Kockičicin iBlob

Doktor Zobin je ostao „poslednji Mohikanac“ iz konzilijuma vrhunskih sovjetskih strucnjaka iz oblasti medicine, koji su bili sakupljeni sa svih strana Sovjetskog Saveza, jednim telefonskim pozivom iz zgrade CKKPSS. Rusi su se upravo bili povlacili iz Avganistana, i imali ogroman problem na svojoj grbaci. Buducji da su godinama u Avganistanu tovili svoje trupe opijumom umesto hranom i vodom, na hiljade ruskih vojnika vracjali su se svojim kucjama kao teški zavisnici. Sve ucestalije kriminalno ponašanje i socijalni nemiri naterali su Centralni Komitet da sazove konzilijum od dvesta vrhunskih strucnjaka iz raznih oblasti medicine, te im se obrati jednom rechenicom:

“Imate neogranicene resurse i najviše pet godina da rešite problem.“

Problem se rešavao decenijama. Knjiga je sa 200 spala na 50 slova, pa na 15, 5, 1… Lek nije pronadjen, ali nekakvo rešenje jeste. Blokada opijatskih receptora, grubo i laicki receno. Tajna formula konacnog proizvoda ljubomorno se cuva u samom vrhu ruske armije, i nije, kao nuklearno naoružanje, na prodaju. Zapadnjacke krtice pokušavale su sa raznih strana i na najraznolikije nacine da dodju do magicne formule, ali uvek bi završili ispred istih vrata. Vrata koja nisu bila na prodaju. Na vratima je pisalo “Dr Mihail Zobin“.

I sve nam je lepo objasnio. Nacrtao. Pricao je na ruskom, onda je „8:25″ prevodio na srpski, da bi zatim Sabrija sve ukratko izneo na nadasve milom maternjem mu jeziku. Objasnio nam je fino, polako, kako naši mozgovi više ne proizvode endorfin. Objasnio je kako rastucji broj opijatskih receptora gladuju za heroinom i kad-tad dodju po svoje. Objasnio je kako ce on uticati na sve to, kakvi cjemo biti nakon zahvata. Objasnio nam je sve, vrlo jednostavno. Pogledao sam „koljegu“.

-Dhu…

Može se reci da su nam se „pogledi“ sreli.

Prvi dan je bio do jaja! Injekcija i njeno dejstvo su bili ti koji su ostali nezaboravni. Taj bucjkuriš koji su mi sunuli u krvotok trebalo je da zablokira i onesposobi sve opijatske receptore u mozgu. Blokirali su oni svoje receptore, a meni priredili takav spektakl u glavi, da sledecja dva sata nisam mogao da skinem osmeh s lica. Film u glavi je trajao dvadeset minuta. Pokušajte da zamislite orgazam od dvadeset minuta. Da, kao kad karaš, e pa samo malo mnogo bolje…

Kao što rekoh, smešio sam se dugo po povratku u cekaonicu. Bio sam donekle dezorijentisan, ali sam bio presrecjan. E, za ovakav doživljaj vredi živeti! Vredi živeti i sa samim saznanjem da si doživeo. Motala su mi se neka religijska i filozofska pitanja po glavi kada se i koljega vratio sa „stola istine“. Nije se smešio…

“Igracke… placke“, kaže naš narod. To obicno tako biva. Dok sam se nakon prve injekcije osecjao duhovno prosvetljenijim a.k.a produhovljenijim, drugi ubod mi je doneo najgorih i najdužih pet minuta u životu. Naime, pošto su svi opijatski receptori blokirani, mozak ne može da primi unesenu kolicinu opijata, pa ih prosledjuje na deo koji kontroliše vitalne funkcije u organizmu. Ubrizgali su mi najblaži opijatski analgetik na tržištu, 80 puta slabiji od heroina. I onda smo cekali. Svi.

U roku od dvadeset sekundi nisam mogao da dišem. Hoceš da udahneš… dodji juce! Ne kontrolišeš svoje disanje. Telo se koci. Nastaje panika, i u glavi i u telu. Nema kiseonika… Stavljaju mi aparat za veštacko disanje na usta. Upumpavaju vazduh… Pa ponovo… Nije mi dovoljno… ALO, NIJE MI DOVOLJNO KISEONIKA!!!

Dižu aparat. Kazaljka na necijem satu otkucava sekunde, tromo i bezvoljno. Vreme prolazi. Nije mi dovoljno… Nije mi…

Ubrizgavaju novu supstancu u krvotok.
Umirem…
Jesu li stepenice do neba požarne?

Ne osecjam telo. Bela senka mi diže ruku, pušta je, a ona pada sama. K’o klada.
Bože, samo da mogu da udahnem… Samo da udahnem… Jednom!

Koliko je u stvari coveku malo potrebno da bude srecjan. Kada sam, par vecnosti kasnije, ponovo uspostavio kontrolu nad svojim plucjima i prvi put udahnuo, osetio sam nešto što se ne opisuje recima. Kiseonik… Spas… Život… Ne bih znao gde je ta linija tanka kada kiseonik prerasta u mobilni telefon, pa u auto, kucju, bazen, jahtu… Koliko je u stvari coveku mnogo potrebno da bude srecjan.

Zahvat je uspeo. Kod oba pacijenta. Kažu da se identican hemijski proces odigrao i kod koljege, ali ja se ne bih kladio na to.
Nije se ni sada smešio.

Ali Sabrija se smejao. Smejao se na prave fore, kapirao brzo, imao je smisla za humor. Imao je smisla, tacka. Cjale i ja smo ga prihvatili kao najrodjenijeg, i on je znao to da ceni. Bio je mala enciklopedija jedne propale zemlje, bio je sav po protokolu, ali je pre i posle svega bio ČOVEK.

Taj Sabrija je bio jedna od velikih stvari koje sam poneo sa sobom iz Rusije. Poneo sam i dva snažna iskustva, vrlo razlicita, a jednako poucna.

Poneo sam, izmedju ostalog, i pravo na svoj život.