Jedan informant nudi nemačkoj vladi podatke o onima koji taje porez, a drže novac u švajcarskim bankama. Taj informant traži 2,5 miliona evra, a država bi mogla da povrati 100 miliona!
Per Štajnbrik, prethodnik sadašnjeg ministra finansija Volfganga Šojblea, iskoristio je priliku i za pet miliona evra kupio imena nemačkih građana koji su svoj novac od poreznika sakrili u jednoj banci iz Lihtenštajna. U poreske kase slilo se 140 miliona evra.
Nemci i dalje drže novac u inostranstvu što je sasvim u skladu sa zakonom pod uslovom da se prijavljuju kamate i na njih plaća porez. Ali, novac se iznosi upravo zato da bi se to izbeglo. To je utaja poreza i slučaj za Državno tužilaštvo.
Nema razloga da se prema onima koji su novac sakrili u Švajcarskoj postupa drugačije nego prema onima u slučaju Lihtenštajn. Uzbuđenje u Švajcarskoj je čisto licemerje, na primer izjava ministra odbrane da je poverenje u Nemačku uzdrmano, jer država plaća za ukradene podatke.
Švajcarska razume samo pretnje
Upravo je suprotno slučaj – iz temelja je uzdrmano poverenje u švajcarsku pravnu državu zbog poslovne prakse tamošnjih banaka. Velike švajcarske banke ponašaju se kao udruženja kriminalaca. S razlogom su američke vlasti iznudile ukidanje bankarske tajne pretnjom da će zabraniti poslovanje najveće švajcarske banke UBS u SAD. Za banku to bi bila propast i ona je američkim vlastima dostavila imena onih koji su izbegli plaćanje poreza.
Nažalost, Švajcarska razume samo taj jezik. Stručnjaci procenjuju da bogati Nemci u susednoj zemlji drže oko sto milijardi evra i prihod od novca ne prijavljuju poreznicima u čemu im na razne načine pomažu tamošnje banke.
Nema nikakvog razloga da se običnim građanima svakog prvog od plate odbija porez, a da se bogataši, uhvaćeni u prevari, poštede.
Karl Zavadski
Komentari