Domaćin trećeg po redu Bled stratedik foruma, koji je održan prošle nedelje bila je Slovenija. Centralna tema ovogodišnjeg skupa bila je „Energija i klimatske promene“, a forum je održan uz prisustvo visokih zvanica iz sveta politike, biznisa, nauke i nevladinog sektora.
Teme skupa, kojem su, osim ministra spoljnih poslova Slovenije Dimitrija Rupela, prisustvoivali i predstavnici zemalja regiona zapadnog Balkana, kao i Evrope, SAD, Brazila, Indije i Kine, razmatrane su iz više uglova, a pre svega u kontekstu najnovijih dešavanja u Gruziji. Bilo je reči i o mogućnostima investiranja u obnovljive izvore energije, kao i mogućnostima smanjivanja emisije gasova sa efektom staklene bašte.
Na skupu su se mogli čuti dijametralno suprotni stavovi, pri čemu je pažnju privukla diskusija Freda Singera, urednika izveštaja Nevladinog međunarodnog panela o klimatskim promenama (NIPCC). On je u svom izlaganju pokušao da dokaže da ugljendioksid nije uzročnik globalnog zagrevanja, već je reč o gasu koji je neophodan za rast i razvoj biljaka. Singer i još tridesetak hiljada naučnika, potpisnika izveštaja NIPCC tvde da iza svega stoji želja i potreba za izmenama energetske politike. Niska cena energenata i bezbednost snadbevanja su, smatraju oni, ključni ciljevi energetske politike, a to „jedino može biti ostvareno kroz termo i nuklearne elektrane, s obzirom na to da je reč o poznatim i dostupnim tehnologijama, koje omogućavaju proizvodnju velike količine jeftine električne energije.
Slušajući njega i ostale govornike došao sam do zaključka da je aktuelna energetska situacija u svetu neodrživa i da se nešto pod hitno mora promeniti. Ako treba da biram između skeptika ili realista (IPCC) ipak ću se priključiti realistima, ako ni zbog čega drugog, ono zbog činjenice da su u ogromnoj većini. U tom kontekstu zanimljivo je podsetiti da je planeta Zemlja u zlatne šezdesete ušla sa tri milijarde ljudi, danas ih ima šest milijardi, a 2040. procenjuje se da će broj stanovnika dostići devet milijardi. To praktično znači da će se za samo jedan životni vek broj stanovnika utrostručiti. Ako se danas troši 244 miliona barela ekvivalentne nafte dnevno, od čega je 85 miliona bbl nafta, 60 miliona gasni ekvivalent, a ostalo energija, sa ovakvim povećanjem broja ljudi, uz zadržavanje postojećeg intenziteta potrošnje energije, može se očekivati da će polovinom veka potrošnja dostići nivo od oko 500 miliona barela dnevno. Današnji čovek je navikao na konfor, osvetljene ulice, prevoz automobilima i avionima, upotrebu mobilnih telefona… Nesporno je, takođe da su to tekovine moderne civilizacije i da ne bi bilo dobro odreći ih se i vratiti se korak unazad, ali upravo je to razlog zbog kojeg bi trebalo odmah reagovati.
Strategija razvijenog sveta uspostavljena je sporazumom iz Kjota, ali i kroz ciljeve EU da do 2020. godine emisija gasova bude manja za 20 odsto, dok bi udeo proizvodnje energije iz obnovljivih izvora trebalo da dostigne nivo od 20 odsto. Postavlja se pitanje na koji način stići do tih ciljeva? Za početak svaka država trebalo bi da napravi akcioni plan kratkoročnih, srednjoročnih i dugoročnih aktivnosti. Ti planovi bi trebalo da omoguće svakoj državi da dođe do jeftine energije, zatim da obezbede sigurnost snadbevanja i da na taj način osiguraju održivi razvoj svoje zemlje i regiona. Osnovni problem leži u tome što energija proizvedena iz obnovljivih izvora nije jeftina energija, što može negativno uticati na konkurentnost privrede zemalja u razvoju. Zato bi investicije u zelenu energiju trebalo da imaju podršku države, ali i međunarodnih organizacija. Onog trenutka, kada tehnologije budu masovno dostupne, kada se stvori kritična masa tehničkih eksperata i kada se približimo zacrtanim ciljevima proizvodna cenate energije biće niža. Možda su najbolji primer za to solarni paneli.
Danas se sve više razvija tzv. BIPV (Building Integrated Photo Voltic), odnosno paneli integrisani u zgrade. Oni omogućavaju da takve zgrade budu energetski nezavisne, a masovna proizvodnja dovela je do pada cena kako panela, tako i modula energetske elektronike, a samim tim i cene na taj način dobijene energije. Drugi način obezbeđivanja jeftine energije koja je, prema nekim procenama, čista jeste izgradnja nuklearnih elektrana koje bi smanjile zavisnost od gasa. Srbija je od strane mnogih učesnika ovog skupa apostrofirana kao veoma važna zemlja za zapadni Balkan, kako geo-strateški, tako i sa aspekta mogućnosti investiranja, ali nažalost, nikog od predstavnika Srbije (ako izuzmemo Gorana Svilanovića koji je skupu prisustvovao u svojstvu predstavnika Pakta za stabilnost JIE), nije bilo da predstavi naše mogućnosti, planove i pozove strane investitore da ulažu. Za razliku od Srbije, predstavnici drugih zemalja izneli su jasne planove, pa je tako Crna Gora predstavila deo svoje strategije za privlačenje 20 milijardi evra direktnih stranih investicija do 2020. godine, od čega je tri milijarde namenjeno energetici. Od aktuelnih projekata za ovu i sledeću godinu, crnogorski ministar energetike najavio je dokapitalizaciju (do 22 odsto) Elektroprivrede Crne Gore, zatim otvaranje rudnika Maoč i eksploataciju 100.000 tona uglja. Najavljen je i tender za četiri hidroelektrane na Morači kapaciteta 700 GWH električne energije godišnje i tender za istražno pravo za nove bušotine nafte i gasa u Jadranskom moru, ali i ulaganja u izgradnju vetroelektrana, malih hidroelektrana i korišćenju energije sunca.
Procenjuje se da bi za Srbiju najbolje rešenje jeste hitno restrukturiranje i privatizacija NIS-a i EPS-a i njihovih zavisnih preduzeća. Svako odlaganje tog posla snižava cenu tih preduzeća, a proizvodni kapaciteti postaju zapušteniji. Sledeći korak trebalo bi da bude uspostavljanje fid in tarifa kao verovatno najboljeg načina podrške i zakonskog okvira za razvoj NOIE. To bi dovelo do značajnih investicija i diversifikacije izvora energije, mesta proizvodnje, kapaciteta, a samim tim i do smanjenja rizika od ispada. Remonti postojećih termo i hidroelektrana kao i izgradnja jedne velike elektrane (nuklearne ili termo – stvar rasprave) sprečili bi budući deficit energije i omogućili nam da zadržimo lidersku poziciju u ovom delu Evrope, naročito imajući u vidu nedostajuće kapacitete na Kosovu u Makedoniji, Albaniji i Grčkoj. S druge strane mere energetske efikasnosti najvažnije su kratkoročne mere sa permanentnim trajanjem jer na duži rok donose značajne uštede novaca i oslobađaju proizvodne kapacitete za izvoz. Ali, za sve to neophodna je politička volja koje, čini mi se, do sada nije bilo. Onaj ko sprovede ovaj program osigurava sebi počasno mesto u istoriji srpske energetike i politike.
Autor je izvršni direktor Victoria Group
Komentari