Prošlo je 20 godina od kada je Alan Grinspen postao predsedavajući američkih Federalnih rezervi. U godinama nakon toga zabeležena je najveća globalna stopa rasta prosećnih prihoda, kao i izuzetno niska definicija što izaziva veliku nezaposlenost. Ali se samo decenija i po koju je izgubio Japan i problemi tranzicije tretiraju kao istinske makroekonomske katastrofe, koje su, inače, bila tako česte u ranijim dekadama. Ovo „veliko smirivanje“ nije bilo očekivano kada je alan Grinspen preuzeo funkciju. Fiskalna politika Amerike tada je bila u velikom neredu – više nego što je sada. Privreda Indije beležila je stagnaciju. Kina je rasla, ali osrednji životni standard nije odskakao od standarda ut akozvanim „zlatnim godinama“ (ranih pedesetih), posle ponovne raspodele zemlje i pre nego što je prinudna kolektivizacija pretvorila seljaštvo u robove. Nezaposlenost u Evropi upravo je bila krenula još jednim visokim uzlaznim tokom, a „socijalističke“ zemlje bile su toliko nekompatibilne sa racionalnim ekonomskim razvojem da će njihovi politički sistemi ubrzo doživeti kolaps. Latinska Amerika bila je suočena sa izgubljenom decenijom nakon dužničke krize početkom osamdesetih.
Naravno, ni period nakon 1987. godine nije protekao bez velikih makroekonomskih potresa. U jesen te godine i američka berza doživela je krah zbog tehničkih razloga. Invazija Sadama Huseina na Kuvajt 1991. pogodila je svetsko tržište nafte. Evropski mehanizam fiksnog deviznog kursa suočio se sa kolapsom 1992. godine. Ostatak decenije obeležila je kriza meksičkog pezosa (1993. godine) istočnoazijska kriza od 1997. do 1998. godine, problemi u Brazilu, Argentini, Turskoj i na drugim mestima, a novi milenijum počeo je pucanjem dot-kom mehura u 2000. i ekonomskim padom izazvanim terorističkim napadima 11. septembra 2001. godine. Povrh toga, današnja globalna neravnoteža i neusklađeni realni devizni kursevi prete da dovedu ne samo do blage recesije već i do duže krize. Ipak, do sada, nijedan od ovih događaja, osim poleta Japana u ranim devedesetim i neuspeha tranzicije u zemljama istočno od Poljske, nije produžio krizu.
Ekonomisti su ponudili tri objašnjenja zašto markoekonomske katastrofe nisu ugrozile ekonomski rast na duže staze. Jedni tvrde da smo jednostavno imali sreće jer nije bilo strukturnih promena koje su učinile svetsku ekonomiju otpornijom – prosto bacali kocku i pobedili pet puta zaredom. Trebalo bi zbog toga da budemo srećni i zahvalni, ali ne treba da očekujemo da se to nastavi. Prema drugom objašnjenju, bankari centralnih banaka konačno su naučili da rade svoj posao. Pre 1985. godine, prema toj teoriji, bankari su menjali svoje ciljeve od godine do godine. Jedne godine oni bi težili da kontrolišu inflaciju, a prethodne su želeli da smanje nezaposlenost. Ili, jedne godine su se bavili smanjenjem troškova refinansiranja dugova, a godinu posle brinuli su o tome kako da zadrže devizni kurs na nivou koji su želeli njihovi politički gospodari. Nedostatak dalekovidosti u odlučivanju bankara značio je da je ekonomska politika lutala od stani-kreni ka ubrzaj-uspori. Kada se to doda normalnim šokovima koji utiču na svetsku ekonomiju, ovaj destabilizujući faktor stvorio je nestabilni svet pre 1987. godine koji je terao mnoge da pomisle zašto bi neko kao Alan Grinspen – koji je pre toga proveo samo nekoliko godina u vlasti – želeo takav posao.
Prema trećem mišljenju, katastrofa je izbegnuta zahvaljujući smirivanju finansijskih tržišta. Pre 1985. godine finansijskim tržištima u najvećom meri je dominiralo čoporativno ponašanje trgovaca, koji su procenjivali šta prosečno mnjenje očekuje da bude, kao i da to predvide pre nego što to učini samo prosečno mnjenje. Zbog toga su bankari centralnih banaka bili neuspešni u pokušaju da kontrolišu svetsku ekonomiju koja je doživljavala šokove zbog nasumičnih promena u životinjskim duhovima investitora i trgovaca.
Kada proučavam ovaj problem, ne vidim nijedan dokaz u prilog prvoj teoriji. Mislim da je naša sreća – merena veličinom privatnog sektora i drugim šokovima koji su pogodili globalnu ekonomiju – bila loša.Takođe ne vidim niti jedan dokaz u korist trećeg objašnjenja. Bilo bi dobo da su naša finansijska tržišta racionalnija nego ona u prethodnim generacijama. Ali ne vidim bilo kakve institucionalne promene koje su ih takvim učinile. Zato mislim da je dobar savet da stavimo novac na teoriju da su naši centralni bankari danas stručniji, dalekovidiji i manje skloni da kratkovido zavlače sebe ili da budu zavlačeni od strane političkih gospodara koji nepredvidivo menjaju ciljeve kojima treba da teže iz godine u godinu. Neka ovakvo stanje stvari dugo potraje. Dž. Bredford DELONG, profesor ekonomije na Univerzitetu Kalifornija u Berkliju. Bio je pomoćnik sekretara Trezora SAD tokom Klintonove administracije
Komentari