Situacije i aktivnosti koje sa sobom nose određenu dozu rizika tako postaju neophodne svakome od nas. Ipak, izraženost ove potrebe značajno varira od osobe do osobe. Dok je nekom kreiranje novog softvera dovoljno uzbudljiv i zanimljiv zadatak, drugome isto takvo uzbuđenje može proizvesti jedino uspinjanje na vrh najveće planine ili skakanje padobranom. Ono što jeste primetno jeste da danas ima sve više ljudi iz ove druge grupe. Ekstremni sportovi sve su popularniji, a poslovi koji nude samo stabilnost i rešavanje problema već proverenim i uhodanim stazama smatraju se monotonim.

Šta nas vuče ka riziku

Postavlja se pitanje da li se to ljudska priroda promenila u pravcu gde se od težnje ka sigurnosti i harmoniji ide ka traganju za rizikom i adrenalinskim šokovima. Po jednom od objašnjenja ovog fenomena, sve učestalija potreba za uključivanjem u rizične aktivnosti kod ljudi posledica je toga što je moderno zapadno društvo postalo isuviše sigurno i predvidljivo. Pravila i zakoni jasno određuju opseg delovanja svakog pojedinca i život svakoga od nas oslobođen je značajnih rizika i opasnosti. Opasno okruženje naših predaka iz prethodnih stoleća zamenjeno je civilizovanim sigurnim stambenim kompleksima u kojima se poštuje red i zakon i u kojima je odskakanje od zadatih pravila kažnjivo i samim tim predstavlja izuzetak. Rizična i nesigurna područja mogu se naći u određenim predgrađima velikih gradova koja su upravo po tome i poznata, te ih civilizovani prosečni čovek upravo zbog toga i izbegava. Moguće je da je život u modernom zapadnom svetu postao isuviše siguran, predvidljiv, pa samim tim i dosadan onima koji imaju viši nivo potrebe za preuzimanjem rizika. Ovakvi ljudi nekada su išli da love i ratuju, dok danas sede u svojim kancelarijama željni adrenalina. Oni mogu biti deprimirani usled preplavljenosti monotonijom ili pronaći alternativne načine da zadovolje svoju potrebu za uzbuđenjem.

Spremnost za rizikovanje

Postoje dve grupe ljudi, oni kojima rizik ne predstavlja nikakav izazov i koji zapravo imaju nisku spremnost da rizikuju u životu i oni koji su spremni da rizikuju u skoro svim životnim poljima. Spremnost za rizik kod nekih osoba je čak razvijena u tolikoj meri da govorimo o njihovoj potrebi da se uključuju u rizične radnje. Povišena potreba za rizikovanjem je veoma blisko povezana sa mehanizmima pobuđivanja svesti i traganja za zadovoljstvom. Ovako izražena potreba sreće se kod svake pete osobe i uglavnom je učestala kod mlađih muškaraca pri čemu se umanjuje sa starošću.

U određivanju mehanizama koji stoje u pozadini potrebe za preuzimanjem rizika psiholozi teže da odu dalje od jednostavnog objašnjenja zašto neki ljudi odlučuju da se popnu na najvišu planinu ili prelete neki reon paraglajderom. Spremnost za rizikovanje, koju jedan istraživač definiše kao uključivanje u bilo kakvu aktivnost sa neizvesnim ishodom, javlja se u skoro svim životnim situacijama. Prekinuti ili otpočeti novu vezu, prihvatiti izazovni zadatak na poslu, pokrenuti osetljivu temu u razgovoru sa partnerom ili prijateljem ili suprotstaviti se nadređenom, sve te situacije podrazumevaju određenu dozu rizika.

Ono što je veoma značajno razgraničiti jeste da li je osoba hrabro podnela rizik na osnovu kalkulacije da postoje šanse da upuštanjem u rizične aktivnosti poboljša svoj život ili je rizik sam po sebi bio cilj. Promeniti posao ili partnera uvek u nekoj meri predstvalja rizičnu aktivnost, ali može i dovesti do značajnog benefita. Ipak, ukoliko je rizik sam po sebi bio cilj, onda se radi o aktivnosti koja može biti destruktivna, kako za samu osobu, tako i za njenu okolinu. Upravo iz ovakvih razloga psiholozi još uvek nemaju usaglašen stav o tome da li je izražena spremnost za rizikovanje nedvosleno pozitivna ili negativna karakteristika kod ljudi. Činjenica je da bi bez ove spremnosti čovek teško napredovao u životu i da bi se teže bilo šta menjalo i u samoj istoriji čovečanstva. Svaka promena nužno sa sobom nosi i dozu rizika, ali da li spremnost na rizik može biti i ometajući faktor u razvoju? Odgovor na ovo pitanje je potvrdan.

Destruktivna potreba za rizikom

Osobe kod kojih je izrazito povišena potreba za rizikovanjem često pate od manjka zadovoljstva poslom i imaju pojačan osećaj da im je sve dosadno. Njihova stalna potreba za stimulacijom može ih čak i dovesti do zloupotrebe alkohola i droga, kockanja, promiskuiteta ili kriminalnog ponašanja. Ovim osobama može biti izuzetno teško da pronađu smisao u svakodnevnom životu i, zbog toga, ukoliko ne pronađu alternativne puteve kroz sport ili dinamičan posao, oni svoju potrebu za uzbuđenjima zadovoljavaju kroz desruktivna ponašanja.

Osobama kod kojih je izražena potreba za rizikovanjem može biti izuzetno teško da pronađu smisao u svakodnevnom životu i, zbog toga, ukoliko ne pronađu alternativne puteve kroz sport ili dinamičan posao, oni svoju potrebu za uzbuđenjima zadovoljavaju kroz desruktivna ponašanja.

Istraživači koji se bave ovom tematikom još uvek nemaju potpuna znanja o tome šta utiče na razvoj spremnosti za preuzimanje rizika i koliku ulogu igra sama fiziologija i genetika, a koliku uticaji okruženja i kulture u kojoj se osoba razvija.

Od čega zavisi spremnost za rizikovanje ?

Psihoanalitička teroija oslanja se na to da čovek, generalno, teži umanjenu tenzije i da ponašanje koje je povećava (kao što je traganje za rizikom) mora biti disfunkcionalno, u cilju maskiranja anksioznosti ili osećanja sopstvene neadekvanosti. Ipak, kasnije teorije daju nešto drugačije viđanjenje ovog fenomena. Brojne studije su pokazale da ljudski mozak, ipak, teži uzbuđenjima, odnosno da je potrebno da u svakom trenutku postoji optimalni nivo pobuđenosti.

Po objašnjenju koje nudi Farlez, radi se o specifičnom tipu ličnosti koji je predodređen za traganje za uzbuđenjem. On govori o četri podtipa ove ličnosti koju naziva T ličnost (od engleske reči thrill). T mentalni tip i T fizički tip, kako bi se napravila razlika između onih koji tragaju za fizičkim uzbuđenjem i onih koji tragaju za intelektualnim. Pored toga pravi se razlika između T negativnog i T pozitivnog, kako bi se razlikovali oni koje potreba za rizikovanjem vodi ka produktivnosti od onih koje ista nogoni na destruktivne aktivnosti.

Potrebu za rizikovanjem istraživači često povezuju i sa biološkom predodređenošću osobe da traga za jakim stumulacijama. Postoji fiziološka razlika između onih koji tragaju za jakim i slabim uzbuđenjima. Kortikalni sistem onih koji tragaju za jakim uzbuđenjima može da podnese visoke stimulacije bez preplavljivanja i prelaska na tipične ‘bori se ili beži’ odgovore. I dalje, ove osobe ne samo da mogu da na ovaj način tolerišu jake stimulacije, već ih i traže. Ova potreba posledica je struktutre mozga. Mozak osobe koja stalno traga za jačim uzbuđenjima je takav da ublažava sve stimulacije koje dolaze do njega, tako da osobu ostavlja gladnom uzbuđenja. Upravo zbog toga im je i često dosadno. Za razliku od njih, mozak osoba koje tragaju za slabijim uzbuđenjima pojačava stimulacije, pa im je dovoljno mnogo manje uzbuđenja kako ne bi bili preplavljeni osećanjem dosade. Radi se, zapravo, o različitom nivou enzima monoamin oksidaze u mozgu koji reguliše nivo pobuđenja, inhibicije i zadovoljstva. Nizak nivo ovog enzima u mozgu povezan je i sa određenim oblicima ponašanja kao što su sklonost kriminalnim radnjama ili zlouportebama droge. Ipak, nizak nivo ovog enzima imaju i oni označeni kao tragači za jačim senzacijama koji ne moraju nužno biti usmereni ka destruktivnim radnjama.

Fiziologija daje samo deo objašnjenja zbog čega neki ljudi teže visokorizičnim situacijama. Način vaspitanja, lično iskustvo i socioekonomski status, takođe su značajni u određenju spremnosti za rizik. Ukoliko je osoba okružena ljudima koji su skloni rizikovanju, ona to može preuzeti kao model ponašanja i iskoristiti za jačanje sopstvenog samopuzdanja. Ništa ne jača ego tako jako kao prihvatanje rizika i uspevanje. Uključivanje u ovakve aktivnosti takođe može služiti prevazilaženju unutrašnjih prepreka kao što su razni strahovi od visine, gubitka kontrole ili smrti.

Ličnost osobe sa izraženom potrebom za rizikovanjem

Osobe koje tragaju za ovako jakim uzbuđnjima uglavnom su i impulsivne, neinhibirane, izuzetno socijalne i teže levom političkom opredeljenju. Uključuju se u uzbudljive aktivnosti, često preferiraju snažniju rok muziku i često izuzetno vole horor ili pornografske filmove.

Neki nivo rizika njima je neophodan, bilo da se radi o fizičkom odmeravanju snaga, eksperimentisanju u socijalnim odnosima ili rizikovanju na granici sa zakonom uključivanjem u nelegalne radnje. Skloni su kockanju sa svime, te će, neretko, probati i različite vrste droga. Takođe, pokazuju jasnu odbojnost prema situacijama u kojima nema jakih stimulacija, te ih nazivaju dosadnim. Seksualno su ponekad promiskuitetni i, ukoliko se vežu za jednu osobu, to je uglavnom slična osoba, koja takođe traga za jakim uzbuđenjima. Veze u kojima je samo jedna osoba takva retko uspevaju.

Kada ova potreba postaje problem ?

Problem nastaje kada osobe koje imaju ovako izražen nivo potrebe za uzbuđenjima stalno ulaze u rizične situacije koje vode destruktivnosti. Pogrešan pristup koji se uglavnom primenjuje jeste da se od tih osoba očekuje da jednostavno racionalno donesu odluku da prekinu sa takvim i sličnim aktivnostima. Za njih, jedina alternativa u tom slučaju je depresija, jer nemaju nikakvo alternativno životno uzbuđenje. Rizične situacije podižu adrenalin i u osobi stvaraju nešto što bi se moglo porediti sa zavisnošću. Čak i kada se ne radi o destruktivnim ponašanjima, ovakve aktivnosti je teško prekinuti. Takav je primer brojnih ljudi koji su pokušali da prekinu da se bave ekstremim sportovima. Priča advokata iz Sijetla upravo to potvrđuje.

Advokat Jim Wickwire je poznat po tome što je osvajao najviše vrhove u svetu, izgubio nožne prste u snegu, preživeo ozbiljno oštećenje pluća i svojim očima više puta posmatrao partnere kako umiru u snežnim vrhovima. Nakon gubitka prijatelja u pokušaju penjanja na ledene vrhove Aljaske, zakleo se da više nkada neće baviti ovim spotrom. Ipak, nakon godinu dana, otišao je na osvanjanje Mont Everesta. Njegov odgovor na pitanje zbog čega se ipak odlučio na to bio je da je jednostavno prestao da se pita to. Kako sam tvrdi, ljudi koji se bave tako ekstremnim sportovima su im privučeni iz psiholoških razloga koje, najverovatnije, ni oni sami ne razumeju.

Rizične situacije podižu adrenalin i u osobi stvaraju nešto što bi se moglo porediti sa zavisnošću. Čak i kada se ne radi o destruktivnim ponašanjima ovakve aktivnosti je teško prekinuti.

Kada se radi o sportu, možda i nije toliko značajno razumeti te razloge. Ipak, ukoliko se osoba upušta u radnje koje značajno umanjuju kvalitet njenog života, analiza je neophodna. Ukoliko se pokaže da osoba, jednostavno, ima visok prag uzbuđenja i da su rizične situacije nešto bez čega ne može, nije neophodno ugušiti ovu potrebu, već naći načine da se ona zadovolji tako da osoba od toga profitira. Za ove osobe od ključnog je značaja da svoju potrebu kanališu kroz sport ili dinamičan posao. Na taj način, ova karakteristika može postati zdrava i korisna psihološka crta.

AUTOR: DRAGANA MILETIĆ
Sigurnost ili rizik

Arheolozi koji rade na iskopini toliko su zbunjeni otkrićem da nisu u mogućnosti čak ni da predlože neku teoriju, rekao je Eli Šukron, jedan od dvojice direktora iskopavanja.

„Znaci su veoma čudni i veoma intrigantni. Nikada nisam video nešto slično“, rekao je on, preneo je AP.

Reljefi su pronađeni na lokalitetu poznatom kao Davidov grad, politički osetljivoj iskopini u palestinskom delu grada koju vode izraelski arheolozi i koju finansira nacionalistička jevrejska grupa. Prostorije su iskopane kao deo istraživanja utvrđenja oko Gihon izvora, jedinog prirodnog izvora vode u drevnom gradu.

Moguće je da su znaci načinjeni pre 2.800 godina i da su bili deo drvene strukture koja je stajala na tom mestu, a možda su imali i neku svoju svrhu – poput ritualne funkcije.

Arheolozi, uglavnom, kada se nađu licem u lice sa nekim neobičnim predmetom mogu makar da pretpostave njegovu prirodu, ali u ovom slučaju niko, uključujući i spoljne saradnike, nema ideju o čemu se radi.

Slična oznaka već je jednom pronađena na istom nalazištu. Na mapi ekspedicije od pre jednog veka, koju je predvodio britanski istraživač Monegju Parker i koji je tražio izgubljena blaga Jevrejskog hrama u Jerusalimu u periodu 1909-1911. godine, nalazi se i nacrtano „V“ u jednom od podzemnih tunela. Savremeni arheolozi još nisu otkopali tu oblast.

Keramički ostaci pokazuju da su sobe poslednji put korišćene oko 800 godine pre nove ere, kada su judejski kraljevi vladali Jerusalimom. U to vreme sobe su, kako se čini, bile ispunjene kamenjem kako bi podržavale odbrambeni zid.

Za sada se ne zna da li su prostorije izgrađene u to vreme ili vekovima ranije.

Takođe se ne zna ni svrha celog kompleksa. Prave linije zidova i nivelisani podovi pružaju dokaze o pažljivoj izgradnji, a i sove su locirane u blizini najvažnijeg mesta u gradu – izvora – što navodi na zaključak da je kompleks bio od izuzetnog značaja.

Neobično otkriće u sobi pored one sa čudnim oznakama – kamen poput nadgrobnog koji je ostavljen da stoji i kada je soba zatrpana – moglo bi da pomogne u rešavanju zagonetke.

Takvo kamenje korišćeno je na starom Bliskom istoku kao mesto rituala ili kao memorijal precima, tvrde arheolozi. Kamen je ostatak paganskih verovanja koje su izraelski sveštenici želeli da iskorene. To je, takođe, prvi kamen takve vrste koji je pronađen netaknut u Jerusalimu.

Ritualni kamen ne znači, međutim, da je ceo kompleks bio hram. Moguće je i da je kamen služio kao oznaka mesta rezervisanog za tu vrstu obreda.

Budući da stručnjaci nisu u stanju da smisle teoriju o urezima, ceo arheološki tim objavio je na Fejsbuku fotografiju ureza i zatražio predloge. Predlozi su išli od „sistema za drvene ploče koje su držale neki drugi predmet“ do kalupa u kojima se topio metal, egipatskih ili starohebrejskih slova do „simbola za vodu, naročito jer je blizu izvora“.

Iskopavanje u Davidovom gradu je najpoznatija i politički najosetljivija arheološka ekspedicija u Svetoj zemlji. Nazvano po kralju za koga se veruje da je vladao ovim mestom pre 3.000 godina, lokalitet se nalazi u današnjem istočnom Jerusalimu koji je 1967. godine okupirao Izrael.

Palestinci žele baš taj deo grada za svoj glavni grad.

Iskopavanje finansira jevrejska ordanizacija Elad koja, takođe, pomaže i preseljenje jevrejskih porodica u to palestinsko predgrađe, kao i u ostale delove istočnog Jerusalima kako bi sprečili bilo kakvu buduću eventualno podelu grada.

Palestinci i pojedini izraelski arheolozi kritikovali su iskopavanja tvrdeći da se previše fokusira na jevrejsku prošlost, što arheolozi koji rade na iskopavanju demantuju.

- Bez obzira na to jesmo li neki strah razvili zbog toga što smo rođeni s oslabljenim nervnim sistemom, ili smo strah “naučili” pod uticajem okoline, onog trenutka kad se strah javi, postaje biološki “utvrđen” u mozgu- Džonatan Majer psihijatar sa univerziteta Kalifornija. – To nije loša vest – dodaje on – jer to znači da anksioznost možete vrlo delotvorno staviti pod kontrolu lekovima i drugim jednostavnim postupcima koji normalizuju rad mozga.

VRSTE LEKOVA
Pravilno odabrani i dozirani lekovi trebao bi da budu prva linija odbrane protiv anksioznosti. Lekovi vas neć preko noći učiniti srećnima, niti izbrisati vaše brige, ali značajno će vam poboljšati kvalitet života. Za lečenje se najčešće koriste dve grupe lekove: sredstva za smirenje (benzodiazepini) i antidepresivi – sredstva za aktiviranje nervnog sistema.

BENZODIAZEPINI
Ako osoba pati od jake akutne uzrujanosti i uznemirenosti, obično se prvo daju sredstva za smirenje nerava, a to su lekovi iz grupe benzodiazepina. Najpoznatiji među njima su alprazolam, bromazepam, diazepam, lorazepam, klonazepam itd. Ovi lekovi brzo i delotvorno smiruju simptome poput napetosti, zabrinutosti, uzrujanosti, prestrašenosti. Ali s obzirom da se njihovo uzimanje tokom više od šest meseci ne preporučuje zbog mogućnosti razvijanja zavisnosti i tolerancije, tretman anksioznosti ne može da se zasniva samo na benzodiazepinima. Neki od benzodiazepina (na primer alprazolam) imaju brže i kraće delovanje, pa su pogodni za uzimanje “prema potrebi”, ali izazivaju i jače smetnje kad se prestane sa uzimanjem leka. Drugi, poput klonazepama, deluju sporije i duže. Vaš lekar bi trebal da prema vašim simptomima i životnim okolnostima odabere najprikladniji benzodiazepin za vaše potrebe. Ovi lekovi mogu da izazovu pospanost i usporenost, pa je potreban oprez ako morate da vozite.

ANTIDEPRESIVI
Oni deluju tako da pojačavaju aktivnost prirodne moždane materije zvane serotonin, koja služi kao prirodni antidepresiv i sredstvo za smirenje, a čija je aktivnost smanjena i kod anksioznosti i kod depresije. Lekovi ne ublažavaju simptome odmah, već se terapijska dejstva javljaju nakon dva, četiri, pa i šest nedelja. Međutim, delovanje serotoninskih lekova mnogo je dublje i temeljnije. Kad pacijent počne da oseća učinke ovih lekova, postepeno se smanjuje doza benzodiazepina (ako su prethodno bili propisani), a doza SIPPS-a prilagođava se do optimuma. Pritom se sredstva za smirenje u ograničenom opsegu mogu uzimati i dalje, na primer uoči ili tokom situacije koja izaziva pojačanu teskobu. Ispitivanja su pokazala da SIPPS ne utiču samo na serotonin, već posredno normalizuju i funkciju drugih moždanih materija. Tako, na pirmer, vremenom dovode u normalu i delovanje noradrenalina, drugog važnog prirodnog antidepresiva, te suzbijaju lučenje stresnih hormona, čiji je povećan nivo svojstven za anksioznost.

PRIRODNA SREDSTVA PROTIV ANKSIOZNOSTI
Ako iz bilo kog razloga niste ljubitelj lekova probajte rpirodna srestva.
- Čuvena majčina dušica pomaže ne samo kod depresije, nego ublažava i teskobne smetnje. Preporučene doze se kreću od 900 do 1800 mg dnevno.
- Valerijana je još jedno poznato i neškodljivo sredstvo za “smirenje živaca” i takođe se lako nabavlja.
- Jeste li upoznati s aromaterapijom? Neka eterična ulja, poput mente, lavande, kamilice, jasmina i ruže imaju antistresne i protivteskobne. Jeftina su i ima ih u brojnim apotekama.
- Vitamini B-kompleks i C kao i minerali magnezijum i cink preporučljivi su za jačanje nevnog sistema.

PSIHOTERAPIJA
Psihoterapija može biti korisna ako pacijentu ukaže na njegove eventualne greške i propuste, ukoliko su relevantni za psihičko stanje i ako ovaj na njih ima uticaja.
Psihoterapija, odnosno tretman koji uključuje razgovor s psihijatrom ili psihologom deluje kod značajnog broja pacijenata. Sam kontakt s terapeutom ima pozitivan učinak na pacijenta, s obzirom da mnogi pacijenti nemaju s kim drugim da razgovaraju o svojim tegobama. Od tehnika psihoterapije najčešće se koriste kognitivno-bihejvioralna, geštalt, interpersonalna i psihoanalitička terapija. Bez obzira na tehniku kojom se služi, terapeut treba pacijentu da pruži društvo, pažnju, razumevanje, utehu i nadu, posebno pre početka delovanja lekova. Kad se pacijentu “razbistri” stanje i kad postane spremniji na aktivno učestvovanje u terapiji, moći će da od terapeuta nauči neke praktične “protianksiozne” veštine. Pacijent može da nauči od terapeuta kako da izbegne stresnu situaciju, izvor stresa , može ga naučiti da kaže “ne” kad je to poželjno i uputiti ga u spretnije ophođenje s ljudima.

SAMOPOMOĆ
Stručnjaci preporučuju neke protiv-anksiozne postupke, koje možete sprovoditi samostalno.
* Fizička aktivnost
Povećano kretanje popravlja poremećene hemijske procese u mozgu i telu – one iste procese koji uzrokuju osećaj teskobe. Na primer, umereni do pojačani telesni napori podstiču lučenje “hormona sreže” poput endorfina i enkefalina, a ujedno neutrališu delovanje stresnih hormona.
* Vežbe disanja
Napad tjeskobe često je praćen brzim i plitkim disanjem, ubrzanjem pulsa, rastom krvnog pritiska, znojenjem itd. Duboko i polagano disanje “iz stomaka” može da ublaži simptome teskobe, pa čak i da trajno učini čoveka otpornijim na stresne nadražaje. Opuštajuće disanje izvodi se tako đto prvo dopustite vazhduhu da ispuni vaš stomk (prostor ispod grudnog koša). Zatim ispunjavajte vazduhom donji, pa napokon gornji deo pluća. Izdisanje treba da se odvija istim redosledom – vazduh prvo treba da napusi donje šupljine, a tek na kraju pluća. Nakon izdisanja sačekajte 2-4 sekunde, pa ponovo udahnite, opet prvo stomakom!
* Odmorite mozak
Nemojte se prepuštati analizama svojih sadašnjih životnih problema, ranijih propusta niti mogućih negativnih posledica i ishoda neke neizvesne situacije. Što dublje ulazite u analize i predviđanja, to ćete se lošije osećati, a moguća rešenja biće vam sve dalja. Negativne i bolne misli za teskobu su uobičajene i one će vam često prolaziti svešću, ali nemojte se na njima zadržavati i nemojte ih “razrađivati”, jer time dobijaju na snazi.

Nije prvi put da jezik ima privilegirano mjesto u javnim raspravama, kako i “priliči” jeziku koji je 1990. postao državni jezik, a samim time i “simbolom slobode”. Pokazalo se, ubrzo, da takav kakav jest za jezične čistunce nije bio dovoljno dobar pa se smatralo kako se na njemu treba dodatno poraditi, za početak barem na leksičkoj razini.

U želji da ga se učini što ‘hrvatskijim’ isprva ga se čistilo od srbizama, a već 1991. objavljen je prvi “Razlikovni rječnik srpskog i hrvatskog jezika”. No, pritom je nastao i prvi problem: u čistki su pometene brojne hrvatske riječi, koje su se nekima činile sumnjivima. Potom su na red došle i brojne tuđice koje su se, zbog tehnologije, utjecaja drugih kultura, prvenstveno anglosaksonske, udomaćile u hrvatskom jeziku. Logika je bila ista, sve ih je trebalo pohrvatiti. Dovoljno je prisjetiti se kako su se političari nekoć natjecali u tome tko će više puta u svom govoru upotrijebiti “glede” i “u svezi”. Iz škola je odmah izbačena domaća zadaća koja je preimenovana u domaći uradak, drug je postao prijatelj, radnici djelatnici, datum nadnevak, televizija dalekovidnica, tastatura tipkovnica, a hiljada tek jedna u nizu riječi na koji su zvonili alarmi.

Ugledni prevoditelj i urednik Zlatko Crnković prisjeća se tako nelagode prilikom redigiranja starih prijevoda.

- Sjećam se da se inzistiralo na mijenjanju vojnih činova u “Ratu i miru”, čemu sam se dugo opirao jer kako ću u Tolstoju kapetane mijenjati u satnike, bataljone u bojne, kako ću prihvaćati riječi koje su mi zvučale ustaške i NDH-ovske. To mi je bilo bogohulno, no unatoč svom otporu morao sam kapitulirati. Ali, doista nisam imao srca da mi u “Kvaki 22” major Major Major Major postane bojnik Bojnik Bojnik Bojnik. Ne ide to – komentirao je Crnković.

Dvadeset godina kasnije, priča o jeziku i dalje je na repertoaru, ali poprilično je jasno da reforma jezika iz ‘90-ih nije imala željenog uspjeha. Dapače, tvrde danas jezikoslovci, promjene na kojima se inzistiralo kod običnih su građana rezultirale strahom od korištenja jezika; odnosno, kako je u svojoj knjizi “Hrvatski jezični putokazi” pojasnila ugledna lingvistkinja Nives Opačić, dobili smo “nesigurne, mucave, mutave i jadne govornike materinskoga – hrvatskoga – jezika”, a jezik je umjesto sredstva sporazumijevanja postao sredstvo političke kvalifikacije i diskvalifikacije.

Sociolingvist Ivo Žanić upozorava kako valja uvijek imati na umu da agresivna ideologizacija jezika nije počela 1990., nego 1918., kad je u novostvorenoj Jugoslaviji de facto izvan zakona stavljena dotad izgrađena i stabilna hrvatska upravna, pravna i vojna terminologija.

- Otad samo niču režimi koji, svaki put s oprečnim predznakom, reagiraju na zatečeno stanje, s tragikomičnim rezultatima. Zoran primjer što zadrte glave i ideologija mogu napraviti jest što se do 1990. moglo normalno rabiti složenice Eurovizija, eurokomunizam ili eurorakete, ali ne i oblik Europa, ili to što su Veli Brijun i Mali Brijun bili normalni toponimi, dok je otočje smjelo biti samo Brioni, jer – glasio je argument – tako govori Tito.

Dva lica
Oni koji su proizvodili istovjetnost sa srpskim gdje je nema i oni koji proizvode razlike gdje ih nema, i oni kojima je smetala tisuća i oni kojima smeta hiljada, dva su lica iste medalje, braća po mentalitetu koji nas skupo košta – rekao je Žanić. I on upozorava da su kao rezultat stvorene generacije uplašenih izvornih govornika. – Ljudi koji se boje zinuti da im se ne prikrpi kakva etiketa, a u javnosti se širi animozitet prema jezičnoj politici kao takvoj. Takvo stanje duhova, osobito među mladima, najveća je dugoročna šteta za jezičnu kulturu i moderan odnos prema funkcijama standardnog jezika, mnogo veća od bilo kakvoga konkretnoga poteza – ističe Žanić. Te riječi imaju i vrlo konkretne dokaze. Puno je pokazatelja da djeca izlaze sve nepismenija iz škole, ali je i dalje puno zabavnije, kako kaže Nives Opačić, “glodati stalno istu kost”. U školama se koristi pet pravopisa koji se razlikuje u manje od pet posto i samo dva opća rječnika.

Velik utjecaj u svemu što se dogodilo, naravno, imali su i mediji, posebice HTV. U tom smislu zanimljivo je istraživanje koje je 2000. provela Maja Gnjidić, a koje je pokazalo da građani jednako često u govoru koriste, primjerice, i riječ izvještaj i izvješće pri čemu izvješće, riječ oživljenu u ‘90-ima, smatraju ‘hrvatskijom’.

Nives Opačić tumači to velikim utjecajem najmoćnijeg medija televizije koja je građanima svakodnevno u informativnim emisijama servirala izvješća s bojišta, sve dok, kaže, riječ bojište nije istisnula – bojišnica.

- Utjecaj je medija velik, u današnje doba zapravo najveći, u svakom pogledu. Oni su točka u kojoj se susreću zatečeni standardni jezik i inovacije što ih prirodno donosi stvarnost, i mjesto gdje se standard osuvremenjuje i preispituje. To nema nikakve veze s time je li naš jezik blizak ili dalek nekom drugom, nego je neizbježna činjenica unutrašnjeg razvoja.

Omiljeni sport
Ne vidim načelan problem u postojanju Vijeća za jezik na javnoj televiziji, ali problematičan je način njegova djelovanja, jer je i ono, u devedesetima pogotovo, proizvodilo jezičnu paranoju i uvelike se postavljalo kao leksički cenzor, gledajući na jezik mehanički i površno. Posebno je bilo pogubno što je niz općeeuropskih riječi latinskoga i starogrčkoga porijekla proglašen srbizmima. Europski narod koji takav leksik drži stranim tijelom u svom jeziku i kulturi siječe granu na kojoj sjedi – govori Ivo Žanić.

Ipak, ne smije se smetnuti s uma da je u pokliču na jezik bilo i zabavnih situacija, a novokovanice ili “priglupnice”, kako ih naziva Nives Opačić, brzo su postale omiljeni sport mnogih i nepresušno vrelo zafrkancije. Uostalom, kako ne odoljeti inspirativnosti kad se koštovnik nudi umjesto cjenika, brzoglas umjesto telefona ili, pak, zrakomlat mjesto helikoptera. O atmosferi dovoljno govori da je zrakomlat, ipak, bila samo šala zaigranog lingvista, što ne znači da se i o toj riječi u jezičnim krugovima nije ozbiljno raspravljalo. Nijedna od tih riječi nije, na sreću, zaživjela.

Autor: Ivana Kalogjera, Adriana Piteša

Razlike između šizoidnog poremećaja ličnosti i šizofrenije

Shizoidne osobine u dece, u ranom detinjstvu, mogu, pod određenim uslovima, da dovedu do shizofrenije u kasnijem dobu. Međutim, do današnjih dana su nam nejasni faktori koji utiču na kasniji tok ovih problema. Naime, otvoreno je pitanje da li će dete shizoidnih osobina prevazići svoje probleme, porasti u shizoidnu osobu ili, usled spleta različitih okolnosti u kasnijem životnom dobu, oboleti od shizofrenije.

Torgerson je jedan od naučnika koji je predložio da se shizoidni poremećaj ličnosti može posmatrati kao da se deli u dve podgrupe. Jedna podgrupa se dominantno odnosi na probleme suženih emocionalnih doživljaja, dok se druga odnosi na osobine koje ponajviše liče na izbegavajući poremećaj ličnosti. U DSM-u (klasifikacionom sistemu mentalnih poremećaja) ovaj tip poremećaja pripada grupi čija je osnovna karakteristika – ekscentrično ponašanje.

Zastupljenost

Klaus, Bernštajn i Siversu naučnim putem istraživali zastupljenost ovog poremećaja. Njihov zaključak je proizvod nekolicine obavljenih studija i kaže da, u okviru tih studija, do 8.5% ljudi pati od ovog poremećaja. Međutim, zastupljenost ovog poremećaja, prema svetskim statistikama, je znatno manja. Statistički podaci, nažalost, variraju i ne možemo ih smatrati pouzdanim pokazateljem zastupljenosti psiholoških problema i poremećaja.

Nastanak

Ako ostavimo statistike po strani i osvrnemo se na nastanak ovih problema, imaćemo jasniju sliku o čemu se, zapravo, radi. Mnogi psihoanalitičari veruju da se shizoidni poremećaj ličnosti, u razvoju, javlja veoma rano. Oni se, mahom, slažu da je cepanje (spliting) dominantan mehanizam odbrane kod ovih osoba. Dete, u najranijim danima, nije sposobno da svet, majku, sebe i ostale osobe vidi kao celovite, zaokružene, i dobre i loše. Ako su drugi prema njemu dobri (hrane ga i neguju) dete će ih videti kao idealne. Ako su, pak, ti drugi loši (ne hrane, frustriraju, zanemaruju) dete će ih videti kao grozne. To, u suštini, predstavlja mehanizam cepanja ili splitinga. Taj mehanizam je i deo normalnog razvoja (jer nijedno dete nije u najranijim danima sposobno da svet oko sebe sagledava iz šire perspektive), ali je i mehanizam odbrane (jer u normalnom razvoju dete uspeva da nauči da posmatra širu perspektivu i toleriše suprotne aspekte kod različitih osoba i situacija. Ako je razvoj patološki, dete nikada ne nauči da pomiri suprotnosti, te ljudi i svet ostaju čas dobri i idealni, čas loši i nepodnošljivi). Cepanje, kao mehanizam odbrane, odnosi se na ljude koji čas idealizuju, čas obezvređuju i druge i život i sebe, jer nisu naučili da pomire suprotnosti i sagledavaju širu sliku sveta oko sebe. Kod shizoidnih osoba je, dakle, cepanje dominantan mehanizam odbrane. Osoba nije naučena da toleriše frustracije, te svako frustrijajuće i intenzivno emocionalno iskustvo cepa na dobro-loše aspekte. Cepanje je usko povezano sa sirovom i neobrađenom agresivnošću.

Pošto se dete plaši svoje jake agresivnosti, često se služi sledećim odbrambenim manevrom – izolacijom osećanja. Kako to izgleda? Pošto u ranim danima dete nije dobijalo dovoljno zadovoljavajućih iskustava, ono je počelo da se oseća kao „providno“, nebitno. Nije, međutim, odustajalo od potrage za ljubavlju i prihvatanjem. No, jedini način na koji je umelo da uđe u veze s, na prvom mestu roditeljima, a kasnije i sa ostatkom sveta je – tako što im se nudilo na „veštački“, lažni način. Usled ranih negativnih doživljaja i zanemarivanja, osoba shizoidnih karakteristika veruje da svako lepo, ljubavno i nežno iskustvo, svaka bliskost i intima – mogu voditi potencijalnim ozbiljnim opasnostima. Pošto majka (iz nekih razloga) nije uspela da pruži dovoljno ljubavi detetu, shizoidne osobe fantaziraju da će svi odnosi u budućnosti biti replika primarnog odnosa s majkom. Ne smeju da se opuste, jer ako se upuste u bliskost s nekim, preti opasnost da nežnost neće biti uzvraćena. Bliskost je, kod njih, izjednačena s opasnošću. Iz tog razloga se shizoidne osobe povlače od sveta, u sebe – i tako se čuvaju od očekivanih povreda.

Depersonalizacija

Depersonalizacija (osećaj osobe da ona nije ona, da je izmenjena, da se ne oseća kao da je subjekt u vlastitom telu, da se nešto čudno događa u njenoj unutrašnjosti) je posledica jakog osećanja i doživljaja shizoidnih osoba da one nikom i nigde ne pripadaju. Zato mnogi smatraju da je centalni problem shizoidnih osoba – nemogućnost (ili čak nepodnošenje) za ostvarenje bliskosti s drugim bićem. Opasnost od zbližavanja je posledica dubokog nepoverenja. Ove osobe imaju potrebu za odnosima, ali strah guši tu potrebu. Poznata fraza koja objašnjava razloge za to kaže „da ih je ljubav ostavila gladnima“. Odnosno glad za ljubavlju nikada nije bila adekvatno zadovoljena. Takve osobe se plaše da bi traženje ljubavi dovelo do gubitka kontrole. Najsigurnije su, stoga, kada ostaju povučene i pobegnu od odnosa i sopstvenih emocija. Pošto ove osobe imaju ideju da je svet opasno i nesigurno mesto, one suštinu svoje ličnosti sakriju duboko u sebe (do te mere da i same dobrim delom izgube kontakt s njom), a svetu nude štit, lažnu sliku koja bi trebalo (u njihovim fantazijama) da zaštiti krhko i nerazvijeno osećanje onoga što one, u suštini, jesu. Kada se nađu među ljudima, one često odaju utisak distanciranosti, ali i superiornosti, što je maska za duboki osećaj odbačenosti i nepovezanosti sa svetom.

Urođene predispozicije i sredina

Klonindžer, iz svoje perspektive, koja dobrim delom obraća pažnju i na biologiju i na socijalno okruženje, opisuje shizoidne osobe kao pojedince koji su skučeni. One ne traže novosti i uzbuđenja, ne trude se da izbegnu štetu, niti da budu nagrađene (što je logično ako ih posmatramo kao osobe koje se povlače iz sveta, od drugih i od spoljašnjih draži). One izgledaju nezainteresovano u socijalnim situacijama i ne iniciraju kontakte. Ne teže ka isprobavanju novih stvari jer se plaše, kako novosti, tako i sveta i, generalno, nepoznatih situacija.

Povlačenje od sveta

Kao i svi poremećaji ličnosti, i ovaj ima začetke i najranijem detinjstvu, ali ga možemo dijagnostifikovati tek nakon puberteta, dakle – u ranom odraslom dobu. Drugi ljudi ove osobe vide kao samotnjake, te odatle i ideja da su ekscentrici. Iz gore opisanih razloga, shizoidne osobe će uvek izabrati samostalne aktivnosti, pre nego bilo kakvu interakciju s drugima. Budući da se plaše kontakata, uglavnom se bave mehaničkim i/ili tehničkim, često i apstraktnim stvarima i zanimanjima. U današnje vreme ekspanzije moderne tehnologije, veliki broj ovih osoba provodi dane na računaru, što igrajući se, što radeći.

Nizak nivo pobuđenosti

Fizičke aktivnosti im nisu posebno zanimljive, jer imaju nizak nivo energije i, s druge strane, većina fizičkih aktivnosti podrazumeva suočavanje sa spoljašnjim svetom. Seksualni užici, iz istog razloga, uglavnom nisu na listi njihovih prioriteta. Pošto su, iz negativnih ranih iskustva, te straha (od agresivnosti, odbacivanja i sl.) naučili da guše i otcepljiju svoje emocije, nisu u kontaktu ni s fizičkim užicima. Njihov opšti stepen pobuđenosti je značajno snižen.

Usled generalne niske pobuđenosti, oni ne samo da su distancirani, već se i mnogi ljudi distanciraju od njih. Budući da ove osobe izgledaju hladno, često odaju utisak arogantnosti. Vrlo retko se smeše, vrlo retko telesno reaguju na priču druge osobe i gotovo i da ne osećaju jaka osećanja. Kao što je rečeno – oni su ta osećanja ugušili i sakrili duboko u svoju unutrašnjost. Pošto druge osobe kod njih ne opažaju niti bes, niti jaku sreću, euforiju, niti jednu jaku emociju – često ih opisuju kao čudake, robote, bezosećajne. Čak i kada se desi neki nepovoljan događaj i, čak i kada se shizoidna osoba nađe u neprijatnoj situaciji, i dalje ostaje pasivna i deluje posve nezainteresovano.

Pasivnost

Milon, jedan od najpoznatijih savremenih istraživača poremećaja ličnosti, smatra da su shizoidne osobe pasivne i nepovezane, zapravo pasivna-nepovezanost je njihova glavna karakteristika. Pasivna nepovezanost nastaje usled stišavanja emocija i dovodi – kako je već opisano – do indiferentnosti u međuljudskim odnosima. Ove osobe imaju iskrivljenu sliku sebe samih, a često i poremećeno mišljenje.

Nedostatak empatije

Psihologija Selfa, čiji je tvorac Hajnc Kohut, ima svoj pogled na shizoidni poremećaj ličnosti. Ova perspektiva nam, pored opisa shizoidnih osoba, nudi i obrazac za razumevanje nastanka problema, te – logično, i obrazac za tretiranje ovih problema. Pomenuti su nedostaci funkcija koje majka treba da obavlja za dete u razvoju, kako bi tom detetu omogućila da preuzme, pounutri te funkcije i, u budućnosti nauči da samo sebe reguliše – da se oseća zaokruženim, da se oseća skladno, sigurno, osnaženo i vitalno. Ako majka nije u stanju da bude saosećajna, da prepozna potrebe deteta, da se raduje njegovim uspesima, da mu bude vodič u ranim danima – dete neće doživeti sklad, harmoniju, vitalnost i ostaće veoma zakinuto u razvoju. Zakinuto je prava reč, budući da poremećaji ličnosti podrazumevaju bazični nedostatak u ličnosti.

Šta je taj nedostatak kod shizoidnog poremećaja ličnosti?

Osnovni nedostatak je nedostatak majčine empatije – saosećajnosti. Pod tim ne mislimo na simpatije, već na razumevanje bebinih potreba i na mogućnost umirivanja tenzije. Ako se majka i beba ne naštimuju tako da majka razume bebu i pruža joj funkcije neophodne za njen razvoj, dolazi do bazičnih nedostataka i poremećaja u ličnosti. Kako da se beba „ogleda“ u majci koja psihološki nije tu? Ako beba ima utisak da je majka ne razume, osećaće se odbačeno, napušteno. Usled osećaja napuštenosti, dolazi do povlačenja od majke (ili osobe koja vrši funkciju majke) i dete postaje distancirano, preterano oprezno. Ono, zapravo, odaje utisak samodovoljnosti. Posledica nedostatka majčine empatije direktno utiče na umanjivanje vitalnosti i životne energije kod osoba koje se formiraju u shizoidni poremećaj ličnosti. Pošto majka nije uspela da prepozna i zadovolji detetove potrebe, dete nikada nije naučilo da samo reguliše svoja emocionalna stanja i, zapravo, nikada nije u potpunosti formiralo strukturu ličnosti. Iz toga razloga poremećaje ličnosti definišemo kao poremećaje nedostatka – deficita. Primarno iskustvo utiče na kasniji razvoj, tako da se osobe s ovim problemima osećaju hronično izolovane od ostatka sveta. One se osećaju beživotno. Klijenti shizoidnih karakteristika ili poremećaja ličnosti sami sebe opisuju kao robote, mašine, nehumane, hladne, odvojene od sveta i od sebe.

Nedostatak samopoštovanja

Analizom dolazimo do toga da ove osobe nikada (ili skoro nikada) nisu bile vrednovane (ili bar to nemaju u sopstvenom doživljaju). Normalna razvojna želja za međusobnim idealizacijama između majke i deteta se nikada nije ispunila. Budući da se kao deca nikada nisu osećali željeno i voljeno, ove osobe imaju hronični nedostatak samopoštovanja i ponosa. Međutim, osećaj samopoštovanja i ponosa su već vrlo zreli atributi ličnosti. Osobe sa shizoidnim poremećajem ne samo da nisu došle do tog stadijuma razvoja, već su ostale na neuporedivo nižoj lestvici. Ideja i osećaj koji one imaju je da, ma šta radile, kako god se ponašale – sve to će ostati ili neprepoznato ili potpuno nevažno. Ako se pojedinac oseća na ovaj način, ne čudi nas da se krije od sveta, oseća beživotnost i ni ne pokušava da „živi“. Mehaničko podizanje dece je, najverovatnije, osnovni problem koji dovodi do formiranja shizoidnog poremećaja ličnosti. Nisu majke fizički odbacile decu. Ne radi se o tome. U pitanju je mehanički odgoj. Takve majke su menjale pelene, hranile decu i, verovatno, iz njihove perspektive, radile sve što je bilo potrebno. Na nivou ponašanja možemo i reći da te majke, zapravo, jesu izvršavale majčinske dužnosti u smislu obezbeđivanja higijene i hranjenja. Ali, ako se odnos majka-dete bazično svodi na to (operi, očisti, nahrani, uspavaj) onda, postaje sasvim logično da se dete razvija u osobu koja sebe opisuje kao robota. Zaključujemo da mehanički odgoj ne omogućava deci da se osećaju osnaženo i da formiraju osećaj vitalnosti, zaokruženosti i osnaženosti. Na taj način i nastaje osećaj duboke nepovezanosti sa drugim ljudskim bićima, kao i nepovezanosti sa samim sobom. Osećaj praznine dominira u psihičkom svetu ovih pojedinaca.

Opis šizoidnog poremećaja ličnosti

Za kraj ćemo dati opis shizoidnog poremećaja ličnosti, ponuđenog u DSM-u, već pomenutom psihijatrijskom priručniku mentalnih bolesti:

A. Pervazivni obrazac nezainteresovanosti za socijalne odnose, ograničenog raspona izražavanja emocija u međuljudskim situacijama, koji možemo dijagnostifikovati u ranom odraslom dobu. Ispoljava se u raznim situacijama. Za uspostavljanje ove dijagnoze moramo uzeti u obzir najmanje četiri od sledećih indikatora:

1. Niti žele odnose, niti uživaju u bliskim odnosima, uključujući i odnose s članovima porodice
2. Gotovo uvek biraju samostalne, usamljeničke aktivnosti
3. Gotovo da uopšte nisu zainteresovani za seksualna iskustva s drugom osobom
4. Uživaju u vrlo malo, ili nimalo, aktivnosti
5. Nemaju bliskih prijatelja ili osoba od poverenja, osim (možda) najbližih članova porodice
6. Često su nezainteresovani za druge, izgledaju indiferentno prema tuđim naklonostima ili imaju emocionalnu tupost

B. Potrebno je naglasiti da se shizoidni poremećaj ličnosti ne javlja isključivo u toku shizofrenije, nekog drugog psihotičnog poremećaja ili pervazivnog razvojnog poremećaja i da ne nastaje kao rezultat neposredne fiziološke posledice nekog opšteg zdravstvenog problema.

AUTOR: RENATA SENIĆ
Autor je diplomirani psiholog-master, psihološki savetnik

U časopisu “Sajentifik Ameriken”, psiholog Džejson Goldman sa Univerziteta Južne Kalifonije pokušao je da odgvoori na sledeće pitanje: šta je to u mozgu ljudi poput Hitlera i Kim Džong Ila što im omogućava da se nametnu čitavim narodima i uspostave apsolutnu vlast?

Među stručnjacima koji su proučavali Hitlera, tvrdi Goldman, postoji saglasnost da se njegova ličnost odlikovala visokim stepenom poremećaja, kao što su paranoja, asocijalnost, narcisoidnost i sadizam. Detaljniji profil njegove ličnosti ukazuje i na šizofrene tendencije, uz maniju veličine i devijantne misli.

Prilikom izrade ovakvih profila krvoloka, istraživači su se oslanjali na izveštaje ljudi koji su sa diktatorima bili u dužem i bližem kontaktu. Kada je reč o Sadamu Huseinu, u pitanju su “izveštaji 11 odraslih Iračana, koji su Huseina intimno poznavali, u proseku 24 godine”.

„Velika šestorka“: kombinacija koja vodi ka rađanju diktatora

Kult ličnosti: statua „velikog vođe“ u Pjongjangu

Kombinujući rezultate studija, došlo se do zaključka o „sazvežđu“ poremećaja ličnosti, okrakterisanoj kao “velika šestorka” – sadizam, antisocijalnost, paranoja, narcisoidnost, šizoidnost i šizotipalni poremećaj (potreba za izolovanošću od društva) – za koje se veruje da su tipični za krvoločne diktatore.

Tome u prilog ide i slična analiza uma Kim Džong Ila, urađena u saradnji sa jednim južnokorejskim psihologom koji je raspolagao odgovarajućim izveštajima doušnika. I ta analiza potvrđuje postojanje “velike šestorke” u umu „Dragog vođe“.

Poremećaji ličnosti: Sadam Huesin protiv Kim Džong Ila

Priložena tabela daje rezultate proučavane dvojice diktatora u skladu s kriterijumima Američkog udruženja psihijatara i kliničkih psijhologa za 14 poremećaja ličnosti, šizofreniju i psihotičan način mišljenja.

Međutim, da li se previše oslanjamo na ovaj lek?

Uputstvo za lek “obećava” oslobađanje od glavobolja, bolova u leđima i još mnogo drugih problema. Ibuprofen je dobio posebno mesto 1961. kada je i otkriven u maloj laboratoriji u Notingemu.

On se od tada koristi za oslobađanje od bolova i skidanje temperature u celom svetu. Međutim, za razliku od ostalih lekova koje nam obično propisuju lekari, ibuprofen najčešće (kao i aspirin) uzimamo na svoju ruku.

Neželjena dejstva ibuprofena

Dr Tomas Staford kaže da je ibuprofen dobar analgetik i sredstvo protiv upala, ali da ima više neželjenih dejstava nego što ljudi misle.

„Ovaj lek, na primer, može da uništi bubrege ako se unosi preko 65 miligrama dnevno. On, takođe može da izazove želudačno krvarenje. Grupa nesteroidnih protivupalnih lekova (NSAID) uzrokuje preko 2.000 smrtnih slučajeva u Velikoj Britaniji,” kaže dr Staford.

On veruje da vlada ohrabruje korišćenje protivupalnih lekova poput ibuprofena, kako bi smanjila posete lekarima.

„Bol je prirodni način na koji vam telo poručuje da nešto nije u redu. Ja ne odobravam konstantno uzimanje ovakvih lekova na svoju ruku. Mnogo je bolje otići lekaru koji će proceniti odakle i zašto bol potiče.”

Dr Kris Vels, konsultant “Pain management” organizacije, smatra da je ibuprofen koristan medikament koji pomaže trećini ljudi i smanjuje bol za 50%.

„Ibuprofen je važan za pacijente sa reumatoidnim artritisom i osteoartritisom,” kaže on. “A od velike je pomoći i kod povreda uganutog članka i manjih opekotina i sprečava ljude da zvog tih stvari odlaze kod lekara.”

Međutim i dr Vels je malo zabrinut zbog potencijalnih neželjenih efekata ibuprofena.

“Smatram da bi trebalo ograničiti njegovu prodaju van apoteka, kao i prodaju aspirina. Isto tako, ljudi su se toliko navikli da se odmah oslobode bola, da više nisu u stanju da se nose sa sitnim problemima već odmah posežu za lekovima. To nije dobro.”

“Nažalost ljudi nemaju dobar odnos sa lekarima opšte prakse. Oni ne znaju njihovu medicinsku istoriju, ne znaju istoriju roditelja pacijenta kojeg leče.”

Vreme koje pacijenti provode u ordinaciji, u proseku iznosi 7 minuta. Ako doktor ima posla sa osamdesetogodišnjakom, on neće biti u stanju ni da se skine za to vreme.

Tu nema mesta priči. Prepisivanje ibuprofena je način da doktori brzo završe sa pacijentom. Mnogi su počeli da preskaču doktore i odlaze pravo po lek.

“To je loše rešenje. Ako osobu nešto boli, ona mora da poseti reumatologa, a ako uzme ibuprofen na svoju ruku, samo odlaže konačnu dijagnozu,” kaže dr Alisa Bosfort.

Lekovi protiv upala se sve češće koriste i pre treninga ili učestvovanja u velikoj trci.

Piter Banister, lični trener fitnesa, ne preporučuje upotrebu ibuprofena.

„Ako uzimate lekove protiv bolova, vi kasnije nećete osetiti bol pri vežbanju, već ćete se preforsirati i tako dolazi do potencijalne povrede zbog neosetljivosti. Kada naporno vežbate, telo mora da reaguje na bol, a ne da ga maskira,” kaže on.

Mnoga istraživanja se i dalje bave pozitivnim stranama ovog leka. Neke studije smatraju da se uzimanje ibuprofena tokom dužeg perida smanjuje rizik za dobijanje Alcahjmerove bolesti, dok drugi tim naučnika tvrdi da on za 38% smanjuje rizik za dobijanje Parkinsonovog oboljenja.

Iako redovno korišćenje ovog leka nije pametno, nema sumnje da je on koristan i da zaista milione ljudi oslobađa bola.

Iz tog razloga, ibuprofen će se još mnogo godina nalaziti na policama svih domova u svetu.

Prema rečima Abdulaha Al Mohsena, šefa religijske policije koja je uhapsila ženu, ona je obmanjivala ljude da može da ih izleči svojim sposobnostima i naplaćivala im oko 800 dolara po seansi. Ona je uhapšena u aprilu 2009. godine, a kasnije osuđena na smrt. Osuđenica, čije ime nije navedeno, imala je oko šezdeset godina.

Prema navodu agencije AP ovo je bilo 76. izvršenje smrtne kazne u Saudijskoj Arabiji. U najmanje tri slučaja radilo se o ženama, a 11 osoba su bile strani državljani. Prethodne godine je u toj zemlji bilo 27 egzekucija.

Šerijatski zakon u Saudijskoj Arabiji strogo kažnjava veštičarenje i praktikovanje magije, iako nije sasvim jasno šta se u toj zemlji pod tim podrazumeva.

Godišnje se uhapsi više desetina ljudi zbog veštičarenja, ali retko kada se nad njima izvrši tako stroga kazna.

Zabeleženo je da je 2007. godine zbog veštičarenja ubijen jedan egipatski apotekar.

Libanski televizijski vidovnjak je osuđen na smrt pre dve godine, ali njegova kazna još uvek nije izvršena.

Amnesti internešenel je još u junu ove godine pozvao saudijske vlasti da ukinu smrtnu kaznu.

Više puta do sada desilo se da neko ko piše o samoubistvu na Facebooku, to kasnije i učini, a iz Facebooka se nadaju da brzom reakcijom to mogu sprečiti.

Zbog toga je lansiran projekat koji potencijalne samoubice povezuje sa stručnjacima koji im mogu pomoći, prenosi agencija Associated Press.

Nakon što prijatelj vidi da neko sa njegove liste kontakata ima suicidne izjave on to prijavljuje Facebooku tako što klikne na link pored komentara, Facebook zatim šalje mail osobi koja je izrazila suicidne tendencije ohrabrujući je da pozove liniju za pomoć ili da klikne na link kako bi započela dopisivanje sa njima.

Iz Facebooka kažu da je njihov cilj da pomognu osobi koja je u problemu da pomoć dobije što pre. Ovakav način može biti naročito pogodan za one koji ne žele da razgovaraju sa nekim telefonom.

Facebook neće sam tražiti suicidne izjave, jer bi kompjuterski algoritmi mogli pogrešno protumačiti neku izjavu, ali i obrađivati veliku količinu podataka, rekao je Frend Volens iz Facebooka za AP.

„Samo prijatelji mogu znati šta vam se dešava, tako da ih mi oghrabrujemo da progovore i nudimo im jednostavan i brz način da pomognu“, rekao je Volens.

Projekat je pokrenut u saradnji sa američkim Nacionalnim centrom za prevenciju suicida, Lifeline, a Google i Yahoo već duže vreme izbacuju kao prvi rezultat broj ovog centra kada neko ukuca „suidice“ u polju za pretragu.

Sirova nafta je jutros tokom elektronskog poslovanja na berzi u Njujorku pojeftinila na ispod 93 dolara za barel nakon što je Severna Koreja objavila vest o smrti svog predsednika Kim DŽong Ila.

Jutros je i na berzama akcija u Aziji došlo do pada indeksa zbog strahovanja da bi smrt lidera Severne Koreje mogla da izazove rast nestabilnosti na podeljenom korejskom poluostrvu. Indeks južnokorejske berze je oslabio za 3,3 odsto, dok su oni u Hongkongu i Japanu pali za 2,5 odnosno 1,1 odsto.

Istraživači koji su skeniranjem mozga istraživali posledice fizičkog zlostavljanja ili nasilja u porodici na duševni razvoj dece, ustanovili su da izlaganje nasilju dovodi do povećanja aktivnosti u dva područja mozga.

Prethodnim istraživanjem, tokom kojeg je skeniran mozak vojnika izloženih nasilnim borbenim situacijama, pokazao je isti obrazac visoke aktivnosti u dva dela mozga – amigdali i insuli, koji se povezuju sa detektovanjem potencijalnih opasnosti. Studija sugeriše da se zlostavljana deca poput vojnika prilagođavaju okruženju i postaju „super-svesna“ opasnosti koja ih vrebaju.

Takvo reagovanje, međutim, navode stručnjaci, ukazuje na postojanje neurobiološkog rizičnog faktora koji kasnije kod dece može da utiče na njihovu veću podložnost mentalnim oboljenjima kao što je depresija.

Prethodno istraživanje je pokazalo da ljudi koji su bili zlostavljani u detinjstvu imaju dva puta veće izglede da obole od depresije nego osobe koje su imale normalno detinjstvo.

Energetska i nutritivna vrednost

Kupus je vrlo popularno povrće visoke biološke i niske kalorijske vrednosti (24 kcal na 100 g), a prosečno sadrži: 92% vode, 1% proteina, 0,18% masti i 2% dijetetskih vlakana. Najviše su zastupljeni: vitamin C i beta-karoten (provitamin vitamina A), a zatim slede minerali: kalijum, gvožđe, magnezijum, sumpor i bakar. Dugotrajnim kuvanjem kupusa znatno se smanjuje njegova nutritivna vrednost, pa se preporučuje da se stavlja u vruću umesto u hladnu vodu.

Prijatelj zdravlja

Sokom od svežeg kupusa može da se uspešno leči čir na želucu i upala debelog creva. Njime se u organizam unose najaktivniji elementi za održavanje biološke ravnoteže organizma i za odbranu organizma od raznih bolesti. Bogat je celulozom koja poboljšava probavu, deluje povoljno na zaceljivanje rana i preventivno pomaže kod prehlade i kašlja. Novija epidemiološka istraživanja pokazuju da redovna konzumacija povrća iz roda kupusnjača može da bude veoma delotvorna u smanjenju rizika pojave raka. Komponente koje se smatraju odgovornima za ovakvo delovanje povrća su fitohemikalije.

Nije loše znati:

• Jedan od starih recepata za negu lica jeste voda od kupusa. Nemojte bacati vodu u kojoj se kuvao kupus ili kelj. Ohladite je, sipajte u bočicu s raspršivačem, čuvajte u frižideru i koristite kao tonik za lice.

• Kad se kod dojilja pojavi problem prepunjenosti dojki, početak zastoja mleka i kvrge narodni lek leži u listovima svežeg kupusa. Obloge od listova kupusa smanjuju otoke nastale zbog prepunjenosti i smanjene cirkulacije krvi i tečnosti u dojci, i umanjuju bol.

D’Hont nije precizirao o koliko je britanskih pacijenata reč, prenosi AFP. Pomenutu vakcinu, pod nazivom „cimavez-EFG“, su razvili stručnjaci Centra za molekularnu imunologiju u Havani. U testiranju na više od 1.000 kubanskih pacijenata ova vakcina je dala dobre rezultate.

Zoraida Akosta, istraživač CIM-a, ističe da su ona i njene kolege ohrabreni time što se pokazalo da pomenuta vakcina produžava život i poboljšava njegov kvalitet čak i kod obolelih od raka pluća u odmakloj fazi.

Cilj kubanskih istraživača je da od kancera naprave bolest koja ne napreduje, čak i kad ne može da se izleči. Trenutno se potencijali vakcine „cimavez-EFG“ ispituju i na obolelima od raka materice, dojke i prostate.

Jedina je razlika što je tada država kontrolisala banke, a ne tržište. Za sve neupućene: propast banaka će doneti još više zala običnom narodu, jer su se bankari već obezbedili!

Tomislav

Zašto neki ljudi uvijek kasne? – pitanje je koje je Ana postavila samoj sebi.

Neki kasne i nisu svjesni koliki je problem njihovo takvo ponašanje. Neki su izvrsni u svom poslu i za to dobiju pohvalu i priznanje i to što kasne ne doživljavaju kao poteškoću, a upravo to možda jest poteškoća kolegama s kojima rade.

Neki kasne kako bi održali sliku o sebi koju su stvorili i koju okolina podržava. Ako ste ikad nekoj osobi rekli kako će zakasniti i na svoj vlastiti sprovod, zapravo ste time osobi učvrstili sliku o sebi kao o nekome tko uvijek kasni. I kad osoba tako misli o sebi, onda uvijek i kasni.

Neki kasne kako bi pokazali svoju premoć u situaciji (može biti i hijerarhijsku). Nešto slično obrascu „ja sam važniji, pa me ti možeš čekati“. Suprotno mišljenju većine onih koji dolaze na vrijeme, ovo je vrlo rijedak razlog kašnjenja. Često je upravo suprotno, oni koji kasne osjećaju se jako neugodno i nimalo dominantno kad kasne.
Neki kasne jer im je nedostajala nagrada za to kad su stigli na vrijeme. Nagrada je temelj bihevioralne psihologije i govori o tome kako se nagrađeno ponašanje ima tendenciju ponavljati.

Neki kasne jer ne znaju reći „ne“. To su osobe koje prihvate posao ili obvezu iako nisu u mogućnosti odraditi je (iz raznih razloga) i onda to ne naprave na vrijeme. K tome kad još ne kažu ništa da to neće biti napravljeno (stoje česta kombinacija), nastaje prava noćna mora kad nakon isteka roka shvatite da posao nije i neće biti tako skoro okončan.

Neki kasne jer su na neki način ovisni o adrenalinu koji se luči u situacijama koje su im donekle neugodne i puno više truda ulažu u osmišljavanje isprike nego u to da dođu na vrijeme.

ŠTO UČINITI – PREPORUKE

Ako ste se slučajno prepoznali ili ste prepoznali nekog iz svoje okoline evo nekih preporuka:

Budite iskreni. Recite osobi koja kasni koje efekte to kašnjenje ima na posao, na vaš učinak i na vaš odnos. Koristite samo takozvane JA rečenice kojima govorite o sebi, a ne o toj osobi. Na primjer: Ne osjećam se dobro s tim da muljam i petljam kod šefa kako bih prikrila tvoje kašnjenje i onda sam ljuta i na sebe, ali i na tebe stoje loše i za naše prijateljstvo. Sutra dođi na vrijeme. Pri tome, naravno, nadajte se najboljem, a pripremite se na najgore.

Ne etiketirajte nekoga kao onog tko uvijek kasni jer to postaje dio slike te osobe o samoj sebi i zapravo podržava njeno daljnje kašnjenje. Radije isprobajte potpuno drugi pristup i recite osobi Ne liči mi na tebe da kasniš.

Ovakva inverzija, iako zvuči jako banalno, ima odlične rezultate kod onih koji kasne jer su uvjereni da jedino to i mogu.

Ako vas je netko ostavio da čekate, nemojte. Nakon što ste, tko zna koliko puta, čekali 20 minuta ispred zgrade da vas pokupi vaš šef (koji kasni i svima drugima) kako biste zajedno otišli na ručak, naprosto se dogovorite da ćete se naći u restoranu. Tamo ćete čekati čitajući uz kavu, a ne na ulici. Razmislite, ako postoji znatna vjerojatnost da ćete nekog čekati birajte barem mjesta koja su ugodna za čekanje (ispred zgrade na ulici sigurno nije takvo mjesto).

Ako je onaj tko kasni takozvani vremenski optimist, ispravite tu računicu koja ne drži vodu jer od jedne do druge strane grada ne treba 15 minuta (osim ako je tri sata u noći i poklope se sva zelena svijetla na semaforima). Vremenski optimisti nikad ne računaju vrijeme za traženje parkinga ili ne uzmu u obzir prometnu špicu.

U slučaju da se radi o ljubitelju kaosa i onome koji kasni kako bi još više potaknuo kaos, imate zahtjevniju situaciju. Naime u redu je da te osobe vole adrenalin koji u takvim situacijama nastaje, no isto tako je u redu da vi ne volite sudjelovati u tome. Drugim riječima, nije vaša stvar što ta osoba kasni u svemu u životu, vi samo želite da ne kasni VAMA. Dosada je zadnja stvar koju takvi adrenalino-ljubitelji žele pa ako iskažete svoju dosadu s tim kaosom, to bi mogao biti početak njihove promjene.

Nagradite ponašanje za koje želite da se ponovi. I onda kad ne znate sofisticirane metode mijenjanja ljudskog ponašanja, većini je poznato kako se trenira pas – nagrada za ono stoje bilo dobro… Ma kako to ružno zvučalo to je metoda i za ljude. Nagradite onog koji kasni. Na dogovoreni sastanak donesite zamotani poklon i ako osoba dođe na vrijeme dajte joj poklon i recite daje to zato jer je došla na vrijeme. Ako zakasni pokažite poklon, recite što ste namjeravali i da ćete poklon zadržati te možda ga dati drugi put ako dođe na vrijeme.

Ako živite s nekim tko kasni, usmjerite se više na svoje ponašanje nego na ponašanje te osobe. Kad se dogovorite za odlazak u kino i trebate krenuti u 7:00 da biste stigli u 7:30, najavite to osobi: ja ću krenuti u 7:00 i otiđite u 7:00 radije nego da požurujete tu osobu i posvađate se u zadnji tren prije ionako već prekasnog izlaska. Vi u toj situaciji trebate zaštiti sebe od viška adrenalina. Možda nije loša ideja da svatko ide svojim autom, ako je to moguće.

KAKO DOĆI NA VRIJEME

Ako ste vi osoba koja kasni imajte na umu daje to navika. Mi ljudi ne volimo mijenjati svoje navike. Važno je da to možemo kad želimo. No osim želje potrebne su i neke organizacijske predradnje.

Napravite svoju strategiju dolazaka na vrijeme: Isplanirajte što ćete i kako poduzeti da dođete na vrijeme za period od barem 30 dana.Ponovo naučite promišljati o potrebnom vremenu. Oni koji kasne često podcijene potrebno vrijeme za neke aktivnosti tako da za ono što mislite da traje 5 ili 15 minuta dodajte barem 30% vremena, jer ništa ne traje samo pet minuta (ako želite faksirati dopis sa svog računala, a to ne možete napraviti direktno, trebate pronaći dopis na računalu, isprintati ga, otići do faks mašine i poslati ga, ako netko već ne šalje faks).
Prigrlite čekanje: Dajte si zadatak da čekate. Dođite za početak puno ranije i npr. čitajte dok ne dođe vrijeme za koje je sastanak zakazan. Planirajte da nešto počinje u 7:00 iako zapravo počinje u 7:30 i dajte si zadatak da tamo stvarno i dođete u 7:00.

Za projektne rokove, planirajte isporuku i po trećinu vremena ranije nego li je zapravo planirano. Pronađite u okolini nekoga tko će vam pomoći u svemu ovome, u planiranju vremena, u određivanju prioriteta i u nagrađivanju uspjeha.

Na kraju najvažnije, vjerujete da možete doći na vrijeme i doći ćete.

Pripadaju li oni koji imaju naviku kašnjenja nekom zasebnom tipu ličnosti?
Istraživanja pokazuju da se svi koji kasne mogu podijeliti u dvije kategorije. Oni koji vole adrenalin koji nastaje u posljednjoj dionici trke pred cilj kako bi ipak možda stigli na vrijeme i oni koji hrane svoju sliku o sebi time da su jako puno toga ipak uspjeli napraviti u jako malo vremena. Mnogi ljudi koji kasne su često i optimistični i nerealistični, što znatno utječe na njihovu percepciju vremena. Oni zaista vjeruju da mogu stići i u nerealno malo vremena. Sjećaju se tog jednog jedinog dana kad nikog nije bilo na cesti do posla i svi su semafori bili zeleni i uzimaju to vrijeme u kalkulaciju potrebnog vremena do posla, pri tome zaboravljajući drugih nebrojeno puta kad je bilo potrebno puno duže vremena.

Kako kronično kašnjenje može utjecati na posao?

U poslovima koji su podložni unaprijed definiranom rasporedu, kašnjenje može potresti samu svrhu postojanja kompanije. Nitko ne odgovara na pozive, ne vozi avione, ne preuzima našu djecu u vrtiću. Na drugim poslovima efekti su teško uhvatljivi no mogu utjecati i na produktivnost i na moral. Ako ništa drugo, kašnjenje je zapravo neželjeni prekid sastanka koji je već počeo ili je nepotrebna tema razgovora suradnika.

Može li neprekidno kašnjenje utjecati na karijeru?

Točan i iskren odgovor je DA. Na poslovima gdje je to neophodno može biti i jest najčešći razlog otkaza, a i u drugim poslovima stvara lošu sliku o vama kao radnici/radniku. Istraživanja pokazuju da menadžeri puno rjeđe promoviraju one koji kasne.

Piše Katarina Pavliša, tajnica.hr

1. “Salary negotiable”

Yes, they know. If you’re wasting a precious line of your resume on this term, it looks as though you’re padding — that you’ve run out of things to talk about. If your salary is not negotiable, that would be somewhat unusual. (Still, don’t put that on your resume either.)

2. “References available by request”

See the preceding comment about unnecessary terms.

3. “Responsible for ______”

Reading this term, the recruiter can almost picture the C-average, uninspired employee mechanically fulfilling his job requirements — no more, no less. Having been responsible for something isn’t something you did — it’s something that happened to you. Turn phrases like “responsible for” into “managed,” “led” or other decisive, strong verbs.

4. “Experience working in ______”

Again, experience is something that happens to you — not something you achieve. Describe your background in terms of achievements.

5. “Problem-solving skills”

You know who else has problem-solving skills? Monkeys. Dogs. On your resume, stick to skills that require a human.

6. “Detail-oriented”

So, you pay attention to details. Well, so does everyone else. Don’t you have something unique to tell the hiring manager? Plus, putting this on your resume will make that accidental typo in your cover letter or resume all the more comical.

7. “Hardworking”

Have you ever heard the term “show — don’t tell”? This is where that might apply. Anyone can call himself a hard worker. It’s a lot more convincing if you describe situations in concrete detail in which your hard work benefited an employer.

8. “Team player”

See the preceding comment about showing instead of telling. There are very few jobs that don’t involve working with someone else. If you have relevant success stories about collaboration, put them on your resume. Talk about the kinds of teams you worked on, and how you succeeded.

9. “Proactive”

This is a completely deflated buzzword. Again, show rather than tell.

10. “Objective”

This term isn’t always verboten, but you should use it carefully. If your objective is to get the job you’ve applied for, there’s no need to spell that out on your resume with its own heading. A resume objective is usually better replaced by a career summary describing your background, achievements and what you have to offer an employer. An exception might be if you haven’t applied for a specific job and don’t have a lot of experience that speaks to the position you’d like to achieve.

„Naša poruka je jasna. Ne želimo da ‘poreski rajevi’ i dalje postoje“, prenela je francuska novinska agencija AFP, predsednikovu poruku posle sastanka državnika najmoćnijih i velikih privreda u brzom usponu. Sarkozi je naveo 11 zemalja koje ne ispunjavaju standarde finansijske transparentnosti: Antigvu, Barbados, Bocvanu, Brunej, Panamu, Sejšele, Trinidad i Tobago, Urugvaj, Vanuatu, Švajcarsku i Lihtenštajn.

„Međunarodna zajednica će odbaciti zemlje koje i dalje budu ‘poreski rajevi’“, rekao je Sarkozi i dodao da će od sada G20 na svakom samitu objavljivati listu poreskih rajeva koji odbijaju saradnju.
Najavu francuskog predsednika su pozdravile nevladine organizacije koje se zalažu za ukidanje „poreskih rajeva“, za koje tvrde da koštaju vlade pojedinih zemalja milijarde dolara na ime neostvarenih poreskih prihoda koji bi mogli da budu upotrebljeni za pomoć siromašnima.

Stroži nadzor za 29 svetskih banaka
Međunarodni regulatorni organ zadužen za ograničenje rizika po globalni finansijski sistem, Odbor za finansijsku stabilnost (FSB), objavio je danas listu 29 svetskih banaka koje će biti izložene strožoj regulativi i kapitalnim zahtevima, prema odluci koju su danas na samitu Grupe 20.

Na listi se nalaze neke od najvećih američkih banaka „Benk of Amerika“, „Sitigrup“ i „Goldman Saks“, kao i banke iz Francuske, Britanije, Nemačke, Švajcarske, Kine i Japana, međju kojima su „Benk of Čajna“, „Barkliz“, „BNP Pariba“, „Komercbank“, „Dojče bank“, „Kredi Suis“, „Morgan Stenli“, „Sosijete Ženeral“, UBS i druge, prenela je agencija AFP.

FSB, sa sedištem u Švajcarskoj, saopštio je da stroži nadzor nad tim bankama „prevelikim da bi se dopustio njihov bankrot“ smanjuje šanse da one propadnu i doprinosi ograničenju ekonomske štete ukoliko se to ipak dogodi.

Daning-Krugerov efekat

Ovaj relativno novi pojam u psihologiji odnosi se na neobučene osobe koje imaju „iluziju superiornosti”, rangirajući svoju sposobnost iznad proseka, mnogo više nego što ona zapravo jeste.

Iluzije superiornosti

- 94% profesora na fakultetu rangira svoj posao iznad ostalih kolega
- 96% pacijenata koji se u bolnici leče od kancera tvrde da su u boljem zdravstvenom stanju nego drugi oboleli od iste bolesti
- 93% motorista su uvereni da su bezbedniji na drumu od većine prosečnih vozača
- 90% studenata vidi sebe kao znatno inteligentnijim od ostalih studenata
- Psihološki termin za ovo je iluzija superiornosti

Oni su iskreno uvereni u svoju kompetentnost i nesposobni da prepoznaju ne samo sopstvene propuste i greške, već i tuđu istinsku kompetentnost

Znam da ništa ne znam – rekao je mudri Seneka pre skoro 2000 godine. I danas su oni najobrazovaniji, najinteligentniji, najsposobniji među nama spremni da se poistovete sa ovim stavom, jer upravo zahvaljujući svom sveobuhvatnom razumevanju sveta u kojem živimo – svesni su koliko toga još ne znaju.

Nasuprot njima – a u psihologiji je to odnedavno i naučno dokazano – postoji veliki broj osoba koje precenjuju svoje znanje i sposobnosti, uvereni su da su kompetentni u oblasti u kojoj su zapravo totalni laici, a osim što nisu u stanju da sagledaju svoju nekompetentnost, nisu sposobni ni da prepoznaju tu kompetentnost kod drugih. Iako nam je ovaj fenomen svima poznat iz bližeg ili šireg okruženja, iz škole, porodice, s posla ili s malih ekrana – prvi put je zvanično definisan i istražen 1999. godine kada su psiholozi Dejvid Daning i Džastin Kruger sa Kornel univerziteta u Americi objavili rad o tome u Žurnalu psihologije ličnosti i društva, te je po njima dobio naziv Daning-Krugerov efekat.

Pomenuti psiholozi su za ovaj rad dobili Ig Nobelovu nagradu (američka parodija na godišnju nagradu Nobelovog instituta), mnogi smatraju – zasluženo.

Osobe sa Daning-Krugerovim efektom prepoznaju se najčešće po tome što u društvu vode glavnu reč, nameću svoje mišljenje bez obzira o kojoj se temi radi, donose sudove i odluke na osnovu netačnih, nepotpunih ili nevažnih podataka i nisu spremni da prihvate kritiku, odnosno mišljenje onih drugih, mnogo kompetentnijih.

Daning-Krugerov efekat je prema stručnoj definiciji „kognitivna sklonost u kojoj neobučene osobe donose neadekvatne odluke i netačne zaključke, ali njihova nekompetentnost onemogućava njihovu metakognitivnu sposobnost da shvate greške”. Neobučene osobe imaju „iluziju superiornosti”, rangirajući svoju sposobnost iznad proseka, mnogo više nego što ona zapravo jeste. S druge strane, visokoobučeni su skloni da potcenjuju sebe i svoje veštine pateći od „iluzije inferiornosti”. Na kraju, imamo situaciju u kojoj manje kompetentni ljudi rangiraju svoju sposobnost iznad kompetentnih. Zvuči poznato, zar ne? I mada deluje paradoksalno, prema mišljenju Daninga i Krugera kompetentnost može da oslabi samopouzdanje, a nekompetentnost da ga uveća.

Daning-Krugerova hipoteza počiva na sledećim premisama:

- nekompetentne individue precenjuju svoj nivo veštine
- nekompetentne individue ne umeju da prepoznaju veštinu u nekom drugom
- nekompetentne individue ne uspevaju da primete ekstremnost svoje neadekvatnosti
- ukoliko mogu biti istrenirani da poboljšaju svoj nivo veštine, ove individue mogu da prepoznaju i priznaju svoj prethodni nedostatak veštine

Još je britanski filozof Bertran Rasel pisao: „Jedna od bolnih stvari našeg doba je da su oni koji se osećaju sigurnim glupi, a oni koji imaju maštu i razumevanje ispunjeni su sumnjom i neodlučnošću.”

Zanimljivo je da je Dejvid Daning, socijalni psiholog, 1996. godine pratio dešavanja i napise u novinama povodom serije pljački banaka, čiji vinovnik je vrlo brzo uhvaćen. Osumnjičeni Artur Mekviler je bilo toliko samopouzdan i uveren da je njegov plan idealan, da nije preduzeo ni neke osnovne mere predostrožnosti kako bi sakrio svoj identitet. Daning je bio zapanjen njegovim totalnim nedostatkom samokritičnosti i počeo je da se bavi ovim fenomenom.

– Moja specijalnost u socijalnoj psihologiji je izučavanje načina na koji ljudi donose odluke koje su ponekad od životne važnosti za njih, kaže Daning. – Postao sam zainteresovan za sudove koje imaju o samima sebi, je većina teži da kaže stvari, bilo u svakodnevnom životu, bilo tokom istraživanja – koje prosto nisu i ne mogu biti istinite. To me je fasciniralo. Otkrio sam da oni ne samo što govore izuzetno pozitivno o sebi i svojim sposobnostima, već u to zaista duboko veruju. To je i suština ove opservacije: ako ste inkompetentni vi ne možete znati da ste inkompetentni. Veštine koje su vam potrebne da date pravi odgovor jesu iste one veštine koje su vam potrebne da procenite da li je neki odgovor pravi.

U okviru svog istraživanja Daning i Kruger su testirali studente koji su loše znali gramatiku. „Mi smo verovali da oni treba da znaju da su loši u tome, i bili smo vrlo iznenađeni kada smo shvatili da oni misle, iskreno, da su dobri i da znaju gramatiku.” Hipoteza je testirana i nizom ekperimenata na Kornel univerzitetu, koje su imale za cilj da odrede samoprocenu studenata u veštinama logičkog rezonovanja, gramatike i humora. Učesnici u ovom eksperimentu su značajno precenili sopstveni učinak na testu i svoje mesto u odnosu na druge studente.

Oni, koji su prema rezultatima testiranja bili na dnu liste – u najnižoj četvrtini – smatrali su da su bolji od bar 60 odsto svojih vršnjaka!

„Kad su ljudi nekompetentni u strategijama koje usvajaju da bi postigli uspeh i zadovoljstvo, tvrdi Daning, oni imaju dvostruki teret: ne samo da donose nepravilne zaključke i prave nesrećne izbore, već im njihova nekompetentnost oduzima sposobnost da budu svesni toga. Umesto toga, oni su ostavljeni sa pogrešnom impresijom da rade sve kako treba.”

Studije Daning-Krugerovog efekta fokusirane su na američki socijalni milje. Slične studije rađene na evropskim univerzitetima pokazuju primetno „prigušenje efekta”, dok istraživanja među azijskim narodima otkrivaju da nešto sasvim suprotno od Daning-Krugerovog efekta utiče na samoprocenu i motivaciju za napredak. Iz Daningovih i drugih sličnih studija jasno je da Amerikanci, bar većina njih, ako ne uvek a onda bar ponekad imaju tendenciju da povećaju sopstvenu vrednost, smatrajući da će tako bolje i brže napredovati.

Ovaj fenomen se, međutim, u azijskim i sličnim kulturama javlja kao „obrnuta slika” – stanovnici istočne Azije teže da potcene svoje sposobnosti sa ciljem da se poboljšaju, ali i da napreduju i zadobiju druge ljude iz okruženja.

Četvorogodišnjaci koji devet minuta gledaju crtani film o Sunđer Bobu Kockaloneu rizikuju probleme sa kratkoročnom pažnjom i učenjem, pokazalo je jedno istraživanje.

Problemi su uočeni u studiji u kojoj je 60 dece podeljeno u tri grupe – jedni su gledali „Sunđer Boba“, drugi crtani film „Kaju“, a treći su crtali. Posle devet minuta, deca su radila test mentalnih funkcija čiji je zaključak bio da su oni koji su gledali „Sunđer Boba“ zadatke uradili lošije od ostalih.

Ranija istraživanja povezala su gledanje televizije sa dugoročnim problemima u održavanju pažnje kod dece, ali nova studija navodi na zaključak da kratko izlaganje određenom sadržaju ima momentalne posledice, čega bi roditelji trebalo da budu svesni, poručuju autori studije.

Crtani filmovi prosečno sadrže 22 minuta akcije, pa bi praćenje programa koji traju duže od toga „moglo da bude veoma štetno“ navode istraživači naglašavaju da je za potvrdu toga potrebno još dokaza. Rezultatima studije treba prići sa rezervom, zbog malog broja učesnika, ali njeni zaključci podstiču tvrdnju da je izloženost medijima zdravstveni problem, navodi Dimitri Kristakis, ekspert za razvoj dece u Dečijoj bolnici u Sijetlu koji je učestvovao u studiji objavljenjoj u listu „Pidijatriks“.

Kristakis je naveo da roditelji moraju da budu svesni da programi sa suviše akcije nisu odgovarajući za mladju decu.
- Važno je šta deca gledaju, a ne samo koliko dugo gledaju televiziju – poručio je Kristakis.

1. I PILOTI MORAJU DA KORISTE TOALET
Piloti su ljudi kao i svi ostali, što znači da im je ponekad potrebna pauza. Kada priroda pozove, oni koriste isti toalet kao i svi ostali, s tim što pre toga moraju obavestiti stjuardese. “Jednom prilikom, moj kolega je greškom pritisnuo dugme za razglas, tako da su svi putnici čuli kada je pitao da li smemo da obavimo nuždu“, kaže pilot.

2. NAJBOLJA MESTA SU BLIZU KRILA
Ako tokom letenja osećate mučninu, najbolje je da sednete blizu krila. Prednji i zadnji deo se najviše pomeraju, pa vam pokreti neće prijati. U slučaju da su sedišta na sredini zauzeta, radije se opredelite za ona bliže pilotskoj kabini, jer se rep aviona pomera više nego prednji deo.

3. TURBULENCIJA MOŽE BITI OPASNA
Kada vas stjuardese zamole da vežete pojas, budite sigurni da se ne radi o šali. “Iako turbulencija nije opasna za samu letelicu, može biti veoma opasna za ljude koji su u njoj“, objašnjava pilot. Prema njegovim rečima, bilo je incidenata u kojima su ljudi “leteli“ po avionu i padali na pod, uz ozbiljne povrede. Zato poslušajte instrukcije i vežite se.

4. AVIONSKE PUTANJE IMAJU SMEŠNA IMENA
Krećući se nebom, avioni prate nevidljive putanje, kako bi bez greške stigli do željenog odredišta. Na nebu postoji na stotine virtuelnih tačaka koje pilotima služe kao orijentir, a svaka od njih ima posebno ime. Neke od tačaka iznad američkog tla zovu se TRUMP, PYRUT, SPICY i BARBQ.

5. NIJE DOKAZANO DA MOBILNI TELEFONI OMETAJU LET
“Mada odavno postoje priče o tome da mobilni telefoni ometaju avionske instrumente, to zapravo nikada nije dokazano“, objašnjava pilot. Sa napretkom tehnologije, i avioni se širom sveta u poslednje vreme prave tako da je u njima moguće bez problema koristiti mobilni telefon ili računar.

6. ROMANSE MEĐU OSOBLJEM NISU RETKOST
Prema rečima pilota, praksa je najčešće takva da avionsko osoblje spava u istom hotelu, pa se neretko tom prilikom rađaju nove romanse. “Pre nekoliko godina supruga jednog od mojih kolega zahtevala je da njen muž bude smešten u drugom hotelu, kako ne bi bio u blizini stjuardesa”, kaže on.

7. AMERIČKI PILOTI SMEJU DA DRŽE PIŠTOLJ U KABINI
Zbog učestalih terorističkih napada prethodnih godina, američki piloti se pre ulaska u avion šalju na posebnu vrstu obuke, koja uključuje kurs samoodbrane i tehnike razoružavanja napadača. Svaki pilot koji uspešno savlada pomenuti program, dobija dozvolu da u kokpitu drži pištolj.

Ispijanje jedne šoljice zelenog čaja može da spreči taloženje masnih naslaga i dalje debljanje čak i kod gojaznih ljudi, tvrde naučnici.

Zeleni čaj sadrži supstancu EGCG (epigalokatehin-3-galat) koja znatno usporava stvaranje masnih naslaga kod ljudi čija se ishrana zasniva na visoko kaloričnim namirnicama.

Naučnici sa Pen univerziteta u Americi došli su do ovog zaključka nakon eksperimenata koji su sprovedeni na gojaznim miševima. Kod onih životinja koje su redovno dobijale supstancu EGCG primećeno je da su se 45 odsto sporije gojile u odnosu na kontrolnu grupu. Međutim, ono što je bitno je da su naučnici naglasili da zeleni čaj nikako ne treba koristiti kao sredstvo za mršavljenje, jer on nema moć da potisne glad.

1.Tutankamonova grobnica
U Dolini kraljeva 1922. engleski arheolog Hauard Karter i njegov sponzor lord Karnarvon otkrili su Tutankamo­nov grob koji je bio ispunjen velikom količinom zlata. Njihovo otkriće izazvalo je senzaciju širom sveta i pretvorilo ih u medijske zvezde. Stvaranju mita pripomogla je i nesrećna smrt lorda Karnarvona koja je povezana s apokrifnom “faraonovom kletvom”. Uprkos velikom blagu koje je pronađeno u njegovoj grobnici, Tutankamon nije spadao u važnije egipatske kraljeve. Tokom kratkog života on jednostavno nije uspeo ostaviti neki važniji trag u svom carstvu, njegovi sledbenici su ga vrlo brzo zaboravili. Ipak, on je vremenom postao neka vrsta ikone ne samo za egiptologiju, nego i za čitavu arheologiju.

2. Svici sa Mrtvog mora (1947.)
U jednoj pećini kraj Mrtvog mora 1947. pronađene su posude sa svicima čija je starost procenjena na razdoblje od 200. godine pre Hrista do 68. godine posle Hista. Među njima je bila i kopija biblijske knjige Isaijine koja je bila starija od svega što je do tada bilo sačuvano na hebrejskom. Neki istraživači su na osnovu nje dokazavali postojanje Isusovo. Kasnije su drugi uvideli da se na svicima osim biblijskih tekstova nalaze i nepoznati “komentari” Biblije, poslednje reči pojedinih ličnosti, popis rituala, instrukcije za posljednju apokaliptičnu bitku, pa čak i popis zakopanih blaga.

Većina tekstova je zapisana na hebrejskom jeziku, a manji deo na aramejskom. Svici s Mrtvog mora još uvek nisu potpuno istraženi.

3. Najveći sunčani sat (otkriven ovog leta)
Tačno u podne, na prolećnu ravnodnevnicu, sunčeva svetlost kao laserski snop prolazi kroz otvor na samom vrhu kupole i osvetljava zdanje. Možda ste se našli na tom mestu, a da niste ni znali. U pitanju je čuveni Panteon u Rimu sagrađen za cara Hadrijana. Panteon je jedna od najočuvanijih građevina starog Rima, 2.000 godina staro svedočanstvo neizmerne moći i bogatstva imperije. Pokušavajući da otkriju tajnu Panteona ovog leta stručnjaci su došli do vrlo intrigantne teorije: hram je sagrađen po principu sunčanog sata. Naime, zrak sunčeve svetlosti obasjao bi njegovu kolosalnu kapiju u trenutku vladarevog ulaska u građevinu.

Panteon je zasigurno jedan od najlepših primera antičkog graditeljstva, a sad vidimo i genijalne računice.

4. Zaboravljen grad Ur (1922.)
Leonard Volej je između 1922. i 1934. godine otkrio stari mesopotamski grad Ur, mesto Avramovog boravka. Otkopavši gotovo 2.000 grobova, među kojima su neki bili izuzetno bogato ukrašeni, Volej je pretpostavio da bi mogli biti ostaci kraljevskih grobnica. Među njima lepotom se isticao grob koji je pripadao kraljici Puabi (iz ranog dinastičkog perioda godina pre Hrista).

U njemu su se nalazili ostaci 23 žrtvovana sluge, lira sa zlatnim ornamentima, nakit napravljen od zlata, srebra i dragog kamenja. Osim grobova otkrivene su i brojne kuće koje su pokazivale visok nivo zanatske veštine.

Čitav svet dobio je priliku da se upozna s jednom vrlo razvijenom civilizacijom za koju se hiljadama godina nije znalo da je ikad postojala.

5. Stopalo od milion godina (otkriveno ove godine)
Britanski naučnici nedavno su u časopisu “Sajens” objavili da su u blizini Ilereta na severu Kenije pronašli otisak ljudskog stopala star milion i po godina, koji anatomski najviše liči na stopalo savremenog čoveka jer su ga ostavili ljudi koji su hodali uspravno. Ovo otkriće otkriva ključne informacije o fiziologiji i pokretima homo erektusa.

Naučnici su proučavanjem otisaka došli do saznanja da su njegova visina, težina i način hoda nalik današnjem čoveku.

Čovek koji je ostavio ovaj trag bio je visok oko 1,75 metara i najverovatnije je hodao duž reke. Otisak, međutim, otkriva ravno stopalo i povećani razmak između palca i ostalih prstiju, što pokazuje da je stopalo još uvek bilo prilagođeno hvatanju, stezanju i slično.

- Zahvaljujući ovim mehanizmima, ljudi bez većih posledica savladavaju akutni stres, čak i kada je visokog intenziteta. Problem su, međutim, ponavljane stresne situacije ili prisustvo stalnog (hroničnog) stresa, pa čak i kad je on niskog intenziteta – objašnjava profesor doktor sc. med. Branislav Antić, neurohirurg sa Vojnomedicinske klinike u Beogradu i urednik sajta Bol.rs.

Kod hroničnog stresa, odbrambeni mehanizmi su stalno ukjučeni, tako da se vremenom iscrpljuju i dovode do mnogih štetnih promena u organizmu. Na taj način pojava koja se opisuje kao hronični stres pretvara primarno odbrambenu reakciju u suprotnost – opasnost po čoveka.

Ono što su brojna naučna istraživanja potvrdila tokom prethodnih 40 godina jeste da su iznenadnim bolestima, poput infarkta miokarda, prethodila burna događanja u životu obolelog, iako to nije uvek bilo vidljivo. Naime, dugotrajna i snažna emocionalna stanja mogu da preusmere fiziološke procese organizma ka patologiji.

Ugrožene pasivne osobe

Prema nekim teorijama, određeni tipovi ličnosti imaju veću sklonost ka pobrojanim bolestima. Smatra se da osobe koje zavise od drugih imaju veće šanse da obole od ulceroznog kolitisa, da hipertenzija češće pogađa one koji potiskuju bes i samo na prvi pogled deluju smireno, a da se astmatičari pasivno predaju sudbini.

Advokаt osuđenog Suzаn Mаjers Kefer podnelа je žаlbu Vrhovnom sudu SAD zbog upotrebe spornog аnestetikа „pentobаrbitаl“, jer stručnjаci nаvode dа ovаj proizvod ne uspаvljuje korektno osuđenikа, te on doživljаvа bolnu smrt.

U jаnuаru se dаnskа lаborаtorijа Lundbek oštro usprotivilа upotrebi njenog аnestetikа „pentobаrbitаlа“ prilikom egzekucijа smrtonosnom injekcijom u SAD.

Egezkucijа je kаsnilа tri čаsа dok je Vrhovni sud SAD proučаvаo, а potom odbаcio pet žаlbi koje je аdvokаt predаo kаko bi se suspendovаlo izvršenje i preispitаo slučаj.

- Nаkon 33 godine ovo predstаvljа veliko olаkšаnje, prаvdа je nаjzаd zаdovoljenа. Apsolutno nije bilo sumnje u njegovu krivicu, jer postoji ključni svedok – policаjаc – nаvodi u sаopštenju porodicа ubijenog policаjcа.

On je 28. strаni držаvljаnin koji je pogubljen u SAD od kаdа je 1976. godine uvedenа smrtnа kаznа, nаvodi Centаr zа informisаnje o smrtnoj kаzni.

Nаkon što je prošle sedmice pogubljen Troj Dejvis, koji je bio simbol borbe protiv smrtne kаzne, ovаj Kubаnаc je postаo 37. osuđenik nаd kojime je u SAD od početkа godine izvršenа smrtnа kаznа.

Špаnijа, držаvа sа kojom je Mаnuel Vаl porodično povezаn, trаžilа je od SAD dа suspenduje egzekuciju.

- Mi smo reаgovаli, jer se premа nаšem ustаvu, naša zemlja se protivi smrtnoj kazn i- izjаvio je generаlni konzul Špаnije nа Floridi Kristinа Bаrios.

- Priče o ovome vulkanu bile su poput horor priča dok smo odrastali. Zato ne želim riskirati – kaže lokalni seljak napuštajući zajedno sa svojom obitelji svoj dom.

Lokalne vlasti u blizini Tambore izdale su upozorenje zbog moguće erupcije koje se odnosi samo na žitelje područja od oko tri kilometra od samog vulkana. No, bez obzira na to, mnogi iz šire okolice su zbog straha od zloglasnog vulkana spakirali stvari i otputovali u sigurnije krajeve. Spomenuta erupcija otprije gotovo dva stoljeća ostavila je krater širok čak 11 kilometara te dubok 500 metara, a smatra se najvećom u povijesti. Tog travnja 1815. godine u atmosferu je otišlo 400 milijuna tona sumpornih plinova zbog čega su zabilježene različite klimatske anomalije u Europi i SAD-u.

Profesorica Monica Rosen sa eduakcijskog odsjeka analizirala je razlike između zemalja tijekom nekog vremena kako bi objasnila promjene u sposobnostima čitanja kod 9-godišnje i 10-godišnje djece. Unutar okvira istraživačkog projekta, ona i kolege proučavali su kako su se čitalačke sposobnosti učenika promijenile od 1970. Mađarska, Italija, Sjedinjene Države i Švedska uključene su u sve međunarodne usporedbe. Sposobnosti čitanja konstantno su se poboljšavale u Italiji i Mađarskoj, dok su rapidno opadale od 1991. na ovamo u Sjedinjenim Državama i Švedskoj.

Tijekom tok perioda, promijenili su se mnogi čimbenici unutar školskog sustava, kao što se promijenilo i društvo općenito, te posebno izvanškolske aktivnosti djece. Tijekom tog perioda, švedski i američki učenici naveli su veliko povećanje korištenja računala u slobodno vrijeme, dok se slično povećanje nije desilo u Italiji i Mađarskoj.

Nedovoljno razvijeno čitanje

„Naše istraživanje pokazuje da je ulazak računala u domove pridonio promijeni navika djece na način da im se čitanje ne razvija do iste mjere kao ranije. Uspoređujući zemlje tijekom vremena možemo vidjeti negativan međuodnos između promjena u čitalačkim sposobnostima i promjena u korištenju računala u slobodno vrijeme što ukazuje da sposobnost čitanja opada dok se korištenje računala u slobodno vrijeme povećava.“

Ispitivanje pokazuje da su se učestalost čitanja i broj posuđenih knjiga iz knjižnice u slobodno vrijeme oboje smanjivali kako se korištenje računala u domovima povećavalo. Prema tome, nije da su sama računala ili aktivnosti zbog kojih se koriste smanjila vještine čitanja, nego prije način na koji su računala ukrala slobodno vrijeme čitanju.

Nove računalne navike ne promiču razvoj čitalačkih sposobnosti na isti način kako to radi čitanje knjiga u slobodno vrijeme. Također je opalo čitanje tiskanih časopisa među odraslima. U mnogo domova postaje jako neobično da netko sjedne i nešto čita.

„Pokazali smo da su lošiji rezultati uglavnom posljedica pada vještina onih iz centra raspona sposobnosti pa naviše. Nije slučaj u tome da ima manje nadarenih čitača ili da su vještine kod tih čitača postale lošije. Desilo se to da ima manje djece visokih ambicija.“, kaže Monica Rosen. Ističe da je vrlo teško izmjeriti i usporediti čitalačke sposobnosti tokom nekog vremena.

„Važno je da ne brzamo sa zaključkom da je kompletno objašnjenje slabijeg čitanja u nedostacima edukacije. Naprotiv, način na koji računala uništavaju čitanje jasno pokazuje da je slobodno vrijeme u najmanju ruku jednako važno kada se govori o razvoju visoko-kvalitetnih sposobnosti čitanja.“, kaže Monice Rosen.

Izvor: University of Gothenburg

Autor/ica: Dajan Radović

U studiji sprovedenoj u 30 drzava (27 članica EU, Švarcarskoj, Islandu i Norveškoj) u kojima živi 514 miliona stanovnika navodi da jedna trećina ispitanika svih uzrasta boluje od mentalnih i neuroloških poremećaja.

Najčešće bolesti su anksioznost – 14 odsto, insomnija (nesanica) -sedam odsto, depresija – 6,9 odsto, razni psihosomatski pomerećaji -6,3 odsto, kao i zavisnost od alkohola ili droge – četiri odsto. Od hiperaktivnosti boluje pet odsto dece i mladih, a od demencija 30 odsto starije populacije. U istraživanju se navodi da pored navedenih bolesti nekoliko miliona ljudi boluje od cerebralnih trauma, Parkinsonove bolesti i multipleks skleroze.

Nekadašnji nemački kancelar Gerhard Šreder smatra da je pouka evro-krize jasna – Evropi je potreban znatno viši stupanj integracije, uključujući uvođenje funkcije zajedničkog evropskog ministra finansija.

„Svi će morati da odustanu od dela sopstvenog nacionalnog suvereniteta“, izjavio je Šreder u intervjuu za nemački nedeljnik Špigel. Prema njegovom mišljenju, više nema mesta za otezanje, već je potrebno što pre krenuti u realizaciju projekta tzv. evropskog jezgra.

To je potrebno, smatra raniji kancelar, kako bi Evropa bila u stanju da se nosi s drugim velikim subjektima globalne politike, a to su pre svih Azija pod vođstvom Kine te SAD nakon što se oporave od krize. Time Šreder ponovo aktivira ideju koja se pojavila još dok je on bio kancelar – ideju ne samo ekonomske već i političke integracije onog dela Evropske unije koji je na to spreman. U prvom redu to se odnosi na Nemačku i Francusku.

Podrška kancelarki Merkel

Ovom svojom izjavom Gerhard Šreder s jedne strane ponavlja politički zahtev svoje socijaldemokratske stranke, ali istovremeno daje podršku i jednom delu demohrišćanske unije sklonom daljem procesu političke integracije. Tako je nedavno sadašnja nemačka ministarka za rad Ursula fon den Lajen govorila o uspostavljanju Sjedinjenih Evropskih Država kao cilju kojem bi nemačka politika trebalo da teži. A nemačka kancelarka Angela Merkel i njen francuski gost Nikola Sarkozi, prilikom svog nedavnog susreta, pokrenuli su inicijativu za uspostavljanje jedinstvene evropske privredne vlade.

Brojni posmatrači odavno tvrde da je projekt zajedničke valute evra bez jedinstvene finansijske, pre svega fiskalne, politike samo polovičan i da na duge staze ne može funkcionisati. Dok je ideja dalje evropske integracije u Francuskoj vrlo popularna, u Nemačkoj je ona do sada dočekivana uglavnom sa skepsom. Kao posledica dužničke krize, kojoj se još uvek ne nazire kraj, sada se međutim među nemačkim političarima i u javnosti sve više širi uverenje da je potrebna strukturalna promena evropske politike.

Potreban novi Lisabonski ugovor

Zajednička valuta bez zajedničke fiskalne politike nema budućnost

Na jedan važan problem upozorava međutim šef Nemačkog udruženja sindikata (DGB) Mihael Zomer. On napominje da uspostava zajedničke evropske gospodarske vlade nije predviđena dosadašnjim ugovorima Evropske unije, pre svega Lisabonskim ugovorom. Zbog toga je dalji korak u tom pravcu moguć sam uz novo formuliranje Lisabonskog ugovora, kojeg je potrebno onda iznova i potpisati – i to od strane svih zemalja EU.

Njegovo obrazloženje nije samo formalne prirode – evropska ekonomska vlada mora da ima jasnu demokratsku legitimaciju i kontrolu, naglašava nemački sindikalac. I on je uveren da ćemo jednog dana imati Sjedinjene Evropske Države, ali tek u nekoj neodređenoj budućnosti.

Prema rečima Gerharda Šredera, u toj zajedničkoj Evropi će svoje mesto kao članica imati i Turska, a Rusija će biti pridruženi član. Jedino tako je moguće obezbediti političku stabilnost i ekonomski napredak, smatra bivši kancelar. Šef bavarske Hrišćansko-socijalne unije Horst Zehofer upozorava da je za put evropske integracije od ključnog značaja da u projektu sudeluju sve članice EU, a ne samo neke izabrane koje sebe nazivaju „evropskim jezgrom“. „Evropa se ne sme razbijati“, naglašava Zehofer.

Autor: Zoran Arbutina (dpa, Der Spiegel, rtrd)

Dominik Stros Kan sa suprugom Enom Sinkler Simpatizeri donedavnog prvog čoveka MMF iz Sarsela ponudili su novac Mari Viktorin M`Bisa pre mesec dana, neposredno nakon što ga je jedna njujorška sobarica optužila za pokušaj silovanja.

Mari Viktorin M`Bisa ponuđen je novac pošto je novinarima ispričala da je pokušala da se ubije jer ju je Stros Kan ostavio nakon devet meseci zabavljanja tokom 1997. U to vreme Mari je imala 23, a Dominik 47 godina.

U intervjuu koji je dala švajcarskom magazinu „L’Illustré“, ona je svog bivšeg ljubavnika, koji sada ima 62 godine, opisala kao čoveka u dobroj formi sa „ogromnim seksualnim apetitom“, ali i kao velikog manipulatora. Mari je istakla da su se njih dvoje sretali često, ali tajno u Parizu. Takođe, navela je da je samovoljno pristala na seksualne odnose sa njim. „Nikada me nije primoravao da radim stvari koje ne želim. Da li se čovek može nazvati nasilnim ako vas gurne uz zid i pokuša da vas poljubi? Ponekad bi me pritisnuo snažno, ali ja sam to smatrala strašću, a ne brutalnošću“, naglasila je ona. Ubrzo nakon objavljivanja intervjua, jedan od simpatizera bivšeg šefa MMF-a prišao je njenom ocu i zapretio mu rečima: „Vaša ćerka previše priča“. Andre M`Bisa, koji je u međuvremenu podneo pritužbu sudu, izjavio je listu „Le Figaro“ da ga je ta osoba upitala koliko para traži da ućutka svoju ćerku, na šta mu je on kratko odgovorio: „Pet miliona evra“. On je takođe ispričao kako se osećao kad je pronašao oproštajno pismo svoje ćerke, u kome je navela da će se ubiti jer ju je Stros Kan zamrzeo nakon raskida. Mari je, prema njegovim rečima, preživela predoziranje lekovima i ubrzo se preselila u SAD, gde sada radi kao pravni savetnik.

Sud bi, kako saznaje „Le Figaro“, trebalo uskoro da započne istragu povodom ovih optužbi. U međuvremenu, aktuelni gradonačelnik Sarsela Fransoa Puponi negirao je tvrdnje Mari Viktorin i njenog oca.

Charles Robert Darwin engleski je znanstvenik i prirodoslovac. Darwin je ujedno autor prve moderne teorije o evoluciji živih bića pomoću koncepta razvijanja svih životnih oblika procesom prirodne selekcije, a ta teorija je po njemu dobila i naziv – darvinizam.

Darwin je rođen kao peto dijete dobrostojeće engleske obitelji – otac mu je bio uspješni liječnik Robert Waring Darwin, dok je njegov pradjed s očeve strane u 18. stoljeću bio dobro znani psiholog i učenjak Erasmus Darwin, piše portal cudaprirode.com.

Većina podataka o velikom prirodoslovcu već je poznata, no postoji i nekoliko zanimljivih činjenica koje malo ljudi o njemu zna. Ovo je deset najzanimljivijih:

1. Darwinov pradjed, Erasmus Darwin, pisao je radove o razvoju organizama, odnosno evoluciji, što je imalo utjecaja na Charlesa, uz nekolicinu drugih autora.

2. Poznati prirodoslovac bio je prosječan u školi i lijen u mladosti, a njegov otac mu je čak jednom prilikom rekao “da ne mari za ništa osim za hvatanje pasa i štakora, te da će biti sramota za njihovu obitelj“.

3. Darwin se ukrcao na istraživački brod H.M.S. Beagle kao vjernik smatrajući ispravnom teoriju kreacionizma (vjerovanje da je Bog stvorio čovjeka).

4. Kapetan H.M.S. Beaglea, Robert FitzRoy, bio veliki vjernik koji se jako protivio Darwinovoj teoriji i koji nikad nije prežalio što je toliko pridonio njegovom radu.

5. Darwin je po povratku s dugog putovanja svoje djelo pisao preko 20 godina, a kad ga je naposljetku dovršio, bojao se objaviti ga.

6. Knjigu Porijeklo vrsta objavio je na nagovor svojih kolega jer je prirodoslovac Alfred Russel Wallace također došao do istog zaključka i spremao se objaviti ga.

7. Darwinov prijatelj i veliki pristaša Thomas Huxley s Cambridgea imao je nadimak ‘Darwinov buldog’ te je po izlasku Porijekla vrsta izjavio “kako je glupo od njega što se toga nije sjetio“.

8. Darwin je oženio svoju sestričnu Emmu Wedgwood.

9. Nekoliko mjeseci prije nego je zaprosio Emmu, Darwin je napisao usporedbu ‘Ženiti se ili ne ženiti’.

10. Darwin je imao desetero djece, od kojih je dvoje umrlo ubrzo nakon poroda i jedno u mladosti, dok je troje postalo članovima Britanskog kraljevskog društva.

Izvor: http://www.znanost.com/clanak/podaci-o-darwinu-koje-zasigurno-niste-znali

To je drugi put od početka godine da se neki budistički monah spali. Prethodno je to u martu učinio 21-godišnji budustički sledbenik, takođe u Sečuanu, u znak protesta protiv kineske vladavine Tibetom.

U Sečuanu su se i ranijih godina događali slični incidenti, jer budistički monasi ne žele da prihvate zabrane koje im nameću kineske vlasti.

Šta je to po Fukujami zapravo pobedilo 1989? Poznato nam je koje su sve ideologije poražene, i koji su sve politički projekti diskreditovani. Ali, kako precizno specifikovati onu ideologiju koja je pobedila, i koja po Fukujami ostaje jedini oslonac i bar intelektualno gledano, ideologiju koju on najčešće naziva liberalnom demokratijom? To je pojam koji ni filozofski ni sociološki ni ekonomski nije precizno definisan, a još manje zasnovan na nekom doslednom načelu.

To je zbirno ime za skup pravila, verovanja, ustanova i intelektualnih tendencija savremenih zemalja Zapada, u onom obimu u kome te zemlje poseduju neka zajednička svojstva. Ta svojstva su vrlo raznolika, kako po svom poreklu u određenim misaonim i političkim tradicijama, tako i po stepenu sa kojim se pojedine od tih tradicija ispoljavaju u određenim društvima.

Fukujama i liberalizam

Govoriti o liberalnoj demokratiji kao pobedničkom učenju i politici uveliko obmanjuje, kako u pogledu sadržaja tog učenja, tako i u pogledu smisla njegove pobede. Fukujama je sklon da izraze liberalna demokratija i liberalizam koristi sinonimno. To i nije nikakvo čudo ako imamo u vidu da je reč o američkom levo-liberalnom filozofu, odnosno čoveku koji potiče iz intelektualne tradicije koja je pod liberalizmom sklona da podrazumeva ne slobodu pojedinca, već pre nešto kao meki socijalizam, ili u najmanju ruku, državni intervencionizam sa ciljem preuređivanja skale ekonomskih razlika u korist manjina i siromašnih.

Veliki deo nerazumevanja Fukujame u Evropi potiče usled nerazumevanja ovog intelektualnog konteksta njegove teorije, jer su u Evropi većina ljudi još uvek skloni da pojmu liberalizam pridaju njegovo starije, prirodnije i bolje zasnovano značenje – značenje nepomirljivog zalaganja za minimalnu vladu, široku individualnu slobodu i odnos prema moćima vlasti kao pretnji po slobodu čoveka, a ne kao prema korisnom sredstvu unapređenja njegovog blagostanja.

Fukujama smatra da je potraga za univerzalno pravednim društvom koje sjedinjuje individualnu slobodu i ekonomsku jednakost definitivno završena u eri države blagostanja. I to je zapravo tajna“kraja istorije“, a ne neki“neoliberalni“ entuzijazam.

Kada on kaže da je došao kraj istorije, on zapravo misli da ako imate parlamentarno izabranu vladu (bez obzira na njen program), i vaš politički sistem zadovoljava teoriju „odsustva diktatora“ vi imate liberalnu demokratiju, i nalazite se unutar modela koji dalje nije moguće usavršavati, jer je unutar njega moguće sprovesti svaku vrstu unutrašnje promene, osim ukidanja samog sistema.

Za Fukujamu je komunizam bio Istorijski relevantna epizoda; njegova eventualna pobeda je mogla da skrene tok Istorije, i samo zahvaljujući sticaju okolnosti on je poražen. Da recimo u Americi 1980 nije pobedio Ronald Regan, ili da je umesto Gorbačova neki novi Brežnjev zaseo u Kremlju, ili da su Amerikanci poklekli na početku Hladnog rata, sve je moglo izgledati mnogo drukčije.

Fukujamin „liberalizam“ je mogao biti poražen. Filozofska dimenzija Fukujaminog dela nam svedoči da on zapravo nije liberal, već pristalica socijalne države blagostanja i komplementarnosti individualne slobode i državne prinude u diskriminatorne svrhe. Na jednoj strani, on kritikuje obe velike koncepcije XX veka koje polaze od materijalističkog objašnjenja društvene evolucije: marksizma i klasičnog liberalizma.

Marksizam se temeljio na ubeđenju da materijalne proizvodne snage svojom unutrašnjom evolucijom nužno vode transformaciji društva ka besklasnom komunističkom modelu. Na drugoj strani, odbacuje liberalno materijalističko objašnjenje ekonomske superiornosti kapitalizma, tvrdeći na tragu Maksa Vebera da kulturni faktori igraju možda odlučujuću ulogu u formiranju ekonomski efikasnih sistema.

Zaključak

Fukujama i njegova pozicija u aktuelnim teorijskim debatama oko kapitalizma i svetske politike su najbolji dokaz tvrdnje da ako kapitalizam ikada propadne, to će biti zbog činjenice da skoro nikad nije imao svoje dostojne filozofske branitelje. Centralnim filozofskim braniteljem kapitalizma, u današnjem vremenu se smatra čovek koji otvoreno balansira i sa Marksom i sa Ničeom, a od Hegelove priče o kraju istorije je stvorio centralnu kategoriju svoje liberalne teorije.

Fukujama se pokajao! Kao da su kritike na njega delovale i on se polako povlači sa pozicije koju je poslednjih nekoliko godina zauzimao. U skorašnjim napisima on se sve više ograđuje od svoje teze o kraju istorije, a posebno od politike Bušove administracije koju je dugo podržavao. Fukujama tvrdi da nikad nije govorio da je liberalna demokratija univerzalni oblik društva koji je pobedio na kraju istorije. Umesto toga, kaže Fukujama:

“ Kraj istorije je kraj rasprave o modernizaciji. Ono što je u početku univerzalno nije želja za liberalnom demokratijom, nego pre želja da se živi u modernom – koje je, tehnološki napredno i prosperitetno – društvu, koje, ako zadovoljava, naginje zahtevima za političkim učešćem. Liberalna demokratija je jedan od nus-proizvoda ovog procesa modernizacije, nešto što postaje univerzalna aspiracija samo u toku istorijskog vremena.“

Literatura 1) Frensis Fukujama, Kraj istorije i poslednji čovek, CID Podgorica, 2002. godine

Ovog meseca nailazio sam prema stalnom mestu jednog mladića u šeširu. Znam ga mesecima. Dubok inteligentan pogled, telo astenično, poluinvalidno. Sklupčan sedi na svom kartonu. Iz njegovog pravca nailazi ka meni jedna gospođa bliža šezdesetim godinama, u beloj čipkom ukrašenoj bluzi. Revoltirano viče, u razgovoru sa samom sobom i sa nama prolaznicima: „Bezobrazluk i sramota, što ne radi nešto. Još se usuđuje da prosi!”

Čudna vika me ponese i ja kažem: „Zar ne vidite da je invalid? Ko bi ga takvog primio na rad?!” Gospođa me ošinu pogledom gnevne pravednice i dopuni se:

„Molim vas! Svinjarija! On ima mobilni telefon! Kako sme da prosi kad ima mobilni!?”


Gospođina misao je da čovek koji ima mobilni jeste dobrostojeći, možda čak i bogat!

Međutim progresivno pojeftinjenje elektronskih sprava učinilo je da se mobilni telefon od skupe ekskluzivne sprave, naročito u polovnim komadima, pretvorio u svakodnevnu alatku, stopljenu sa čovekovim bićem. Kao naočare ili olovke, te spravice su postale neotuđivi deo ličnosti. Kao što prosjak sme da ima olovku ili naočare, on u svakodnevnoj običnosti sme i može da ima mobilni. Jedna vizija budućnosti kazuje nam da će uskoro ćelijski majušni ti komunikacioni aparati biti usađivani pod kožu svih ljudi. Baš onako kao što se humana farmacija postarala da se na rame svakog od nas urežu „cepiva” protiv velikih boginja ili difterije. Ja sam, na primer, kao trogodišnjak dobio difteriju za vreme epidemije u Mokrinu i čudom sam opstao. Meni pelcovanje protiv velikih boginja nije bilo organski deo bića. Današnjoj deci, srećom, jeste.

Mi smo svi danas postali toliko prisni s mobilnim „razgovaračem”, da je on moguć posed čak i kad si u siromaštvu!

Mislim da je gospođa koju je mobilni u rukama prosjaka onako razjario ispoljavala nešto drugo: panikom opterećeni strah od prosjaka koji se pretvara u mržnju protiv njih. Često srećem obično zadrigle tipove koji galame protiv ubogih pa čak i sakatih prosjaka. Obično viču: „Što ne radiš nešto!?”

Neverovatno naopak pristup prosjačkom pitanju. Čovek je duboko ponosito biće. I kad on uzme da prosi mora da su mu mnoge potpore života pukle i rasturile se.

Tu nema zabune: ko prosi, ponižava se. Ako se ponižava, to čini s bolom i stidom i zaslužio je samilost. U srednjem veku na sporednim kapijama crkava bili su budžaci za prosjake. U to sam se uverio u Erfurtu. Severne vratnice katedrale su imale natpis još iz srednjeg veka: ,,Prosjačko sokače”. Naravno, samo samilosni vernici su birali da iz hrama izlaze baš na ta vrata. Ali pravilo je staro: društvo koje ne može svim građanima da da rada i zarade – mora uprkos strahovima i otporima da se suoči sa prosjačkim pitanjem!

A da li može da ga reši i sagleda? Vrcan i Šuvar su u Titovoj Jugoslaviji nabrojali 250.000 slugu i sluškinja. A koliko je bilo prosjaka, niko ne zna. Činjenica je da su oni tu i da spadaju među ponižene i uvređene, makar imali elektronsku spravicu (ne skupu i otmenu već prostu i bagatelnu).

Dakle, diferencijacija je izvedena: postoje bogataški mobilni i prosjački. To je fakt.

Raša Popov
objavljeno: 24.06.2011

- Proizvodnja hleba u Srbiji je za poslednjih godinu dana opala od 15 do 20 odsto, a u letnjim mesecima zbog godišnjih odmora za još 15 odsto – kaže Zoran Pralica, predsednik Unije privatnih pekara Srbije, koja pokriva oko 70 odsto domaćeg tržišta tom namirnicom. – To znači da u julu i avgustu naši pekari smanjuju proizvodnju za od 30 do 35 odsto.

Pralica napominje da građani očigledno više vode računa o svakoj kriški i manje bacaju hleb kada nije svež. To je posebno primetno u gradskim sredinama, dok je u prigradskim naseljima i siromašnijim opštinama prodaja hleba u izvesnom procentu porasla.

- Naravno, ima onih koji su zbog slabije kupovne moći primorani da štede, pa kupuju manje količine, ali ima i onih koji menjaju način ishrane – objašnjava Pralica.

Istraživanja pokazuju da sedam odsto naših građana, između ostalog, pazari i manje hleba. Budući da se ova namirnica smatra i hranom siromašnih, ovo je najbolji pokazatelj da je kriza došla do grla.

Uprkos smanjenom prometu, u Srbiji se tradicionalno mnogo jede hleb. Prosečan građanin naše zemlje i dalje godišnje troši tri puta više te namirnice nego, na primer, stanovnik Evropske unije.

- Jedemo 105,9 kilograma hleba po stanovniku godišnje, što je ubedljivo najveća potrošnja u Evropi. To govori i o standardu naših građana – ukazuju u Privrednoj komori Srbije.

Istovremeno, ostale osnovne namirnice, poput mleka i mesa, trošimo, po stanovniku, četiri puta manje nego u EU. Ovi podaci pokazuju da je struktura potrošnje hrane u Srbiji znatno nepovoljnija u odnosu na razvijene evropske zemlje.

Ako se uzmu u obzir sva poskupljenja, naročito hrane, a samo je hleb za poslednjih godinu dana poskupeo 40 odsto, standard građana bezmalo je prepolovljen. Pošto se izmire svi računi i napuni frižider, u novčaniku jedva da ostane nekoliko hiljada dinara da se izgura do kraja meseca.

SVE REĐE U KUPOVINU

POSLEDNjA istraživanja agencije GfK pokazuju da je 16 odsto građana odustalo od velikih kupovina, a 82 odsto njih kazalo je da u nabavku ide jednom nedeljno.

Oko 30 odsto priznalo je da sebi više ne može da priušti takozvanu impulsivnu kupovinu: čokoladicu, sladoled…

Odlazak u nabavku postao je ređi, a količina kupljene robe sve manja.

Što je to stres i kako se sa njime nositi. Pogled na stres iz psihološke perspektive i perspektive Martinusove kozmologije.

Stres je prilično nejasan pojam koji povremeno koristi većina nas. No, stres je dobar primjer kako um i tijelo predstavljaju dvije nedjeljive strane ljudskog bića. Stres ima psihološku definiciju i može se izmjeriti i testirati. U odnosu na kratkotrajni stres, koji može biti vrlo koristan, stres koji se pretvara u dugotrajnu opsadu tijela, vrlo je opasan. Na kraju stres može uzrokovati da ljudi postanu hendikepirani, mentalno poremećeni ili da izgube svoj život kao rezultat komplikacija koje su opasne po život, kao što su kardiovaskularne bolesti ili depresija.

U vrlo velikom porastu su bolesti povezane sa stresom. U Švedskoj, koja od 60-tih vodi na području istraživanja stresa, otkrili su da čak i mladi ljudi trepe zbog iscrpljenosti i ranog starenja što je rezultat dugotrajnog stresa. Na Karolinska institutu u Štokholmu vrše se istraživanja stresa i otvorili su kliniku sa 12 terapeuta. Sve se svodi na to da se pripremimo za ono što švedski ministar trgovine, Mona Salin, naziva najvećim problemom na radnom mjestu dolazećeg stoljeća, naime za stres.

Povečani zahtjevi za učinkovitošću, slobodne profesije i ugovoreni poslovi, nagle promjene, dovršavanje nekog projekta u kratko vrijeme i povećanje obima posla, sve su to recepti za stres. Možemo se čak zapitati kako to da se ljudi osjećaju tako opterečeni na poslu u stoljeću u kojem su se uslovi rada uglavnom postupno poboljšali.

No, prema novinama Weekendavisen, treba razumjeti da se stres događa kao paradoksalna interakcija između zahtjeva modernog svijeta i reakcija koje su bile tipične za čovjeka iz kamenog doba. Ono što se događa kada je čovjek pod stresom ima svoje korijene u davnoj prošlosti – tijelo se fizički i psihološki priprema za opasnost.

U takvoj situaciji čovjek može birati između različitih strategija.

Jedan program je poznat kao «bori se ili bježi» program i smatra ga se tipično muškim. Tjelesni mišići se zapravo pripremaju za borbu protiv opasnog napadača – u takvoj situaciji za akciju su spremni naročito mišići gornjeg dijela tijela – ili za dati petama vjetra, i u tom slučaju je donji dio tijela spreman za akciju. U novinskom izvješću direktor klinike za stres u bolnici Karolinska rekao je da «ovaj program uključuje između ostalog veliko zagrijavanje tijela sa ubrzanim pulsom, visokim krvnim tlakom, crvenilom u licu i napinjanjem mišića, a uz to tu je i psihološka spremnost u obliku intenzivne ljutnje, koncentracije, a možda i straha.» Razvijanje goriva U tijelu se odvija proces koji ima nekoliko faza. Kao prvo, veza između živčanih stanica postaje intenzivnija. Nakon toga slijedi pojačana aktivnost hormona, gdje se kemikalije kao što su adrenalin, noradrenalin i kortizon brinu da mišići za odgovarajuću borbu ili bijeg dobiju višak goriva u obliku masnih kiselina ili šećera u krvi. Istovremeno je spremnost tijela za brzu akciju organizirana na takav način da ako dođe do borbe bude čim manje krvarenja i zbog toga se krv malo zgrušava.

Istraživači stresa jednoglasni su u mišljenju da su te reakcije dobre. Tijelo samo traži način na koji ono može povratiti ravnotežu. Kada se adrenalin koristi da bi se obavio naročito težak, ali uzbudljiv zadatak i čovjek to može obaviti i biti zadovoljan, to se može opisati kao oblik kratkotrajnog stresa koji je sasvim bezopasan, jer se nakon toga čovjek može opustiti.

U drugu ruku, opasno je kada ljudi moraju mjesecima biti napeti i spremni na akciju. Tijelo za to jednostavno nije spremno. Ono postaje iscrpljeno i to ima utjecaj, na primjer, na sposobnost koncentracije. Tada dolazi do stvaranja slobodnih masnih kiselina koje tokom vremena dovode do otvrdnjivanja arterija.

Praviti se mrtav i nevidljiv

Jedan drugi program često se naziva program «praviti se mrtav». To stanje karakterizira beznadežnost i strategija biti čim više nevidljiv. Pasivnost aktivira hormon kortizon, a to je hormon koji slabi i ugrožava imunološki sustav. Objašnjenje za to je ponovno potrebno potražiti u prošlosti. Kao moderni oblik stresa, stres koji je povezan sa kortizonom također je poznat kao stres beznadežnosti i obično se javlja kada se ljudi nađu u bezizlaznoj situaciji.

Stres beznadežnosti je oblik stresa koji je opasan po život. To stanje uključuje između ostalog povečani rizik od srčanih bolesti, a postoji i opasnost od depresije. Pacijenti sa stresom imaju različite simptome kao rezultat dugotrajnog stanja stresa. Jedna grupa može imati jake, neprekidne bolove u mišićima i sustavu za kretanje, druga grupa su ljudi sa kroničnim sindromom iscrpljenosti, a treća grupa su pacijenti sa takozvanim sindromom pregorenosti. To je stanje u kojem su dijelovi središnjeg živčanog sustava oštećeni ili ograničeni zbog dugotrajnog utjecaja hormona stresa.

«Potrebno je dugo vrijeme za oporavak od pregorenosti», kaže Aleksander Perski, «no, mi smo optimistični kada je u pitanju sposobnost mozga da se oporavi i povrati svoje funkcije.»

Ono što je apsolutno odlučujuće u razvoju stresa je nesklad između zahtjeva vanjskog svijeta i unutarnjih mogućnosti oporavka. Ako čovjek ne doživljava svijet oko sebe kao opasan, on ne doživljava stres, berem ne dugotrajan stres.

Tijekom nekoliko proteklih godina intenzivno se radilo na tome da se razviju modeli koji mogu ukloniti obrasce stresa uzrokovane pogrešnim ponašanjem.

Jedan model je «kognitivna terapija» koja uči ljude da imaju primjerenije reakcije u određenim situacijama. Thomas Nilsen sa Instituta za psihologiju na sveučilištu Århus, kada su ga intervjuirali za danske novine Weekendavisen, izrazio je mišljenje da je vježbanje vrlo važno za pacijente sa stresom.

«Vježbanje ima i kratkoročan i dugoročan učinak. Kratkotrajno vi izgarate neke kemijske tvari koje su završile u mišićima, a gledano dugoročno vježbanje nam pruža iskustvo da smo sposobni ljudi koji nisu u bezizlaznoj situaciji.«

Neprirodni umor

Istraživači stresa misle da je najvažniji uzrok stresa «tjelesna reakcija iz kamenog doba na zahtjeve modernog svijeta.» Gledano iz znanstvene perspektive izgleda kao da su teorije istraživača točne. Međutim, postavlja se pitanje da li su oni došli do pravog temeljnog uzroka.

Martinus piše u članku «Bolest i izlječenje» (izdano u Kozmosu 1997, br.3) da bolest ima dva stupnja, stupanj uzroka i stupanj posljedice. Medicinska znanost traži uzroke na stupnju posljedice, što je zapravo prekasno. Bolest se već toliko ukorijenila da ju je gotovo nemoguće ili jako teško pobijediti. Stupanj uzroka uopće se ne nalazi na fizičkoj razini, on postoji samo u čovjekovoj psihi ili na mentalnoj razini. «Upravo ovdje sve bolesti imaju svoj uzrok ili izvor, isto kao što ovdje svoj najdublji izvor imaju svi oblici apsolutne dobrobiti.»

U svojem članku «Neprirodni umor» (izdano u Martinusovoj knjizi Princip reinkarnacije) Martinus piše o tom obliku patnje, na koju se može gledati kao na «stres» u poodmaklom stupnju. On smatra da psihičke patnje kao što su neprirodni umor, depresija i živčani slom prije svega nastaju zbog «ekstremnih promjena u životnim uslovima modernog čovjeka.» Mi smo došli do intenzivirane upotrebe sposobnosti razmišljanja, što za mnoge ljude predstavlja veliki napor. Ova velika promjena u našem mentalitetu znači da smo mi brzinom svjetlosti «proširili» našu svijest. Nas prožima tijek misli o kojima naši roditelji nisu ništa znali i koje ih stoga nisu mogle mučiti. Martinus piše da je taj tijek misli profinio živce i krv modernog čovjeka, a time i njegov organizam i mentalitet, koji su postali mnogo osjetljiviji, ranjiviji i življi, nego što je bio slučaj kod ljudi u prošlosti. Kod modernog čovjeka nova je, između ostalog, rastuća sposobnost razmišljanja i zamišljanja. To područje njegove svijesti i njegova razvijena osjetljivost pružaju čovjeku nova iskustva koja jednako mogu biti ugodna i zdrava, kao što mogu biti neugodna i nezdrava. Prema tome, moderni čovjek doživljava sukob između njegovog urođenog, nesvjesnog instinkta i početka njegovih humanih osjećaja.

Neandertalac

Sposobnost razmišljanja često je povezana sa egoizmom i na taj način mi u modernom čovjeku dvadesetog stoljeća susrećemo Neandertalca. Ova divlja priroda dovodi modernog čovjeka do pretjeranog razmišljanja, koje je istovjetno sa vrstama misli kao što su ljutnja, mržnja, osveta i sklnost ka proganjanju. Ova divlja priroda također određuje da je on uvijek nevin i bez krivice, i kao rezultat samosugestije on će doživljavati sebe u svim sukobima kao nevinu žrtvu. Takvi ljudi se lako prepuštaju ogorčenosti, ljutnji i samosažaljenju. Rezultat je vrlo velika živčana napetost, a posljedica toga je neprirodni umor, depresija i život bez radosti. Ovo mučenje samoga sebe također uzrokuje da čovjeku nedostaje vitalnosti.

Martinus piše da naše misli predstavljaju zračeću energiju koja prožima čitavo tijelo. Zbog toga je važno imati radosne misli koje obasjavaju naš organizam, jer one predstavljaju normalnu vitalnu energiju u strukturi životinjskog organizma.

Čovjek je prevazišao stupnjeve primitivnih ljudi, prevazišao je zakone i principe koji su za njega bili uvjet preživljavanja u dalekoj prošlosti. Mi smo, u određenoj mjeri, došli pod zakone i principe sljedećeg stupnja razvoja. Taj se stupanj zasniva na ponašanju i načinu postojanja savršenog čovjeka, a to je mentalitet na koji je Krist ukazivao u svojem Govoru na gori. Zbog toga Martinus misli da put ka zdravlju duha i tijela vodi kroz pobjeđivanje ljutnje, ogorčenosti i osjećaja mučeništva, a čovjek u tome može uspjeti tek kada dobije logično objašnjenje uzroka ovih faktora stresa.

Preveo sa danskog na engleski : AB
Preveo sa engleskog na hrvatski : Davorin Gruden (28.11.2010.)

Upisao: kozmologija

Margarin se dobija od biljnih ulja, pa je bogat nezasićenim masnim kiselinama i siromašan potencijalno štetnim zasićenim masnim kiselinama, a obogaćen je vitaminima topivim u masti i ne sadrži holesterol. Pre petnaestak godina uočeno je da transmasne kiseline koje nastaju hidrogenizovanim biljnih ulja, odnosno tokom proizvodnje margarina imaju izrazito štetno delovanje na krvne sudove.

“Stoga su unazad pet godina proizvođači izbacili nepoželjne transmasne kiseline iz margarina”, kaže dr Vranešić-Bender. Puter je, pak, izrazito bogat zasićenim masnim kiselinama i holesterolom čiji je unos takođe potrebno ograničiti, ali je i bogat korisnim masnoćama poput konjugovane linolenske kiseline i vitaminima topivim u masti.

Idealno

Idealan udeo masnog tkiva u organizmu zdrave osobe iznosi 12-20 posto za muškarce i 20-30 posto za žene. Ljudsko telo je sposobno da sintetizuje sve potrebne masne kiseline osim dve: linolne i linolenske kiseline. Te kiseline se nazivaju esencijalnima i nužno ih je osigurati ishranom.

Dobre i loše

Preteran unos zasićenih masti (iz životinjskih izvora) povećava rizik od kardiovaskularnih bolesti i gojaznosti, pa zasićene masti (s transmasnim kiselinama) zovemo “lošim” mastima. Jednostruko i višestruko nezasićene masti imaju celi niz pozitivnih učinaka na zdravlje i smatraju se “dobrim” mastima.

Light

Margarini najčešće sadrže niz masnih kiselina potrebnih organizmu. 100 grama, zavisno od proizvoda, osigurava 18-22 grama zasićenih masti, 16-21 grama jednostruko nezasićenih masti i 8-24 grama višestruko nezasićenih masti. Izuzetak su light margarini – zbog smanjenog udela masti, sadrže i upola manje zasićenih i jednostrukonezasićenih masti, dok je sadržaj višestrukonezasićenih masti očuvan.

Energija

Preporuke govore da svakodnevnom ishranom treba osigurati 30 posto energije iz masti. Pritom se ne treba toliko zamarati kvantitetom, važnije je obratiti pažnju na kvalitet. Do 10 posto trebaju činiti zasićene masti, a 20 posto nezasićene. Masti su koncentrirani izvor energije: 1 gram masti osigurava devet kilokalorija, a 1 gram ugljikohidrata odnosno belančevina osigurava četiri kilokalorije.

Za decu

Zasićene masti služe uglavnom kao izvor energije, a nezasićene za izgradnju ćelijskih struktura. Dok su zasićene masti neophodne u ishrani osoba koje se bave teškim fizičkim radom i sportom, odojčadi i deci, adolescentima, trudnicama i dojiljama potrebne su velike količine nezasićenih masti.

Štetno

90-ih godina otkrilo se da transmasne kiseline nisu dobre za zdravlje srca i krvnih sudova – snižavaju visinu HDL (dobrog) holesterola u krvi istodobno povišavajući nivoukupnog i LDL (lošeg) holesterola.

TPORTAL.HR

Nekada smo pozivali na igru, danas zovemo na dijalog. Živimo u zlatno dobu dijaloga. Krilatica veke je: hleba, igara i dijaloga! Njegovo osnovno načelo: “Neka svet propadne, samo da se razgovori nastave!”

Dijalog je razmena reči, tačnije – izmena rečima iskazanog mišljenja čiji je krajnji cilj da to mišljenje ni po koju cenu ne izmenimo. Otuda smo pre spremni da slušamo kako dvojica neupućenih razmenjuju svoja mišljenja nego kako ga jedan upućeni saopštava.

Otuda, ako se dvojica, nekim čudom, slože ne verujmo ni jednom ni drugom. Otuda smo tako strasno privrženi dijalogu. Znamo, naime, da on neće nauditi našem mišljenju.

*****
Aristotel je pisao da onaj ko hoće da rasmotri pitanje najbolje države, treba najpre da odredi koji je način života najbolji, jer ako to ostane nepoznato, ne može se saznati ni koje je državno uređenje najbolje.
*****
Domaća, vrlo raširena zabluda, koja potiče ekskluzivno od razočaranih komunista, a nekomunisti joj naivno nasedaju, je da je za sve naše nedaće kriv Tito i njegova personalna tiranija.

Kada bi to bila istina, komunizam bi kao sistem, pod drugim uslovima i drugim čovekom, još i dobar mogao biti. A u to naš ti navodno ex-komunisti žele da uvere i pridobiju za još neku realsocijalističku probu. U stvarnosti, međutim, svaki je komunizam jednako rđav, a razlike među njima nisu ni od istorijskog, ni za život naroda od bilo kakvog praktičnog značaja.
*****
Jugoslovenska ekonomska kriza otvorena je davno, pogrešnom socijalistickom privredom, nebuloznim eksperimentima u ekonomiji, neracionalnim zaduživanjem i trošenjem inostranih zajmova, zanemarivanjem stvarnih privrednih potencijala zemlje u korist oligarhijskih interesa nacionalnih partijskih klika i korupcijom koja ovakav sistem neizbežno prati.
*****
U istoriji slepa mržnja nije pouzdan vodič, neobuzdana strast – dobar savetnik, nejasna ideja – buduća jasna stvarnost, a neograničena vera – njen savršen graditelj.
*****
Razum je, ma koliko ga prezirali kao mlak, “ni student ni vruć”, pa predviđen da “iz usta bude izbljuvan”, oprezni, pipavi Razum, bar u politici, pouzdaniji vodič, bolji savetnik, jasniji tumač ideje bilo koje buduće stvarnost i savršeniji njen graditelj i od najplemenitijih, ali nepredvidljivih, osećanja.
*****
Ako sumarno optužimo sve članove komunističke partije kao saučesnike naše državne i narodne nevolje, oslobodili smo krivce sistema koji ih je programski prinudio da postanu, čak i kada u njegove pretpostavke nisu verovali. Ako brzopleto budemo sudili, postaćemo samozvani i nesnosni pravednici, a da niko ne zna kako je, uistinu, nama pošlo za rukom da ostanemo – tek gledaoci, a ne i saučesnici.

Ako tako postupimo, zaboravljamo na naša saučesništva, posredstvom slučaja, uz pomoć zablude, svesnom zloupotrebom pružene prilike, pa i neutralnošću. Istina je da nismo svi krivi. Ali i da sasvim nevini nismo, i to je istina, bili ili ne bili članovi komunističke partije.
*****
Ako poreknemo mogućnost promene mišljenja, odričemo se fundamentalnog načela demokratije – slobode opredeljenja, koja nasledno uključuje pravo na zabludu, uz dužnost povlačenja konsekvencija ako je za nešto odgovorna, i mogućnost da se ona ispravi.
*****
Ako se podamo osvetničkim raspoloženjima – a to je uvek lako – u čemu ćemo se mi, realdemokrati, metodološki od realkomunista razlikovati.
*****
Za budućnost treba da se postaraju oni što dolaze, jer ona će biti njihova.
*****
Biti demokrata a ne biti antikomunista isto je što i biti gurman a ne voleti jesti.
*****
Čovek se na izborima opredeljuje na osnovu svojih očekivanja. Očekivanja da nešto dobijete ne može biti zamenjeno uverenjem da ništa nećete izgubiti. Sigurnost da izgubiti nećete više vredi od rizika u kome, doduše, možete i dobiti ali možete i izgubiti.
*****
Mi prezamo od demokratije jer je ne poznajemo. Pola veka bili smo pod okupacijom tiranije, najpre strane, potom domaće, a pre toga, pre rata, besmo pod tiranijom vlastite neumešnosti da i onu demokratiju koju smo imali na najbolji način iskoristimo.

Zato nam se čini da je demokratija haos. Ne tvrdim da na prvi pogred ne izgleda pomalo haotično, ali samo ako je vidite u poređenju s dosadašnjom socijalističkom stvarnošću, tiranijom koja je najpre ličila na nepokretni nadgrobni kamen naših života, a onda na smrdljivu baruštinu koja se preko njih razlila.
*****
Jezik je, koliko je to moguće, objektivna, iskrena slika stvarnosti, ili put da se ona na neiskren i pristrasan način zaobiđe i prenebregne. Jezik je ili oruđe za časno tumačenje realnosti ili alat za njeno nečasno prikrivanje. Istim se jezikom, ali njegovom različitom upotrebom, otkrivamo ili prikrivamo. Sudbina jezika je sudbina tajne diplomatije koja je, prema Lenjinovom obećanju, posle revolucije trebalo da postane javna, a ostala je tajnija nego ikad.

Stvarnost je, na sreću, moćnija od svih promena koje joj ne leže. Ona ih odbacuje kao strano telo. Jedino je pred jezikom nemoćna. Jer jezik je menja, ne dodirujući je. Menja je nezavisno od svega što mu ona nudi. Menja je prema sebi i svojim potrebama. Odnos između jezika jedne politike i stvarnosti kojom se bavi odmerava i opseg njenih mogućnosti, i svrhu tog bavljenja. Da se nešto dobro razume, treba najpre da se ispravno imenuje.
*****
Ništa nam ne koristi što uvodimo demokratiju ako pod njom još uvek podrazumevamo socijalizam. Ništa ovoj zemlji neće pomoći promena imena politike, ako se s njom fundamentalno ne promeni i ta politika.
*****
Predlažem da pre svih drugih promena izmenimo jezik kojim se i sa stvarnošću i među sobom sporazumevamo. Predlažem da, najzad, stvari nazovemo njihovim imenima i odreknemo se eufemizama koji nas najpre zaluđuju, a zatim za delo onesposobljuju.

Ako tako postupimo i jezik očistimo od kovanica naše potrebe, naše mašte, naše želje i naše koristi, videćemo: da rodoljublje ne mora biti nacionalizam, ni kod sebe, pogotovu kod drugih, kao što svaki nacionalizam ne mora biti rodoljublje; da je demokratija, naravno, u pravu većine, ali i u trajnom pravu manjine da se demokratskim sredstvima suprotstavlja većini sve dok, ako je u pravu, njenu volju ne promeni; da je sloboda demokratske odbrane ličnih interesa, uslov za odbranu zajedničkih od kojih lični zavise, i da je pravo na svoju sreću i svoje blagostanje uslov za utemeljenje opšteg, a ne njegova prepreka; da je čovek najveća vrednost ali samo ako se u toj zemlji vredne stvari cene, a nisu ravnopravne s onima bez ikakve vrednosti. Vratimo se jeziku u kome je pop pop, a bob bob, a ne obrnuto.

Ponovno polaganje mature omogućeno je samo u onim školama čiji su direktori to tražili od ministra. Kao primer naveden je obrazovni profil „mehatroničar za transportne sisteme aerodroma” na beogradskoj Vazduhoplovnoj akademiji, gde u odeljenju od 17 đaka – njih 15 nije položilo maturu, pa zbog toga nisu mogli da polažu prijemni za upis na Saobraćajni fakultet. Komentar ove informacije nismo uspeli da dobijemo u školi, ali smo na sajtu pronašli spisak kompletnog odeljenja sa negativnim ocenama.

Predsednica NPS dr Desanka Radunović je rekla da je Savet već tražio da se uradi procena oglednih profila, a pošto nije bilo odgovora prosvetnih vlasti, to će biti zatraženo ponovo.

Na dnevnom redu Saveta bio je i predlog izmena programa gimnazija čija je reforma odložena. Međutim, kako se čulo, nova generacija gimnazijalaca od jeseni će ipak učiti po rasterećenim nastavnim planovima i programima, da bi se koliko-toliko održao kontinuitet posle izlaska iz reformisane osnovne škole.

Potpuno će biti novi programi stranih jezika i računarstva i informatike, budući da je nivo znanja dece koja dolaze iz osnovne škole mnogo veći nego što je bio početkom devedesetih godina.

– Ove izmene će uneti potpunu zbrku – umesto da se temeljno reformišemo, kakav je bio dogovor. Nije mi jasno zašto je hitno da se promene planovi baš u ovoj generaciji, i to sad u ovako kratkom vremenu treba da stigne do nastavnika koji su sad na moru – rekao je profesor Bora Kuzmanović.

Dr Radunović je objasnila da je ovo izlaz iz situacije u kojoj nastavnici neće po sopstvenom nahođenju redukovati sadržaje i dodala da može da se izostavi nepotrebno, ali ne i da se dodaju novi sadržaji, jer neće biti pokriveni udžbenicima.

– Za radikalne promene nemamo vremena, zato je važno da ovu generaciju koja izlazi iz reformisane osnovne škole ne dočeka potpuno stara gimnazija, već da ipak pretresemo programe koji su doneti pre 20 godina. Dakle, sledi racionalizacija, izbacivanje suvišnog, nepotrebnog, arhaičnog – objasnila je dr Radunović.

Pojedini članovi Saveta izneli su niz primedaba na predlog izmenjenih programa koji im je Zavod dostavio, jer posao nije urađen kako treba, pa su promakli čak i neki termini karakteristični za bivšu SFRJ. Tako se u matematici još može pročitati da „u državi postoje i druge republike”.

Radoje Stojković iz Zajednice gimnazija je ukazao na činjenicu da, na primer, u nastavi srpskog jezika nije urađeno samo izbacivanje, već i ubacivanje novih dela, što neće moći da bude pokriveno udžbenicima i postavio pitanje ko je i po kojim kriterijuma odlučio da su višak Kiš ili Dis.

Posle višečasovne rasprave o ovom predlogu ipak nije glasano, već je od Zavoda za unapređivanje vaspitanja i obrazovanja zatraženo da za narednu sednicu dostavi novi materijal, u kojem će tačno navesti šta je predloženo da se od jeseni promeni.

Usvojen je i Pravilnik o vrednovanju kvaliteta rada ustanova, čije će ocenjivanje početi od jeseni, a ne od 2012. godine kako je prvobitno bilo planirano. Škole će biti vrednovane od jedinice do četvorke, odnosno po nivoima ostvarenosti. Na četvrtom nivou biće ostvareni svi standardi, a takva škola može da bude primer svim ostalima. Nivo jedan će označavati minimum kvaliteta, školu u kojoj preovlađuju slabe strane koje ugrožavaju napredovanje i razvoj učenika. Za otklanjanje nedostataka biće potrebna hitna akcija i stručna pomoć.

Iako je rečeno da se neće vrednovati pojedinci, već kvalitet nastave u školi, pomoćnik ministra prosvete Vesna Fila je ipak rekla da su nastavnici pomalo nervozni očekujući da se što pre krene s vrednovanjem, jer „zašto ne odati priznanje onima koji dobro rade, a onim drugima reći da razmisle da nisu zalutali i da potraže drugi posao”.

Sandra Gucijan
objavljeno: 29.06.2011.

Ugovor izmedju strica i mene, overa u opstini – cetiri primerka ugovora, kopija saobracajne dozvole i kopija resenja o ostavinskoj raspravi, trosak oko 2.300 dinara. Iz nekog razloga, opstina trazi dokaz o vlasnistvu nad kolima, iako je tamo samo da overi da sam ja taj-i-taj cije ime na ugovoru pise.

Poreska uprava – ugovor iz opstine, poreska prijava, objasnjavanje „prijatnom“ radniku za salterom kako je to kupoprodajna cena 1 dinar, i naravno opet resenje iz suda, iako oni samo naplacuju porez od 800 dinara za stvar koja kosta 1 dinar.

I konacno, MUP – overeni ugovor, vec tri puta proveren, ali opet i resenje o ostavinskoj raspravi, i sve ostalo – trosak registracije.

Izgubili smo tri dana na papire (dodatni dan u Poreskoj jer je „koleginica na odmoru“ pa bas koleginica koja jedina od 80 zaposlenih ume da naplati porez u Poreskoj upravi, nemamo srece, salter radi do 13h), i platili verovatno visestruku vrednost auta da bismo preneli vlasnistvo i to za jedan dinar – jer nemam pravo da svom stricu poklonim auto. Sjajno.

Mogu samo da zamislim kako je za stan…
(Milos, 18. jun 2011 21:30)

Američki narod, koji je nekoć cijenio obrazovanje, sada zbog manjka novca smanjuje broj nastavnika i ukida obrazovne programe. Na Havajima su osjetno skratili školsku godinu i sve ukazuje na to da će biti potrebni i dodatni rezovi.

„Kažu nam da nemamo izbora, da si temeljne funkcije države – temeljne usluge koje su bile zajamčene generacijama – više ne možemo priuštiti“, zaključuje Krugman.

Prema ocjeni nekadašnjeg gradonačelnika, pred bankrotom je i metropola Los Angeles. Slično u svojoj reportaži iz Kalifornijskog grada Vallejo, koji je u svibnju 2008. proglasio bankrot, piše njemački tjednik Die Zeit. Grad sada vodi stečajni upravitelj koji se brine da se grad potpuno ne uruši pod teretom dugova, a od gradonačelnika i gradskog vijeća očekuje da gradske financije opet dovedu u red. Do kraja godine moraju predati detaljan sanacijski program.

Za Amerikance manjak novca za javne usluge zbog prezaduženosti nisu više samo novosti koju čuju u vijestima na televiziji i o kojima čitaju u časopisima. Oni tu krizu sada već doživljavaju. Vallejo je još 2004. bio među američkim gradovima u kojima se otvorilo najviše novih radnih mjesta. U njega su se doseljavale uglavnom obitelji iz San Francisca, gdje im je život postao preskup. Kad su u Valleju 1996. zatvorili brodogradilište, 10 tisuća ljudi izgubilo je posao, ali to nikoga nije zabrinulo jer je to bila stara industrija. Anita Hawkes, predsjednica lokalne gospodarske komore, za Die Zeit je rekla da su „imali toliko ideja za budućnost“. Internet tada nije obećavao samo poboljšanje komunikacija, već i veliki gospodarski rast, pogotovo u blizini Silicijske doline u Kaliforniji. Umjesto da donese očekivani rast, krajem 90-ih godina prošlog stoljeća internetski balon je puknuo. Slijedio je nekretninski balon, koji je puknuo ujesen 2007. i prouzročio sadašnju financijsku i gospodarsku krizu. U Valleju je zabavni park na rubu grada najveći porezni obveznik, a bolnice su najveći poslodavac. Gradonačelnik Osby Davis priznaje da su u Valleju živjeli iznad svojih mogućnosti i sada plaćaju cijenu za to. U Die Zeitu također upozoravaju da za razumijevanje krize javnih blagajni u SAD-u treba znati da su brojne općine i gradovi u vrijeme kad je rast bio na vrhuncu odlučili da i javne službe moraju imati koristi od tog blagostanja. Sindikati javnih službenika su u SAD-u vrlo jaki i u vrijeme gospodarskog cvata su, primjereno tome, povećali svoje zahtjeve, posebno u vezi s uplatama u mirovinske fondove za javne službenike. Političari su im popustili jer su tako osigurali da ih ponovno izaberu. I u Sloveniji su nesrazmjeri plaća u javnom sektoru prije svega posljedica popuštanja političara.

IZGUBLJENO DESETLJEĆE: Do pucanja nekretninskog balona mirovinski fondovi za javne službenike u SAD-u kupali su se u novcu, a sada su duboko u crvenim brojkama. Te gubitke sada iz proračuna moraju pokrivati općine i gradovi, kojima su se zbog nekretninske, financijske i gospodarske krize smanjili porezni prihodi. Časopis New York Times upravo je prognozirao novu klasnu borbu – između javnih službenika s njihovim mirovinama i državljana koji te mirovine moraju financirati iako su zbog krize izgubili posao i svoju ušteđevinu. Konzervativni institut Manhattan Institute for Policy Research ocjenjuju da su nepokrivene obveze američkih saveznih država za mirovinske fondove vrijedne između 2000 i 3000 milijardi dolara. Na financijskim tržištima već kruže špekulacije da savezna država Illinois, iz koje dolazi predsjednik SAD-a Barack Obama, svoje obveze za bolnice i sveučilišta može pokriti samo kreditima, a od bankrota je može spasiti samo financijska injekcija iz Washingtona. Gradonačelnik Valleja Osby Davis kaže da je njegov grad samo korak ispred drugih pa se „kod nas može razgledati budućnost“. Prije krize je Vallejo bio među najrastrošnijim gradovima. Načelnik policije godišnje je mogao zaraditi više od 300 tisuća dolara, vatrogasac više od 170 tisuća dolara. U mirovinu su mogli nakon 30 godina rada s mirovinom u visini od 90 posto zadnje plaće. Za mirovine i plaće policajaca i vatrogasaca u Valleju potrošili su čak 80 posto novca iz proračuna. Bankrot su u Valleju prije dvije godine morali proglasiti zbog potraživanja mirovinskog fonda Calpers koji je od grada zahtijevao 84 milijuna dolara za doprinose za mirovine javnih službenika i još 135 milijuna dolara za zdravstveno osiguranje javnih službenika, a cjelokupni proračun grada iznosio je 89 milijuna dolara.

U gradskom vijeću u Valleju borbe između javnih službenika i državljana, koje najavljuje New York Times, već su počele. Biznismen James Moore je, recimo, na zasjedanje u gradsku vijećnicu donio svježu svinjsku glavu kojom je htio poručiti da su policajci i vatrogasci tako prikliještili grad kao što mesar prikliješti svinju prije klanja.

Paul Krugman kaže da savezna blagajna u SAD-u nije bez novca, pa bi općinama i gradovima kojima prijeti bankrot, odnosno su već u bankrotu, morala pomoći i tako zaštititi javnu infrastrukturu i škole za djecu. Da bi mogla osigurati tu pomoć, savezna administracija bi morala dignuti poreze, ali umjesto da to napravi i pobrine se da za 2 posto bogatih Amerikanaca poreze podigne na razinu iz vremena predsjednikovanja Billa Clintona, demokrati i republikanci ustraju na politici snižavanja poreza, kritičan je Krugman.

Ekonomist Kenneth Rogoff u svom članku u Project Syndicate ocjenjuje da SAD i Europu, po uzoru na Japan, čeka „izgubljeno desetljeće“. Ako je to istina, proračuni iz kojih se financira javni sektor, bit će još deset godina presušeni. Što poduzeća imaju manje posla, manje će poreza i doprinosa plaćati državi. Vlasti ih inače mogu dignuti, uvesti nove takse i poreze, što vlada u Sloveniji već radi, ali ni to ne ide unedogled. Vlade su u dosadašnjim mjerama protiv krize zaboravile da je osnova za dugoročni gospodarski rast povećanje produktivnosti, a ne kratkoročno poticanje potražnje, upozorava Rogoff.

I u SAD-u i u Sloveniji visoka produktivnost može se osigurati samo obrazovanim, sposobnim i inovativnim ljudima u gospodarskom okruženju koje im omogućuje da svoje znanje i sposobnosti mogu iskazivati i razvijati na dulji rok. To je moguće u gospodarskom okružju gdje se više isplati raditi nego primati socijalnu pomoć i zloupotrebljavati, odnosno izigravati propise. Dugoročni gospodarski rast, koji se temelji na visokoj produktivnosti, moguć je u gospodarskom okružju gdje su znanje, sposobnost i inovativnost bolje plaćeni od muljanja i prevara koje šačici omogućuju velike zarade preko noći.

I u SAD-u i u Europi, također i u Sloveniji, političari se još uvijek skanjuju podići poreze za bogate, iako podaci govore da su bogati i prošle godine, unatoč krizi, svoje bogatstvo povećali – naravno, na račun siromašnih, kojih je još više i koje je kriza znatno jače pogodila nego bogate.

SAD, njegove savezne države, gradove i općine nije, naravno, moguće neposredno uspoređivati s Europom i Slovenijom, ali ipak nije nemoguće da i ovdje bankroti ugroze „temeljne usluge koje su bile zajamčene generacijama“.