnog judaizma istakao da saradnja između dve armije nikada nije bila jača i zahvalio se Baraku za njegovu posvećenost izraelskoj bezbednosti i težnji za pravednim i trajnim mirom, preneli su izraelski mediji.

Barak je odbio da kaže da li je Obama zatražio punu saradnju u odnosu na problem Irana, kako bi se sprečio unilateralni izraelski udar na iranska nuklearna postorjenja.

Izraelski mistar odbrane je rekao da se obe zemlje slažu da je nuklearni Iran neprihvatljiiv. Osvrćući se u svom govoru na razvoj nuklearnog programa Irana, Obama je ponovio svoje obećanje da neće odustati ni od jedne opcije kada se radi o zaustavljanju ambicija Islamske Republike da se domogne oružja za masovno uništenje.

„Odlučni smo da sprečimo Iran da se domogne nuklearnog oružja. I zato smo radili mukutrpno otkakao sam postao predsednik sa svim saveznicima i partnerima i nametnulli smo najsveobuhvatnije i najoštrije sankcije sa kojima se iranski režim ikada suočio. I zato, budite uvereni, ne odustajemo ni od jedne opcije“, rekao je Obama.

„Odrasla sam, imam sve zube, i ne diraj mog klijenta“, uzviknuo je na početku demonstracija jedan transeksualac. On je rekao da političari u Francuskoj koriste prostituciju kako bi „preko leđa“ onih koji se njom bave napravili karijere.

„Kažu da žele da nas zaštite, a zapravo hoće da nam ukinu izvor zarade“, rekao je taj transeksualac, dok su ostali učesnici demonstracija uzvikivali „Spavate sa nama, a onda glasate protiv nas“.

Prema predlogu zakona koji je vlada predala francuskom parlamentu 6. decembra, kazne za primanje usluga od prostituki bi mogle da budu dva meseca zatvora, ili 3.750 evra.

Protestna šetnja koju su organizovali Sindikat seksualnih radnika, (Stras) i asocijacije za borbu protv side počela je na pariskom trgu Pigal.

„Učinićemo sve da taj zakon ne bude donesen“, rekao je jedan od učesnika protesta koji kaže da je počeo da se prostitucijom bavi iz finansijskih razloga.

Predloženi zakon inspirisan je onim koji je u Švedskoj na snazi od 1999. godine, a mogao bi biti izglasan u proleće sledeće godine.

Prema rečima Abdulaha Al Mohsena, šefa religijske policije koja je uhapsila ženu, ona je obmanjivala ljude da može da ih izleči svojim sposobnostima i naplaćivala im oko 800 dolara po seansi. Ona je uhapšena u aprilu 2009. godine, a kasnije osuđena na smrt. Osuđenica, čije ime nije navedeno, imala je oko šezdeset godina.

Prema navodu agencije AP ovo je bilo 76. izvršenje smrtne kazne u Saudijskoj Arabiji. U najmanje tri slučaja radilo se o ženama, a 11 osoba su bile strani državljani. Prethodne godine je u toj zemlji bilo 27 egzekucija.

Šerijatski zakon u Saudijskoj Arabiji strogo kažnjava veštičarenje i praktikovanje magije, iako nije sasvim jasno šta se u toj zemlji pod tim podrazumeva.

Godišnje se uhapsi više desetina ljudi zbog veštičarenja, ali retko kada se nad njima izvrši tako stroga kazna.

Zabeleženo je da je 2007. godine zbog veštičarenja ubijen jedan egipatski apotekar.

Libanski televizijski vidovnjak je osuđen na smrt pre dve godine, ali njegova kazna još uvek nije izvršena.

Amnesti internešenel je još u junu ove godine pozvao saudijske vlasti da ukinu smrtnu kaznu.

Jedan list je prošle sedmice objavio fotografiju na kojoj se nalazi Barli i jedan muškarac obučen u uniformu SS, podseća američka agencija. Barli je sa svoje strane izjavio da „duboko žali“ zbog tog događaja na kome su gosti dizali zdravicu Trećem rajhu. U pismu listu „Džuiš hronikl“ Berli je ponudio „bezrezervno i svesrdno izvinjenje“ i rekao da je „pogrešio što nije otišao sa žurke“.

Reč je o više od 2.000 evra koje je tajna služba preko posrednika doturila trojci iz Cvikaua, kako bi mogli da nabave lažne pasoše. „Bild am zontag“ se poziva na izjave jednog agenta koji se 6. decembra pojavio pred kontrolnom komisijom parlamenta u Tiringiji.

Agent je izjavio i da je Institucija za zaštitu Ustava u Tiringiji na osnovu prisluškivanih telefonskih razgovora saznala da je grupi iz Cvikaua hitno potreban novac za pasoše. Zbog toga je doneta odluka da im se doturi novac za pasoše i tako dobiju informacije o tome gde se nalaze i koja lažna imena koriste. Novac je dat funkcioneru NPD-a Tinu Bantu, koji je među neonacistima pod imenom „Oto“ delovao kao krtica.

Plan je bio da Brant novac prosledi neonacistima. On to međutim nije uradio lično, već je takođe angažovao posrednika. Potom je trojka zaista nabavila lažne pasoše, ali vlasti nisu uspele da saznaju ništa novo o njima.

Tajna služba je indirektno finansirala „trio neonacista“ i time što je kupila antisemitsku igricu „Pogromli“ koja je 1999. godine koštala 100 maraka. Navodno su kupljene tri takve igrice.

Troje neonacista, jedna žena i dva muškarca osumnjičeni su da su izvršili 10 ubistava. Među njihovim žrtvama su devet Turaka, svi ubijeni jednim češkim pištoljem. Osim toga ovaj trio je osumnjičen za atentat u Kelnu iz 2004. godine i ubistvo policajke iz 2007.

Uloga institucije za zaštitu ustavnosti u Tiringiji, u čitavom slučaju je više puta bila dovođena u pitanje, naročito njen bivši šef Helmut Rever. Sudeći prema informacijama advokata jednog od neonacista, državna bezbednost im je 1998. godine bila ponudila nagodbu. Pokušaj hapšenja trojke tada međutim nije uspeo.

Njegove oštre reči upućene su 80 miliona članova Komunističke partije i objavljeni su u najnovijem broju glavnog teortetskog lista partije Chiuši, a danas ih je prenela zvanična novinska agencija Sinhua. Ove izjave date su u trenutku kada tenzije između Pekinga i Vatikana rastu i kada kineske vlasti zaoštravaju mere prema nezavisnim crkvama, budističkim manastirima i muslimanskim Ujgurima koji žive na sevrozapadu zemlje, navodi agencija AP.

Savez patriota slobode, kao deo Pokreta čajanka iz grada Hačinson u Kanzasu, je pored slike tvora umesto orla, na svom internetu sajtu stavio i natpis „polu beo, polu crn, skoro jedino što radi je da smrdi“, prenose američki mediji.

Majka američkog predsednika Baraka Obame je belkinja, a otac crnac, ali član ovog konzervativnog Saveza iz Hačinsona Tomas Himer kaže da je u pitanju satira i da slika nema rasnu konotaciju. Sa njim se slaže i lokalni pripadnik Pokreta čajanka Čak Sanki, ističući da slika govori da je Amerika u nevolji i da to ne miriše na dobro.

Na pitanje šta znači to što se upotrebljava termin polu beo, polu crn, Sanki odgovara – „zar to nije istina, što je problem što govorimo istinu“.

On dodaje da nije rasista, već da samo smatra da se država kreće u pogrešnom smeru.

Potpuno drugačiji stav o spornoj slici izneo je Darel Poup, iz Nacionalne asocijacije za napredak obojenih ljudi, ocenivši da je to klasičan primer rasizma.

Ova asocijacija je još ranije zatražila od Pokreta čajanka da osudi svaki vid rasizma koji bi mogao da se pojavi u predizbornoj kampanji.

Bela kuća za sada nije reagovala na uvredljive navode protiv predsednika Baraka Obame.

Konzervativni Pokret čajanka je neformalna organizacija koja okuplja niz lokalnih organizacija širom Amerike sa konzervativnim i narodnjačkim pogledom na politiku.

Prema istraživanjima, čak 87 odsto ljudi koji podržavaju ovaj pokret kaže da nije zadovoljno sadašnjim vodjstvom Republikanske stranke.

Birači koji podržavaju pokret u velikoj većini (74 odsto) smatraju i da posao Vlade SAD nije da obezbedi posao crncima i Hispano populaciji, već samo da im obezbedi ista prava sa belcima.

Takođe se ističe i negativan stav o gej i lezbejskoj populaciji, za koju 82 odsto ispitanika koji podržavaju Pokret čajanka kaže da im ne treba dozvoliti sklapanje brakova.

Najpoznatiji političari iz Republikanske stranke koji podržavaju Pokret čajanka su bivša guvernerka Aljaske i kandidatkinja za potpredsednicu SAD Sara Pejlin i kongresmen iz Teksasa i sadašnji kandidat za predsedničku nominaciju Republikanske stranke Ron Pol.

Pet sekundi od pucnja

Na prozoru šestog kata se vidi bljesak. Predsjednik podiže ruke prema vratu. Tek se tada čuje prvi pucanj. Nellie Connaly se okreće prema mužu. Čuje se drugi pucanj. Možda čak i treći. Predsjednikova glava se trza unazad. I prema lijevo. Ponovno se okreće prema predsjedniku. Više ne sjedi. Otvorena limuzina je prekrivena krvlju, dijelovima lubanje i mozgom. Jackie Kennedy, predsjednikova žena se neposredno nakon drugog pucnja pokušala izvući iz limuzine. Tajna služba ju je gurnula natrag. Limuzina ubrzava, agenti vade puške. Nellie pogleda prema prvoj dami. Jackie sjedi u potpuno šoku, zalivena krvlju i samo kaže: ‘Ubili su mi muža. Držim njegov mozak’.

Prošlo je pet sekundi od prvog metka. Na šestom katu skladišta Lee Harvey Oswald odlaže talijanski snajper marke Carcano M91/38 pokraj prozora i bježi. Izlazi na ulicu i gubi se u gužvi. Netko ga je vidio. Povukao je policajca za rukav, ali Oswalda više nema. Preko radija se šalje opis sumnjivog čovjeka.
Google oglasi

Nekoliko minuta kasnije, policajac J.D. Tippit ga primjećuje nekoliko blokova od mjesta atentata. Poziva ga prema sebi, Oswald vadi pištolj i ubija ga s četiri metka. Bježi u obližnje kino, ne plativši kartu. Biljeter zove policiju i Oswalda, 70 minuta nakon Kennedyjevog ubojstva, hapse. Dva dana kasnije, dok će ga prevoziti iz jednog u drugi zatvor, prići će mu Jack Ruby, vlasnik noćnog kluba u Dallasu, i upucati ga pred TV kamerama.
Neobične skitnice

Tako je ubijen Kennedy. Ili možda ipak nije? Na travnatom proplanku ispred limuzine stajao je drugi ubojica. Svjedoci ga nisu vidjeli, ali su vidjeli bljesak. Neki su vidjeli i dim. Bile su i tri skitnice. Navodno skitnice. Policija je nakon ubojstva pokupila trojicu muškaraca, među njima navodno i Charlesa Harrelsona, oca glumca Woodyja. Vrlo brzo su pušteni.

Policija ih nije ni ispitala, ipak su to bile samo skitnice, zašto i kako bi oni ubili predsjednika. Ali vrlo rijetke fotografije ne pokazuju tri skitnice. Pokazuju tri vrlo dobro odjevena čovjeka koji mirno odšetavaju od limuzine baš u trenutku u kojem počinje kaos. Njihovi su spisi s policije izgubljeni. Kao i sve fotografije. I otisci prstiju. Ostali su samo legenda. Cijeli slučaj zavijen je u tajnost. Nestajali su dokumenti, autopsija je lažirana, a rijetki svjedoci neobjašnjivo su, i često, umirali.

Ne postoji niti jedno ubojstvo u povijesti koje se toliko analiziralo kao Kennedyjevo. 75% Amerikanaca misle da Lee Harvey Oswald nije bio jedini ubojica. 66% ih je potpuno uvjereno da se radi o uroti da se zataškaju detalji oko ubojstva. Lokalna policija provela je svoju istragu, kao i FBI, ali i Tajna služba.

Niti jedna od službi nije se složila kako je točno ubijen Kennedy. Tjedan dana nakon atentata osnovano je Predsjedničko povjerenstvo za istragu atentata na Johna F. Kennedyja , poznatije pod imenom Warrenovo povjerenstvo.
Luđak Oswald

Godinu dana su ljudi analizirali sve dokaze i predsjedniku Johnsonu predali više od 800 stranica zaključka. U kojem tvrde da je Oswald pucao sam i da je bio luđak iza kojeg nije stajala nikakva zavjera. Nitko nije bio pretjerano uvjeren.

Posljednjih 48 godina, ubojstvom su se bavili doslovno svi. Od luđaka do sveučilišnih profesora, umjetnika, bivših policajaca, redatelja i pisaca. I do dan-danas nove teorije izlaze na površinu. Samo u posljednjih mjesec dana isplivala su četiri nova traga, nove teorije, ali i nove knjige.

Početkom studenoga, Nathan Raab, predsjednik istoimene kolekcije povijesnih dokumenata je izašao u javnost i objavio da prodaje originalne i potpune snimke s predsjedničkog aviona u trenutku kada je Kennedy upucan. Do tada se u arhivima čuvala nepotpuna, pola sata kraća verzija, i dugo se spekuliralo što se nalazi na dijelovima trake koji nedostaju. Ponudio ih je na aukciju s početnom cijenom od 500.000 dolara.

Pravu istinu o trakama saznat će samo onaj koji ponudi najviše novca, ali Raab je već objavio da dijelovi snimke otkrivaju mnogo toga nepoznatog o ubojstvu. Na snimkama se raspravlja gdje bi se trebalo otpremiti tijelo na obdukciju, koja je, naravno, kasnije lažirana.

Nedavno saslušanje u Senatu SAD na temu uloge Kine u Africi dovelo je do zaključka da Amerika u Africi gubi i ekonomsko i političko vođstvo. Ovo telo, predvođeno senatorom Krisom Kunsom, demokratom iz savezne države Delaver, zatražilo je da SAD na to odgovori jačanjem trgovine i investicija u Africi, uz istovremeno zalaganje za demokratizaciju.

U Africi puno investiraju i zemlje kao što su Indija, Rusija, Brazil i Turska, dok zemlje Bliskog istoka u Africi iznajmljuju velike obradive površine. Indija i nekoliko Evropskih zemalja takođe su bacile oko na obilje obradive zemlje i vode u Africi, kao rešenje za sve veći manjak hrane na sopstvenoj teritoriji. Iran i Turska, pak, jačaju trgovinske veze sa islamskim zemljama na Rogu Afrike i u Severnoj Africi. Trend je jasan: drugi krug borbe za afričke resurse je u punom jeku.

Kina je već zamenila SAD na poziciji vodećeg trgovinskog partnera SAD. Prema Dejvidu Šinu, bivšem Ambasadoru SAD u Burkini Faso i Etiopiji, Kina je Americi ovu ulogu preotela još 2009. godine. Svedočeći na sastanku Spoljnopolitičkog komiteta za afrička pitanja Senata SAD 1. novembra, Šin je izneo procenu da je ukupna trgovinska razmena Kine s Afrikom u 2010. iznosila 127 milijardi dolara, što je godišnje povećanje od 40 odsto, dok je odgovarajuća cifra za SAD iznosila svega 113 milijardi dolara. Trentuno 70 odsto kineske trgovinske razmene sa Afrikom otpada na energetski sektor, pri čemu Kina iz Afrike obezbeđuje čak 30 odsto svog ukupnog uvoza nafte!

Prema rečima senatora Kunsa na istom saslušanju, uspon Kine u Africi je ”zaista zapanjujuć” – kineska trgovinska razmena i investicije u Africi su od 2000. do 2010. godine narasli za 1.000 odsto! Kinezi su se koncentrisali na suštinski važne projekte u domenu infrastrukture, kao što je izgradnja rafinerija, luka, puteva, mostova, aerodroma i železničkih pruga. Bivši ambasador Šin je konstatovao da u ovu kategoriju spadaju i nedavno zaključeni sporazum sa Angolom, vredan 14,5 milijardi dolara, sporazum sa Ganom vredan 13 milijardi dolara i sporazm sa DR Kongom, vredan 6,5 milijardi dolara. Za uzvrat, Kinezi su dobili pristup prirodnim resursima kao što su nafta i retki minerali, neophodni za proizvodnju laptopova, smartfona i televizora sa ravnim ekranima.

Ogromno bogatstvo Afrike – zlato, dijamanti, platina, hrom…

Ogromno bogatstvo Afrike u mineralnim resursima u zasenak bacaju samo njeni razvojni potencijali. Geolozi veruju da tri četvrtine ovih rezervi još nije ni otkriveno. Na Afriku već otpada 40 odsto svetske proizvodnje zlata i 85 odsto svetske proizvodnje platine i hroma. Ovaj kontinent je i najveći proizvođač vanadijuma, kobalta i dijamanata.

Nemački „Velt am Zontag“ je objavio da je Nemačka rekla Izraelu da ne može da odobri kupovinu, ako ne bude političkih koncesija, prenose izraelski mediji i dodaju da se u novinskom izveštaju precizira da su savetnici nemačke kacnelarke Angele Merkel u poverenju informisali lidere opozicionih partija u parlamentu da je Izrael učinio ustupak pre nego što je Berlin odobrio prodaju, prošle srede.

Istog dana vlada izraelskog premijera Benjamina Netanijahua je rekla da je 100 miliona dolara palestinskog novca, čiji je transfer bio blokiran, predato Palestinskoj upravi.

Izrael je prethodno blokirao taj novac u znak protesta zbog prijema Palestinaca u Agenciju UN za obrazovanje, nauku i kulturu – UNESKO, 31. oktobra.

Podmornica, čija je prodaja odobrena posle godinu dana zadržavanja, zapravo je šesta koju je Izrael uz subvencije kupio od Nemačke.

Podmornice tipa „delfin“ mogu da nose nuklerne bojeve glave, ali nema dokaza da ih je Izrael naoružao takvim oružjem, navode izraelski mediji.

Merkelova je inače više puta apalovala na Netanijahua da oživi mirovni proces sa Palestincima da bi se ostvario dogovor o prodaji podmornice.

Ubuduće će se u zdravstvu primenjivati model plaćanja po glavi stanovnika, dok će se na sekundarnom i tercijalnom nivou zdravstvene zaštite uvesti model finansiranja prema dijagnostičkim srodnim grupama.

Deo plate po osnovu radnog učinka određivaće se procentualnim uvećanjem osnovne plate koje izražava priznati učinak po osnovu obima rada, kvaliteta izvršenog posla, broja i strukture opredeljenih osiguranih lica…

Predviđeno je da se dodatak na platu obračunava i isplaćuje u visini utvrđenoj propisima o radu, a osnovica za obračun dodatka na platu činiće osnovna plata utvrđena Zakonom o platama.

Dodatak na platu pripada, kako izmene predviđaju, za vreme provedeno u radnom odnosu – za minuli rad i to u visini od 0,4 odsto od osnovice za svaku godinu rada provedenu u radnom odnosu.

Izmenama je predviđeno i uvećanje plate po osnovu dodataka na nju, kao i po osnovu prihoda koje zdravstvene ustanove ostvare. Uvođenjem novog načina obračunavanja plata zaposlenih u zdravstvu će se, kako je predviđeno, stvoriti uslovi za nagrađivanje prema rezultatima rada.

Cilj izmena je sprovođenje uslova za stvaranje reforme u finansiranju zdravstvene zaštite i osiguranja, na primarnom, sekundarnom i tercijalnom nivou zdravstvene zaštite, iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja.

Predviđeno je da Vlada Srbije utvrđuje korektivne koeficijente, najveće procentualno uvećanje osnovne plate, kriterijume i merila za deo plate koji se ostvaruje po osnovu radnog učinka i način obračuna plate zaposlenih u zdravstvenim ustanovama.

Aktuelni Zakon uređuje sistem plata svih zaposlenih u javnim službama na jedinstven način, bez prepoznavanja specifičnosti pojedinih oblasti i bez nagrađivanja prema radu i radnom učinku

„Bil Gejts protiv dečje paralize“, „Bil Gejts daje deset milijardi dolara za vakcine“, „Vakcine i za siromašne“ – samo su neki od naslova ispod kojih se „kriju“ tekstovi o velikom filantropu Bilu Gejtsu, osnivaču „Majkrosofta“ i, po „Forbsu“, drugom najbogatijem čoveku planete (sa 56 milijardi dolara imovine).

Lepo… Stvarno zanimljiv neki lik, koji je odlučio da svoje bogatstvo dobrim delom utroši na zdravlje planete, a posebno dece u najsiromašnijim zemljama. Za poštovanje!


REŠENJE FORMULE…

Ali – uvek postoji neko „ali“ (što devojci sreću kvari…), pa i kod gospodina Gejtsa. Naime, još u februaru prošle godine, ovaj milijarder je na konferenciji 1000 svetskih stručnjaka TED (Technology Entertainment and Design) održanoj u Kanadi, izneo neke svoje stavove koji su izazvali poneku kritiku i prozivku, a snimak njegovog izlaganja postao je hit na Youtubeu. Šta je to gospodin Gejts izjavio?

Pozivajući se na tezu o globalnom zagrevanju koje je navodno izazvao čovek (više o diskutabilnosti ove teze možete pročitati na drugoj strani ovog broja Trećeg oka), on izvodi formulu za smanjenje emisije ugljen-dioksida (CO2) – redukcijom broja stanovnika planete. Sve u svemu – Gejts navodi jednostavnu formulu CO2=P*S*E*C, gde je P – broj stanovnika, S prosečan broj usluga po osobi, E – prosečan iznos energetskih jedinica po usluzi, i C prosečna „proizvodnja“ CO2 emitovanog po jedinici servisa za godinu dana. Rezultat je CO2 – ukupna količina ugljen-dioksida koju godišnje emituje čovečanstvo. E, pa, da bi krajnji rezultat neke formule bio što manji, a s obzirom da je jedina matematička operacija množenje – logično bi bilo smanjiti neki od „činilaca“ – u ovom slučaju – broj ljudi: „Današnji svet ima 6,8 milijardi stanovnika. Tendencija je ka 9 milijardi. Ako budemo dobro radili na novim vakcinama, uslugama u reproduktivnoj medicini i zdravstvenom staranju, možda bismo mogli da smanjimo taj broj za 15 odsto“. Sve u svemu, govornik je izjavio da smatra da bi vakcine mogle da doprinesu da se projektovani rast populacije sa 2,2 milijarde smanji na 1,3 milijarde. Dakle, negde bi „nestalo“ skoro milijardu ljudi… Govornik je još uzgred pomenuo da „posebno voli vakcine“.

Sve u svemu – posredno (ako je to uopšte posredno?) Gejts je priznao da vakcinacija vodi smanjenju broja stanovnika. Kako? Pisali smo o potencijalnim opasnostima vakcinacije, a nismo jedini koji smo se doticali te teme tokom proteklih godina. Među „nuspojavama“ novode se autoimune bolesti, ali i – sterilitet.

Kada su, nešto kasnije, članovi organizacije „We Are Change“ zamolili Vilijama Gejtsa o da objasni svoje stavove, koji, po njima, zadiru u povrede ljudskih prava, kratko je izjavio: „Ne postoji lak način da se priča na tu temu“.

NOVI KORAK

A sada sledi još jedan korak na putu – Fondacija Bila i Melinde Gejts, na putu je da odobri pomoć od milion dolara za razvoj „nanovakcina“. Nemački Helmholc centar za istaživanje infekcija (Helmholtz Centre for Infection Research – HCI) jedan je od kandidata za dobijanje ove sume od “Grand Challenges Explorations” u okviru Gejtsove fondacije, a za razvijanje vakcina od nanočestica koje deluju u kontaktu sa ljudskim znojem.
„Fondacija Bila i Melinde Gejts možda će biti finansijer programa koji podržava globalni zdravstveni projekat“ razvija nanočestica koje će oslobađati vakcinu u kontaktu sa ljudskim znojem“ – piše u saopštenju Helmholc Centra, po sajtu www.examiner.com. Dalje se navodi: „Gejtsova fondacija će uvesti program u drugu fazu sa milion američkih dolara“ – navodi se u saopštenju koje su dali naučnici Karlos Alberto Gusman, Klaus Mihal Ler, Stefi Hansen i Ulrih Šejfer. Piše i ovo: „Ono što je novo u našem metodu jeste način na koji vakcina ulazi u telo. Nanočestice pritiskaju kožu kroz folikule dlaka, rasprskavanju se u kontaktu sa ljudskim znojem i oslobađaju vakcine – kao kod polenske senzitizacije. Ovaj metod vakcinacije otklanja bolne injekcije iglom i ima potencijal da pokrene imuni odgovor u sluzokoži”. Istraživački projekat HCI o vakcinama sa nanočesticama je među 78 projekata koje Gejts trenutno promoviše kroz “Grand Challenges Explorations“.

Zvanično, ova inicijataiva podržava istraživače širom sveta da razviju strategije za dijagnostiku i prevenciju infektivnih bolesti i unapređenje zdravlja porodice. Selekcija je napravljena od razmotrenih 2.700 predloga, a Fondacija (za sada) podržava istraživačke projekte u 18 zemalja na šest kontinenata. „Grand Challenges Explorations pruža stalnu podršku originalnim i kreativnim idejama koje mogu pomoći ovu kompanju protiv zdravstvenih problema“ – kaže Tači Jamada, predsednik Svetskog zdravstvenog programa Fondacije i dodaje: „Uvereni smo da će neke od ovih ideja dovesti do novih inovacija i na kraju do rešenja koje će spasti živote“.

No, da se vratimo na temu… Šta je (potencijalni) problem u vezi sa (nano)vakcinama? S obzirom da je vakcinacija uglavnom (ipak – još uvek…) dobrovoljna stvar, desi se da poneko i odbije da ga „bockaju“. Tako je, po nekim statistikama, jedva 200 miliona ljudi primilo vakcinu protiv svinjskog gripa, bez obzira na grandiozne planove i dobro razrađenu marketinšku kampanju farmaceutske industrije. Stoga je (možda) pravo rešenje u razvoju nanovakcina koje se aktiviraju u dodiru sa ljudskim znojem – ništa ne bocka, ne boli i, uostalom – ne morate ni znati da ste primili vakcinu – dovoljno je da se oznojite. Dovitljivo, zar ne?

OTROV NA DAR

Na sajtu kanadskog Centra za istraživanje globalizacije (Centre for Research on Globalization) autor Majk Ludvig podseća na još jedan vid dobročinstava Fondacije Bila i Melinde Gejts – poklanjanje genetski modifikovanog semena afričkim zemljama. Naime, kada zavirite u poljoprivrednu „sekciju“ sajta Fondacije prvo ćete uočiti sliku nasmejanu tamnopute majke sa bebom u naručju i tekst koji objašnjava kako „nutricionistički poboljšane žitarice“ mogu unaprediti zdravlje. Zvanično – Fondacija se bori protiv siromaštva i gladi, međutim, aktivisti za biološku bezbednost iz Južnoafričke Republike ovaj program Gejtsove fondacije nazivaju „trojanskim konjem“ koji otvara vrata privatnom agrobiznisu i genetski izmenjenom semenu, među kojima je ono kukuruza otpornog na sušu.

Program WEMA, koji bi trebalo da omogući stvaranje kukuruza otpornog na sušu – za Afriku – pokrenut je 2008, sa 47 miliona dolara koje su donirali filantropi Voren Bafet (treći na Forbsovoj listi, sa 47 milijardi dolara) i, naravno, Bil Gejts. Međutim, u letošnjem saopštenju Afričkog centra za biobezbednost (African Centre for Biosafety) navodi se da je to, zapravo, korak ka ukidanju suvereniteta Afrike i otvaranju novih tržišta za gigante poput Monsanta (svetski „prvak“ u proizvodnji i patentiranju genetski modifikovanog semena).

Oni tvrde da se postavlja pitanje prave motivacije, s obzirom da je Gejtsova fondacija, kako navode, od aprila do juna 2010. navodno potrošila 27,6 milona dolara – na kupovinu 500.000 akcija Monsanta.
Da podsetimo – genetski modifikovano seme obezbeđeno je patentima i ne može se sejati ako se se svake godine ne plate ogromne sume vlasniku patenta (Monsantu…). Postoji i ono posle kojeg – ništa drugo na toj zemlji ne možete saditi.

A o njegovom „dobrom“ učinku po zdravlje – verovatno i vrapci (bar srpski) znaju. I ovde je jedna od stavki – sterilitet i genetske mutacije. Navodno će ovaj superkukuruz biti poklonjen Africi (za sada se radi o Južnoafričkoj Republici, Ugandi, Tanzaniji, Keniji i Mozambiku), a šta će se dogoditi za koju godinu – pojma nemamo. Nije teško naslutiti… Podsetimo da su nas mame opominjale da pazimo da nam „ne ubace drogu u sok“. Dobro, ne ide to baš tako lako, ali poznato je da dileri droge, recimo, često prvi put „časte“ svoje buduće mušterije…

Piše Spomenka Milić

Inspekcija rada je saopštila da će, zbog faktičkog kršenja zabrane pušenja duvana, restoran u zgradi Sobranja (parlamenta) biti zatvoren u naredne dve nedelje.

Inspektori su u četvrtak pronašli pune pepeljare, ali, doduše, nisu pronašli nijednu osobu sa zapaljenom cigaretom u ruci, odnosno nisu uhvaćeni i protivzakoniti pušači. Od prošle godine je u Makedoniji pušenje zabranjeno na svim javnim mestima.

Kovačić otvoreno govori o nedavnom haškom sastanku i tome kako se na Srbiju gleda iz kruga moćnih. Iako se o Trilaterali, posle postavljanja novog italijanskog premijera Marija Montija, koji je na to mesto došao iz stolice predsednika Evropskog komiteta Trilaterale, i novog grčkog premijera Lukasa Papadimosa, člana Trilaterale, govori ponovo kao o opskurnoj grupi svetskih vladara, Kovačić demistifikuje sastanke Trilaterale, način rada i put da se uđe u klub odabranih.

Mario Monti
- Nisu Mario Monti i Lukas Papadimos izabrani na te funkcije zato što su članovi Trilaterale, nego zato što su pametni ljudi koji su zbog toga članovi Trilaterale. Nije to ponovo neka ujdurma i nije sve zakuvano zato da bi ponovo došli ljudi iz vlade iz senke. To je skup izuzetno pametnih i sposobnih ljudi. Tu su šefovi velikih banaka poput “Goldman Saksa”, Evropske centralne banke, MMF, BNP Paribas, korporacija, bivši predsednici, bivši premijeri, bivši ministri inostranih poslova, profesori, dekani svetskih univerziteta – kaže Jovan Kovačić.

Na prvi pogled “filmska priča” o tome da bi Srbija mogla postati članica svetske vlade, u stvari je, kaže Kovačić, pragmatična mogućnost za Srbiju da bude na mestu gde se odlučuje, član grupe od oko 300 članova u kojoj su zemlje predstavljene na osnovu broja stanovnika. Recimo, kaže, Srbija će kad postane član dobiti verovatno četiri mesta.

Lukas Papadimos
- Uvek je važno imati svog predstavnika tamo gde sede važni i pametni ljudi. Ako neko odlučuje o geopolitičkim pravcima, rešenjima i modusima regiona u kome deluješ, normalno je da želiš da budeš za tim stolom, a ne da priljubiš nos na staklo i prisluškuješ šta neko govori unutra. Nije mi poznato da neko od političara u Srbiji ne vidi interes da Srbija bude član – kaže Kovačić.

Trilaterala se sastaje retko, Evropski komitet jednom godišnje, a posle svih diskusija prave se preporuke koje se šalju članovima i vladama kao pomoć za iznalaženje izlaza iz problema. Kovačić kaže da se teško može utvrditi do koje mere se preporuke usvajaju jer “zdrava pamet i politička realnost ponekad ne idu jedno s drugim”. Kaže da nema ni tajnovitosti, mada su sastanci zatvoreni, a netransparentnosti ovaj krug duguje veliki deo odijuma koji ga prati među “običnim” ljudima.

- Nema tajnovitosti, ali otvorenije se razgovara i iznose mišljenja kad nema prisustva novinara. Ljudi prosto ne žele da se objavljuje sve što govore. Onog trenutka kad pored nekog predsednika banke postaviš novinara sa beležnicom, njegov govor se menja. Rasprave koje se vode između jednakih samo se tu mogu čuti, jer su svi sigurni da će ono što se izgovori ostati u toj sobi – kaže jedini predstavnik iz Srbije koji dve godine na Trilateralu ide kao gost.

- Prošlog vikenda je bio veoma interesantan sastanak. Diskusija je ovog puta bila fokusirana na evro i fiskalnu situaciju, arapsko proleće i dalji razvoj situacije u Siriji – priča Kovačić.

Srbija na sreću ili nesreću, kaže on, nikad nije zvanično bila na dnevnom redu Trilaterale osim kad je dobila podršku u Bukureštu. U kuloarima se, kaže Kovačić, o Srbiji priča uglavnom ono što se i javno čuje, a pitanje Kosova se tretira kao pitanje dobrosusedskih odluka.

- Ide se na to da Srbi i Albanci treba da se dogovore o tome kako da imaju zajedničke prelaze i da to funkcioniše. U krajnjem slučaju mi svi idemo ka EU i zoni slobodne trgovine. Trilaterala se tu neće mešati osim ako ne postane neki veliki problem. Ljudima je već dosta kuknjave. Uželeli su se rešenja. Kosovo ima mnogo problema koji su na početku bili zabašureni, a nezadovoljstvo što ih ne rešavaju i što se za sve svoje probleme pravdaju Srbijom sve više izbija, a videlo se i nedavno u američkom Kongresu – kaže Kovačić u razgovoru za “Blic”.

Grupa za diskusije
Trilateralna komisija je, zvanično, nevladina, nepolitička grupa za diskusije, koju je osnovao Dejvid Rokfeler sa ciljem bliže saradnje SAD, Evrope i Japana. Pravila isključuju ličnosti koje su na javnim izbornim funkcijama, u nju ulaze ličnosti iz političkog, poslovnog i univerzitetskog života. Na njenom čelu su tri predsednika (po jedan iz svakog regiona): Džozef S. Naj, pomoćnik državnog sekretara odbrane SAD, Jotaro Kobajaši, glavni savetnik kompanije „Fudži Kseroks“, Japan, a do izbora za premijera Italije predsednik Evropskog komiteta bio je Mario Monti, predsednik Bokoni univerziteta iz Milana, a njegov zamenik je Vladimir Dlouhi, međunarodni savetnik banke „Goldman Saks“. Pristalice teorije zavere smatraju da je to svetska vlada u senci.

Zašto su političke elite u Srbiji potrošile previše vremena i ideja na rešavanje kosovskog pitanja i dovele nas pred novu istorijsku raskrsnicu?

- Pa zato što igraju neku svoju političku ziher-partiju i ni najmanje ih ne interesuje koliko će to zapravo koštati građane, samo ukoliko oni uspeju u svojoj nameri da izvedu svoju fintu onako kako su zamislili. I Evropa i Kosovo, to je sama suština te njihove „lukave“ finte. Politički sinkretizam uvek skupo košta, a u našem slučaju on je nasleđen kao vreli krompir koji je Milošević, odlazeći u Hag, veselo izručio nespremnim novim vlastima Srbije.

Ipak, činjenica je da su se neke stvari promenile od Miloševićevog vremena?

- Sve što se događalo od 2000. do danas ukazuje na sušti jad političkih rešenja i odluka naše nove političke klase nekadašnjih opozicionih političara od kojih smo tokom čitavih devedesetih toliko mnogo očekivali. A sve što smo od njih dobili jeste jedna bedna decenija krajnjeg izneveravanja i kidanja svih naših nada i očekivanja. Šokiran sam da naši političari i dalje bez ikakvog vidnog srama izlaze pred građane, kao da to naše potpuno društveno srozavanje nije njihova direktna odgovornost.

…Primera radi kao jedan od vidova „aktivne vojne i političke saradnje“ naveden je sastanak generala Mihailovića sa Nemcima u selu Divci krajem 1941. godine. Na tom sastanku nemački predstavnik je tražio da general Mihailović prihvati bezuslovnu kapitulaciju svojih trupa što je on odbio. Samo ideološki i politički razlozi mogu da okarakterišu kao aktivnu političku i vojnu saradnju zahtev jednog pregovarača da mu se drugi bezuslovno preda sa svim svojim vojnicima, a drugi odbije taj zahtev. U krajnjoj liniji nemački okupator ne bi tražio od generala Mihailovića predaju da je sa njegovim snagama imao političku i vojnu saradnju kojom se održava okupacija zemlje.

Pored toga krajem 1942. godine nemački komandant za Jugoistok general Aleksandar Ler u izveštaju Berlinu pored ostalog je naveo: „Za Srbiju i dalje ostaje najvažniji zadatak savladavanje Mihailovićevog pokreta svim raspoloživim sredstvima“ Ovo takođe negira „aktivnu vojnu i političku saradnju i cilju održavanja okupacije“ jer savladavanje pokreta generala Mihailovića u tom slučaju ne bi krajem 1942. godine ostao najvažniji zadatak nemačkog okupatora.

Prema tome ovi dokumenti očito negiraju vojnu i političku saradnju generala Mihailovića sa okupatorom i njegovu nameru da održava okupaciju.

Moguće je da sud nije ni znao za ove dokaze prilikom donošenja presude, ali obzirom na prirodu sudskog procesa protiv generala Mihailovića, ovi dokazi ne bi imali uticaja kakvog bi imali pred nepristrasnim i nezavisnim sudom.

………Treći primer: presuda navodi da se optuženi Mihailović sa saradnicima sastao u selu Divci sa načelnikom štaba nemačkog vojnog zapovednika za Srbiju, oficirom Gestapoa kapetanom dr. Jozefom Matlom i još nekoliko nemačkih oficira. O ovom sastanku optuženi Mihailović je preko engleske obaveštajne službe obavestio radiogramom izbegličku vladu. Ovo je tačno ali je osuda izostavila da je na tom sastanku nemačka strana izričito tražila od generala Mihailovića bezuslovnu predaju svih njegovih jednica i da je general Mihailović to odbio. Ovo je namerno izostavljeno kako presuda ne bi zapala u protivrečnosti i iz nje isplivale očigledne neitine. Naime, da je na ovom mestu rečeno da su Nemci od genrala Mihailovića tražili bezuslovnu predaju njegovih trupa, postalo bi očigledno da su ga gledali kao neprijatelja i da sa njim nisu imali nikakav sporazum o nenapadanju. Još manje bi se verovalo tvrdnji presude da je sa generalom Nedićem dogovorio početkom septembra da vodi borbu samo sa komunistima jer u protivnom Nemci ne bi imali razloga da od njega traže bezuslovnu predaju. Zato i ove činjenice govore da je osuda generala Mihailovića doneta iz ideoloških i političkih razloga.

IZVOR: SEEBIZ, CAPITAL

Post-idejni svijet?

Sjetila sam se danas ovog članka, pa mislim da ne bi bilo loše malo čuti vaša mišljenja o nekima od stvari koje su u njemu iznesene. Neću prevoditi cijeli članak (vjerujem da ga možete pročitati), nego samo prepričati nekoliko dijelova s kojima želim započeti raspravu.

Kaže se u članku da nam više nije stalo do ideja kao nekada. Da zapravo živimo u post-idejnom svijetu – svijetu u kojem velike, ideje koje potiču na razmišljanje, ali koje ne mogu biti instantno monetizirane, imaju jako malu intrinzičnu vrijednost te ih samo rijetki generiraju i diseminiraju.

Kaže se da živimo u post-prosvjetiteljskoj eri u kojoj su racionalnost, znanost, dokaz, logički argument i debata izgubili bitku u mnogim sektorima, a možda čak i u društvu općenito, naspram praznovjerja, vjere, mišljenja i ortodoksije. I dok ljudski rod uspijeva ostvariti značajan tehnološki napredak, čini se da smo generacija koja je pokrenula epohalni sat unatrag – i vratila se unazad intelektualno – od naprednih metoda razmišljanja u stare načine vjerovanja.

Post-prosvjetiteljstvo se odnosi na stil razmišljanja koji više ne razvija tehnike racionalnog promišljanja, dok se post-ideja odnosi na to da se više uopće ne promišlja, bez obzira na stil.

Navode se neki mogući razlozi te izdvaja kao poseban i moguće glavni razlog – informacija. Dakle, u vrijeme kad znamo više no ikada, sve manje razmišljamo. Današnje doba je doba informacija. Internet ih je učinio lako dostupnima, najinformiranija smo generacija u povijesti, barem kvantitativno.

U prošlosti smo informacije skupljali ne samo da bismo znali određene stvari, već kako bismo ih pretvorili u nešto veće od običnih fakata i u nešto korisnije – u ideje koje su im davale smisao. Ideje koje su nam objašnjavale svijet i nas jedne drugima.

No, danas nam je dostupno toliko informacija da nemamo vremena sve procesuirati, sve da i želimo i većina nas to niti ne želi.
Preferiramo znati naspram promišljati jer znanje ima trenutačnu vrijednost. Ideje su nepraktične, zahtijevaju puno posla, za malu nagradu. Malo ljudi priča o idejama, većina priča o informacijama – kud ideš, što radiš, s kime si itd. – to su današnja velika pitanja.

Neki će reći da su velike ideje migrirale na tržište, ali razlika je između izuma koji donose profit i intelektualno izazovnih ideja. Ti izumi tj. ideje iza njih mogu promijeniti način našeg života, ali rijetko mijenjaju naša razmišljanja.

Članak završava s konstatacijom:

Quote:
What the future portends is more and more information — Everests of it. There won’t be anything we won’t know. But there will be no one thinking about it.

Think about that.
Pa, što vi mislite o tome?
Je li pred nama budućnost bez ideja?

Velia
The status quo sucks

Adolf Hitler je za razliku od mnogih odgovorno i hrabro služio u njemačkoj armiji tokom WW1, nikad nije završio nikakve vojne škole ali proučava vojnu literaturu, povijesnu i sl.

Odlučuje se za taktiku blizkrika. To je bila taktika i u WW1 ali je prilagođena, ponajviše poradi tehničkog napretka, taktika je isprobana na Poljskoj sa odličnim rezultatima na zaprepaštenje mnogih koji su smatrali da se Poljska može braniti mjesecima. Hitler je otvoren prijedlozima kako još poboljšat taktiku npr oklopnih snaga pa se nikako ne može reći da je on bio tvrd, nepopustljiv, nerazuman i već kako nije prikazan.

Sljedeći problem je Francuska, stanje ni rata ni mira ne može vječno trajat, Hitler jako oklijeva uvjeren u nadmoć francuske armije nad njemačkom armijom, skeptičan je u vezi ponavljanja napada iz WW1, tj napada preko Belgije i stalno odgađa napad. Tada on i manja grupa oficira predlažu novi plan koji izaziva protivljenje večine generala, napad preko Ardena na Francusku, znamo kako je završilo, tj Hitler je bio u pravu.

Sljedeća stvar bi bila evakuacija Britanaca 1940. god, prvo treba napomenut da je uspjeh evakuacije u usporedbi sa ukupnim njemačkim uspjehom upravo smiješan, stavari su se odvijale tako brzo da nije bilo lako donositi odluke. Treba napomenuti da Britanska armija nije bila baš kao francuska vojska, tj da ih nije zahvatilo potpuno rasulo, stalno su bili disciplinirani i pružali su otpor, tako da je postojao rizik da Britanci ipak pruže značajniji otpor a Njemci nisu mogli gubiti vrijeme u slamanju Francuske Treba napomenuti da je hvalisavac Gering na sebe preuzeo odgovornost uništenja flote ali njemačko zrakoplovstvo to nije bilo u stanju a uostalom ja smatram da je taj događaj apsolutno preuviličan, evakuairane snage su nevažne u usporedbi sa snagama Crvene armije ili američkim snagama koje su krenule na Normandiju.

Hitler je svjestan da je Britaniju teško osvojit zbog nedovoljne snage Njemačke mornarice pa se okreće istoku, možda samo da napomenem da mu je bila greška što je naredio da se tuču gradovi u znak osvete zbog britanskih udara na Njemačku ali sve je to neizvjesno jer je ipak Luftwaffe trpio značajne gubitke a vrijeme je bilo sve lošije a preciznost tadašnjeg bombadiranja nije bila visoka.

Hitler se okreće istoku, smatra da će napadom i pobjedom nad SSSR-om Britaniji izbit jedinog potecijalnog saveznika i prisilit je na mir. Rat protiv SSSR-a je odlično krenuo, Crvena armija trpi goleme gubitke i gubi ogromne teritorije, višestruko veće od same Njemačke. Vjerovatno opijen golemim uspjesima Hitler ne sklapa mir nego nasrće u dubinu SSSR-a što je bila kobna greška, SSSR je uspio mobilizirat značajne snage i pokrenut značajnu industrijsku proizvodnju na slobodnom teritoriju te bi svaka vojska u dubini SSSR-a bila osudjena na poraz. Hitlerove greške nisu vojne nego političke prirode, trebao je ponudit Staljinu mir tijekom ljeta ili jeseni, Staljin bi to objeručke prihvatio ili je trebao nakon bitke za Moskvu trebao povuć trupe daleko na zapad……

Hitlera se optuživalo za nepopustljivost, tj zabranu povlačenja pred crvenom armijom, da nije zauzeo takav stav tokom 1943. njemačka armija bi se slomila i počela bi panična bježanija a do kraja 1944. Crvena armija bi bila u Parizu….

Iskrcavanje u Normandiji, Hitler se opet sukobio sa genaralima, Hitler traži da se obrati pozornost na Normandiju, generali smatraju da je desant na Normandiju nemoguć, znamo kako je završilo. Da je bilo po generalima ameri i briti bi se turistički iskrcali u Normandiji

Sa druge strane Atlantika, u Gvatemali, Javna zdravstvena služba Sjedinjenih Država (PHS) namerno je sifilisom zarazila zatvorenike i mentalno obolele u drugom „eksperimentu“, koji se sprovodi u cilju zamene nedelotvornih lekova koje su koristili vojnici tokom upravo završenog rata. To zvuči suviše perverzno da bi bilo istinito. Ipak, specijalna komisija koju je pokrenuo predsednik SAD Barak Obama nedavno je potvrdila da su takvi eksperimenti zaista sprovedeni u Gvatemali. Obama je takođe uputio izvinjenje narodu te države, ali zašto je bilo potrebno toliko dugo da se to otkrije?

Šezdeset tri godine posle eksperimenata u Gvatemali, američka istoričarka Suzan Reverbi pretraživala je medicinske spise iz četrdesetih. Reverbi je ispunjavala poslednji zadatak u dvodecenijskom istraživanju gnusnih eksperimenata u Taskagiju, u kojima je praćeno stanje nekoliko stotina afroameričkih muškaraca u kasnom stadijumu sifilisa, ali nije preduzimano ništa da bi se oni izlečili, čak ni posle razvoja penicilina. Ona je proučavala spise Tomasa Perana, američkog vojnog lekara, nastale između 1936. i 1948, kada je istraživanje u Taskagiju već bilo u punom zamahu. Na taj način Reverbi je otkrila ono što je ranije bilo nepoznato u vezi sa eksperimentom u Gvatemali.

Taskagi već godinama predstavlja sinonim za kršenja etike u naučnom istraživanju, zbog čega se i nekadašnji predsednik SAD Bil Klinton izvinio preživelima nad kojima su vršeni eksperimenti. Iako je teško poverovati u to, Reverbi je otkrila da su zlostavljanja u Gvatemali bila još gnusnija. Prema njenim rečima, provela je gotovo dve decenije objašnjavajući da u Taskagiju nije bilo namerne zaraze sifilisom, iako su američki lekari koristili loše metode, ali da se sada ispostavilo da je situacija u Gvatemali bila drugačija. U toj državi američki lekari su namerno sifilisom zarazili 427 muškarca i žene, zatvorenike i mentalno obolele.

Američki tužioci u Nirnbergu nisu znali za eksperimente u Gvatemali, zbog čega ih ne možemo optužiti za licemerje, ali to slučaj ne čini lakšim. Kako su zdravstveni zvaničnici mogli da se ogluše o osnovno etičko pravilo u medicini koje glasi „Ne nanosite nikakvo zlo“? Zašto je smatrano da nije potrebno dobiti zvaničnu saglasnost od ljudi koji su bili podvrgnuti istraživanjima? Da li se takva situacija može ponoviti? Većina stručnjaka veruje da je odgovor na poslednje pitanje negativan. U stvari, istraživanje u Gvatemali i užase koji se ne mogu osporiti treba posmatrati kao ekstreman primer najvećih etičkih problema s kojima se danas suočavaju istraživači. Sada, kao što je bilo i u prošlosti, bogatije i razvijene države u stanju su da pritiskaju slabije i siromašnije zemlje.

U izveštaju iz 2010. otkriveno je da stranci čine više od tri četvrtine ispitanika u kliničkim ispitivanjima koja sprovode američke firme i istraživači. Američka administracija za hranu i lekove obišla je 45 takvih mesta, odnosno 0,7 odsto objekata. Ne postoji nikakav nagoveštaj da su pacijenti iz „trećeg sveta“ namerno podvrgnuti zarazama za potrebe istraživanja, za razliku od slučaja Gvatemale, ali to ne umanjuje ranjivost ljudi koji nemaju osnovnu lekarsku negu ili onih koji se suočavaju sa epidemijama. Tokom velike epidemije u Nigeriji 1996. farmaceutska kompanija Fajzer snabdela je doktore antibiotikom „trovanom“, čije efekte je ta firma želela da uporedi sa dejstvom najdelotvornijeg leka za meningitis, „ceftriaksona“. Takva procedura je bila u skladu sa konsenzusom u vezi sa istraživanjima, ali slučaj „trovana“ izazvao je niz kontroverzi, iz dva razloga. Prvo, čak i da je istraživanje pokazalo da je navedeni lek delotvoran, nije bilo predviđeno da se „trovan“ prodaje u Africi, već na tržištu SAD i evropskih država. Drugo, medicinski timovi, koji nisu imali dovoljno opreme, borili su se sa epidemijama malih boginja i kolere.

Žan Erve Bradol, tadašnji predsednik organizacije Lekari bez granica i vođa medicinskih timova u Africi rekao je da nije bilo vreme za testiranje leka, jer su zaposleni u bolnicima bili u panici zbog velikog broja ljudi na granici života i smrti. „Medicinski tim je bio šokiran kada je Fajzer nastavio takozvani naučni rad u takvom paklu“, kazao je Bradol. Sada se vodi polemika u nekoliko indijskih država, izazvana istraživanjem koje se temelji na vakcinisanju devojaka protiv raka grlića materice.

AUTOR: DONA DIKINSON
Autorka je počasna profesorka medicinske etike i humanističkih nauka na Londonskom univerzitetu

1) PREUSMERAVANJE PAŽNJE
Pažnju javnosti preusmeravati sa važnih problema na nevažne. Prezaposliti javnost poplavom nebitnih informacija, da ljudi ne bi razmišljali i stekli osnovna saznanja u razumevanju sveta.

2) STVARANJE PROBLEMA
Ta metoda se naziva i „problem-reagovanje-rešenje“. Treba stvoriti problem, da bi deo javnosti reagovao na njega. Na primer: izazvati i prenositi nasilje sa namerom, da javnost lakše prihvati ograničavanje slobode, ekonomsku krizu, ili da bi se opravdalo rušenje socijalne države.

3) POSTUPNOST PROMENA

Da bi javnost pristala na neku neprihvatljivu meru, uvoditi je postepeno, „na kašičicu“, mesecima i godinama. Promene, koje bi mogle da izazovu otpor, ako bi bile izvedene naglo i u kratkom vremenskom roku, biće sprovedene politikom malih koraka. Svet se tako vremenom menja, a da to ne budi svest o promenama.

4) ODLAGANJE

Još jedan način za pripremanje javnosti na nepopularne promene je, da ih se najavljuje mnogoranije, unapred. Ljudi tako ne osete odjednom svu težinu promena, jer se prethodno privikavaju na samu ideje o promeni. Sem toga i „zajednička nada u bolju budućnost“ olakšava njihov prihvat.

5) UPOTREBA DEČIJEG JEZIKA

Kada se odraslima obraća kao kad se govori deci, postižemo dva korisna učinka: javnost potiskuje svoju kritičku svest i poruka ima snažnije dejstvo na ljude. Taj sugestivni mehanizam u velikoj meri se koristi i prilikom reklamiranja.

6) BUĐENJE EMOCIJA

Zloupotreba emocija je klasična tehnika, koja se koristi u izazivanju kratkog spoja, prilikom razumnog prosuđivanja. Kritičku svest zamenjuju emotivni impulsi (bes, strah, itd.) Upotreba emotivnog registra omogućava pristup nesvesnom, pa je kasnije moguće na tom nivou sprovesti ideje, želje, brige, bojazni ili prinudu, ili pak izazvati određena ponašanja.

7) NEZNANJE

Siromašnijim slojevima treba onemogućiti pristup mehanizmima razumevanje manipulacije njihovim pristankom. Kvalitet obrazovanja nižih društvenih slojeva treba da bude što slabiji ili ispod proseka, da bi ponor između obrazovanja viših i nižih slojeva ostao nepremostiv.

8) VELIČANJE GLUPOSTI

Javnost treba podsticati u prihvatanju prosečnosti. Potrebno je ubediti ljude da je (in, u modi), poželjno biti glup, vulgaran i neuk. Istovremeno treba izazivati otpor prema kulturi i nauci.

9) STVARANJE OSEĆAJA KRIVICE

Treba ubediti svakog pojedinca da je samo i isključivo on odgovoran za sopstvenu nesreću, usled oskudnog znanja, ograničenih sposobnosti, ili nedovoljnog truda. Tako nesiguran i potcenjen pojedinac, opterećen osećajem krivice, odustaće od traženja pravih.

Kasnih 30-ih postaje svjestan njemačke opasnosti ali i dalje se pribojava i Britanije i Francuske. Sklapa sporazum s Njemačkom u nadi da će odgodit napad ili ga čak posve spriječit. Nakon pada Francuske hvata ga panika svatajući da Crvena armija nema nema šanse u srazu sa Njemačkom. Donosi pomalo suludi plan o preventivnom napadu na Njemačku ali nakon napada na Jugoslaviju sve  arrmie opušta u uvjerenju da će napad na SSSR krenut 1942. godine i da će donekle uspjet posložit crvenu armiju do tad.

Samo hazarder Hitler ga je prevario, Staljin je sasvim ispravno rezonirao da je za napad kasno ali Hitler se odlučio kockati i umalo pogodi. Nakon vijesti o napadu Staljin doživljava živčani slom i zatvara se u sobu, uopće ne jede, kad ga napokon Molotov, Berija i ostali posječuju on ih je samo upitao jesu ga došli uhitit, sudit i streljat što dosta govori o Staljinovoj ličnosti, bio je strog i nemilosrdan ali isto je očekivao i sam za sebe Dotični su ipak odlučili da ga ne streljalju, te se Staljin brzo pribrao, neprestano je u u vezi sa generalima, stalno planira i organizira vojnu proizvodnju što dalje u unutrašnjosti zemlje. Smnjenjuje mnoge oficire ali mnoge i unapređuje i to jedino po učinku na fronti, tako je smijenuo i caricinsku skupinu.

Tvrd je i nepopustljiv, slično kao i Hitler i slično kao i Hitler ne dozvoljava povlačenje, da je dozvolio povlačenje crvena armija bi se posve raspala. Kritičari često ističu primjer Kijeva, tj zabranu povlačenja iz Kijeva kao grešku. Kao prvo i osnovno koji bi to vodja države dozvolio da se milijunski velegrad preda bez ispaljenog metka, napadači na Kijev su doživjeli značajne gubitke, te su morali poslat pojačanja koja su bila namnjenjena za prodor prema Moskvi i možda je tko Moskva spašena.

Nakon što su u kasnu jesen nacisti/fašisti praktično ušli u Moskvu Staljin ne bježi kao njegova vlada, stoji u svom uredu, kordinira akcije i sl…

Nakon uspjeha kod Moskve list Pravda je objavio slike svih visokih časnika uključenih u obranu Moskve, toliko da Staljin nije dozvoljavao da ga itko zasjeni Staljin uglavnom nije donosio neposredne vojne odluke ali se potpisao na ama baš svaku značajniju zapovijed pošto je bio ministar obrane. Strani državnici i generali su bili zaprepašteni što u svakom trenutku zna di mu je koja divizija, da zna koliko koja tvornica proizvodi tenkova ili pušaka, njegovom kordinacijom sa vojskom, di će poslat koju diviziju i sl…

28.06.1914., Sarajevo. U 10 prijepodne Nedjeljko Čabrinović baca bombu na automobil u kojem se vozi prijestolonasljednik Franjo Ferdinand sa svojom ženom Sofijom. Bomba je kliznula sa stražnjeg sjedišta automobila i eksplodirala iza drugog vozila. Progutavši otrov koji se dijelom prosuo, Čabrinović se baca u rijeku Miljacku odakle su ga izvukli policajci i odvukli u policijsku stanicu. Nakon tri četvrt sata, nadvojvodin auto se zbog pogrešnih direktiva zaustavio preko puta Latinske ćuprije gdje se zatekao Gavrilo Princip koji je ispalio nekoliko hitaca prema autu. Nadvojvoda i njegova žena su uskoro izdahnuli od posljedica ranjavanja. Ostaje nejasno kako to da se nije poradilo na sigurnosti nadvojvode nakon Čabrinovićevog pokušaja atentata.

Franjo Ferdinand je bio omražen među Mađarima jer je nastojao slomiti dualizam u monarhiji. Njegova okolina je podržava veze s političarima u zapostavljenim narodima Ugarske radi slamanja mađarske moći, pa je otuda ispalo da je prijestolonasljednik „prijatelj Slavena“. Ipak je nejasno koliko se zalagao za trijalizam čemu su se nadali i u Hrvatskoj, a koliko je težio ponovnoj uspostavi apsolutne moći Habsburgovaca.

Po razgovoru Dragutina Dimitrijevića Apisa sa svojim prijateljem Popovićem, Apis priznaje da je znao za namjere atentatora i čak odobrio njihov čin jer je vjerovao da su vojni manevri u Bosni, a kojima je austrougarski prijestolonasljednik krenuo nazočiti, bili upereni protiv Srbije. Nije vjerovao u sam uspjeh atentata, kao ni u to da će se atentat iskoristiti kao povod za napad na Srbiju (smatrao je da je Srbija preslaba da se suprostavi Austro-Ugarskoj jer je tek izašla iz balkanskih ratova i i trupe su joj bile vezane na novoosvojenim područjima), već se nadao stvaranju gužve kao opomenu da je opasno napasti Srbiju. Apis se vjerojatno nadao i da će atentat iskoristiti u sukobu protiv Nikole Pašića koji bi se morao ispričavati Austro-Ugarskoj a time bi izgubio popularnost pred narodom. Navodno se na kraju Apis predomislio i htio je zaustaviti atentatore ali bezuspješno.

S druge strane, Pašić je saznao za pokušaj atentata, pa je Joca Jovanovič, srpski predstavnik u Beču pokušao upozoriti austrijskog ministra financija Bilinskog, u čiji djelokrug rada je spadala i Bosna, o opasnosti dolaska Franje Ferdinanda u Bosnu, ali Bilinski nije htio prekoračiti svoje ovlasti jer je smatrao da se prijestolonasljednikov put u Bosnu tiče vojnih vlasti.

Ako je Apisova organizacija i organizirala atentat, ona to nije radila pod potkroviteljstvom srpskih vlasti s kojima je bila u latentnom sukobu.

U okolinu Topole naselio se izuzetno veliki broj Albanaca, i to najviše iz plemena Keljmendi (kako smo ih odna nazivali Klimenti). Od njih potiče i loza Karađorđevića.

To je najbolje opisao dr Jovan Tomić, profesor Beogradskog univerziteta i, što nije od sporedne važnosti, lični i veliki prijatelj Petra Prvog Karađorđevića. Stavio je pred svoje studente da to uče, a mi sada krijemo. Dimitrije Tucović takođe piše o tome (Srbija i Albanija, 1914) i takođe se poziva na dr Tomića, a u naučnom svetu to nije nepoznato, čak sada objavljuju i neki udžbenici. Nedavno je i Ibrahim Rugova priznao da je iz istog plemena sa Karađorđem. Može to biti i iz zlih namera, ali je pitanje – otkuda se baš toga setio.

“Karađorđevići”, NIN br. 2639)