OVO je sasvim umrtvljeni kapital, zaključujemo hodajući po stazama dva groblja sela Smoljinac kod Malog Crnića, dvadesetak kilometara udaljenog od Požarevca. Pred nama su grobnice, podignute kao kućice, različitih boja. Stanari „naselja“ su pokojnici, sahranjeni ispred, ispod ili u nivou temelja građevina od čvrstog materijala: opeke, kamena i betona.
Krovovi pokriveni crepom po kom je ovo selo odvajkada bilo poznato, a na kupolama – krstovi. Uglavnom staklena vrata, na kojima umrlice ukazuju ko tu „stanuje“.
Na nekim prozorima čipkane zavesice. Zavirujemo. Unutra lepo uređeni prostori nalik trpezarijama. Stolovi i stolice, negde fotelje ili dvosedi uz poneki drugi komad nameštaja. Slike svetaca i pokojnika po zidovima.
- Običaj da se najmilijima, kada umru, podižu ovakva zdanja počeo je 1968. godine – kaže nam Saša Stević, uspešan preduzetnik iz Smoljinca. – Kućice štite rodbinu i prijatelje pokojnika od kiše, snega i vetra u vreme parastosa, Duhova i Zadušnica.
Od oko 2.500 stanovnika Smoljinca hiljadu je i dalje na „privremenom“ radu u inostranstvu. Sada stasava treće koleno gastarbajtera. U selu ima velikih, pustih kuća, ali se nove već godinama ne podižu. Oni koji su na njih utrošili bogatstvo, „smrzli“ kapital, sada se kaju. Ni na zapadu više ne cvetaju ruže. Ali, grobnice i dalje niču.
Paroh Živorad Pavlović nema neko određeno, negativno mišljenje o, reklo bi se, čudnim grobnicama. Konstatuje da godišnje bar dva puta više ljudi umre, nego što se dece rodi u selu.
Ima, svakako, mnogo više starih grobova i nadgrobnih ploča i krstova nego ovakvih, jer je Smoljinac najstarije mesto u ovom kraju. U njemu je kralj Milutin 1312. godine podigao crkvu od pruća i zemlje i posvetio je svetim Petozarnim mučenicima. Na njenim temeljima su Smoljinci podigli novu crkvu, 1845. godine. Selo se pominje i u Ravaničkoj povelji kneza Lazara iz 1380. godine.
U drugoj polovini 20. veka meštani su počeli masovno da napuštaju selo i vrlo plodnu zemlju. Radili su od jutra do sutra kao neozareni mučenici najgore i najteže poslove u Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj i Francuskoj. Novac su slali potomcima i roditeljima u rodno selo, gde su podizali i kućerine u gastarbajter stilu.
- Grobnice na prvi pogled liče na kioske, pa je jedan moj poslovni prijatelj, kao i mnogi drugi, došli sa strane, mislio da je groblje – tržni centar – nastavlja Saša Stević. – Tek kakvo je bilo iznenađenje jednog vozača kamiona iz Subotice koji se noću parkirao uz samo groblje i tu prespavao.
Kamiondžija je bio uveren da je stao pored nekog kompleksa bungalova. Ujutru je, onako bunovan, išao od grobnice do grobnice, provirivao i kucao, želeći da se raspita gde je neki kafić, da popije kafu i umije se.
- Sve zatvoreno, nigde žive duše, a na svim vratima – umrlice – uzbuđeno je posle pričao u centru sela. – Pa, mislio sam, nisu valjda svi u kućicama pomrli. E, onda sam zaključio da jesu. Kosa mi se digla na glavi!
I Mlađan Mićić Pacov, pripadnik takozvanog zemunskog klana, koji robija u Zabeli, podigao je oveću grobnicu za majku u obliku crkve, sa tornjem. Inače se u ovom, srpskom selu, poštuju i slave svi pravoslavni praznici. Podizanje kuća umesto nadgrobnih ploča nije paganski običaj (staroverci to nisu činili), a ne može se reći ni da je odlika hrišćanstva.
- Jednostavno, ljudi koji zajedno piju i jedu na Zadušnicama, na primer, želeli su da se zaštite od nepogoda – govori nam Zoran Stevanović, odbornik u SO Malo Crniće, inače poslastičar.
- I da više vremena mogu da provode sa svojim najbližim pokojnicima – pokuša da objasni Predrag Milutinović, ugostitelj.
IZUM GASTARBAJTERA
KuĆice u kojima bi, prema kvadraturi gledano, mogli i živi da stanuju, očigledno su „izum“ gastarbajtera. Bilo je dovoljno da jedan od njih, 1968. godine, izgradi ovakvu grobnicu, pa da ostali pođu njegovim primerom. Stvar je to i prestiža i dokazivanja da se ne žali novac kada je žal za pokojnikom veliki kao – kuća.
Komentari