Istraživači sa Boise State univerziteta ispitivali su 484 heteroseksualne žene. Čak 60 odsto njih je reklo da ih privlače druge žene, 45 odsto ih je priznalo da je već ljubilo drugu ženu, a polovina mašta o seksu s istim polom.

Žene neretko gaje intenzivnije osećaje prema svojim prijateljicama. One često provode dosta vremena zajedno, govore jedna drugoj i najintimnije detalje, dele dobro i zlo i pružaju bezuvetnu podršku. Zbog toga se kaže da se žensko prijateljstvo ne može da se razlikuje od romantične veze.

„Žene se emocionalno zbližavaju. To otvara mogućnost da se razvije intimnosti i romantična osećanja“, kaže Elizabet Morgan, profesor koja je vodila istraživanje.

Nek mi pošalje adresu ili kontakt telefon.

Vrlo je bitno da je ta osoba uspešna i da ima efekta u njenom radu.

Hvala

Ali nije. Vrlo nije.

Priče, kao nečega što treba tokom filma da pratimo vođeni empatijom ili antipatijom prema junacima, nema. Iako ovaj film ni ne pretenduje da bude ta vrsta- koja priča neku priču- ovde ponuđena narativna skičica je uvredljiv kliše, koji autorka (rediteljka Maja Miloš) ne pretenduje da prevaziđe, nego, naprotiv, želi da ga produbi nizom „provokativnih“ i „kontroverznih“ i „sirovo emotivnih“ (debeli navodnici!) scena. Ono što na kraju dobijamo uvredljiva je kombinacija opštih mesta, autorkinih ultra-konzervativnih nazora i opasno opasne eksploatacije jednog „nežnog“ uzrasta.

Pođimo od skičice. Jaca (zaista fascinirajuće predana projektu Isidora Simijonović) je tinejdžerka koja živi na obodu (svega što možete da zamislite), njen otac je teško bolestan, sudeći po ponašanju i njena majka je ili retardirana ili živi u 1982. Jaca je zaljubljena u svog školskog drugara Đoleta, u ovom filmu zamišljenog kao prototipa regularnog dizelaša iz opskurnog naselja, a zapravo se radi o portretu klasičnog balkanskog psihopate iz mladosti. Kao što i sami vidite svaka sličnost sa sudbinama koje je najčešće dočaravala Mirjana Joković je slučajna.

Sam naziv filma, pretpostavljam, potiče od klipova koje sama junakinja pravi svojim mobilnim telefonom. To su kratki, kakofonični, sirovi snimci sveta koji je okružuje. Privatna kinoteka bola, sreće, tišine, života koji je duboko urezan u njeno srce. Ujedno ti snimci su i ono što ovom filmu treba da da taj, u rediteljskom smislu, inovativni, konceptualni zamah. Samo što nisu. Jaca i Maja snimaju iste stvari na isti način. Skoro svaku hebenu stvar koju je Jaca zabeležila svojim telefonom, zabeležila je sekund pre ili sekund posle ili sekund okolo i sama rediteljka, na isti- „tresem mobilni, vrtim kameru“ način. Umesto dve vizure mi smo zapravo dobili film u kome Jaca radi na drugoj kameri, ali gledaocu ne nudi ništa što nije već video kroz Majino „oko“, i obrnuto. S druge strane, ako je rediteljska namera bila da se ove dve vizure poistovete radi sudara subjektivnog i „objektivnog“ tj njihovog poistovećivanja radi stvaranja „apsolutne“ slike stvarnosti mislim da u konačnom ishodu nismo dobili ništa niti novo, niti zanimljivo. Najskloniji sam da poverujem da je ovde jedan, kod tinejdžera vrlo popularni, gedžet nemušto i neinventivno (zlo)upotrebljen zarad kreiranja lažne vizuelne dinamike, pomodne estetike i, naročito, (konceptualne) bliskosti sa ciljnom grupom kojom se film bavi i kojoj će se, u najvećoj meri, obraćati.

Sve što o Jacinom životu saznamo iz prvih deset minuta, kao u nekom danu mrmota pomenute Mirjane Joković, ponavlja se, uvek na isti način. Jaca uvek jede iz dubokih tanjira, uvek „ima da uči“ kad je mama pita gde će, sve turbo-folk pijanke izgledaju kao loše sproveden modni editorijal po kome se nemoćno vrzma plastična litarka Lav piva, a Jaca i njena ekipa su manje ili više retardirane u verbalizaciji svog života. I tu nisu krive ove glumice-početnice, već rediteljka koja ih je bez milosti prepustila sebi samima, kao da je autentičnost nešto što se „samo“ zabeleži kamerom. Klip ima problem što nije jasno da li je on stilizovana dokumentarizacija stvarnosti ili psihološki utemeljena (kakva-takva) drama. Kao ovo drugo on pada pod serijom klišea (patnja radničke klase u korumpirana četiri zida + regularni set roditelj-tinejdžer nerazumevanja) i loše napisanih scena koje tek u vrlo, vrlo retkim trenucima postižu nekakvu autentičnost zbog koje smo došli (Jaca i devojčica u domu, recimo). Sve „obične“ (da tako napišem) scene ovog filma služe kao loša nameštaljka za one „neobične“ zbog čega film najviše i deluje kao povod za voajersku onaniju same autorke. Baviti se psihologijom junaka u Klipu značilo bi tragati za nekim parčencetom autentičnog uzroka ili povoda njihovim „ekstremnim ponašanjima“, ali toga ovde nema. Kao dokumentarna slika „jedne mladosti“ on se ozbiljno muči da prevaziđe seting socijalističke Jugoslavije na koji su nas navikli loši naslednici Crnog talasa i da ponudi nešto novo „krv, sperma & rakija“ dramaturgiji čiji su najgori primeri uvek nekako uvezani sa imenom Olega Novkovića.

Potencijalni zamor veriteom srpskog tinejdžera Maja Miloš pokušala je da isprekida „provokativnim“, „sirovim“ i „eksplicitnim“ scenama seksa između Jace i njenog „fatalnog“ momka Đoše. Ko imalo zna o tinejdžerima zna da je to period života kada se ono „telesno“ po prvi put uključuje kao važan faktor doživljavanja i trpljenja stvarnosti. Drugi pokretački faktor te faze je radoznalost. Spojite te dve stvari i XXI vek i ako vas šokira što tu neko nekom puši, što tu neko nekog šeta kao kuče na povocu, što tu neko nekog jebe u hodniku zgrade, što se tu neko opija do besvesti i pravi sranja, i što sve to beleži kamerom svog mobilnog, vi svakako imate ozbiljne, ali legitimne patrijarhalne nazore. I živite u XIX veku.

Pročitao sam u (predobronamernoj i po upotrebljenim referencama preambicioznoj) Dimitrijevoj recenziji (koju vam svakako preporučujem!) da bi Klip trebalo da bude jedna ljubavna priča, jedna fatalna, „anything goes“ ljubavna priča. Sve do poslednje scene ja bih prihvatio tu tezu uprkos bednoj realizaciji iste. Tu se odigrava ono što je najstrašniji momenat ovog filma- kombinacija nekoliko stvari čiji će pogubni koktel iovako retardiranu omladinu okuražiti da je surovo i sirovo zapravo iskreno i emotivno. Kao što su mnogi filmovi u kojima se čaše lome golim rukama pokušavali sa starijom publikom pre toga. U poslednjoj sceni, dakle, (SPOJLER!) Đole dođe i zavali pesnicom Jacu, koju je pre toga odjebao, jer mu je rekla da ga voli i da bi sve uradila za njega, dok ona pleše i ljubi se sa drugim. A potom je jedno par puta sočno šutne na sred partija. Gde ni jedan od njegovih drugara ne oseti potrebu da ga zavali nekom flašom, nego kao coknu neslažući se. Potom Jaca ustane, dogega se do Đoše i onako krvavih usta počne da se ljubi sa njim. Kraj. Filma. Bilo bi efektnije da je uzeo mašinicu za šišanje i oćelavio je pred svima, jel da, Majo? Ne znam zašto nije. Odmah nakon toga pojavi se kukavički ispis koji nas informiše da u igri sa gumenim kurcem nisu učestvovala maloletna lica (za slučaj da ste toliko maloumni da mislite da jesu).

Srbija je opasna sredina da bi joj se ovako nešto prodavalo kao OK momenat za fatalnu ljubav. Da su ovo neki stariji ljudi, čiji je zreli izbor da pesničenjem doživljavaju ljubav, to bi bilo OK. Zaista bi. Sa tinejdžerima čije ovakvo ponašanje nije utemeljeno ni u čemu „društvenom“ do tog trenutka do u njihovoj sopstvenoj psihopatologiji (by courtesy of Maja Miloš) ovaj kraj je verovatan i logičan ishod. Ali nezanimljiv, neparadigmatičan, neoriginalan i za ciljnu grupu kojoj se obraća- beskrajno pogrešan. Jaca i Đole nisu produkti svoje sredine i ovaj kraj se ne može braniti time što je fotokopija estradnih (ili drugih) romansi kojima su oni božemoj okruženi. Ovim krajem Jaca i Đole postaju jedan sasvim običan sado-mazo par koji je protraćio sat i po vremena našeg života na upoznavanje sa njihovom dozlaboga dosadnom i ispraznom svakodnevicom.

SELEKTAH: Iako ovde obično numerički protivurečim ideji estetskog suda, mislim da bi Maja Miloš, ipak, radije htela neku reakciju koja parira „provokativnosti“ njenog filma. E, pa, evo je- Majo, puši gumeni kurac!

Posted by Slobodan Vujanović

SJEDINjENE Američke Države pripremale su tokom sedamdesetih godina prošlog veka prevrat u Jugoslaviji u slučaju smrti Josipa Broza Tita. Amerikanci su strahovali da bi, kad Tito ode sa istorijske pozornice, osokoljeni SSSR mogao da izvrši invaziju na najzapadniju komunističku zemlju, pa su rešili da to preduprede.

Navodni plan Amerike, na čijem čelu je tada bio Ričard Nikson, koji je bio u dobrim odnosima sa Brozom, izašao je u javnost kada su otvoreni tajni arhivi bugarske državne bezbednosti. Među mnogobrojnim dokumentima nađeni su i izveštaji mitropolita Bugarske pravoslavne crkve i jednog od najvernijih i najsposobnijih agenata službe – Simeona Kostadinova.

Mitropolit Simeon, u to vreme na službi u Americi, redovno je slao izveštaje bugarskim vlastima.

- Amerika će organizovati podrivačku delatnost u Jugoslaviji – pisao je Simeon svojim poslodavcima. – Za to se u američkoj saveznoj državi Nju Džersiju pripremaju mladi Srbi, Hrvati, Slovenci, a možda i Bugari. Plan je da se preko Grčke infiltriraju u Jugoslaviju.
Svoje izveštaje iz SAD mitropolit je slao od 1966. do 1980. godine. Osim što se pokazao kao veoma sposoban agent, Simeon je, po svemu sudeći, bio i izuzetan analitičar. Tako je u jednom od svojih dopisa ovaj špijun, dostojan uloge u najboljim romanima Le Karea, izneo mišljenje da će se Jugoslavija raspasti posle pada gvozdene zavese. Pisao je i o delovanju Hrvatskog oslobodilačkog pokreta, jedne od najvećih organizacija ustaša u emigraciji, koju je sredinom pedesetih godina u Argentini osnovao Ante Pavelić. Posebno se osvrnuo na saradnju ustaša sa organizacijom “Slobodna Poljska”.

AGENTI

OTVARANjE tajnih arhiva Službe izazvalo je veliku buru u Bugarskoj pravoslavnoj crkvi. Pokazalo se da je, od sadašnjih 15 mitropolita, najmanje njih 11 radilo za tajnu službu. Analitičari smatraju da su dokumenta pokazala da oni na to, u najvećem broju slučajeva, nisu bili primoravani, kako se dosad verovalo, već su radili dobrovoljno. Kako je ranije saopšteno, mitropolit Simeon je radio pod kodnim imenom “Hristov” i “Todorov”.
Svi izveštaji Simeona Kostadinova prosleđivani su u Sovjetski Savez, gde su bili oduševljeni postignućima bugarskog agenta. Posebno zbog toga što je službu redovno obaveštavao o rutama za bežanje iz Bugarske, koje su vodile preko Turske i Grčke. Mitropolit Simeon bio je i ispovednik bugarske carske porodice Saks-Koburg u egzilu.

U svojoj špijunskoj karijeri mitropolit je koristio pseudonime Hristov i Toris. Radio je za prvo odeljenje tajne službe i dogurao do čina majora. O ažurnosti agenta Simeona dovoljno govori to što njegova “sabrana dela” otkrivena u arhivima službe imaju čak 27 tomova.

MITROPOLIT A KOMUNISTA

SVOJE izveštaje tajni agent Simeon često je završavao rečima “s drugarskim pozdravom”. Bio je član Komunističke partije, mada njegova partijska knjižica nije sačuvana.

- Ponosan sam što sam član avangarde i socijalističke nam otadžbine – slavne Komunističke partije, za koju radim i za koju živim – stoji u njegovom dopisu državnoj bezbednosti od 8. septembra 1984. godine.

Dva atoma vodonika i jedan atom kiseonika. Najbolja od svih stvari, kako je napisao grčki pesnik Pindar u Olimpijskim odama, daleko pre početka nove ere. Danas je voda, “bezbojno zlato”, postalo jedno od vodećih ekonomskih i bezbednosnih pitanja na planeti, strateško oružje. Kako i ne bi bila kad bez nje možemo da izdržimo najviše 10 dana.

Ima je svuda oko nas, čini 70 odsto našeg tela, svako zna da bez nje nema života, najbolja je bez mirisa i ukusa, boja joj ne treba da bi izgledala lepša i na sreću, koju često ne umemo da cenimo, mi u Srbiji pripadamo onima na planeti koji je imaju dovoljno i za tuširanje, pranje, piće…

Srbija je 47. od 180 država rangiranih po količini vodenih resursa. Mnogo ili malo, za zemlju ovolike veličine i populacije? Postaje li voda i kod nas veliki biznis, da li će voda iz flaša uskoro zameniti vodu iz slavina?

TRI BOJE VODE

Zelena voda – Naziv za vodu koju upiju biljke i tlo, a koja u obliku kiše stigne na našu planetu. Vraća se u atmosferu isparavanjem. Plava voda – U ciklus se vraća preko slatkih tokova, reka i potoka. Koristi se za piće, navodnjavanje, industriju pre nego što ispari ili ode u more. Siva voda – Zagađena voda, koja se, kao i “zelena”, direktno ne koristi.
Dobra vest je da je raspoloživa količina podzemnih i površinskih voda u Srbiji dovoljna da podmiri proizvodnju hrane. Imamo protok od 16 milijardi tona domaćih voda, što je nešto više od 2.000 tona po stanovniku godišnje, dok je minimum održivog razvoja 3.000 tona. To nas svrstava u siromašnija područja Evrope.

Prosečna potrošnja vode po stanovniku u Srbiji je oko 350 litara dnevno, nešto viša je u gradu – 400, a na selu iznosi 250 litara.

Iako sa povremenim odstupanjima, kvalitet vode u Srbiji je zadovoljavajući. Stručnjaci iz Beogradskog vodovoda bi rekli – i više od toga, jer je ovo jedini vodovod u Srbiji koji ispunjava uslove Svetske zdravstvene organizacije da preko 95 posto ispitanih uzoraka zadovoljava i mikrobiološke i fizičko-hemijske kriterijume!

Ali, nije sve baš blistavo. Ne tako davno objavljeni su izveštaji po kojima je situacija sa vodom najgora u srednjem Banatu, u Kikindi, Zrenjaninu, Novom Bečeju. Banat je i područje u kojem ima malo kvalitetnih izvorišta vode. A i oni nisu ravnomerno raspoređeni. Voda u seoskim vodovodima je lošija nego u gradskim, a kontrole su ređe.

Često se čuju zamerke na kvalitet vode koja nam pristiže iz slavina, najčešće zbog mirisa i njene “težine”, ponekad zbog bele boje, koja nestaje za tridesetak sekundi.

LIBIJA – NAFTA ILI VODA

Nedavno okončani rat u Libiji mnogima je poslužio kao potvrda da je voda danas, možda i više nego nafta, strateški proizvod. Naime, Libija (kao i Egipat) leži na podzemnim vodama, a ova zemlja je izgradila i sistem vodovodnih cevi, zakopanih u pustinji, od 4.000 kilometara. Tako se vodom snabdevaju Tripoli, Bengazi i gradovi uz obalu.

Zbog toga se sve više i pije voda iz plastičnih flaša. U Srbiji je registrovano preko 200 izvora voda od kojih većina može da se flašira, ali tek nešto više od desetak se i koristi u tu svrhu.

Potrošnja flaširane vode u Srbiji ipak je i dalje dvostruko manja nego u razvijenim zemljama. Italijani popiju nešto manje od 200 litara ovakve vode godišnje, Nemci više od 150 litara, a u Srbiji je to oko 75 litara. Stručnjaci ističu da budućnost nije u flaširanoj vodi, već u održavanju vodenih resursa koji nam omogućavaju dobru i zdravu “česmovaču”.

A da na svetskom nivou nešto nije u redu sa vodom, da li zato što je sve zagađenija ili zbog toga što je nje sve manje a nas sve više, postalo je jasno kada je Generalna skupština UN rezolucijom iz 1992. godine proglasila 22. mart za dan voda. Jer, da je sve kako treba, za tim ne bi bilo potrebe.

Za pitku vodu alternative nema. Oskudica ove tečnosti pogađa svaki kontinent odnosno 40 odsto stanovništva planete. Do 2025. 1,8 milijardi ljudi živeće u regionima koji će patiti od ozbiljne nestašice vode, a dve trećine u područjima koja su “u nekim nevoljama” sa njom.

“Naš avion ima karakteristike koje su nam potrebne. Zasada lete tri aviona T-50, a uskoro će im se pridružiti još tri. Planirali smo da sva ispitivanja provedemo sa 14 aviona, a zatim će početi serijska proizvodnja”, objašnjava general Zelin.

S-400 NA GRANICAMA

Ove godine ruska armija dobiće najnovije raketne kompleksa S-400. Oni će biti stacionirani u Primorskom kraju na Dalekom istoku i u pograničnim rejonima Kalinjingradske oblasti. „Raketa koju lansira S-400 može da gađa cilj na 400 kilometara. S-400 može da ruši i balističke rakete“, kaže general Zelin. „Što se tiče sistema S-500 on je sasvim drugačije koncipiran. Sa tom raketom se mogu rušiti ciljevi i u kosmičkom prostranstvu. U planu je da S-500 bude data na korišćenje amiji 2015.“

Ruski T-50 ima veću maksimalnu brzinu od američkog F-22, kao i kineskog J-20. Maksimalna brzina ruskog aviona je 2.600 kilometara na sat, a američkog 2.410, dok je kod kineskog 2.000 kilometara na čas. Bez „forsaža“ ruski leti 2.100 kilometara na sat, američki 1.850, a kineski još manje. Ruski avion ima i veću maksimalnu daljinu leta – 5.500 kilometara, a američki 3.400.

Ruski avion može da sleti i poleti sa skoro trostruko kraće piste nego što je potrebno američkom avionu te vrste. Sleće i uzleće s piste od 350 metara, a američki – 915 metara. Ruski avion u vazduhu može da otkrije cilj na 400 kilometara, a američki do 220.

Američka avijacija koristi F-22 već sedam godina, a Rusi tek počinje serijsku proizvodnju.

Indija namerava da kupi od Rusa za svoje potrebe veći broj „nevidljivih“, ali će „mozak“ aviona praviti indijski programeri. Vode se pregovori o zajedničkoj rusko-indijskoj raketi za „nevidljivog“.

Ruska avio-industrija radi na avionu A-100 koji će moći bolje da vidi od sadašnjih „avakasa“, centara za vođenje ratnih operacija. Očekuje se da će ruska armija novi avion dobiti 2016.

Do 2020. Rusija namerava da potpuno modernizuje svoje osmatračke avione. Nova varijanta A-50U bolje će otkrivati ciljeve u vazduhu, ali i ciljeve na vodi. Osim što će davati podatke svojoj avijaciji, vršiće i kooridinaciju napada iz vazduha.

Aplikacija se može preuzeti besplatno sa sajta SPC, na kome je postavljen odgovarajući link. U jutarnjim časovima „Pravoslavni molitvenik” automatski se prebacuje na jutarnje molitve, dok se uveče na ekranu listaju one večernje. Molitvenik, osim jutarnjih i molitvi pre spavanja, sadrži i pokajni kanon Gospodu Isusu Hristu, molebni kanon Presvetoj Bogorodici, akatist Isusu Preslatkome, Akatist svetitelju Nikolaju, posledovanje za sveto pričešće.

Aplikacija je na crkvenoslovenskom jeziku koji Ruska pravoslavna crkva koristi kao bogoslužbeni, dok je samo jedan deo molitve koje se izgovaraju prilikom pripreme vernika za sveto pričešće, dostupan i na staroslovenskom.

Delu vernika Srpske pravoslavne crkve molitve bi mogle biti nedovoljno razumljive budući da je reč o bogoslužbenom crkvenom jeziku, ali oni koji češće idu na liturgije i kojima je taj jezik blizak, moći će da se snađu, kaže Miloš Antonijević, stručni saradnik Centra za proučavanje i upotrebu savremenih tehnologija Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke.

Srpska crkva, za sada, nema sopstveni softver pomoću kojeg bi vernici mogli da čitaju molitve sa svog telefona, ali i sama činjenica da pod njenim okriljem postoji centar iz kojeg je i naš sagovornik, svedoči da je otvorena prema novim tehnologijama. Pojedini sveštenici, pa i monasi, uveliko su uključeni u rad brojnih crkvenih foruma, negde i kao administratori, neki imaju i profile na Fejsbuku, s vernicima razgovaraju preko Skajpa, a sve veći broj eparhija i manastira ima svoje sajtove. Da li bi i ovakav softver, osmišljen za jedan od uređaja koji poseduje gotovo svako od nas – mobilni telefon, mogao da se pojavi i u SPC?

– U Centru imamo tehničke mogućnosti i stručne kadrove da takav softver napravimo, ali sve zavisi od episkopata i njihove želje i promišljanja da li je tako nešto potrebno SPC i da li bi trebalo da napravi nešto slično. Ako bismo uradili takvu aplikaciju, ona bi bila slična ruskoj, ali bi, svakako, najveća novina bila što bi bila na srpskom jeziku i razumljiva svakome. Ruski programeri su, takođe, dali mogućnost da softver bude povezan sa satom na telefonu, pa da automatski prikazuje jutarnje, odnosno, večernje molitve. Na sličan način bi se moglo uraditi, na primer, da se automatski prikazuju akatisti koji se čitaju samo nedeljom. Sve, ipak, zavisi od episkopa, ali mogućnosti i znanja ima – kaže Miloš Antonijević.

J. Čalija
objavljeno: 27.12.2011.