Kad je papa podigao ruku i blagoslovio zaposednute, bili su odbačeni tri metra unazad, napisao je otac Amort
Otac Amort u novoj knjizi “Poslednji egzorcista – moja borba protiv satane” opisuje kako je sa dve pomoćnice doveo “zaposednute” Italijane na jednu od papinih nedeljnih audijencija na Trgu Svetog Petra u maju 2009. godine.

Sveštenik dalje tvrdi da je puko prisustvo pape Benedikta izlečilo dvojicu muškaraca, identifikovanih kao Marko i Đovani.

Otac Amort je naveo da su njegove pomoćnice dovele Italijane na Trg dok je Benedikt XVI prolazio u svom “papamobilu” pored gomile vernika.

Pomoćnice su uspele da smeste zaposednute Italijane na mesto obično rezervisano za invalide. Kako im je papa prišao, muškarci su počeli da se čudno ponašaju. Počeli su da se tresu i škrgutali su zubima, napisao je otac Amort.
Kada je jedna od pomoćnica rekla Đovaniju da se obuzda, on joj je odgovorio: “Ja nisam Đovani”, glasom koji nije bio njegov, tvrdi ovaj egzorcista iz rimske biskupije.

Čim je papa izašao iz svog vozila, Italijani su pali na pod.

“Udarali su rukama po tlu. Švajcarski čuvari su ih gledali, ali nisu ništa učinili. Đovani i Marko počeli su da jauču u isto vreme, ležali su na tlu, zavijajući. Oni su se tresli, penili, postajali sve besniji. Papa ih je posmatrao sa daljine. Podigao je ruku i blagoslovio svo četvoro (Italijane i pomoćnice oca Amorta). Na zaposednute je ovo delovalo kao mahniti grč, veliki udarac u čitavo njihovo telo, do toga da su bili odbačeni tri metra unazad. Onda su prestali da zavijaju, ali su nekontrolisano počeli da plaču”, napisao je sveštenik.

Otac Amort, koji tvrdi da je izveo hiljade egzorcizama, zaključuje da nije tajna da papina dela i reči mogu da razbesne satanu.
“Samo prisustvo pape može ublažiti stanje ili na neki način pomoći posednutima u njihovoj borbi protiv onih koji su ih zaposeli”, istakao je on.

Portparol Vatikana Federiko Lombardi osporio je navode sveštenika, ukazujući da papa nije bio svestan njihovog stanja i da nije imao nameru da izvede egzorcizam.

“Đavo proučava svakoga od nas, kao i naše težnje ka dobru i zlu”, poručio je otac Amort u svojoj knjizi, u kojoj takođe stoji: “Nisam ja taj koji se plaši đavola, on je taj koji se plaši mene”.

Joga i Hari Poter
Otac Amort je kontroverzna ličnost, čiji su pogledi nekoliko puta unazad osramotili Vatikan. U novembru je rekao da je joga zlo, “jer vodi ka obožavanju istočnjačkih religija zasnovanih na lažnom verovanju u reinkarnaciju”.
Takođe je osporio i knjige o Hariju Poteru, navodeći da one deluju bezazleno, ali da u stvari podstiču decu da veruju u crnu magiju i čarobnjaštvo.

Do sada ženama u Saudijskoj Arabiji nije bilo dozvoljeno da prisustvuju mečevima u skladu sa strogom politikom zabrane mešanja polova, ali će nov stadion imati “porodične lože” sa privatnim kabinama i terasama za žene”, naveo je list.

Ovaj potez su mnogi pozdravili, ali aktivisti za ženska prava i dalje traže veće reforme i promene u ovoj ultrakonzervativnoj zemlji gde je ženama tek prošle godine dozvoljeno da učestvuju na lokalnim izborima i gde one još uvek ne mogu da voze.

“Mislimo da smo svedoci izvesnog otvaranja zemlje, ali želimo još veće promene i da se ženama omogući učešće u javnom životu. Druženje sa prijateljima u javnosti je teško, jer uvek ima onih koji vas gledaju. To nije dobro”, rekla je Noha, studentkinja u Rijadu.

Medjunarodne i lokalne grupe za zaštitu ljudskih prava u regionu su tražile od Saudijske Arabije da da veća prava ženama u zemlji, ali vlada, uprkos nagoveštajima promena, tek je nedavno počela da govori o pitanju žena.

„Žele da ostanu u papinom domu, ili zna nesto sto mi ne znamo…“, rekao je Benedikt, u društvu dvoje dece.

Tradicionalno puštanje golubica, za koje je papa poručio da treba da posluži kao „znak mira gradu Rimu i celom svetu“ održava se svake godine na kraju „meseca mira“ koji organizuje grupa Katolička akcija. Ova grupa, koja pokušava da ojača uticaj katoličanstva u društvu, organizuje „karavan mira“ ulicama Rima, koji se završava na Trgu Svetog Petra u Vatikanu. Puštanje golubica dolazi na kraju papine molitve upućene okupljenim vernicima na Trgu.

Ako analiziramo ovaj proces, razumjeti ćemo grešku koju čine redovnici: oni se zavjetuju na celibat, na zadržavanje svoje sperme, ali budući ne znaju za učenje o transmutaciji, dožive užasnu degeneraciju jer postanu ispunjeni vrlo zloćudnim poisonioonoskiran vibracijama. Kada sjeme ne doživi potrebnu transmutaciju, ono vrlo snažno degenerira, stvarajući odvratan organ kundartiguador.

Ovdje smo suočeni sa pitanjem od najveće važnosti: ako čovjek ne koristi sjeme za stvaranje potomstva, niti ga trasmutira, nego samo prakticira apstinenciju, živi u celibatu i ništa više, tada će njegovo sjeme degenerirati. Ovo što sam ovdje rekao odnosi se također i na žene; kod žena će degenerirati izlučevine ženskih spolnih organa.

Degeneracijom spolnih izlučevina stvaraju se određene zloćudne vibracije, poznate u ezoterijskoj nauci kao poisonioonoskiran vibracije.

Otrovana štetnim poisonioonoskiran vibracijama, osoba u celibatu doživljava užasavajuću katastrofu na biološkom, fiziološkom i psihološkom polju. Neke osobe se jako udebljaju nakupljajući salo, dok kod drugih ove vibracije imaju drugačiji učinak pa one postanu vrlo mršave, poput skeleta, prekrivene prištevima, sa pjegama na koži itd. Na psihološkom planu, degenerirano sjeme uzrokuje promjene u karakteru: s jedne strane, osoba postaje ekstremno fanatična, s druge strane, postaje iznimno cinična.

Osmotrimo ljude srednjeg vijeka, velike inkvizitore: apstinente u celibatu, gojazne ljude prekrivene salom, i one druge, ružne, mršave aveti sa kožom punom pjega. Nakon što bi spalili žrtvu na lomači, ili je izmrcvarili, mogli bismo primijetiti njihov cinizam, njihove oči koje sjaje fanatizmom.

U takvim ljudima naći ćemo, s jedne strane, krajnju fanatičnost, a s druge strane, ogromnu ciničnost. Nakon što bi spalili nedužnu žrtvu, slegli bi ramenima i opravdavali se na brutalno ciničan način.

Devolucija sjemena, odnosno spolnih izlučevina, je zaista nešto vrlo tragično i nikako se ne preporuča. Sve u prirodi ima svoj tok i sjeme treba slijediti svoj tok za životinjsko razmnožavanje ili se transmutacijom treba pretvoriti u energiju.

Ljudi koji ne transmutiraju svetu spermu i dopuštaju da ona degenerira kroz apsurdnu praksu celibata ili seksualnog uzdržavanja, neizbježno postaju ispunjeni tim užasno zloćudnim poisonioonoskiran vibracijama koje, nakon duljeg vremena, aktiviraju odvratan organ kundartiguador, „Sotonin rep“.

Rezultat takve apsurdne apstinencije je uvijek nesreća. Svijest tih ljudi je uspavana. Kada bi ona bila budna, ti ljudi bi se mogli sami uvjeriti, iskusiti, silnu aktivnost zloćudnih poisonioonoskiran vibracija u njihovim lunarnim tijelima i mogli bi vidjeti, sa neopisivom stravom, užasavajući razvoj organa kundartiguador u svojim nižim, životinjskim razinama.

Ljudi koji su čisti ali zavedeni, ne žele razumjeti da tko god se želi uzdići, prethodno se treba spustiti.

U paklenim svjetovima žive mnogi zavedeni askete, apstinenti koji su se odrekli seksa ali prije toga nisu kreirali svoja solarna tijela u devetoj sferi: ljudi koji nisu dostigli svoje drugo rođenje, rođenje o kojem je Isus govorio Nikodemu.

Put koji vodi u bezdan pakla popločen je dobrim namjerama. Pakao je prepun čestitih ali zavedenih ljudi.

U ovom tužnom svijetu u kojem živimo postoje mnogi uspavani pseudo-ezoterici i pseudo-okultisti koji sanjaju da su se probudili, ne shvaćajući da ih san njihove svijesti i dalje drži u svojim raljama.

Ti jadni ljudi misle da su prosvijetljeni i odbacuju seks, a da prije toga nisu radili u devetoj sferi, niti su dostigli drugo rođenje i kreirali solarna tijela.

Mističan ponos je karakterističan za ljude slične farizejima, za one koji misle da su posvećenici, sveti i mudri, koji nisu naprije stvorili solarna tijela, niti su ikada radili u devetoj sferi, već su se odrekli seksa i razvili organ kundartiguador.

Te naivno zavedene ljude vrlo je teško uvjeriti da su u krivu; oni se osjećaju kao da su već sve prevazišli, misle da su bogovi, a zapravo još nisu stavili stopalo ni na prvu prečku „Svetih ljestava“…

Papa je rekao da ćutanje čini ljude boljim slušaocima i boljima u komunikaciji, jer imaju više vremena da razmisle o onome što govore. Rimokatolički poglavar je dodao da u svetu preplavljenom društvenim internet mrežama i 24-časovnim vestima, dragoceno vreme za razmišljanje daje rečima veću vrednost.

Papa je prethodnih godina koristio svoju godišnju poruku o društvenoj komunikaciji da bi komentarisao društvene medije, pozivao sveštenike da pišu blogove i katolike koji deluju na društvenim internet mrežama, poput Fejsbuka ili Tvitera, da se ponašaju s poštovanjem. Ove godine, kako ocenjuje agencija AP, njegova pažnja preusmerena je na „isključivanje iz sveta prepunjenog informacijama“ i okretanje refleksiji.

U Sjedinjenim Američkim Državama, među sveštenstvom najviše zarađuju rabini i to i oni iz reformisanog dela judaizma, koliko i oni konzervativni. Njihova godišnja plata se kreće oko 140 hiljada dolara, odnosno oko 110.000 evra.

Plata protestantskih sveštenika poređenja radi iznosi svega 32.000 evra godišnje. Muslimanski imami zarađuju čak i manje – od 19.000 do 24.000 evra.

Zato su početkom ’90-tih godina prošlog veka rabinske škole širom sveta bukvalno bile preplavljene đacima.

Naravno, nije svakom od njih motiv bio dobar prihod.

Međutim, brojke nisu uvek sasvim jasne. Na primer, istraživanje sprovedeno 2011. godine pokazalo je da je prosečna plata rabina 80.000 dolara, odnosno 63 hiljade evra.

U tom izveštaju se ističe da visina prihoda zavisi od godina iskustva, kao i mesta službovanja.

Među hrišćanima ima onih koji zarađuju i do 400 hiljada dolara, odnosno 216 hiljada evra.

Od njih su najmanje plaćeni katolički sveštenici među kojima neki primaju svega 21.000 evra.

Među najjasnija sećanja koja su mi ostala sa Svete gore spadaju mirisi. Atoski manastiri imaju poseban, težak i raskošan miris, kojeg čini raznolika i promenjiva mirisna mešavina: od tamjana, iz kuhinje – i zahoda. Ovi mirisi nemaju po sebi ništa posebno, ali je njihov spoj, njihova blizina ono što iznenađuje nenaviknuti gradski nos. Najjači je, zapravo, miris nužnika. To su jednostavne “kućice“ podignute iznad kakve uvale, sa kesonom od drveta, na kojem postoji rupa, i njihovo mesto se lako pogađa po mirisu, koji se svuda širi, ponekad sve do crkve. Na tim mestima izuzetno produvava, i to pričinjava muku da se stigne do cilja iznad ovog pretećeg, zlobnim vazdušnim kovitlacem napunjenog udubljenja “ vazdušnim kovitlacem koji odjednom odnese uvis papir koji bezuspešno pokušava da se zaustavi. Privučeni ovim darom što pada s neba, galebovi prave direktno ispod zahoda zaglušujuću buku. Jednostavna daska odvaja posebne kabine, ali ne i zvukove. Analni stid je ovde nepoznat. Muzika tela očigledno ne smeta nikome, čini se pre da svakog oduševljava.

Nakon ovog mirisa dolazi onaj iz kuhinje. Na Atosu se mnogo prže krompiri, patlidžani, krastavci, paradajzi, i ovi mirisi ispunjavaju hodnike ksenona. Što se bliže neko približava kuhinji, to jasnije nadvladuje sve druge fina i privlacna aroma mastike, koja se gostima neprekidno nudi.

Za vreme liturgijskih obreda, monasi uvek upotrebljavaju tamjan. Ima ga svake vrste – u prahu, u zrnastom obliku, ali većinom u obliku smole koja otače sa određenih vrsta drveća: pistacije, smrdljike i izmirne. Smola sa ove poslednje, koja se i najčešće upotrebljava, zove se mosholivano. U Grčkoj se može takođe naći (ali na Svetoj gori sam ga retko video) tamjan uvezen iz Indije ili Arabije ‘od rastegljive smole, šafrana, sandalovine. Sa mirisom tamjana, meša se miris iz uljanih kandila. Ona gore dan i noć ispred ikonostasa i pred određenim ikonama, uz pomoć fitilja koji obično pliva u jeftinom ulju od sezamovog i konopljevog semena. Samo Hristos i Bogorodica imaju pravo na kandila sa maslinovim uljem. Svi ovi aromatični, opojni mirisi neprestano prodiru u zidove i kamenje crkve i nakon izvesnog vremena uzrokuju jednu vrstu vrtoglavice, jedan lak zanos koji po sebi nije škodljiv.

Sećam se takođe određenih zvukova sa Svete gore. Najkarakterističniji je simandro (klepalo). Ovaj instrument je zapravo grubo izrezana četvoroivična drvena ploča (neka simandra su masivna, neka izdubljena) po kojoj se ritmički udara nekom vrstom čekića da bi se najavio početak službe. Upotreba simandra je jako stara i zadržala se do današnjeg dana, njega zvono nikada nije zamenilo. Neka od ovih teških i masivnih simandara se kače u porti crkve. Ona daju tup, prigušen zvuk, koji – reflektujući se kroz zidove – može da se čuje u celom manastiru, i u stanju je čak da spavača probudi usred noći.

Svakodnevni zvukovi na Atosu nisu zapravo ništa posebno, pa ipak to nisu obični zvukovi zapadnjačkog manastira ili nekog sela. Ovde nedostaju glasovi životinja ženskog pola. Sva vika koja se čuje, potiče od bića muškog pola: magarčevo njakanje, njištanje mazge i ljudski glasovi, sve su to muški zvuci. Ovi glasovi i tonovi vladaju čitavim prepodnevom, a uoči popodneva umiruju se. Monasi se povlače u svoje ćelije na popodnevni počinak, svetovna radna snaga se ispruža u hladovini. Jedino dizel-motor čamca narušava ponekad svojim dvotaktom mir mora. Ništa i niko se ne miče sve do večernjeg, koje označava simandro.

Sećam se jednog posebnog doživljaja što se odigrao u ovim nesnosno vrućim satima, u manastiru Iviron. Došao sam iz Kareje, odakle sam krenuo oko podneva i oko pola tri, kada sam stigao u manastir, svi su već bili na počinku. Prazno dvorište je blještalo na suncu, ništa živo se nije micalo. Ispužio sam se na kamenoj ploči u hladu trema, u čijoj svežini i monasi rado sede. Utom ugledah crnu senku na drugom kraju dvorišta koja mi daje znak da dolazi ka meni. To je bio monah, postariji i dostojanstvenog nastupa. Izgledalo je da je bio iznenađen što je me je ugledao samog. “Ukoliko niste umorni“, reče, “mogli bismo zajedno da obiđemo manastir do kraja popodnevnog odmora. Možemo krenuti od pirga“. Iako sam bio prilično umoran, prihvatio sam ponudu kako ga ne bih uvredio, te krenuh za njim u pravcu dvorišta. Ispred pirga, zastao je i propustio me da prođem prvi. Nakon blještavog svetla na otvorenom, unutra nisam mogao da vidim ni korak ispred. Pipajući našao sam izuzetno strme, zavojite stepenice. Počeo sam da se penjem, pazeći da se ne spotaknem o stepenike. Monah me je sledio. Ali zašto je tako dahtao? Uskoro je stigao odgovor. Nisam bio odmakao ni tri stepenika, kada se on doslovno bacio na mene, pokušavajući da me poljubi. Došlo je do neme borbe u tami, sa stisnutim usnama, bez ijedne reči. Konačno sam se otrgnuo, pojurio nagore i sklonio se na poluotvoreni balkon kule. Pratio me je, došao do mene i počeo, glasom turističkog vodiča, da mi priča o istoriji i lepoti manastira. Jesam li ja to samo sanjao? Bio je uzdisao još i pri pomisli da me pribije na stepenicama u pirgu, a sada govori ozbiljnim glasom o jednoj čudotvornoj ikoni koja je navodno više puta napuštala manastir, da bi se posle potpuno sama pojavljivala na porti manastira! Jednom rukom mi je pokazivao to mesto, drugom je hteo iznova da me obavije. Pošto sam ustuknuo, nije više insistirao na svojoj želji. Na povratku, insistirao sam da se spušta niz stepenice ispred mene. Oklevao je, ali je na to ipak, rezignirano, pristao. Na izlasku iz kule stavio je ruku na srce i ceremonijalno se poklonio.

***

U toku moje tri posete Atosu, slučajevi ove vrste ponavljali su se više puta. Nisu se svi završavali ovako jednostavno. Ali sa rastućim iskustvom učio sam da budem doduše ne nepoverljiv, ali obazriviji. Kada sam na osnovu raznih znakova, koji su retko varali, slutio nastupajući napad, pokušavao sam disketno da umaknem. Jedan jedini put sopstveni instinkt me je isuviše kasno upozorio. Moram reći da je monah koji je bio u pitanju, odavno bio prevalio šezdesetu. Osim toga, nosio je dugu, belu bradu kao u patrijarha, koja ga je još činila nekako sličnim Karlu Marksu. Nije mi uopšte padalo na pamet, dok sam razgovarao sa njim u njegovoj keliji, da pretpostavim namere koje su mu sigurno prolazile kroz glavu. Te godine sam počeo da slikam akvarele i radi toga sam nosio slikarski pribor sa sobom. Kako je ovaj monah bio ikonopisac, na dan mog odlaska zamolio me da mu pokažem svoje radove. Pričali smo već podugo, kada je njegovo disanje iznenada postalo ubrzano, a lice mu se ukočilo. Mislio sam da mu nije dobro i ustao da pozovem nekoga za pomoć. Pritom sam mu uhvatio pogled. Želja je na ovom licu nalik patrijarhu doslovno izmenila svaki izraz, naprćio je usne i pokazao tako tragičnu masku, da sam ostao kao ukočen. Sručio se na mene i ljubio me tako žustro u usta, da sam sav pribor bacio. Branio sam se gotovo svom svojom snagom, ne želeći, naravno, da ga povredim. Konačno, uspeo sam da se oslobodim njegovog lepljivog zagrljaja, pokupio svoje četkice i rasute listove po sobi i izašao napolje, bez osvrtanja. Pošto sam zatvorio vrata, čuo sam prigušene zvukove: “Karl Marks“ je plakao kao dete!

***

Već je toliko toga neukusnog o homoseksualnosti svetogorskih monaha napisano, da nemam niti volje, niti osećam potrebu da se na ovoj temi duže zadržavam. Danas mi se ti događaji, čija sam žrtva bio, čine, a činili su mi se čak i tada, pre burleskni nego šokantni. Neke sam čak sa saosećanjem zadržao u pamćenju, tako jako sam osećao kod nekih monaha teskobu i unutrašnju borbu. I ako o ovim događajima uopšte govorim, to je stoga što su prilikom svakog boravka na Svetoj gori, bili deo mog iskustva. Ovim slučajevima, uzgred, imam da zahvalim, nakon što se situacija razjasnila, što sam uopšte mogao sa pojedinim monasima da o ovoj temi vodim otvorene razgovore, na primer sa arhondarom (hôtelier) jednog manastira u kojem sam uvek odsedao za vreme svog boravka na Svetoj gori, i koji je jednom usred noći pokušao da provali vrata moje sobe. Jasno sam mu dao do znanja da nema čemu da se nada, i stvar je bila na taj način sređena. Sledećeg jutra je izgledao toliko postiđen, da sam mu, kako bi ga obodrio, obećao da o tome niko neće ništa saznati. Od tog dana bili smo dobri prijatelji. Kada sam se posle kraćeg vremena vratio u manastir, video sam da se utešio: izabrao je za partnera jednog izazovnog iskušenika koji mu je pomagao pri svakodnevnim obavezama. Nikad mi nije otvoreno priznao svoj liaison, ali jednog dana, kada sam sedeo u kuhinji i jeo, klimnuo mi je bradom u pravcu efeba, koji je prao sudove, i namignuo mi tako da sam odmah sve razumeo. Kad sam, međutim, nakon godinu dana ponovo svratio u taj manastir, atmosfera je bila potpuno izmenjena. Bio je početak oktobra i shvatio sam da je berba grožda bila fatalna za njegovu ljubav. Taj iskušenik se zaljubio u jednog mladog monaha koji je došao u berbu i nije hteo više ništa da ima sa “starim“, kako je zvao arhondara. Ovaj je, pak, odavao tužan pogled. Nije više jeo, nije spavao i provodio je vreme pijući rakiju. Mora da su se među njima odigrale neprijatne scene, jer nakon kraćeg vremena iskušenik je dobio dozvolu da napusti manastir i ode u drugi. Uzgred, iskušenika sam video ponovo kada sam posetio taj manastir. Ali u mom prisustvu se stideo i očigledno me izbegavao. Tada mi je bilo jasno koliko sam bio slep, za vreme prvog putovanja, za skrovite drame, za strast koja se u tami kelija odvijala. Takve drame, međutim, nisu proživljavali svi parovi, jer neki podsećaju po svojoj običnosti na dugovečne, stabilne heteroseksualne bračne parove.

Jedan od monaha sa kojim sam jednog dana otvoreno o ovim problemima razgovarao bio je kultivisan čovek, bibliotekar u jednom od najznačajnijih atoskih manastira. Studirao je filozofiju u Francuskoj pre nego što se vratio u Grčku i tek u kasnim godinama došao je na Svetu goru. Nije izgledao uopšte iznenađen kada sam mu prepričao svoje doživljaje. “Postoji homoseksualnost na Svetoj gori“, smireno mi je govorio. “Ne pomaže ništa ako se oci pred tim zatvaraju. Ali bilo bi isto tako pogrešno da joj se pripisuje velika važnost. Ona se tiče manjine i od svih grehova monaha, po mom mišljenju, nije najgora. To je greh tela koji krši zavet devičanstva, ali koji isto tako može biti i izvor ljubavi. Najopasnija iskušenja koja vrebaju monahe jesu gordost i sumnja, jer ona razjedaju i uništavaju dušu. A duša je ta koju mi treba na ovom mestu da ponovo pronađemo i spasemo“.

Putopis “Grčko leto“ (“L’été grec“) (prvo izd. 1975. god.) francuskog književnika Jacquesa Lacarrierea (Žak Lakarjer) (1925 – ) jeste jedno od njegovih najpoznatijih dela, prevodeno na više jezika; u samoj Grčkoj je doživelo više izdanja (Lacarriere u Grčkoj uživa veliko poštovanje kao filhelen i kao poznavalac grčke književne tradicije. Često se oglašava i u atinskoj štampi, npr. u Kathimerini-u). Inspirisan putovanjima u Grčku u periodu od 1947. do 1966. god., Lacarriere u ovom putopisu ne beleži samo puka sećanja, ona su pre povod za sofisticirani uvod u panhelensku istoriju, muziku, ples, religiju, mitologiju, geografiju, književnost, u kom ima podjednako mesta za poetičnost i erudiciju, faktografiju i lični doživljaj.

Preveo i priredio: Nicodemus

Roditeljima Adolfa Hitlera oduzeto i četvrto dijete svega 17 sati nakon poroda
Naime, Kuehberger je navodno u siječnju 1894. spasio tada četverogodišnjeg Hitlera koji je pao u zaleđenu rijeku. Iako sam Hitler nikada nije potvrdio da se tako nešto dogodilo, novinski članak iz 19. stoljeća opisuje ovaj događaj.

Nadalje, osim novinskog članka, o Hitlerovom utapanju govori i knjiga Annae Elisabeth Rosmus pod imenom Napuštajući Passau, odnosno mjesto u kojem je Hitler odrastao. Autorica u knjizi opisuje kako su obale rijeke u Passau bile idilično mjesto za dječju igru te kako je mladi Adolf upao u ledenu rijeku dok se s ostalom djecom igrao lovice. Život mu je spasio sin vlasnika kuće u kojoj je Hitler tada živio. U knjizi također stoji kako je cijeli Passau znao za ovaj događaj i kako postoje verzije događaja prema kojima Hitler nikada nije naučio plivati.

Zanimljivo, u svojim starijim danima Hitler je često svojim kolegama generalima pričao kako se kao dječak igrao kauboja i Indijanaca na obali rijeke, no nikada nije rekao niti riječ o utapanju. Premda priča nikada nije potvrđena te se u novinskom članku ne spominje dječakovo ime mnogi vjeruju da je zaista riječ o Adolfu Hitleru.

Vernici plaćaju neku sumu svešteniku koji potom raspolaže njom prema ličnom nahođenju. Mitropolit transilvanijski Laurentiu Streza poručio je, međutim, sveštenicima da moraju da pokažu gde je novac koji dobijaju otišao i naveo da novac iz „pastoralnih misija“ mora biti iskorišćen za parohiju. Više od 80 procenata Rumuna je pravoslavne veroispovesti.

U vezi sa onim što je rečeno u poslednjem odeljku ovog poglavlja, može biti zanimljiv kratak osvrt na orgijastičke događaje u kojima, uzetim zajedno, čudno figuriraju raznovrsni faktori erotske transcendentnosti, što smo odvojeno ispitali baveći se pojedinim graničnim oblicima profane seksualne ljubavi. Reč je o ritualima koji su se praktikovali u ruskoj sekti klistija, čuvanim u najstrožoj tajni. Propisi i ideje sekte nisu smeli da se otkriju nijednoj profanoj osobi, ni sopstvenom ocu ni sopstvenoj majci; spolja, propisivalo se neudaljavanje od pravoslavlja, ali ono se smatralo »lažnom verom«.

Prethodno treba napomenuti da događaji, na koje aludiramo, figuriraju u jednoj posebno veštačkoj i hibridnoj celini. U degradiranim, neotesanim i popularnim oblicima, u ritualima klistija sačuvali su se ostaci prehrišćanskih orgijastičkih ceremonija koji su izgubili svoju prvobitnu i duhom srodnu
podlogu da bi, međutim, paradoksalno pripojili neke motive nove vere.

Dogmatska pretpostavka sekte jeste da je čovek potencijalno Bog. On može da
postane toga svestan, i da to zapravo i bude, ostvarivši, ako je muškarac,
Hristovu prirodu (otud naziv sekte), a ako je žena, prirodu Device, kada,
posredstvom tajnog rituala, izaziva preobražavajući silazak Svetog Duha.

Učesnici, muškarci i mlade žene, nose samo belu košulju, na potpuno golom telu
(ritualna golotinja). Izgovaranjem dozivajućih fòrmula započinje kružni ples,
muškarci oblikuju krug u središtu koji se brzo okreće u smeru Sunca, a žene,
međutini, prave krug izvan prvog, koji se kreće u pravcu suprotnom od kretanja
Sunca (ritualno pozivanje na kosmičku polarnost koju održavaju polovi). Pokret
postaje sve vrtoglaviji i silovitiji, sve dok se neki čianovi ne izdvoje iz kruga i
počnu odvojeno da plešu, kao drevni vertiginatores i arapski derviši, takvom
brzinom — kaže se — da se ponekad ne razlikuje više lik, padajući i ostvarujući
se (ples kao tehnika ekstaze). Primer deluje zarazno, pandemijski. Kao poslednji
faktor egzaltacije, uključuje se bičevanje, uzajamno bičevanje učesnika,
muškaraca i žena (bol kao erotsko-ekstatički faktor). Na vrhuncu takve
egzaltacije počinje da se predoseća unutrašnji preobražaj, skorašnji, dozivani,
silazak Svetoga Duha. U tom momentu muškarci i žene se skidaju cepajući sa
sebe bele ritualne košulje i promiskuirano se sparuju; uključivanje seksualnog
iskustva i traume snošaja vode, naime, ritual do svog graničnog intenziteta.
103
Hibridnost ovih rituala javlja se u činjenici da je u njihovom središtu
mlada žena, koja se svaki put iznova bira, u kojoj se vidi »personifikacija
božanstva i, isto tako, simbol rađajuće snage«; ona postaje obožavana bilo kao
Majka Zemlja ili Sveta Devica hrišćana. Pojavljuje se potpuno gola, na kraju
tajnog rituala, da bi vernicima podelila zrna suvog grožđa, u smislu
sakramenta.
104
Ovaj detalj omogućava lako prepoznavanje u tajnim cere-
103 Up. N. Tsakni, »La Russie sectaire«, Paris, 1888, IV, str. 63—73; K. Grass, »Die russischen
Sekten«, Leipzig, 1907—1909. Analogijom, mogu se navesti rituali grupa derviškog pravca
međ mavlavima i icavima, gde pesme, koje obično opevaju ljubavnu opijenost, i vino nagone na
ples; medutim, treba se, koliko god je to moguće, suzdržati od svakog pokreta; samo kada
impuls postane neodoljiv, učesnici, koji već sede u krugu, dižu se i počinju da plešu okrećući se
oko sebe ili učestvujući u krugu. Tada, neprimetno, ili pak na znak šejha prelazi se na prizivanje,
na osnovu odredenih formula (dhikr) (Y. Millet, »De l’usage technique de l’audition musicale«,
u »Études Traditionnelles«, br. decembar 1955, str. 353—354).
104 Tsakni, nav. delo, str. 72—73.monijama klistija produženja drevnih orgijastičkih rituala koji su se slavili u
znaku misterije Velike htonične Boginje i »gole Boginje«.
Zanimljivo je istaći da je u sekti seks bio strogo ograničen na ovu ritualnu
i ekstatičnu upotrebu; naime, sekta u svakom drugom pogledu propoveda strogi
asketizam, osuđuje svaku telesnu ljubav, čak toliko da žigoše sam brak. Zapravo,
po svemu ostalom ona predstavlja upadljivu analogiju sa još jednom
slovenskom sektom, sektom skopaca, kod kojih asketizam ide dotle da propisuje
kastriranje muškaraca i žena, mada zadržavajući prvobitnu podlogu, utoliko što
u ritualima skopaca isto tako figurira, kao središte, mlada gola žena. To je
verovatno odjek kulta svojstvenog jednom drugom obliku misterija Velike
Boginje, frigijske Kibele, kulta koji se često spajao sa analognim sakaćenjima
izvršenim u ekstatičkoj pomami.
Starec Gregorij Jefimovič, zvani Raspućin, pripadao je sekti klistija. U
ovom liku, o kojem se toliko govorilo, sačuvale su se raznovrsne crte mističkog
orgijazma. Već je značajno to što je titula stareca, sveti starac, dopuštala
vezivanje za nadimak Raspućin, koji potiče od rasputnik = razuzdan, i koji je on
zauvek zadržao. Kod Raspućina nije lako odvojiti ono što je stvarnost od legendi
koje su stvarali bilo njegovi obožavaoci ili njegovi neprijatelji. Prisustvo izvesnih
natprirodnih moći u sirovom liku ovog sibirskog seljaka, ipak je neosporno; ako
ništa drugo, to pokazuje njegov kraj: velika doza snažnog otrova, kao što je
cijankalij, nije uopšte delovala na njega i on se podigao uprkos hicima iz pištolja
koji su u njega ispaljeni iz blizine, tako da je na kraju morao da bude
masakriran. »Raspućinova religija« bila je u stvari prožeta gore navedenim
motivom. Njegove su reči: »Došao sam da vam donesem glas naše svete Majke
Zemlje i da vas naučim blaženoj tajni koju mi je ona prenela, o posvećenju kroz
greh«105
— u čemu zapravo vidimo vraćanje teme Velike Majke (Majke Zemlje) u
hibridizaciji sa hrišćanskom koncepeijom grešnosti tela. U suštini, razuzdano
iskustvo seksa — »okršaj greha« i takozvani svalnji greh — koncipirano je kao
sredstvo »mučenja« čiji je pozitivni efekat »mistična smrt«, tako da se sa svakog
snošaja skida nečisto obeležje i u pojedincu proizvodi »čudesni preobražaj«.
106
Na ovoj ravni, snošaj je postajao neka vrsta preobražavajućeg sakramenta i put
učestvovanja. U objektivnim terminima, to jest van moralnih referenci,
»posvećenje posredstvom greha«, koje najavljuje Raspućin, poziva se na ovo
značenje. Što se njegove moralne i hrišćanske interpretacije tiče, treba se, pak,
manje ili više vratiti onom luteranskom pecca fortier i zamisli, koju je
propovedao sam Avgustin, po kojoj vrlina može da postane greh ako je prožeta
ponosom palog stvorenja, koje iz nje izvlači diku.
107
U tom kontekstu, popustiti
105 R. Fülöp-Miller,»Le diable sacré«, Paris, 1929, str 45, delo iz kojeg vidimo i podatke koji
slede.
106 Ibid., str. 202; up. i str. 31—33.
107 Aludiramo na traktat »Contra advers, legis« (I, 26–28), gde se Avgustin pita kako to da Bog
dozvoljava da devojke budu silovane u vreme ratova i nereda. Na stranu nedokučivost
božanskih puteva i nagoveštaj o eventualnim nadoknadama za zemaljske patnje u onostranosti
(ako se pretpostavi da se kod silovane devojke sve svodi na patnju), Avgustin postavlja pitanje
da li su se možda te device ogrešile ohološću, iznoseći na videlo svoju vrlinu. Zna se da bi za
Avgustina vrline stečene samo ljudskim snagama, bez učešća božanske milosti, kao što je slučaj
kod »pagana«, bile »veličanstvene mane«. Luteransko pecca fortier propisuje da se ne pruža
otpor grehu, da mu se prepusti do dna, i da se u sopstvenom preziru i ispovedanju o sopstvenoj
nemoći nada spasonosnoj božanskoj milosti.telu bio bi način poniženja, uništenja ponosa Ja — »mračnog despota» — čak i u
njegovim poslednjim ostacima, sazdanim upravo od ponosa zbog sopstvene
vrline. U egzistencijalnim, a ne moralnim, terminima, ponižavanje ponosa
slobodnim prepuštanjem seksu i ne pružanjem otpora, »ogrešenjem«, ima,
međutim, srodnosti sa ograničenjem pojedinca kao određenog bića koje se
razbija posredstvom posebnog, paroksističkog iskustva erosa.
Raspućin, kao ličnost i po ponašanju, bio je pre odbojan nego privlačan;
uticaji različitog reda, makar delimično genetički vezani za iskustva klistija i
verovatno zasnovani i na njegovim izuzetnim predispozicijama, predstavljali su
osnov njegove moći i njegovog čara, vršeći te uticaje čak i u krugovima visoke
ruske aristokratije, inače nepristupačne jednom prljavom i primitivnom seljaku.
Bez obzira na to, kod Raspućina se nalazi izvesna privrženost tehnikama klistija,
s obzirom da se on često koristio plesom koji je smatrao delom celine koja
kulminira u snošaju: dajući prednost ciganskoj muzici, koja, kada je autentična,
spada u retke koje čuvaju i frenetičnu i elementarnu dimenziju. Postoje izveštaji
o tome da su žene sa kojima je, ukoliko ih je smatrao dostojnim da s njim
obavljaju ritual, Raspućin plesao »zaista imale osećaj da su pod mističnim
uticajem, o čemu je starec često govorio«. Kako bi ritam postajao frenetičniji,
primećivalo se kako »lice plesačice počinje da gori, kako joj se pogled malo-
pomalo zastire koprenom, kako joj kapci postaju sve teži i, na kraju se
sklapaju«. Tada bi starec odvodio sa sobom ženu, gotovo bez svesti, da bi se s
njom sjedinio. Najviše čega bi se žene, sećale posle onoga što bi tada usledilo
bila bi jedna gotovo mistična ekstaza. Bilo je, ipak, i onih na koje je to ostavljalo
utisak dubokog užasa, a tu se ubraja čak i jedan slučaj poluludila do kojeg je
došlo na kraju.
108
Na osnovu onoga što je već rečeno, mogućnost ovog
dvostrukog efekta čini se, ipak, prirodnom.

Biskup je uhapšten 2009. godine na aerodromu u Otavi, kada su carinici u njegovom laptopu pronašli skoro 600 fotografija dečje pornografije. Na nekim fotografijama deca su oko vrata nosila raspeće i brojanice.

Njegovo hapšenje šokiralo je Kanađane, jer je Lahej bio zadužen za praćenje višemilionskih sporazuma o obeštećenju, koje je katolička crkva plaćala maloletnim žrtvama seksualnog zlostavljanja od strane sveštenika.

Lahej je u maju prošle godine, pre nego što je počelo suđenje, priznao krivicu i zatražio da dobrovoljno ode na odsluženje zatvorske kazne, što mu je omogućeno.

Sudija je zbog toga danas odlučio da ga pusti iz zatvora, iako je odslužio samo polovinu kazne.

Ukazujući da obema velikim crkvama u Nemačkoj preti talas odlazaka članstva, štampa navodi da, osim onih koji su odlučili, ima puno i onih koji razmišljaju o tome i da bi onda ukupna brojka, zajedno sa potencijalnim gubitkom članova, mogla da bude oko pet i po miliona Nemaca. Nemačka polako ulazi u fazu božićnog mira i smirivanja političkih dogadjaja – juče je održana poslednja sednica vlade u ovoj godini, ali je, ipak, tema predsednikovog kredita i luksuznih odmora i dalje dominantna.

Predsednik države Kristijan Vulf, čiju ostavku opozicija traži, nalazi se pod ogromnim pritiskom i javnosti i politike, jer je prećutao jedan privatni kredit od pola miliona evra, skupe odmore u vilama nemačkih milionera i materijalne uslove za finansiranje njegove knjige.

„On je bio jedna od najvećih ličnosti naše ere. To smo želeli da izrazimo ovom skulpturom“, izjavio je predsednik „Grafisofta“ Gabor Bojar. Bojar je rekao da je Džobs dao novac i kompjutere „Grafisoftu“ i pomogao kompaniji da od male firme, osnovane tokom komunističke vladavine osamdesetih godina prošlog veka, izraste u globalnog lidera u oblasti softvera za arhitekturu.

„Na neki način, Epl je religija“, rekao je Bojar na otkrivanju statue, upoređujući stručnjake Epla koji su pomogli u obrazovanju „Grafisoftovih“ inženjera sa evanđelistima. Stiv Džobs je predstavljao tehnološku revoluciju koja može da se uporedi samo sa otkrićem pisma, dodao je Bojar.

Čini se kako je aplikacija naišla na plodno tlo, jer već sada ima ocjenu od pet zvjezdica.

Danas je ova galerija poznatija kao “mala topla soba kardinala Bibiena”, koji je naručio delo. To je, naravno, bilo drugo vreme kada je kardinal Bibien, kao i većina papskih zvaničnika, bio pokrovitelj umetnosti u službi Boga. Zajedno sa kolegama Bibien je bio oduševljen paganskim slikama koje su otkrivene u ruševinama rimskog carstva i želeo je sličan prizor u svojim odajama.

Danas je većina erotskih fresaka ove tajne sobe oštećena, a kupatilo uklonjeno. Oni koji su kročili unutra, kažu da su zidovi iscrtani golim božanstvima. Rafael je dizajnirao svojevrstan panel fresaka nalik na grafički roman, prikazujući avanturu Venere, boginje ljubavi, i Kupidona, boga erotske želje.

Jedna ploča na nivou kolena, tako da je Bibien mogao videti dok leži u kadi, pokazuje koračanje golih boginja, dok se na drugoj može videti boginja koja leži između nogu boga Adonisa i divi se tom prizoru u ogledalu.

Nekoliko ramova, još izazovnijih, su uništeni, ali je počinilac ostao nepoznat. Službenici Vatikana tvrde da u ovu odaju ulaze retko, “skoro nikad”, i da ih ne zanimaju erotske freske kojima je kardinal Bibien toliko bio opčinjen.

Po svemu sudeći, ovo nije jedina tajna Vatikana. U javnost je procerula informacija o rezervoaru dokumenata pod nazivom “Tajna Arhiva”! “Tajna reč je pogrešna”, rekli su u Vatikanu. “Tajna arhiva zapravo znači privatna”, objasnili su. Ubrzo se međutim otkrilo da među dokumentima postoje detalji o proterivanju Martina Lutera iz crkve i drugim unutrašnjim sukobima.

Zatim, tajni grad Vatikana, nalik bogatom kvartu velikih gradova. Posetioci mogu ući uz posebne karte i procedure i videti Papin luksuzni supermarket, poštu koja samo spolja deluje skromno, a iznutra otkriva čitavu mašineriju koja ispručuje više slova po glavi stanovnika nego bilo koja pošta na zemlji ili apoteke sa skupocenim parfemima i kozmetikom, poput renomiranih prodavnica u svetskim tržnim centrima.

Vatikan palata je jedna od velikih turističkih atrakcija Rima od 18. veka, kada su pape otvorile svoje privatne umetničke kolekcije posetiocima. Čak ni Markiz de Sada nije mogao da odoli. Sade, čiji su suludi pornografski romani „rodili“ termin sadizam, dobio je kartu za VIP posetu od njegovog prijatelja kardinala de Bernis, raskalašnog francuskog sveštenika koji je bio poznat po podvođenju rimskih dama u podrumima Vatikana.

Mnogo godina kasnije, on je materijal iz posete iskoristio za svoj skandalozni roman „Džulijet“, gde junakinja otkriva erotične sobe pune blaga sakrivene u Vatikanskoj palati, i tamo tera papu da je telesno povređuje nad oltarom Svetog Petra.

Iguman Jefrem nalazi se u pritvoru na teritoriji 1.000 godina starog manastira Vatoped na Atosu, dodaje se u saopštenju.

Jefrem, koji je policiji rekao da ima visoku temperaturu i visok nivo šećera u krvi, zadržan je „privremeno“ pod stražom u svojoj ćeliji, a odluka da li će biti premešten u zatvorsku bolnicu trebalo bi da bude doneta posle Božića.

Jefrem je umešan u aferu s nekretninama s grčkom državom, od koje je manastir Vatoped imao veliku korist – prema proceni jednog od sudija koji prate slučaj, najmanje 100 miliona evra.

Ovaj slučaj, poznat i kao afera „Vistonida“, potresla je konzervativnu grčku vladu koja je na vlasti bila od 2004. do 2009. godine i dovela do ostavki trojice ministara.

Iguman Jefrem bio je priveden početkom meseca, kada je svedočio o ovom slučaju, ali je oslobođen pošto se tužilac i jedan od advokata nisu složili da li da ga uhapse ili puste uz kauciju.

Ipak, sudsko veće danas se odlučilo za hapšenje, preneo je AP.

Iako je Jefrem, preko svojih advokata, poručio vlastima da je spreman da se dobrovoljno preda, očigledno mu nisu poverovali – tokom noći i jutra, čamci obalske straže kružili su u vodama oko Atosa, a policija u dva grada najbliža monaškoj enklavi, zaustavljala je motorcikliste, pretraživala automobile i legitimisala vozače.

„Iznenadila nas je odluka da Jefrem bude uhapšen. Mi smo mu rekli da postoje veoma male šanse da se to desi“, rekao je Aristotelis Haralambakis, jedan od advokata.

Neki konzervativni političari zaprepašćeno su reagovali u medijima, ali lider konzervativne stranke Nova demokratija, koji nije bio uključen u skandal, nije želeo da komentariše ovaj slučaj.

Afera je nazvana „Vistonida“ po jezeru u prefekturi Ksanti, za koje je manastir tvrdio da ga je pre hiljadu godina dobio na poklon, što država nije priznala.
Manastir je na ime vlasništva nad jezerom kupovao nekretnine, od kojih je neke odmah prodavao po visokim cenama, što je država nazvala bogaćenjem od „prodaje magle“.

Po rečima istražnog sudije smederevskog Osnovnog suda Marka Jocića, na uviđaju nije bilo moguće utvrditi čak ni približnu starost nastradalog.

- Izvesno je da je čoveka nakon prvog pregazilo još četiri ili pet vozila pre nego što je jedan savestan vozač stao sa namerom da pomogne i blokirao saobraćajnicu. Tragamo za vozačem koji se čoveka udario i pobegao, ali za sada ne znamo da li je reč o putničkom ili teretnom vozilu – kaže sudija Jocić.

On je pozivao očevice i građane koji informacijama mogu pomoći u rasvetljavanju okolnosti ove nesreće da se jave najbližoj policijskoj stanici.

Policija intenzivno traga za vozačem koji je izazvao ovu nesreću. Za sada nema podataka ni o ostalim vozilima čiji su nesavesni ili nepažljivi vozači pregazili stradalog pešaka čiji identitet do zaključenja ovog izdanja nije utvrđen.

U pismu Mekida traži Blekberi, džemper, novac, Konvers patike i naočare za sunce. Uz poklone od Deda Mraza traži da joj dovede Džastina Bibera i tinejdž pevača Ostina Mahona. Pismo je potpisala pretnjom:”Ne zaboravi, dva sa spiska ili umireš”.

- Kraj ove godine obeležen je ekonomskom i finansijskom krizom, a ona se zasniva na krizi moralne prirode od koje je stari kontinent u opasnosti – rekao je Benedikt XVI u svom godišnjem govoru. Prema njegovim rečima, svest o siromašnima i volja da im se pomogne „ne idu uvek zajedno.“

Papa je kao i u novogodišnjoj poruci mira rekao da su mladi ljudi najvažniji učesnici promena u društvu i borbe za pravdu i mir.

Njegove oštre reči upućene su 80 miliona članova Komunističke partije i objavljeni su u najnovijem broju glavnog teortetskog lista partije Chiuši, a danas ih je prenela zvanična novinska agencija Sinhua. Ove izjave date su u trenutku kada tenzije između Pekinga i Vatikana rastu i kada kineske vlasti zaoštravaju mere prema nezavisnim crkvama, budističkim manastirima i muslimanskim Ujgurima koji žive na sevrozapadu zemlje, navodi agencija AP.

Crkva barata sa pojmom transcendentalne duše. A to je nešto što nadilazi naša logična promišljanja. Bog je taj koji nama upuhuje dušu čim se embrij spoji sa jajašcem. Samo što se ta duša može roditi i bez mozga. Ali je takvo dijete isto duša iako nema mozak. (vrlo rijetki poremećaj u razvoju ploda).

A neko se dijete umre i prije poroda. Kao spontani abortus. Ono je isto imalo dušu. Ali što je ta duša ako ta duša ništa ne zna. Kao ljudi u komi. Živi su, a ništa ne znaju. Znači da postoji duša koja nema svijest o svome postojanju. To je dakle transcendentalna duša.

Sve religije svijeta uglavnom koriste pojam duše. Što je u stvarnosti ona? Nas su učili na vjeronauku da svaki čovjek ima dušu i da ona ostaje kada čovjek umre. A što je to što od njega ostane? Definicija duše bi trebala biti nešto slijedeće: duša je nevidljiva osobnost čovjeka koja zadržava njegovu bit i nakon smrti. Znači duša je nekakvo nevidljivo tijelo koje može razmišljati, vidjeti, čuti, pričati, gibati se (hodati, a možda i letjeti) identično živom čovjeku.

Duša ima praktično sve karakteristike živog, samo što to nije fizičko tijelo, nego nekakva nevidljiva netjelesna tvorevina. Sada se pitamo kako onda ona može imati svoje karakteristike slično fizičkom tijelu, ako nije napravljena od materije. Duša je napravljana od nekakve nevidljive fluidne tvari sposobne da sadrži sve misli, osjećaje i sl. karakteristike. Teologija kao takva nema objašnjenje što je to što uspijeva zadržati osnove ljudske psihe i nakon smrti. Neki se mogu pitati što je sa dušama ljudi koji su umrli kao duševni bolesnici ili pak su postali retardirani zbog bolesti ili nesreće. Teolozi kažu da kada retardirani čovjek umre, njegova duša ulazi u nebo, ali ne u bolesnom obliku. Duša spada u specijalnu kategoriju postojanja. Po teologiji duša ulazi u nebo u poboljšanoj verziji, tj. kao idealni osobni oblik individue. Malo neobično za shvatiti, ali crkveni autoriteti traže da se ovako nešto mora uzeti kao aksiomatsku istinu. Duša dakle, odmah nakon smrti biva preoblikovana u nekakvu idealnu nematerijalnu osobnost. Osobe rođene kao retardirane ili pak sa velikim fizičkim i psihičkim nedostatcima te takve umru, ulaze valjda automatski u raj, i to u pozitivno izmijenjenom obliku.

Antiguru Krishnamurti U.G

Sveštenicima i verskim službenicima država bi mogla od Nove godine da sa 50 odsto iz budžeta za 2012. dotira plaćanje doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje

Važećim zakonom doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje za sveštenike i verske službenike može da plaća lokalna samouprava, teritorijalna autonomija ili republika.

Željko Simić, načelnik Odeljenja za matičnu evidenciju Fonda PIO, kaže da se trenutno u evidenciji nalazi 1.976 sveštenika i verskih službenika u verskim zajednicama, od kojih je 1.677 u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.


Pravo na pomoć države sveštena lica imaće ukoliko se do kraja izmeni Zakon o doprinosima, koji je većim delom promenjen, ali ne u potpunosti prema zahtevima crkve. To se očekuje do kraja godine, kaže Simić.

Ova pomoć države sveštenicima ne bi bila prvi put, jer im se novcem iz budžeta već pomagalo, ali se u jednom momentu sa tim stalo, a verske zajednice nisu imale dovoljno para da same nastave da uplaćuju osiguranje svojim zaposlenima.

Jedan od razloga za to je, kaže naš sagovornik, visoka osnovica, zbog čega je predložena izmena Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje. Da bi se rešilo pitanje uplate doprinosa, pored izmene Zakona o doprinosima, neophodni  su ažuriranje evidencije i tačni podaci o dugovanjima, kaže Simić.

Dokumentacija još nije dostavljena za sva lica, ali je ažurirano oko 95 odsto podataka, ističe naš sagovornik i dodaje da su kriterijumi za utvrđivanje osnovice za plaćanje doprinosa stručna sprema i godina staža, te da poslednji podaci pokazuju da dva odsto sveštenika i verskih službenika ima prvi i drugi stepen stručne spreme, 68 procenata srednju, 10 odsto višu i 20 procenata visoku stručnu spremu.

Podaci potvrđuju da do 10 godina radnog staža ima 29,75 odsto potencijalnih korisnika te potpore, između 10 i 20 godina 29,24, između dve i tri decenije staža – 29,14 odsto, dok onih koji su radili više od 40 godina ima 0,77 odsto.

Iako u Fondu PIO kažu da je do avgusta 2004. godine evidencija o uplatama doprinosa vođena u Fondu PIO, a da je od 1. septembra 2004. u Poreskoj upravi, poreznici kažu da ne utvrđuju doprinose za obavezno socijalno osiguranje na osnovu pripadnosti, sveštenika i verskih službenika, pa samim tim ne raspolažu podacima razvrstanim po konfesijama.

Na osnovu evidencije Poreske uprave, ukupan broj sveštenika i verskih službenika koji su obveznici doprinosa za obavezno socijalno osiguranje jeste 2029.

Kako bi ovim samostalcima rešili pitanje povezivanja staža za godine za koje im nisu uplaćivani doprinosi, penzijski fond je dao informacije Patrijaršiji o godinama za koje doprinosi nisu uplaćivani. Cilj je da se preko resornog Ministarstva vera pokrene inicijativa za povezivanje staža za sveštenike i službenike, kako bi koliko sutra mogli da odu u penziju.

J. Petrović

Vatikanski znanstvenik, svećenik Guy Consolmagno, kaže da bi bio oduševljen kad bi se ljudska rasa susrela s inteligentnim izvanzemaljcima, te bi bio presretan ako bi ih krstio.

Njegove riječi u budućnosti otvaraju mogućnost za svemirske misionare koji bi krenuli na put prema zvijezdama kako bi preobratili izvanzemaljce na kršćanstvo.

Dr. Consolmagno tvrdi da znanost i religija mogu koegzistirati, odbacuje kreacionizam, te kaže da je kontroverzna teorija „inteligentnog dizajna“ prema kojoj jedino Bog može objasniti rupe u teoriji revolucije – loša teologija.

Dr. Consolmagno jedan je od dvanaestorice astronoma zaposlenih u Vatikanu koji kaže da Crkva stoljećima podupire i financira znanost.

Svećenik kaže da nema ništa protiv ideje o postojanju izvanzemaljskog života, te da bi krstio izvanzemaljce jedino ako bi oni sami to tražili.

Ali, dr. Consolmagno tvrdi da su šanse za kontakt s izvanzemaljcima veoma male.

„Ako uzmemo u obzir da se prvo moramo susresti, te da oni moraju biti inteligentni, i još k tome činjenicu da se moramo sporazumijeti – ako to sve zbrojimo, rekao bih da su šanse vrlo male“, rekao je Consolmagno.

„Bog je veći od čovječanstva. Bog je isto tako i bog anđela. Bilo koje biće, bez obzira koliko ima pipaka, posjeduje dušu“, kaže svećenik.

Dr. Consolmagno (57), kurator papine kolekcije meteorita, iskusan je astronom i planetarni znanstvenik u Vatikanskom opservatoriju, a prije obraćenja 15 godina je radio kao znanstvenik u Kaliforniji.

Pojam prokletstva datira još od najranijih vremena. Postoje mnoga svedočenja i dokumenti koji nas uveravaju da ono zaista postoji. Kakva je to sila koja ima moć da potpuno urniše ljudski život, pa čak i da izazove smrt? Puno je primera, a malo racionalnog objašnjenja. Priče koje slede nemaju drugo objašnjenje, osim da se radi o – društvu prokletih.

Od ove teme se i danas mnogima „diže kosa na glavi“. Čim se pomene reč prokletstvo, atmosfera se odmah promeni. Neka jeza se uvuče među ljude. Ipak, koliko strašna, ova tema je jako intrigantna, jer je uvek obavijena velom misterije. Oni koji veruju shvatiće o čemu se radi, bez obzira što ne poznaju mehanizam delovanja prokletstva. Ovi drugi, skeptični, reći će da je to slučajnost. Iako ni sami ne veruju previše u svoju teoriju, zbog nedostatka boljeg objašnjenja oni zauzimaju takav stav. Ne vide vezu među događajima koji su, bez sumnje, povezani.

O čemu se, zapravo, radi?

Da li je prokletsvo predodređeno rođenjem, ili ga osoba svojim karakterom ili životnim navikama navlači na sebe? Odgovor možemo potražiti u astrologiji. Pozicija Plutona, Saturna, Marsa i Mesečevih čvorova dovodi se u vezu sa prokletstvima i crnom magijom, pa ćemo ovde potražiti odgovore.

OPTEREĆENA KARMA

Osobe koje su izložene prokletstvu ili crnoj magji moraju, u svom horoskopu da imaju snažne predispozicije za astralni napad. Nekad se radi o dugovima iz prošlog života u kome su se oni bavili sličnim stvarima, pa sada na svojoj koži prolaze kroz iskustva koja su imale njihove žrtve.

Zbog opterećene karme rađaju se u porodici koja može da nosi veliki teret, pa čak i prokletstvo. Ima primera kada duša, pre nego što se rodi, bira porodicu koja je opterećena teškom karmom ili prokletstvom, da bi kroz taj život okajala grehe koje vuče iz ranijih života. Na taj način, kroz dramatična životna iskustva, ona se pročišćava odnosno vraća lošu karmu, i na kraju dobija priliku da se ponovo rodi u povoljnijim životnim okolnostima. U svakom slučaju, taj period između života se zaboravlja, pa se duši čini kao da živi prvi i jedini život. Međutim, veliki broj primera sećanja na prošle živote definitivno ukazuje da smo svi živeli ranije.

NE SAMO ŽIVA BIĆA

Osim što se preko horoskopa, tarota i sl. može utvrditi da li je osoba pod prokletstvom ili magijom, postoje i predmeti koji mogu da budu pod ovim uticajem. Brojni promeri pokazuju da postoje uklete kuće, automobili, nakit, pa čak i ukleti događaji. S obzirom da ovakve stvari analiziram putem horoskopa, u svojoj praksi sam se sretao sa slučajevima kao što su uklete kuće i predmeti, ukleti događaji, crnomagijski napadi…
Jak pokazatelj da je kuća u kojoj osoba živi ukleta jeste kada je u njenom horoskopu ugrožen Mesec, vladar 4. polja (kuća) i ako su malefične planete u 4. kući. Najčešći primeri su Pluton i Južni čvor u 4. kući, Saturn i Pluton u 4. kući, a drastični primeri su ako se u sve to upetlja i Mars. Mesec je najčešće u poslednjoj fazi opadanja, ili je pomračen.
Ako je Mesec pritom i u Škorpiji i pod lošim uticajem Plutona ili Saturna, onda možemo da sumnjamo da se radi o prokletstvu ili crnoj magiji koja je bačena na kuću. Imao sam primer jedne devojke koja je imala Pluton u konjunkciji sa Mesecom i Marsom u 4. kući u Škorpiji. U njenoj kući situacija je bila katastrofalna. Stalne svađe, pretnje, tuče, fizičke povrede, bolesti… Život svakog ukućana bio je nesrećan i neuspešan. Osim toga, u kući su se često čuli koraci, glasovi koji su dolazili iz nepoznatog pravca, čudni talasi intenzivne hladnoće koja se ponekad pojavljivala i česte noćne more. Zbog toga su svi u porodici vrlo malo spavali, što im je dodatno donosilo iscrpljenost i slabost nervnog sistema. Svi su bili umorni, prestravljeni i netrpeljivi jedni prema drugima.

Osveštavanje kuće Svetom vodom naravno nije pomoglo, jer je to neko radio rutinski i bez energetskog unošenja u proces. Za takve stvari je potrebno aktivirati ogromnu količinu energije da bi se nešto promenilo. Zatim, treba uraditi energetsko čišćenje kuće i postaviti zaštitu. Ako to ne donese rezultat, kuću treba napustiti. Jedna od najčuvenijih ukletih kuća je kuća Amitvil. Istiniti događaji u ovoj kući bili su inspiracija za poznati horor film „Užas Amitvila“.

AUTO ZA SMRT

Pored kuća, i automobili mogu da budu prokleti. Jedan od napoznatijih je „porše“ čuvenog holivudskog glumca Džemsa Dina. Njegov prvi vlasnik je u njemu doživeo tragičnu nesreću i izgubio život. Automobil je bio totalno uništen. On je velikom brzinom udario u drvo na putu i na mestu ostao mrtav. Kola su zatim popravljena. Tokom popravke automobil je pao na dva mehaničara koji su nekako uspeli da prežive ali suim, između ostalih povreda, bile polomljene obe noge. Kada je automobil bio popravljen kupio ga je – Džem Din.

Poznati glumac je odmah pozvao svog dobrog prijatelja Aleka Džunisesa da se pohvali, na šta mu je ovaj rekao da mu auto deluje zlokobno i da ne ulazi u njega, jer bi mogao da pogine. Nedelju dana nakon toga Džems Din tragično gubi život u tim kolima.

FILMOVI KAO STVARNOST

Izgleda da i filmovi zaista mogu da budu ukleti – tu je film „Rozmarina beba“, Isterivač Đavola“, „Poltergejst“ i mnogi drugi. Godinu dana posle promocije filma „Rozmarina beba“ trudnu ženu režisera ovog filma Romana Polanskog, Šaron Tejt kao i četvoro njenih prijatelja, brutalno je ubio čuveni masovni ubica Čarls Menson.

„Isterivača Đavola“ mnogi smatraju najstrašnijim filmom svih vremena. Interesantno je da je čak devetoro ljudi koji su učestvovali u snimanju filma umrlo tokom snimanja ili ubrzo posle. A tokom premijere ovog filma u Rimu, grom je udario u raspeće staro 400 godina i totalno ga uništio.
Što se tiče „Poltergejsta“, zabeležna su četiri smrtna slučaja glumaca koji su u njemu igrali. Film „Predskazanje“ takođe nosi prokletstvo. Scenarista Dejvid Selcer je stradao od munje, a režiser specijalnih efekata Džon Ričardson doživeo je saobraćajnu nesreću u kojoj je njegovoj devojci bila odsečena glava, baš kao što je završila jedna od žrtava u filmu. Taj specijalni efekat u filmi on je režirao. Film „Matriks“ je takođe odneo dve žrtve .

UKLETO VENČANJE

Priča se da postoje i prokleti događaji kao što su venčanja i slično. Jedan od najpoznatijih je sigurno venčanje Marije Viktorije del Pozo i italijanskog princa Amedeo od Sevoja.

Njegov otac nije odobrio ovo venčanje jer je smatrao da Marija nije plemenite krvi. Ipak, princ i Marija su se venčali.

A zatim je počelo… Žena koja je bila zadužena za Marijinu haljinu obesila se rano ujutro na sam dan venčanja. Konjanik koji je predvodio venčanje do crkve pao je sa konja i na mestu ostao mrtav. Vrlo brzo nakon venčanja kum je izvršio samoubistvo. Čovek koji je bio zadužen za papirologiju i venčani list iznenada je umro od srčanog napada. Još jedna osoba pada pod kočiju tog dana i ubrzo umire. Kralj Viktor Emanuel II je pozvao sve da se odmah vrate u dvorac da bi izbegli dalje prokletstvo. Pri povratku jedan grof takođe pada pod kočiju. Na nesreću, orden koji je nosio na levoj strani mu se na čudan način zabada u srce i on umire kao poslednja žrtva ovog prokletog venčanja.

ZBOGOM, EJMI

Da pomenemo i „Klub 27“ u koji su ušli mnogi muzičari – Brajan Džons, Džimi Hendriks, Džim Morison, Dženis Džoplin i dr. Svi su umrli u 27. godini. Poslednja od njih je popularna engleska pevačica Ejmi Vajnhaus, koja je ubrzo nakon beogradskog koncerta nađena mrtva u svom stanu u Londonu, takođe u 27. godini.

A šta je sa čuvenom pesmom Frenka Sinatre „Maj vej“? Tokom poslednjih deset godina, najmanje šest ljudi je ubijeno dok su pevali ovu pesmu. Da li u njoj ima nešto čega se treba plašiti?

A da li brojevi sa sobom nose neku negativnost, ili možda prokletstvo? Šta je sa brojem kuće, registracije na kolima, brojem telefona i slično… Ima puno primera koji i o tome govore. Jedan od poznatijih je čuveni broj mobilnog telefona 0888-888-888. Ovaj broj je prvi put korišćen u Bugarskoj i imao je nekoliko vlasnika. Danas su svi oni mrtvi.
Prvi vlasnik ovog broja bio je šef kompanije Mobitel CEO Vladimir Grašnov koji je umro od raka. Nakon njega ovaj telefonski broj dobija šef mafije Kostantin Dimitrov koji je ubijen 2003. godine. Posle toga broj je završio kod biznismena Konstantina Dišleva koji je ubijen ispred indijskog restorana u Sofiji 2005. godine. Nakon treće žrtve, kompanija Mobitela je ovaj broj definitivno ukinula.

LEDENI ČOVEK

Da li ste čuli za prokletstvo „Ledenog čoveka“? Otkriven je u Alpima (Austrija) tokom 1991. godine. U narednih 13 godina posle otkrića sedmoro ljudi umire na čudan način. Svi do jednog su imali veze sa njegovim pronalaskom.

Neke smrti su bile naizgled normalne, ali kako su se žrtve nizale jedna za drugom, rasla je panika među onima koju su imali veze sa ovim otkrićem. Tokom 1992. godine umire forenziačar Renien Hen. On je svojim rukama Ledenog čoveka premestio u vreću. Poginuo je u saobraćajnoj nesreću na putu za konferenciju na kojoj je trebalo da priča baš o Ledenom čoveku. Kurt Fric, koji je bio planinski vodič, umire pod ogromnom lavinom.Treća žrtva je čovek koji je snimio otkriće Ledenog čoveka. Umro je od tumora na mozgu. Žrtve su se i dalje nizale. Helmut Simon, koji je pronašao Ledenog čoveka, jednostavno je nestao, a osam dana potom otkriveno je da je pao sa visoke litice. Deter Vernak, vođa spasilačje grupe koji je pronašao Helmuta, umire od srčanog udara sat vremena posle njegove sahrane. Šesta žrtva bio je Konard Špindler. Umro je samo šest meseci nakon što je izjavio: „Sve to (o prokletstvu) su gluposti. Mediji samo naduvavaju celu priču. Šta će još reći – da sam ja sledeći?“ Bilo je upravo tako…

Poslednja žrtva koja je umrla (dosad) je naučnik Tom Loj. On je otkrio ljudsku krv na odeći i oružju Ledenog čoveka. Umro je od retke bolesti krvi. Leden čovek se takođe susreo sa nasiljem. Pronađen je proboden strelom, odsečene glave i tako ostavljen u planini, od zime se zaledio.

OSTAVLJENA DECA

Ovo su samo neki od mnogobrojnih primera koji govore da prokletstva postoje. Iako nemamo zvaničnog dokaza za to, ipak ovi slučajevi nedvosmisleno govore da je tu neka sila umešela prste. Svakako da su navedeni primeri najdrastičniji. Međutim, prokletstvo ne mora da bude do te mere snažno. Ono može da stvara i druge probleme koji mogu da remete život, ali ne i da ga na dramatičan način i završe. Pitanje je koliko je prokletstvo staro. Što je starije, ono je slabije i često samo od sebe izbledi. Ipak, njime mogu da budu pogođene mnoge generacije. Kod nas su najpoznatija porodična prokletstva, koja su manje ili više opasna. To je negde u horoskopu obično prikazano. Što je osoba dalje od mesta gde je prokletstvo koncentrisano (nastalo), uticaji su slabiji. Zato je važno videti uzrok i vreme kada je ono nastalo. Bez poznavanja te činjenice, osoba ne može da prekine lanac negativnih događaja.

Postoje i prokletstva koja se vuku iz nekog ranijeg života. Pre mesec dana na analizu horoskopa došla mi je osoba koja je imala problem da dobije dete. Godinama je pokušavao sve. Veštačka oplodnja, klasična i alternativna medicina i… ništa. U horoskopu mu je polje dece bilo ugroženo. Vladar 5. kuće (deca) bio je Saturn (retrogradan) u lošem aspektu sa Plutonom i Južnim čvorom. Ovo je snažan aspekt koji pokazuje da uzrok njegovog problema nije iz ovog života, nego iz prethodnog. Odmah sam pogledao 12. kuću koja opisuje njegov prethodni život i video da je tada napustio troje dece i ženu. Otišao je sa drugom ženom daleko, u drugu zemlju, i nikada se više nije vratio. Deca su tada bila vrlo mala. Ostala su u velikom bolu i nemaštini.

Tako je čak iz prošlog života povukao kletvu. Zbog toga što je tada odbacio decu koja su mu bila data, sada ne može da ih ima. Ono što je najvrednije tada je zanemario i zbog toga ga zakon karme kažnjava da u ovom životu nema decu. Ipak, postoje određene remedijalne mere da se kletve umanje, pa čak i ponište. To nije jednostavno ali ponekad je, uz iskreno pokajanje i druge ritualne stvari, moguće.
Slična prokletstva mogu da budu uzrok nesreća u poslu, sa novcem, a naročito u ljubavnom životu. Često zbog neke kletve osoba ceo život ne može da nađe adekvatnog partnera. Da bi nešto promenili, moramo znati da li je u pitanju kletva ili je to sudbinski dato kao veliko iskušenje kroz koje treba da prođemo. U svakom slučaju, dobro je da znamo kakvu energiju nosimo kroz ovaj život, jer ako postoji bio kakva negativnost, treba je se što pre rešiti. Na taj način naš život može da se menja nabolje.

Najgore je da ostanemo pasivni i da ne pokušamo da dođemo do informacije zbog čega nam se nešto dešava. Tada nemamo mogućnost da nešto promenimo. Najteže je osloboditi se prokletstva. Ipak, i to je moguće ako osoba nađe pravi način za to. Planete su tu da nam daju informaciju, a možda i da nas oslobode začaranog kruga.

Piše Predrag Petković

Papa Benedikt XVI osudio je danas korupciju i pohlepu

***
Nostradamus

Ha, ha, ha, koji je ovo demagog. Celi zivot zivi na racun drugih, noseci „gresne“ zlatne stvarcice, vozeci se u „gresnim“ automobilima i avionima – ali zato kritikuje pohlepu. Dobro je da nije poceo da kritikuje i nerad, praznu pricu i uzimanje novca od naivnih. Religije ce u to sam siguran, biti razlog nestanka ljudske rase, sa ove prelepe planete.

Jedan veruje u reinkarnaciju, drugi u raj i pakao; treći je siguran da duša umire kad i telo, ali niko od njih ne greši, sva trojica su u pravu istovremeno, jer svoj trojici duhovno prija kad misle to što misle. Kao što reče Suzan Zontag (Susan Sontag), okruženi smo „pobožnošću bez sadržine“.

Sve me to podseća na priču o jednom doživljaju Bertranda Rasela, koga su 1918. godine strpali u zatvor zbog njegovih antiratnih aktivnosti. Prilikom procedure primanja u zatvor, u jednom trenutku apsandžija pita Rasela koje je vere, a Rasel kaže: „Ja sam agnostik.“ Apsandžija nekoliko trenutaka zuri zbunjeno, onda se razvedri i kaže: „A, pa dobro, u redu je i to. Svi mi verujemo u istog Boga, zar ne?“

Post-idejni svijet?

Sjetila sam se danas ovog članka, pa mislim da ne bi bilo loše malo čuti vaša mišljenja o nekima od stvari koje su u njemu iznesene. Neću prevoditi cijeli članak (vjerujem da ga možete pročitati), nego samo prepričati nekoliko dijelova s kojima želim započeti raspravu.

Kaže se u članku da nam više nije stalo do ideja kao nekada. Da zapravo živimo u post-idejnom svijetu – svijetu u kojem velike, ideje koje potiču na razmišljanje, ali koje ne mogu biti instantno monetizirane, imaju jako malu intrinzičnu vrijednost te ih samo rijetki generiraju i diseminiraju.

Kaže se da živimo u post-prosvjetiteljskoj eri u kojoj su racionalnost, znanost, dokaz, logički argument i debata izgubili bitku u mnogim sektorima, a možda čak i u društvu općenito, naspram praznovjerja, vjere, mišljenja i ortodoksije. I dok ljudski rod uspijeva ostvariti značajan tehnološki napredak, čini se da smo generacija koja je pokrenula epohalni sat unatrag – i vratila se unazad intelektualno – od naprednih metoda razmišljanja u stare načine vjerovanja.

Post-prosvjetiteljstvo se odnosi na stil razmišljanja koji više ne razvija tehnike racionalnog promišljanja, dok se post-ideja odnosi na to da se više uopće ne promišlja, bez obzira na stil.

Navode se neki mogući razlozi te izdvaja kao poseban i moguće glavni razlog – informacija. Dakle, u vrijeme kad znamo više no ikada, sve manje razmišljamo. Današnje doba je doba informacija. Internet ih je učinio lako dostupnima, najinformiranija smo generacija u povijesti, barem kvantitativno.

U prošlosti smo informacije skupljali ne samo da bismo znali određene stvari, već kako bismo ih pretvorili u nešto veće od običnih fakata i u nešto korisnije – u ideje koje su im davale smisao. Ideje koje su nam objašnjavale svijet i nas jedne drugima.

No, danas nam je dostupno toliko informacija da nemamo vremena sve procesuirati, sve da i želimo i većina nas to niti ne želi.
Preferiramo znati naspram promišljati jer znanje ima trenutačnu vrijednost. Ideje su nepraktične, zahtijevaju puno posla, za malu nagradu. Malo ljudi priča o idejama, većina priča o informacijama – kud ideš, što radiš, s kime si itd. – to su današnja velika pitanja.

Neki će reći da su velike ideje migrirale na tržište, ali razlika je između izuma koji donose profit i intelektualno izazovnih ideja. Ti izumi tj. ideje iza njih mogu promijeniti način našeg života, ali rijetko mijenjaju naša razmišljanja.

Članak završava s konstatacijom:

Quote:
What the future portends is more and more information — Everests of it. There won’t be anything we won’t know. But there will be no one thinking about it.

Think about that.
Pa, što vi mislite o tome?
Je li pred nama budućnost bez ideja?

Velia
The status quo sucks

U okolinu Topole naselio se izuzetno veliki broj Albanaca, i to najviše iz plemena Keljmendi (kako smo ih odna nazivali Klimenti). Od njih potiče i loza Karađorđevića.

To je najbolje opisao dr Jovan Tomić, profesor Beogradskog univerziteta i, što nije od sporedne važnosti, lični i veliki prijatelj Petra Prvog Karađorđevića. Stavio je pred svoje studente da to uče, a mi sada krijemo. Dimitrije Tucović takođe piše o tome (Srbija i Albanija, 1914) i takođe se poziva na dr Tomića, a u naučnom svetu to nije nepoznato, čak sada objavljuju i neki udžbenici. Nedavno je i Ibrahim Rugova priznao da je iz istog plemena sa Karađorđem. Može to biti i iz zlih namera, ali je pitanje – otkuda se baš toga setio.

“Karađorđevići”, NIN br. 2639)

I još, izabravši na minulim izborima Slobodana Miloševića ponovo za predsednika Srbije, čoveka bahatog i tvrdoglavog, u svakom trenutku spremnog na samoubilačke političke poteze, čije su posledice po pravilu katastrofalne, srpski je narod, podudarno sa svojom „duhovnom elitom“, učinio sve da se Jugoslavija, kao država raspadne. Očigledno se radi o mentalitetu čija osnovna osobina nije stvaralaštvo i ljubav prema životu, već destrukcija i težnja ka smrti.

Živojin Pavlović
(1933 -1998)

Današnja presuda se odnosi na slučaj žene stare 47 godina, koja tvrdi da ju je seksualno zlostavljao sveštenik kada je bila dete i koja je podnela zahtev za odštetu, prenosi AFP.

Objašnjavajući svoju presudu, sudija Alister MekDaf je objasnio da po zakonu crkva „može biti posredno odgovorna“ za nedela sveštenika, pokojnog oca Vilfreda Boldvina.

Advokati tuženih mogu uložiti žalbu na današnju presudu.

Međutim, njihov advokat Edvard Foks je rekao da katolička crkva „veoma ozbiljno shvata seksualno zlostavljanje i da je potpuno posvećena njegovom iskorenjivanju“.

Foks je naglasio da crkva nema nameru da odustane od preuzimanja odgovornosti za seksualno zlostavljanje.

Interesuje me zasto bas celibat? Zasto svestenici nemogu biti ljudi kao i ostali, legalno se zeniti , a ne stalno imati neke afere sa djecom ili casnim (bez uvrede)

Takodje, nasao sam jednu pozamasnu listu papa koji su bili ozenjeni, ili djeca drugog pape, ili koji su imali vanbracnu djecu:

Sv. Petar apostol (30-65)
Sv. Feliks III (483-492; 2 djece)
Sv. Hormizda (514-523; 1 sin)
Hadrijan II (867-872; 1 kci)
Sv. Silver (536-537)
Klement IV (1265-1268; 2 kceri)
Feliks V (1439-1449; 1 sin)

Pape djeca drugog pape ili svecenika
Sv.Damaz I- sin Sv. Lovre;
Sv. Inocent I-sin Anastazija I;
Bonifacije- sin svecenika ;
Sv. Feliks- sin svecenika;
Anastazije II- sin svecenika;
Sv. Agapit I- sin svecenika;
Sv. Silverije- sin Sv. Homizde pape;
Diodat- sin svecenika;
Bonifacije VI-sin biskupa Hadrijana;
Ivan XI- sin pape Sergija II;
Ivan XV- sin svecenika

Pape koji su imali izvanbracnu djecu

Inocent VIII- nekoliko;
Aleksandar VI- četvero
Julije II- tri kceri ;
Pavao III- tri sina i kci
Pio IV- tri sina
Grgur XIII- sin

Da na ovo i dodam izjavu velecasnog Vinka Pilica, diplomiranog teologa.
“ Opce je poznato da skladan i zdrav zivot podrazumjeva urednu ljubavnu i seksualnu aktivnost. Zar je, dakle, samo nama svecenicima uskracena harmonija duse i tijela? Zasto mi ne smijemo nikada nista imati s osobom suprotnog spola u pogledu ljubavi pa se cak ne smijemo ni sexualno zadovoljiti. Jer ako smo seksualna bica, kako covjek to moze izbjeci“.

Lightning

West je jedan od svjetski najpoznatijih i najuglednijih poznavatelja “teologije tijela”, teološko-filozofosko-antropološkog sustava koji je krajem sedamdesetih godina razvio tadašnji papa, Ivan Pavao II., i kojeg su mnogi već proglasili “katoličkim odgovorom na seksualnu revoluciju”. Teološko pojašnjenje ljudske spolnosti i njezine uloge u Božjem planu spasenja koje je u svojim radovima ponudio papa Karol Wojtyla pojedini crkveni autoriteti opisali su kao “najodvažniju rekonfiguraciju katoličke teologije u nekoliko posljednjih stoljeća”.

Jedno je sigurno – “teologija tijela” Ivana Pavla II. i njezini recentni popularizatori poput Westa, poljskog franjevca Ksaweryja Knotza ili našeg salezijanca Damira Stojića žele reafirmirati seksualnost u katoličkoj teologiji, ponovno otkriti pozitivan odnos prema spolnosti koji je u njoj već postojao, ali je zbog ubacivanja u crkvenu pastoralnu praksu stranog elementa maniheizma, koji omalovažava tjelesnost i spolnost, tijekom nekoliko posljednjih stoljeća bačen u drugi plan.
Google oglasi

InformAsYouWish
Digital Signage Solution Upravljanje digitalnim oglašavanjem
asyouwish.com.hr/index.php?o

Praktična pitanja

- Bog nije seksualan, ali u ljudskoj seksualnosti otkriva se nešto veličanstveno, sam misterij Boga – izjavio je Jutarnjem listu prošle godine Christopher West, laik i otac petoro djece, u vrijeme kada je Verbum objavio njegovu “Teologiju tijela za početnike”. Novoobjavljena Westova knjiga nudi odgovore na praktična pitanja, pa i dvojbe koje se mogu javiti kod onih koji žele živjeti spolnost u skladu s naukom Katoličke crkve. Nudimo izbor nekoliko zanimljivih pitanja i odgovora uz napomenu da smo zbog ograničenosti prostora odgovore morali sažimati.

1. Zašto postoji rašireno mišljenje da je Crkva protiv spolnosti?

To je sasvim sigurno povezano s pogrešnim tumačenjem nauka Crkve. No, moramo priznati da je to uvelike povezano i s prezrivim odnosom prema spolnosti, kakav se prečesto tijekom povijesti ponavljao u djelima različitih kršćanskih autora. Unatoč mnogim napadima, službeno je učenje Crkve uvijek podupiralo urođenu dobrotu spolnosti, a svi suprotni sustavi razmišljanja su ništa manje nego heretični.

2. Crkva se treba držati vjere i ne zabadati svoj nos u moju spavaću sobu.

Kad Crkva govori o spolnosti, ona se “drži vjere”. Spolni je čin vjerski događaj, a spolnost je sveta. Ako mislimo da je spolni odnos “bolji” bez Boga, potpuno ga izvrćemo!

3. Što ostarjeli muškarci u celibatu znaju o spolnosti?

Oni koji tako misle nikada nisu pročitali što je o spolnosti napisao Ivan Pavao II. Moja mi supruga neće zamjeriti ako kažem da sam više naučio od toga “starca u celibatu” o naravi, ljepoti i značenju spolnosti od ikoga drugog na ovom planetu.

4. Mi smo zaručeni, znamo da smo se doživotno predali jedno drugomu. Zašto to predanje ne bismo smjeli izraziti spolnim činom?

Spolni čin je vidljivi izraz nevidljive duhovne bračne veze. Koliko god sam se osjećao predanim svojoj Wendy dok smo bili zaručeni, ona nije bila moja žena sve dok Duh Sveti nije ustanovio ženidbenu vezu između nas. To je radost sakramentalne spolnosti. Sačuvajte se za pravu stvar.

5. Je li istina da je oralni seks neprimjeren čak i za oženjene parove?

U pogledu Crkve na ljudsko tijelo ne postoji ništa što izdvaja genitalije kao nešto što se “ne ljubi” tijekom muževljeve i ženine predigre za spolni čin i tu samo po sebi nema ništa loše. Međutim, u onim slučajevima kada je riječ o oralnom seksu kao radnjama kojima se orgazam traži i postiže odvojeno od spolnog čina, dakle kada se radi o oralnoj kopulaciji koja uključuje ejakulaciju, to nije prihvatljivo.

6. A što je sa ženskim orgazmom?

Zajednički orgazam ideal je kojem se teži, ali objektivno nije pogrešno ako žena postigne vrhunac putem oralnog podraživanja, sve dok je to u okviru spolnoga čina. Ivan Pavao II. je u svojim razmišljanjima još dok je bio nadbiskup poticao muževe da nauče kontrolirati orgazme kako bi doveli žene do zajedničkog vrhunca.

7. Što je s analnim seksom?

Je li istinska ljubav izložiti svoju ženu zdravstvenom riziku, da ne spominjemo i neugodnosti ili čak bol koje su povezane s takvim ponašanjem? Vrlo je teško opravdati analnu penetraciju kao čin ljubavi, pa čak i tijekom predigre bračnog zagrljaja.

8. Je li za katolike ‘misionarski položaj’ jedini prihvatljiv oblik spolnog čina?

Iako se ni za koji položaj ne može reći da je po sebi neispravan, znakovito je, na primjer, što ljudi spolni odnos s leđa opisuju kao “pseći stil”. Takvi opisi obezvređuju ljudski pristup spolnosti. To ne znači da je taj položaj inherentno pogrešan, ali sjedinjenje licem u lice, umjesto s leđa može samo pomoći u poticanju osobnog karaktera supružničkog sjedinjenja.

9. Što je pogrešno u nastojanju da svoj spolni život začinite malom promjenom?

Svjetlost svijeća, krasno ozračje, nošenje privlačne spavaćice, promjena mjesta i položaja svakako mogu pridonijeti sveukupnom doživljaju. No, istinski “dobar” seks nema nikakve bitne veze s tim stvarima. Spolni odnos pruža najveće ispunjenje onda kada se muž i žena bezuvjetno predaju jedan drugome u potpunoj objavi svojih osoba. Ako muž svoju ženu mora odjenuti poput pornografske zvijezde da bi se “napalio” i ako par mora stalno tragati za novim i sve iskrivljenijim položajima tijela da bi izbjegao dosadu, onda je nešto jezovito krivo.

10. Gdje Biblija kaže da je kontracepcija pogrešna?

Gdje Biblija kaže da je pogrešno uzeti susjedovu ruku i staviti je u stroj za mljevenje mesa? Pisma nas pozivaju na prihvaćanje Božje ljubavi, na odabiranje života. Spolni odnos uz kontracepciju govori: “Mi ne želimo primiti Božju ljubav. Mi ne želimo ljubiti kao što Bog ljubi.”

11. Crkva je toliko za djecu i obitelj. Ima smisla u tome što je protiv tehnologija koje sprečavaju prokreaciju, ali kako može biti protiv tehnologija koje su namijenjene donošenju života na svijet?

To se isprva doima proturječno. Međutim, nakon daljnjih istraživanja postaje očito da bi Crkva protuslovila sebi ako ne bi ukazivala na nemoralnost nekih tehnika pomoću kojih se stvara život. Njezino učenje o reprodukcijskim tehnologijama nastavak je njezina učenja o kontroli rađanja. Naime, kontracepcija razdvaja spolnost od djece, a mnoge reprodukcijske tehnologije razdvajaju djecu od spolnosti.

Da li je moguce da osoba od koje se racuna nova era bude izmisljena licnost?Da li je moguce da je Gandi citirao izmisljenu licnost?Da li je moguce da 2 milijarde hrišćana nosi ime izmisljene licnosti?Zamislite jednog radikala koji kaze da je Šešelj izmišljena licnost.Ili demokratu koji kaze da je Đinđić izmišljena licnost.Ili socijalistu koji kaže da Sloba i Tito nisu živeli,ili Srbina pravoslavca koji kaze da Sveti Sava nije živeo pre 1000 godina.Teško je to zamisliti…

A svi vi dragi moji koji komentarišete čim se rodite nazivate se po Hristu Hrišćani.Izgleda da imate veliku KRIZU DUHOVNOG IDENTITETA čim vas treba uveravati da je Isus postojao…Ili bi bilo poštenije da se ne zovete hrišćani…

pp

Muškarac je u jednom trenutku na engleskom počeo da uzvikuje „Hej, papa, gde je Isus Hrist?“, a zatim je zapalio primerak Biblije.

Pripadnici službe bezbednosti Vatikana su ga ubrzo potom uhapsili. Vlasti sumnjaju da je reč o osobi sa psihičkim problemima. Papa Benedikt je tokom celog događaja držao misu, nesvestan drame koja se odvijala iza njegovih ledja.

Mnogi teolozi i filosofi pokušavali su da daju odgovore na ta pitanja, ali je za sve njih zajednička ideja “žrtvenog jagnjeta”. Naime, hrišćanstvo pravda tu ideju time što je Isusa ubio naš greh, a ne Bog.

Rana crkva primarno je propagirala ideju da je Isusova smrt pobeda nad grehom i smrću. U Srednjem veku sveti Anselmo smatrao je da je Bog-Čovek neophodan radi velike gravitacije greha: greh je razljutio Boga i čovečanstvo je moralo to nečim da plati.

Ljudska vrsta nije bila u stanju da pruži adekvatnu naknadu, pa je Isus postao zamena, vraćajući dugove naroda sopstvenom smrću. Međutim, ta ideja se nije uvek tako tumačila. Trenutno verovanje nije oduvek bilo kamen temeljac hrišćanstva.

Naime, do 16. veka, ideja se zasnivala na kazni. Zbog ogromnog ljudskog greha, Bog je prokleo čovečanstvo, a Isus je postao zamena za sve ljude.

Međutim, crkveni oci zaključili su da božanstvu nije potrebno da izliva bes nad nemoćnim čovečanstvom, niti mu je za tako nešto potreban posrednik.

Posrednik je potreban nama.

Jagnje Božije nije čovečanstvo ponudilo Bogu, nego Bog nama kako bi omogućio nastajanje drugačijeg sveta.

Bog ponovo predstavlja sebe svetu kroz Hrista, svoje drugo lice, koji je žrtva ljudi i koji se bori za red, sigurnost i zaštitu u zamenu za žrtvu.

Važnost žrtve

Ideja da je žrtvovanje živog bića bilo neophodno da bi Bog bio zadovoljan i oprostio nam grehe, postoji mnogo duže od hrišćanstva.

Žrtvovanje životinja i dalje postoji u nekim religijama, kao i u Starom Zavetu, a Avramova vera je čak testirana zahtevom da žrtvuje sopstvenog sina.

Važnost žrtve je deo vere pojedinca i postojala je i u kulturi starih Rimljana gde su tipovi žrtava zavisili od specifičnih karakteristika Boga kom je prinošena. Neke predhrišćanske kulture čak su praktikovale ljudsku žrtvu, ali su je Rimljani zabranili. Zanimljivo je da su se stavovi menjali i o svrsi Isusove žrtve.

U četvrtom veku mistik i teolog Grigorije iz Nise smatrao je da je Isusova smrt čin oslobađanja čovečanstva od ropstva Satani.

Sedam stotina godina kasnije, teolog pod imenom Abelar zalagao se za to da je Isus zapravo odgovor čiste ljubavi, u suočavanju sa nasiljem, mržnjom i smrću. U tom smislu, Isusova žrtva imala je za cilj da transformiše ljudsku psihu i okrene nas od teologije žrtve radi iskupljenja, ka teologiji žrtvene ljubavi.

Savremeni teolog Volter Vink odlazi korak dalje tvrdeći da je teologija iskupljenja protiv Jevanđelja, jer se usmerava na nasilan čin, a ne vrednosti mirne skrušenosti i saosećanja koje je propagirao Hrist.

Razrešiti uzrok Isusove smrti je nemoguć zadatak. Što je još važnije, takva debata će biti nastavljena još dugo.

Za milione, ideja da je Isus umro radi njihovih grehova ne samo da definiše našu veru, nego i razumevanje prirode Boga.

Za druge, to je osnovni razlog odbacivanja Hrišćanstva i verovanja da je na njegovom čelu krvožedni Bog koji zahteva smrt u zamenu za milost.

U šta vi verujete?

„To što govori SPC o Kosovu je apsolutna besmislica. SPC ne može da vrati Kosovo Srbiji, već treba da se dogovori sa postojećim vlastima na Kosovu“, rekao je Đorđević na tribini u Kuli, koju je organizovalo Nezavisno udruženje novinara Vojvodine. On tvrdi da na severu Kosova na spornim prelazima sarađuju srpski i albanski kriminalci i ocenio da je to razlog zašto se ne dozvoljava uspostavljanje carinske kontrole na tim prelazima.

„Oni ne samo da neće albanske carinike na tim prelazima, oni neće carinike uopšte, već žele slobodan šverc, koji je vredan 100 miliona dolara godišnje“, rekao je Đorđević.

Reditelj Želimir Žilnik rekao je na skupu da ekonomsko uređenje u Srbiji nema nikakve veze sa neoliberalnim konceptom.

„Ovo je prevarantsko-pljačkaški koncept, a ne neoliberalni“, ocenio je Žilnik i naveo nekoliko primera loših privatizacija u Srbiji.

Politikolog Pavel Domonji ocenio je da Srbija uopšte nije država, već „režim koji sjedinjuje najgore u sebi“.

„Taj režim u sebi sjedinjuje demagogiju i oligarhiju“, kazao je Domonji.

Prema njegovim rečima, ministarstva u Vladi Srbije su koncipirana po principu feuda i kontrolišu se po partijskim linijama.

Domonji je ocenio da je „besmislena“ priča da decentralizacija može da dovede do dezintegracije Srbije i rekao da je decentralizacija „najintegrativniji“ faktor, pošto podrazumeva preraspodelu moći i novca.

Ilustrujući koliko je Srbija centralizovana država, on je naveo primer opštine Paraćin koja je otvorila svoju kancelariju u Beogradu, pošto su izračunali da im je jeftinije da plaćaju zakup prostora u prestonici i jednog zaposlenog, nego da svako malo dolaze u Beograd po različite papire i na različite razgovore.

Nenad Živković iz Kancelarije Nacionalnog saveta za decentralizaciju rekao je da „svaki dinar“ javnih prihoda u Srbiji mora da prođe preko računa u Beogradu.

„A ne vredi da se na lokalne samouprave ili na pokrajinu prenesu nadležnosti, ako te nadležnosti nisu praćene finansijama“, rekao je Živković.

Katolička crkva se tako danas u velikom delu svog pastoralnog i javnog delovanja bavi seksualnim životom ljudi, naređuje im s kim i pod kojim uslovma smeju da iskuse zrnca strasti, preti pak onima koji o tome imaju drukčije stavove, osuđuje razvode, homoseksualce, kondome, pornografiju.

Sve u čemu bi dve odrasle osobe mogle da telesno da uživaju je manje-više tabu, a posebna vrsta seksualnog nasilja sprovodi se nad katoličkim činovnicima, kojem je seks kao takav automatski zabranjen. Kada je reč o novcu, Katolička crkva je uvek znala da sebi progleda kroz prste, a i onim grešnicima koji su bili spremni da masno plate.

Zato baš i nije veliko iznenađenje – iako je u nemačkoj javnosti planuo skandal – što se Crkva bavi izdavanjem pornoromana, na kojima usput i odlično zarađuje.

Naime, Crkva je stopostotni vlasnik kuće Weltbild, čija podružnica Blue Panther Books izdaje naslove poput “Internat za promiskuitetne” Ili “Advokatova prostitutka” Ili ‘Porno grof’.

. Osim pornografije, Weltbild prodaje i knjige o satanizmu, crnoj magiji, ezoteriji, a nudi čak i serijal o Hariju Poteru, kojeg je kao anti-katoličkog prozivao i lično papa Benedikt XVI.

Razlog je vrlo prozaičan: na takvim naslovima Weltbild, odnosno Katolička crkva, odlično zarađuju. Weltbild je pak velika firma, koja zapošljava preko šest hiljada ljudi tako da je – iza Amazona – drugi po snazi online dobavljač knjiga u Nemačkoj.

Preko Weltbilda Katolička crkva drži udeo od 20 odsto na velikom nemačkom tržištu knjiga, dok se profit meri u milionima koji na kraju završavaju u džepu Crkve.

Protiv takvog licemjera Crkve su se u međuvremenu pobunili i neni još uvek postojeći, ali sve ređi vernici, pa je tako katolički časopis Pur objavio veliku priču s pitanjem: ‘Biskupi kao porno producenti?’.

Crkva se zasad još nije službeno oglasila o celom skandalu, ali zato nemački mediji uživaju. Konzervativni Die Welt se tako zapitao: ‘Čemu li služi naslov poput “Moje crvene potpetice” članu uprave Welbilda pateru Langendörferu, koje je ujedno i sekretar Nemačke biskupske konferencije? Mora li, recimo, biskup Mussinghoff znati “’Zašto muškarci brzo svršavaju, dok žene glume orgazam”?

Može se mnogo takvih pitanja postaviti.

Mnogi diktatori su bili skloni neobičnom ponašanju, ali su Gadafijevi običaji bili zaista jednistveni, tvrdi Džerold Post, politički psiholog na Džordž Vašington univerzitetu.

Jedina zajednička stvar koju je imao sa ostalim diktatorima bila je narcisoidna ličnost. “Njegovi govori su bili vrlo narcisoidni – „Moj narod me voli, oni me svi vole i uvek će me štititi”, često je ponavljao i smatrao je nezamislivim da to nije istina“, smatra Post.

Čudni diktatori

Mnogi diktatori su poznati po čudnom ponašanju. Mao Ce Tung, kineski komunistički vođa, odbijao je da pere zube, što je možda imalo korene u njegovom ruralnom poreklu, tvrdi se u memoarima njegovog lekara.

Turkmenistanski doživotni predsednik, Saparmurat Atajevič Nijazov, koji je vladao do svoje smrti 2006. smatrao je da žvakanje kostiju jača zube, kao kod pasa. Mesece u godini je nazvao po članovima svoje porodice.

Fransoa Divalie, poznatiji kao „Papa Doc“, vladao je Haitijem od 1957. do 1971. Jednom prilikom je naredio da se svi crni psi u zemlji poubijaju, jer je verovao da se njegov politički protivnik pretvorio u jednog od njih. Divalie je izgradio čitav kult, uz vudu tradiciju i isticanje sebe kao izabranog od boga.

Ipak, bilo je i onih koji su ostali zapamćeni kao „normalni“ – Sadam Husein i Staljin, na primer, nisu imali čudne sklonosti i navike.

Ono što je većini diktatora zajedničko jeste takozvani „zloćudna narcisoidnost“, smatra Post. To je stanje ekstremnog egoizma u kom ti ljudi sebe vide kao spasioce nacije. Oni imaju paranoične stavove o teorijama zavere, krive strane sile kada stvari krenu naopako. Gadafi je krivio Zapad i Al Kaidu za dešavanja u Libiji, tvrdeći čak da je neko sipao halucinogene u kafu pobunjenicima.

Zloćudna narcisoidnost oduzima svest i dozvoljava upotrebu svake neophodne sile.

„Gadafi je možda otišao izvan tipične zloćudne narcisoidnosti“, smatra Post. Njegovo ponašanje je podsećalo na granični poremećaj ličnosti, koji karakteriše nestabilno raspoloženje.

„Bilo je vrlo uzbuđen kada bi u nečemu uspeo i tada se ponašao kao da je neuništiv“, rekao je Post. Kada stvari nisu išle po planu bio je vrlo nestabilan.

Bizarna ponašanja

Neka Gadafijeva bizarna ponašanja imaju mnogo više smisla kada se posmatraju kroz svetlo graničnog poremećaja i zloćudne narcisoidnosti. 1970. je, na primer, osnovao i podržavao jedan američki religiozni pokret Božija deca koji je među brojnim kontroverznim stavovima propagirao i uverenje da je seks prihvatljivo sredstvo okrepljenja i preobraženja.Zahvaljujući ovim slobodnim idejama, rođeno je makar po jedno dete iz zajednice žena pristalica pokreta i službenika iz Gadafijevog režima.

Iza grandioznosti

„Iza ove slike velikana i zloćudne narcisoidnosti krije se duboka nesigurnost i nedostatak samopouzdanja“, tvrdi Post. Ponekad ova nesigurnost ima tragične posledice. Diktator iz Ugande, Idi Amin, bio je nesiguran zbog nedostatka obrazovanja, zbog čeka je progonio intelektualce u svojoj zemlji. Što se tiče Gadafija, narcisoidnost je ostala uz njega do samog kraja.

“On nije bio toliko psihotičan da je mogao da negira šta mu se dešava i da je izgubio svoju moć. Ipak, teško mu je bilo da poveruje da se sopstveni narod uzdigao protiv njega“, dodao je Post.

- Iako mnogi od nas ovde dolaze individualno, osetili smo potrebu da se skupimo i kao verska grupa pokažemo solidarnost s ljudima koji su ustali protiv pohlepe bogatih – rekao jedan od muslimanskih protestanata, dok su pojedini demonstranti vikali muslimanima da se sklone, pošto to nije verski već sekularni skup. Pojedini su čak i tokom klanjanja uzvikivali muslimanskim „gostima“ da tu nisu poželjni i da treba da odu, ali su ih ostali demonstranti ućutkali.

Za to vreme, na drugom kraju sveta, australijska policija brutalno se obračunala sa „okupatorima“ koji su nedelju dana kampovali u Sidneju ispred Banke rezervi Australije. Pri rasturanju tog kampa uhapšeno je 40 demonstranata.