smART city projekat
U dilemi između subjektivnih i objektivnih razloga, zgrada nekada najveće štamparije u zemlji poslednjih je meseci jedna od tajnih gradskih turističkih atrakacija i mesto najboljeg provoda, među onima koji provod vide kao nešto više od sedenja, grickanja i izmišljanja starih fraza. Subjektivno i generacijski gledano, Beograd je decenijama uspevao da, što zbog tekovina socijalističkog društva, što zbog manjka tradicije, bude grad bez skvoterske kulture. Da li mu je baš to nedostajalo da se definitivno ozvaniči kao evropski milionski grad, ostaje za diskusiju onima koji su ovakvim pitanjima skloni. Bilo je neophodno da se prođe kroz nekoliko krugova tranzicijsko-tržišnog čistilišta ne bi li se, po zakonu kapitala i samo-proglašenim pravilima snalaženja u istorijskim vakuumima, neko dosetio da velika zgrada može da se izdaje deo po deo, metar po metar kvadratni, reklo bi se… I tako smo dobili nešto što liči i emituje energiju skvota ili tzv. ‘alternativnog’ kulturnog centra, a iza čega stoji jedna generacija beogradskih studenata arhitekture i njihovih ambicioznih prijatelja, clubbera i mladih producenata i ‘kulturnih radnika’.
Objektivne razloge da BIGZ bude hit godine (i nadamo se ne samo to) nameće samo mesto tj. monumentalna zgrada prvobitno Državne štamparije , a kasnije Beogradskog izdavačkog grafičkog zavoda (videti uokvireno). Istorije su dokazale da su ambiciozne, ali i utopijama sklone, države počivale na ambicioznim i neisplativim (čak i u društvu bez realnog tržišta) projektima kulturne industrije. U toj priči, ova zgrada je gotovo sasvim očuvani simbol, ako ne i muzej tog vremena – njena istorijska vrednost je neprocenjiva.
Sa druge strane, u poslednjih godinu dana dogodila se svojevrsna spontana akumulacija umetnika i kreativno-zanatskih radnika čija se potreba za prostorima za rad na dobar način uklopila u ono što je zgrada BIGZ-a mogla da ponudi. Stotinak bivših kancelarija tako su se pretvorile u ambijent za rad – od ateljea i studija do alternativnih i osvežavajućih kancelarijskih prostora. Na VI i VII spratu zgrade tako možete sresti umetnike poput Mrđana Bajića, Milice Tomić ili Mihaela Milunovića, možete zalutati u DJ-studio Marka Nastića i Dejana Milićevića, Belgradeyard Sound Systema, Electric Factory kolektiva ili u prostorije malog, ali ambicioznog Venus radija. Negde na IX spratu, u tzv. kuli svoje predstave i modne performanse izvodile su sestre Bogavac i Ana Zarubica, dok je fenomen BIGZ-entuzijazma najvidljiviji u bivšoj fabričkoj menzi na VII (i1/2) spratu. Prostor od nekoliko stotina kvadrata je prošle jeseni preuređen za potrebe međunarodnog skupa studenata arhitekture – u tom trenutku prvi javni prostor u BIGZ-u je ponudio novu, pomalo naivnu i, u svakom slučaju, drugačiju viziju korišćenja zgrade. U prethodnih nekoliko meseci ovaj prostor se ozvaničio kao smART city projekat, koji najpre svojim nazivom, ako ga doslovno shvatimo, provocira pitanje o potrebi velikog grada za kulturnim ambijentom ovakvog tipa. O onome što su potrebe samih umetnika, izlišno je govoriti – sama situacija u kojoj su upravo uspešni i etablirani umetnici iznajmili prostore u zgradi govori koliko o nužnosti njihovog smeštaja, toliko i o samoj snalažljivosti umetnika koji su uspeli da ne-baš-idealne prostore u BIGZ-u iskoriste na najbolji način (i eto potvrde stare socijalističke fraze da su «umetnici, ako ne samonikla, u svakom slučaju samoodrživa kultura, nešto kao korov društvenih dobara»).
Pitanje – da li će se Beograd u ovom trenutku identifikovati sa projektom «Pametni grad» tj. da li će odgovorni u njemu biti toliko hrabri da prihvate izazov koji im se sam nametnuo i dalje ostaje otvoreno. Do tada, ekipa iz grada je ponovo na krovu. SmART City za leto najavljuje različite programe: cikluse filmskih projekcija smART City gleda («Arhitektura i film» i «Divx premijere»), izložbe i Soundscapes i Disturbance serijale (u produkciji BGYSS), letnju Džumbus sezonu i još dosta toga.
Jelena V. Ćuk
Komentari