Ovih dana u rumunskim medijima se vodi pravi rat između dva najpoznatija maga, ili veštica kako ih zovu Rumuni: Melise i Vanese. Obe su, svaka na svoj način, bile umešane u skandal oko motiva i iznenadne smrti majke čuvene estradne zvezde Oane Zavoranu. Sada jedna drugu optužuju za njenu smrt i, u stvari, prave sebi marketing za privlačenje novih mušterija. Istražnim organima su obe rekle da im je Oana dala 3.000 evra da joj – umore majku!

Vanesa, poznata kao kraljica bele magije u Rumuniji, kaže da može u roku od 24 sata da izleči svaku atipičnu bolest, alkoholizam, impotenciju, depresiju pa čak i da vas vrati na posao kada dobijete otkaz! Ona za svoje lekovite vradžbine koristi samo vodu iz ogromne posude sakupljenu, kako tvrdi, iz 99 različitih reka…

Melisa pak, koja je poznata širom Rumunije kao kraljica crne magije, tvrdi da pomaže ljudima koristeći moći triju duhova magije i da može da reši bilo koji problem ili nevolju za samo nekoliko sati-vraća odbeglu voljenu osobu bilo kog pola i gde god bila na belom svetu, odstranjuje neprijatelje svih vrsta, „pripitomljava“ nezgodne svekrve, primorava žene da zaborave neverstva muževa… Zanimljivo je da ona na svojoj stranici na fejsbuku tvrdi da je diplomirala na čuvenoj britanskoj školi za čarobnjake „Hogsvorts“ koju je završio i već legendarni lik iz beletristike – Hari Poter. Njoj uopšte ne smeta što škola ne postoji i čak tvrdi da ju je završila 1990. godine, čak pre nego što je Poter dobio diplomu!

Rumunska javnost je zgrožena otkrićem da je u mestu Kezarvar u okrugu Kluž 35-petogodišnje blizance otac držao zatvorene u kući poslednjih 10 godina jer nisu položili ispit na fakultetu! Vrhunac priče je što blizanci posle otkrića, u razgovoru sa policijom i psiholozima, nikako nisu hteli da izađu iz pritvora , tvrdeći da su sami tako odlučili i da otac nije primenjivao silu. Ubrzo se otkrilo da je otac „ubedio“ blizance uz pomoć za sada neimenovanog maga koji im je u glave usadio želju da zbog griže savesti dobrovoljno budu izopšteni iz društva!

Krvav obraz ikone
U malenoj crkvi u selu pored ruskog grada Volgograda 2006. na desnom obrazu ikone na kojoj devica Marija drži malog Isusa pojavila se crvena mrlja. Svake večeri sveštenici su uredno brisali ikonu, ali već sledećeg jutra crvena mrlja je bila ponovo – na mestu. Decembra 2010. godine „krvarenje“ je bilo najizrazitije. „Krv“ je pokrila ceo obraz device Marije i od tada, uprkos svakovečernjem čišćenju, ujutru se ponovo pojavljuje. Sveštenik crkve Artemije smatra da „devica Marija upozorava Ruse da iskorene mržnju prema drugim narodima“.
Prošlog leta stanovnici nekoliko sela na južnim padinama ruske planine Ural bili su prestravljeni „učinkom“ nepoznatih zveri grabljivica koje su noću isisavale svu krv njihovih domaćih životinja. Žrtve su bile najčešće ovce, zečevi, kokoške, ali i sve ostale domaće životinje. Samo nekoliko meštana je reklo da je na trenutak videlo čudno stvorenje, ali niko nije mogao da ga opiše. Lovci su pokušali da ga ubiju ili uhvate, ali bezuspešno jer, kako kažu, previše je brzo. Lovački psi nisu bili ni od kakve pomoći jer su uvek, kada bi osetili prisustvo nemani, odbijali da se pomere!

Prognostikon
U ukrajinskom gradu Ostrohu naučnici su pronašli malu knjižicu koju je napisao poljski astronom, astrolog i istraživač, profesor čuvenog, najstarijeg u Poljskoj Jagelonskog univerziteta u Krakovu Jan Latos (1539-1608) i nazvao je „Prognostikon“. Za nju se znalo, ali se verovalo da su svi primerci odavno izgubljeni. Naučnicima je ova knjiga dragocena jer u njoj Latos iznosi niz predviđanja o budućnosti Planete, ali i kataklizmama koje će nas zadesiti, ali tek posle 2511. Zanimljivo je da je on kraj Sveta predvideo tek 3036. godine.
Latos je poznat i po tome što je izbačen sa Jagelonskog univerziteta u Krakovu jer je, pored ostalog, kritikovao Gregorijanski kalendar. Posle toga predavao je matematiku i astronomiju na univerzitetu u ukrajinskom gradu Ostrohu – Ostroh akademiji – koju je 1576. osnovao plemić Konstantin Ostrogski.
Iz samo njima znanih razloga grob Latosa uništile su sovjetske vlasti 1960. godine.
Prevod „Prognostikona“ će se uskoro pojaviti na ukrajinskom, a izdavači kažu da kasni jer je knjiga napisana na „vulgarnom“ latinskom, veoma komplikovanom i teškom za prevođenje…

Porez na veštičarenje
Rumunija je poslednjih nekoliko godina doživela pravi bum veoma organizovanog biznisa proricanja sudbine, tumačenja snova i svakojakih „uklanjanja“ zlih čini, što je bilo strogo zabranjeno u godinama komunizma. Dnevna, periodična pa i specijalizovana štampa prepuna je oglasa u kojima nebrojene proročice, „veštice“, kako ih zovu Rumuni, beli i crni magovi, ljudi koji sudbinu vide u šoljici kafe, pasulju, ugljevlju, tarot i običnim kartama, tumače snove nude svoje – uvek stopostotno sigurne – usluge.
Nedavno je zbog prave poplave takvih vidovnjaka u rumunskom parlamentu, kao pomoć u prevazilaženju ekonomske krize ali i zaštite stanovništva od sujeverja, pokrenuta inicijativa za donošenje zakona kojim bi se svi koji nude takve usluge ubuduće oporezovali i to drastično. Predlog nije prošao zahvaljujući tesnoj većini koju je obezbedila opozicija, kažu za inat vladajućoj koaliciji, a vidovnjaci su nastavili da se enormno bogate i u najbukvalnijem smislu zidaju dvorce varajući lakoverne.
Zanimljivo je da su na listi 10 najpopularnijih i najtraženijih poslenika ovog biznisa u Rumuniji nalazi 9 žena i samo jedan muškarac, neki Lučian…

Piše Dragoslav Marković

Mada bi neki u grupu „sportova koji to nisu“ svrstali i nazoviplemenitu veštinu boks ili, pak, Formulu 1, u kojoj po pravilu pobeđuje onaj ko bolje naduva gumu, od ovih primera, kao što ćete videti ima i mnogo besmislenijih… Pressmagazin vam ovom prilikom donosi listu prvih pet, s nadom da nikog nismo uvredili.

KORFBOL

Osnovni problem sa korfbolom kao sportom leži zapravo u njegovoj nedefinisanoj, moglo bi se reći čak i šizofrenoj prirodi. On liči na neprirodnu simbiozu košarke i rukometa, samo što su oba pomenuta sporta nekoliko svetlosnih godina zanimljivija od korfbola. Isto tako, retki su oni kojima je potpuno jasno kada jedna ekipa kreće u napad, a kada postavlja odbranu, što korfbol čini previše zahtevnim za praćenje.

Ono što je, međutim, od samog početka izazivalo najviše kontroverzi jeste činjenica da je korfbol jedini kolektivni mešoviti sport na svetu, što znači da je tim sastavljen i od muških i od ženskih igrača. Istovremeno. Nešto slično postoji još samo u tenisu, ali ako čak i Nenad Zimonjić ima problem da miks dubl shvati ozbiljno – a on od njega živi – onda vam je jasno o čemu je tu reč. Eksperimenti su za hemijske laboratorije, a ne za travnate terene.

BODI-BILDING

Ako postoji sport u kojem je poželjno biti iskompleksiran, onda je to svakako bodi-bilding. Sve i da zanemarimo činjenicu da je poguban za zdravlje, te da je kroz teretane u kojima se bilderi spremaju prošlo više nedozvoljenih supstanci nego kroz ruke Darka Šarića, postavlja se pitanje: čemu bodi-bilding uopšte služi? Da neko pumpa biceps ili svoj diskutabilni ego?! Najsmešnije u celoj priči je što sudije na takmičenjima, pored mišićne mase, definicije i simetrije tela, ocenjuju i nešto što se zove „nastup“! Onima koji cene svoje vreme pa ga nikad nisu traćili na

gledanje prenosa „Mister olimpija“, teško je rečima objasniti koliko je sve to zajedno groteskno i tužno. U jednom se, međutim, većina protivnika ovog sporta slaže: bodi-bilderi ipak nisu najapsurdnija pojava u teretani. Ta nimalo laskava titula rezervisana je za bodi-bilderke.
BOB

Zimski sport u kojem takmičari pokušavaju da se u što kraćem vremenu spuste niz zaleđenu stazu u specijalnim, aerodinamičnim sankama koje se nazivaju bob

Popu treba reći pop, a bobu… sport?! Neće biti, ali tako ispada. Iako je, bez namere da nekog uvredimo, tek za nijansu manje besmislen od karlinga, bob se odavno izborio za status standardnog sporta na Zimskim olimpijskim igrama (od 1924. pa do danas). Nikom nije jasno zašto, budući da se od običnog, dečjeg sankanja razlikuje samo po tim mega/giga/superspecijalnim sankama u kojima se takmičari spuštaju niz zaleđenu stazu.
Ruku na srce, ako se uzme u obzir da se na nekim pistama može postići brzina i do 130 kilometara na čas, biti član bob tima verovatno sa sobom donosi i određenu dozu adrenalina. Ostaje, međutim, nejasno zašto bi to neko gledao sa strane, odnosno šta je to toliko zanimljivo u pokušaju nekolicine zrelih ljudi da prožive drugu mladost i prepuste se „snežnim čarolijama“…

LAKROS

Legenda kaže da je lakros nastao polovinom 19. veka u Kanadi, kada su francuski doseljenici modifikovali igru (begatavej) kojom su se zabavljali indijanci. Većinu ljudi, s druge strane, gledanje ovog sporta asocira na pomahnitale biologe koji mrežom jure leptire po proplanku, i to najmanje zbog sličnosti sa rekvizitima koji se u lakrosu koriste. Za razliku od bodi-bildinga, a naročito korfbola, ovaj sport je popularan taman koliko zaslužuje, pa ga van severnoameričkog kontinenta gotovo niko i ne igra.
KARLING

Dve četvoročlane ekipe pokušavaju da pomoću „četaka“ i „metli“ smeste po osam „kamenih kugli“ što bliže središtu takozvane kuće, označene krugovima na ledenoj površini

Dugo se u svetu vodila polemika o tome da li se za karling uopšte može reći da je sport, a onda je stigla potvrda sa najviše instance: Međunarodni olimpijski komitet presudio je u korist onih koji su tvrdili da jeste, pa se karling tako našao u takmičarskom programu 18. Zimskih olimpijskih igara u Naganu 1998. godine.

Već sama činjenica da je karling nastao u Škotskoj još početkom 16. veka, ali da je na priznanje i punopravan status čekao gotovo pola milenijuma, dovoljno govori o smislenosti ovog sporta. Popularnost karlinga takođe je pod znakom pitanja. Jer kao što je ugledni „Sports ilustrejted“ svojevremeno napisao: „Ako znate da sledeće nedelje počinje Svetsko prvenstvo u karlingu, onda mora da ste i sami jedan od učesnika“.

Bilo kako bilo, veći deo čovečanstva na karling i dalje gleda kao na „boćanje na ledu“ i teško da će sede glave iz MOK-a nešto da promene…

Aleksa Jovanović

Čo, koji je 2005. umesto nekoliko hiljada dolara uzeo akcije kompanije u odgovarajućoj vrednosti, pritom je samo jedan od oko 1.000 ljudi koji očekuju da će postati milioneri jer su akcijama nagrađeni za to što su radili ili još uvek rade za Fejsbuk. Među njima su i mnogi “savetnici” ove kompanije tokom godina njenog razvoja, koji su u akcijama plaćani od 0,1% do 0,25% vrednosti kompanije, što će sada vredeti više desetina, pa i stotina miliona dolara.

Čo živi u Los Anđelesu i u međuvremenu je postao ugledan umetnik. Dizajnirao je hit muzičke album Džej-Zija i grupe Linkin Park “Koližn Kors” iz 2004, a naslikao je čak i poster predsednika Obame za Belu kuću. Nedavo je ponovo bio u prostorijama Fejsbuka da sprejevima oslika jedan zid, a na video snimku je zabeleženo kako mu Mark Zakerberg u tome pomaže.

Autorka članka Aleksandra Pirs, inače bivša urednica „Observera”, napisala je da je informaciju o sumi za koju je slika kupljena dobila od nekoliko ljudi, kao i da je b­ivši vlasnik slike Jorge Embirikos, grčki brodovlasnički magnat, koji je sliku prodao krajem prošle godine, ali je tek sada objavljena postignuta cena. Po njenim informacijama,grčki milijarder Embirikos rešio je još prošle zime da proda sliku, odmah posle smrti supruge. Za kupovinu platna bila su zaintresovana dva kupca –diler umetninama Viljem Akvavela i galerista Lari Gagosjan, koji su bili spremni da platno plate oko 220 miliona dolara. Međutim, kraljevska porodica Katara je ponudila više.

Pol Sezan (1839-1906) je naslikao seriju od pet slika pod nazivom „Kartaši” u periodu od 1890. do 1895. godine. Preostale četiri se nalaze u muzejima „Orsej” u Parizu i „Metropolitenu” u Njujorku, institutu Kortald u Londonu i „Fondaciji Barns” u Filadelfiji. Prethodni rekord je držala slika „Broj 5” Džeksona Poloka, koja je 2006. godine prodata za 140 miliona dolara (88,7 miliona funti), a prati je Pikasovo delo „Obnažena na fonu biste i zelenih listova” koju je novi srećni vlasnik platio 106,5 miliona dolara. Za najskuplje slike na aukcijama, trenutno, važe dela Pikasa, Poloka, Klimta i Kuninga

Sasvim slobodnih donjih ekstremiteta nogometaši su započeli igru praktički bez ikakvih ograničenja, no kaos je nastao nakon prvog duela. Nogometaši su shvatili što se događa kad se zalete jedan u drugog, pa je dječja igra odnijela primat pred borbom za pobjedu.

Igrači unutar balona umirali su od smijeha obarajući jedni druge, baš kao i publika na tribinama dvorane, koja kao da je imala priliku uživati u animiranom filmu. Balon-nogomet nema perspektivu kao komercijalan natjecateljski sportski projekt, ali definitivno ima kao zabavan. Baloni onemogućuju ozljeđivanje u bilo kojem pogledu, dok s druge strane, zabavljaju, nasmijavaju i opuštaju. Za slučaj da nekog zanima rezultat, i on je poznat: prvoligaš je slavio 2-1.

Sve je počelo 25. maja 1977, kada su „Ratovi zvezda”, inače Lukasov tek treći film (posle „THX-1138” i „Američkih grafita”), doživeli premijeru. Film za koji je cela ekipa koja je radila na njemu, a najviše Lukas, sumnjala da će postati išta više od simpatičnog letnjeg avanturističkog filma preko noći je postao nezaustavljiva stihija koja je počela da obuzima ceo severnoamerički kontinent, a zatim i svet. Imena poput Luka Skajvokera, Hana Soloa, princeze Leje, Čubake i Darta Vejdera postala su uvreženi deo zapadne pop-kulture, a rečenica iz filma „Neka sila bude sa tobom” postala je najpoznatija filmska replika svih vremena.

Osmislivši „Ratove zvezda” kao mastodontsku sagu o dve generacije porodice Skajvoker, Lukas je preimenovao film u „Ratovi zvezda: epizoda 4 – Nova nada” i odmah je prionuo na snimanje nastavka. Ovaj put je odlučio da rediteljsku stolicu ustupi Irvinu Keršneru i taj tandem se pokazao veoma uspešnim. U proleće 1980. publika je videla „Epizodu 5 – Imperija uzvraća udarac” i to je bio jedan od retkih slučajeva da je nastavak bolji od prvog filma. Završetak priče o porodici Skajvoker usledio je 1983, filmom „Epizoda 6 – Povratak džedaja”, u kome dobro napokon pobeđuje zlo, ne samo na galaktičkom nivou, već i na onom duboko duhovnom, individualnom.

Umnogome uslovljen sve naprednijom tehnologijom, Lukas je osetio da je došao trenutak da ispriča onaj deo filmske sage koji je ostao neispričan – prošlost Darta Vejdera, zlog alter ega Anakina Skajvokera, Lukovog i Lejinog oca. U maju 1999, posle 16 godina iščekivanja vernih fanova širom sveta, usledila je premijera „Epizode 1 – Fantomske pretnje”, koja se hronološki vraća trideset godina unazad pre izvorne „Nove nade” i pripoveda o povratku pritajenog zla u galaksiju i njegovih sledbenika, gospodara Sita. Zatim slede još dva filma, „Epizoda 2 – Napad klonova”, 2002. i „Epizoda 3 – Osveta Sita”, 2005. Time je Lukas zaokružio čitavu sagu i ispričao sve ono što je izvorno osmislio – pad i ponovni uspon Anakina Skajvokera, prvo – delovanjem zlog gospodara Darta Sidijusa, a drugo – ljubavlju svog sina Luka.

Ono što ovu sagu čini toliko posebnom nisu brojke (svih šest filmova su zaradili četiri milijarde i 327 miliona dolara), niti tehnologija kojom je snimljena (svaki „Ratovi zvezda” koristili su najbolje tehnologije tog doba, od kojih je neke Lukas lično izmislio), već dinamična priča, priča koja iz filma u film evoluira, koja se od naizgled nevine bajke (u slučaju „Nove nade” i „Fantomske pretnje”) razvija do drame kolosalnih razmera (kao što je to u „Povratku džedaja” i „Osveti Sita”).

„Zvezdani ratovi” su neprolazna epopeja o čovekovom izboru, o krhkoj ljudskoj prirodi koja stoji između dobra i zla, pokajanju, praštanju, i ljubavi u svim njenim oblicima (čoveka i žene, sina i majke, sina i oca, brata i sestre). Zato je priča „Ratova zvezda” vanprostorna i vanvremenska.

Autor je jedan od organizatora Konvencije „Ratova zvezda” u Beogradu

Nemanja Ćalić

Do sada ženama u Saudijskoj Arabiji nije bilo dozvoljeno da prisustvuju mečevima u skladu sa strogom politikom zabrane mešanja polova, ali će nov stadion imati “porodične lože” sa privatnim kabinama i terasama za žene”, naveo je list.

Ovaj potez su mnogi pozdravili, ali aktivisti za ženska prava i dalje traže veće reforme i promene u ovoj ultrakonzervativnoj zemlji gde je ženama tek prošle godine dozvoljeno da učestvuju na lokalnim izborima i gde one još uvek ne mogu da voze.

“Mislimo da smo svedoci izvesnog otvaranja zemlje, ali želimo još veće promene i da se ženama omogući učešće u javnom životu. Druženje sa prijateljima u javnosti je teško, jer uvek ima onih koji vas gledaju. To nije dobro”, rekla je Noha, studentkinja u Rijadu.

Medjunarodne i lokalne grupe za zaštitu ljudskih prava u regionu su tražile od Saudijske Arabije da da veća prava ženama u zemlji, ali vlada, uprkos nagoveštajima promena, tek je nedavno počela da govori o pitanju žena.

Kit malo uzdrhta i reče:

„Iza njega?“
„Da.“
„A šta to ima iza njega?“ upita ona glasićem vrlo slabim.
„Ima… ništa. Pretpostavljam. Samo tama. Potpuna noć.“

Pol Bouls, Nebo-štit

Autobuska stajališta, semafore i bandere u okolini Vojnomedicinske akademije, Ortopedske bolnice „Banjica“, Instituta za majku i dete i Dečje klinike u Tiršovoj preplavili su oglasi o iznajmljivanju stanova na dan, pa čak i na nekoliko sati. U ponudi su uglavnom garsonjere i dvosobni stanovi, koji se mogu iznajmiti za 15 do 50 evra na dan. Vlasnik apartmana i stanova u Borskoj ulici, čiji su oglasi preplavili okolinu VMA, objasnio nam je da trenutno nema slobodnih soba.

„Vidite da je komšija počeo da gradi i drugu kuću. I ja razmišljam da deo stana izdajem pacijentima sa VMA“, kaže jedan od komšija koji nije želeo da se predstavi.

Naziv Baba se u stara vremena upotrebljavao da označi boginju majku ili majku Zemlju. Brojni toponimi koji u sebi sadrže ovo ime ukazuju na postojanje kulta boginje majke medju starim Slovenima a kao primer mogu nam poslužiti nazivi sledećih mesta: Babin zub, Babino polje, Babica, Babušnica itd. Dva su načina na koje se u ta davna vremena predstavljala Baba Jaga: kao mlada i lepa žena ili kao ružna i jeziva starica.

Prvi lik Baba Jage simbolizuje sverađajući i regenerativni aspekt vrhovne slovenske boginje, dok ona u liku starice simbolizuje smrt samu. Baba Jaga je takođe i boginja veštica koja svoje pandane ima u mitologijama ostalih evropskih naroda u grčkoj mitologiji ona je Hekata, u nordijskoj Hela a u keltskoj Keridven. Veštičiji atributi Baba Jage potenciraju se nakon prihvatanja hrišćanstva od strane slovenskih naroda, pa se ovo biće najčešće prikazivalo kao opasna zla veštica. Prihvatanje hrišćanstva predstavlja onu tačku u razvoju slovenske svesti u kojoj dolazi do transformacije lika Baba Jage. Kao i svako žensko božanstvo on u hrišćanstvu gubi svoj božanski status i postaje demonoliko biće ili ljudsko biće neobičnih karakteristika. U ruskim bajkama srećemo Baba Jagu kao vešticu koja živi u šumskoj kolibi na kokošijim nogama, koja u svom posedu ima različite magijske predmete i životinje. Ona se katkad predstavlja kao zlo biće koje jede malu decu, kao u pripoveci Baba Jaga, ali i kao žena koja se bavi magijom i koja pomaže herojima da ostvare svoje ciljeve (bajka Dodji tamo ne znam kamo, donesi to ne znam što). U oba slučaja Baba Jaga postavlja glavnom liku bajke zadatke koju on ili ona treba da ispune, što Radomir Podunavski tumači kao praksu inicijacije u veštičiji kult. Ovo tumačenje svoju argumentaciju ima u činjenici da svi junaci bajki koji uspevaju da prodju Baba Jagina iskušenja dobijaju na poklon magijske predmete polon veštičijie boginje svom štićeniku.

Srpski ekvivalent ruskoj Baba Jagi je Baba-Roga, biće kojim majke plaše svoju nevaljalu decu. U pozadini ove pretnje krije se zapravo strah hrišćana od žene koja se bavi magijom a pripisivanje negativnih osobina Baba Jagi tj. baba Rogi predstavlja pokušaj podrivanja moći stare slovenske vrhovne boginje. I ostali slovenski narodi imali su svoju Baba Jagu..Kod Slovenaca je ona Baba Pethra, kod Bosаnaca Divlja baba, kod Poljaka Jazi baba a kod Čeha Ienzababa.

Najverovatnije je da se iz pojave Baba Jage u slovenskim bajkama krije boginja Mokoš koja je, kao što je poznato, bila boginja veštica.

Još jedna činjenica govori u prilog ovoj tezi- Baba Jaga se predstavlja kao prelja što je bio osnovni atribut Mokoši. Najpoznatija veštica iz ruskih bajki opisana je kako sedi za svojim vretenom koje se nalazilo u samom centru njene jezive kolibe, što pisac Dixon-Kennedy objašnjava na sledeći način: Koristeći ljudske koisti i creva od kojih je bila sagrađena njena koliba Baba Jaga je na svom svom vretenu ispredela niti novog života. Ovo na najbolji način opisuje Baba Jagu kao nekadašnju boginju smtri i regeneracije.

Srbija ne ucestvuje u sukobu ali se smanjuje teritorijalno. Duz Drine i zapadno od Drine muslimanska teritorija. U konfliktu upotrebljeno nuklearno oruzje. Veliki deo severne hemisfere pod radioaktivnim oblacima. Hrana i voda u Srbiji kontaminirana, ali nema rata. Ljudi gladni, ko isposti prezivece. Srpski pasos vredi vise od Francuskog, u kojoj besni gradjanski rat.

Informacija

Ovo otkriće bi moglo da ima velikih posledica po neše razumevanje klime na planeti, a moglo bi, kako njegov autor smatra, da bude ključno i za ”predviđanje dugotrajnih promena klime u budućnosti”. U načinu obrtanja Zemljine osovine postoje dva “ciklusa” – od kojih jedan traje 10.000 godina, a drugi 40.000 godina, a kada se oni na odgovarajući način poklope dolazi do glacijacije i deglacijacije, odnosno do nastanka i prestanka ledenih doba.

Sada, kako Hjubers tvrdi, “u najmanju ruku sa pouzdanošću od 99% znamo da pomeranja Zemljine ose spadaju u faktore koji doprinose deglacijaciji (topljenju lednika i velikih ledenih površina, faza u kojoj se planeta trenutno nalazi).

Ako se oba ciklusa poklope, led se povlači velikom brzinom. Ako je to poklapanje prisutno, Sunčevo zračenje koje severna hemisfera tokom leta prima povećava se za više desetina vati po metru kvadratnom, a velike ledene mase na tim prostriama, ukoliko su prisutne , tope se i nestaju…

- Ovi statistički nalazi tačno se poklapajku sa onim što je poščetkom veka predložio srpski naučnik Milutin Milanković – zaključuje Hjubers, uz napomenu da povećanje količine CO2 u atmosferi, koje je svakako prisutno, ovaj proces može samo još više da ubrza.

Situacije i aktivnosti koje sa sobom nose određenu dozu rizika tako postaju neophodne svakome od nas. Ipak, izraženost ove potrebe značajno varira od osobe do osobe. Dok je nekom kreiranje novog softvera dovoljno uzbudljiv i zanimljiv zadatak, drugome isto takvo uzbuđenje može proizvesti jedino uspinjanje na vrh najveće planine ili skakanje padobranom. Ono što jeste primetno jeste da danas ima sve više ljudi iz ove druge grupe. Ekstremni sportovi sve su popularniji, a poslovi koji nude samo stabilnost i rešavanje problema već proverenim i uhodanim stazama smatraju se monotonim.

Šta nas vuče ka riziku

Postavlja se pitanje da li se to ljudska priroda promenila u pravcu gde se od težnje ka sigurnosti i harmoniji ide ka traganju za rizikom i adrenalinskim šokovima. Po jednom od objašnjenja ovog fenomena, sve učestalija potreba za uključivanjem u rizične aktivnosti kod ljudi posledica je toga što je moderno zapadno društvo postalo isuviše sigurno i predvidljivo. Pravila i zakoni jasno određuju opseg delovanja svakog pojedinca i život svakoga od nas oslobođen je značajnih rizika i opasnosti. Opasno okruženje naših predaka iz prethodnih stoleća zamenjeno je civilizovanim sigurnim stambenim kompleksima u kojima se poštuje red i zakon i u kojima je odskakanje od zadatih pravila kažnjivo i samim tim predstavlja izuzetak. Rizična i nesigurna područja mogu se naći u određenim predgrađima velikih gradova koja su upravo po tome i poznata, te ih civilizovani prosečni čovek upravo zbog toga i izbegava. Moguće je da je život u modernom zapadnom svetu postao isuviše siguran, predvidljiv, pa samim tim i dosadan onima koji imaju viši nivo potrebe za preuzimanjem rizika. Ovakvi ljudi nekada su išli da love i ratuju, dok danas sede u svojim kancelarijama željni adrenalina. Oni mogu biti deprimirani usled preplavljenosti monotonijom ili pronaći alternativne načine da zadovolje svoju potrebu za uzbuđenjem.

Spremnost za rizikovanje

Postoje dve grupe ljudi, oni kojima rizik ne predstavlja nikakav izazov i koji zapravo imaju nisku spremnost da rizikuju u životu i oni koji su spremni da rizikuju u skoro svim životnim poljima. Spremnost za rizik kod nekih osoba je čak razvijena u tolikoj meri da govorimo o njihovoj potrebi da se uključuju u rizične radnje. Povišena potreba za rizikovanjem je veoma blisko povezana sa mehanizmima pobuđivanja svesti i traganja za zadovoljstvom. Ovako izražena potreba sreće se kod svake pete osobe i uglavnom je učestala kod mlađih muškaraca pri čemu se umanjuje sa starošću.

U određivanju mehanizama koji stoje u pozadini potrebe za preuzimanjem rizika psiholozi teže da odu dalje od jednostavnog objašnjenja zašto neki ljudi odlučuju da se popnu na najvišu planinu ili prelete neki reon paraglajderom. Spremnost za rizikovanje, koju jedan istraživač definiše kao uključivanje u bilo kakvu aktivnost sa neizvesnim ishodom, javlja se u skoro svim životnim situacijama. Prekinuti ili otpočeti novu vezu, prihvatiti izazovni zadatak na poslu, pokrenuti osetljivu temu u razgovoru sa partnerom ili prijateljem ili suprotstaviti se nadređenom, sve te situacije podrazumevaju određenu dozu rizika.

Ono što je veoma značajno razgraničiti jeste da li je osoba hrabro podnela rizik na osnovu kalkulacije da postoje šanse da upuštanjem u rizične aktivnosti poboljša svoj život ili je rizik sam po sebi bio cilj. Promeniti posao ili partnera uvek u nekoj meri predstvalja rizičnu aktivnost, ali može i dovesti do značajnog benefita. Ipak, ukoliko je rizik sam po sebi bio cilj, onda se radi o aktivnosti koja može biti destruktivna, kako za samu osobu, tako i za njenu okolinu. Upravo iz ovakvih razloga psiholozi još uvek nemaju usaglašen stav o tome da li je izražena spremnost za rizikovanje nedvosleno pozitivna ili negativna karakteristika kod ljudi. Činjenica je da bi bez ove spremnosti čovek teško napredovao u životu i da bi se teže bilo šta menjalo i u samoj istoriji čovečanstva. Svaka promena nužno sa sobom nosi i dozu rizika, ali da li spremnost na rizik može biti i ometajući faktor u razvoju? Odgovor na ovo pitanje je potvrdan.

Destruktivna potreba za rizikom

Osobe kod kojih je izrazito povišena potreba za rizikovanjem često pate od manjka zadovoljstva poslom i imaju pojačan osećaj da im je sve dosadno. Njihova stalna potreba za stimulacijom može ih čak i dovesti do zloupotrebe alkohola i droga, kockanja, promiskuiteta ili kriminalnog ponašanja. Ovim osobama može biti izuzetno teško da pronađu smisao u svakodnevnom životu i, zbog toga, ukoliko ne pronađu alternativne puteve kroz sport ili dinamičan posao, oni svoju potrebu za uzbuđenjima zadovoljavaju kroz desruktivna ponašanja.

Osobama kod kojih je izražena potreba za rizikovanjem može biti izuzetno teško da pronađu smisao u svakodnevnom životu i, zbog toga, ukoliko ne pronađu alternativne puteve kroz sport ili dinamičan posao, oni svoju potrebu za uzbuđenjima zadovoljavaju kroz desruktivna ponašanja.

Istraživači koji se bave ovom tematikom još uvek nemaju potpuna znanja o tome šta utiče na razvoj spremnosti za preuzimanje rizika i koliku ulogu igra sama fiziologija i genetika, a koliku uticaji okruženja i kulture u kojoj se osoba razvija.

Od čega zavisi spremnost za rizikovanje ?

Psihoanalitička teroija oslanja se na to da čovek, generalno, teži umanjenu tenzije i da ponašanje koje je povećava (kao što je traganje za rizikom) mora biti disfunkcionalno, u cilju maskiranja anksioznosti ili osećanja sopstvene neadekvanosti. Ipak, kasnije teorije daju nešto drugačije viđanjenje ovog fenomena. Brojne studije su pokazale da ljudski mozak, ipak, teži uzbuđenjima, odnosno da je potrebno da u svakom trenutku postoji optimalni nivo pobuđenosti.

Po objašnjenju koje nudi Farlez, radi se o specifičnom tipu ličnosti koji je predodređen za traganje za uzbuđenjem. On govori o četri podtipa ove ličnosti koju naziva T ličnost (od engleske reči thrill). T mentalni tip i T fizički tip, kako bi se napravila razlika između onih koji tragaju za fizičkim uzbuđenjem i onih koji tragaju za intelektualnim. Pored toga pravi se razlika između T negativnog i T pozitivnog, kako bi se razlikovali oni koje potreba za rizikovanjem vodi ka produktivnosti od onih koje ista nogoni na destruktivne aktivnosti.

Potrebu za rizikovanjem istraživači često povezuju i sa biološkom predodređenošću osobe da traga za jakim stumulacijama. Postoji fiziološka razlika između onih koji tragaju za jakim i slabim uzbuđenjima. Kortikalni sistem onih koji tragaju za jakim uzbuđenjima može da podnese visoke stimulacije bez preplavljivanja i prelaska na tipične ‘bori se ili beži’ odgovore. I dalje, ove osobe ne samo da mogu da na ovaj način tolerišu jake stimulacije, već ih i traže. Ova potreba posledica je struktutre mozga. Mozak osobe koja stalno traga za jačim uzbuđenjima je takav da ublažava sve stimulacije koje dolaze do njega, tako da osobu ostavlja gladnom uzbuđenja. Upravo zbog toga im je i često dosadno. Za razliku od njih, mozak osoba koje tragaju za slabijim uzbuđenjima pojačava stimulacije, pa im je dovoljno mnogo manje uzbuđenja kako ne bi bili preplavljeni osećanjem dosade. Radi se, zapravo, o različitom nivou enzima monoamin oksidaze u mozgu koji reguliše nivo pobuđenja, inhibicije i zadovoljstva. Nizak nivo ovog enzima u mozgu povezan je i sa određenim oblicima ponašanja kao što su sklonost kriminalnim radnjama ili zlouportebama droge. Ipak, nizak nivo ovog enzima imaju i oni označeni kao tragači za jačim senzacijama koji ne moraju nužno biti usmereni ka destruktivnim radnjama.

Fiziologija daje samo deo objašnjenja zbog čega neki ljudi teže visokorizičnim situacijama. Način vaspitanja, lično iskustvo i socioekonomski status, takođe su značajni u određenju spremnosti za rizik. Ukoliko je osoba okružena ljudima koji su skloni rizikovanju, ona to može preuzeti kao model ponašanja i iskoristiti za jačanje sopstvenog samopuzdanja. Ništa ne jača ego tako jako kao prihvatanje rizika i uspevanje. Uključivanje u ovakve aktivnosti takođe može služiti prevazilaženju unutrašnjih prepreka kao što su razni strahovi od visine, gubitka kontrole ili smrti.

Ličnost osobe sa izraženom potrebom za rizikovanjem

Osobe koje tragaju za ovako jakim uzbuđnjima uglavnom su i impulsivne, neinhibirane, izuzetno socijalne i teže levom političkom opredeljenju. Uključuju se u uzbudljive aktivnosti, često preferiraju snažniju rok muziku i često izuzetno vole horor ili pornografske filmove.

Neki nivo rizika njima je neophodan, bilo da se radi o fizičkom odmeravanju snaga, eksperimentisanju u socijalnim odnosima ili rizikovanju na granici sa zakonom uključivanjem u nelegalne radnje. Skloni su kockanju sa svime, te će, neretko, probati i različite vrste droga. Takođe, pokazuju jasnu odbojnost prema situacijama u kojima nema jakih stimulacija, te ih nazivaju dosadnim. Seksualno su ponekad promiskuitetni i, ukoliko se vežu za jednu osobu, to je uglavnom slična osoba, koja takođe traga za jakim uzbuđenjima. Veze u kojima je samo jedna osoba takva retko uspevaju.

Kada ova potreba postaje problem ?

Problem nastaje kada osobe koje imaju ovako izražen nivo potrebe za uzbuđenjima stalno ulaze u rizične situacije koje vode destruktivnosti. Pogrešan pristup koji se uglavnom primenjuje jeste da se od tih osoba očekuje da jednostavno racionalno donesu odluku da prekinu sa takvim i sličnim aktivnostima. Za njih, jedina alternativa u tom slučaju je depresija, jer nemaju nikakvo alternativno životno uzbuđenje. Rizične situacije podižu adrenalin i u osobi stvaraju nešto što bi se moglo porediti sa zavisnošću. Čak i kada se ne radi o destruktivnim ponašanjima, ovakve aktivnosti je teško prekinuti. Takav je primer brojnih ljudi koji su pokušali da prekinu da se bave ekstremim sportovima. Priča advokata iz Sijetla upravo to potvrđuje.

Advokat Jim Wickwire je poznat po tome što je osvajao najviše vrhove u svetu, izgubio nožne prste u snegu, preživeo ozbiljno oštećenje pluća i svojim očima više puta posmatrao partnere kako umiru u snežnim vrhovima. Nakon gubitka prijatelja u pokušaju penjanja na ledene vrhove Aljaske, zakleo se da više nkada neće baviti ovim spotrom. Ipak, nakon godinu dana, otišao je na osvanjanje Mont Everesta. Njegov odgovor na pitanje zbog čega se ipak odlučio na to bio je da je jednostavno prestao da se pita to. Kako sam tvrdi, ljudi koji se bave tako ekstremnim sportovima su im privučeni iz psiholoških razloga koje, najverovatnije, ni oni sami ne razumeju.

Rizične situacije podižu adrenalin i u osobi stvaraju nešto što bi se moglo porediti sa zavisnošću. Čak i kada se ne radi o destruktivnim ponašanjima ovakve aktivnosti je teško prekinuti.

Kada se radi o sportu, možda i nije toliko značajno razumeti te razloge. Ipak, ukoliko se osoba upušta u radnje koje značajno umanjuju kvalitet njenog života, analiza je neophodna. Ukoliko se pokaže da osoba, jednostavno, ima visok prag uzbuđenja i da su rizične situacije nešto bez čega ne može, nije neophodno ugušiti ovu potrebu, već naći načine da se ona zadovolji tako da osoba od toga profitira. Za ove osobe od ključnog je značaja da svoju potrebu kanališu kroz sport ili dinamičan posao. Na taj način, ova karakteristika može postati zdrava i korisna psihološka crta.

AUTOR: DRAGANA MILETIĆ
Sigurnost ili rizik

Na istoku Nemačke izmerena je minimalna temperatura od minus 20 stepeni Celzijusovih, a u zapadnoj, centralnoj i istočnoij Evropi od minus 10 do minus 20 stepeni. Istovremeno, vazduh umerene temperature prešao je sa severnog dela Atlantika na Arktik preko Islanda. U mestu Svalbard, na dalekom arktičkom severu, u poslednjih nekoliko dana temperatura je dostizala pet stepeni Celzijusovih, što je više nego u nekim mediteranskim gradovima.

U većem delu Severne Amerike trenutno je neuobičajeno toplo. Slični hladni talasi već su se dešavali nekoliko puta u poslednjim decenijama, navodi se u izveštaju SMO.

Umetnica Marina Abramović organizovala je neobičnu, takozvanu tihu žurku, na kojoj su zvanice morale da ćute,

Ova neobična žurka nastavak je Marininog projekta iz Muzeja moderne umetnosti (MOMA) u Njujorku gde je provela 700 sati sedeći na stolici. Ona je naime šest dana u nedelji, po sedam sati sedela u stolici, dok su prolaznici, odnosno posetioci muzeja mogli su da joj se priključe.

Tiha žurka, koju je umetnica organizovala, u početku je bila neobična čak i samim zvanicama, ali su se ubrzo navikli. Zvanice su, s obzirom da ne mogu da pričaju, uglavnom na Tviteru ostavljali komentare o toj neobičnoj žurki. Među gostima bio je i Robert Redford, osnivač Sandens festivala. Posle sat vremena tihe žurke, Marina Abramović se obratila gostima.

- Dame i gospodo, možete skinutu slušalice i razmeniti svoja iskustva o ovoj žurki – rekla je Ambramovićeva.

Ona je objasnila i zbog čega su gosti imali bele labaratorijske mantile.

- Zbog njih smo svi isti. Svi su demokratski i isti, a i ljudi su tako deo ekperimenta, što je divno. Zaista volim da menjam strukturu žurki. Uvek je sve isto. Što se tišine tiče, htela sam da nateram ljude da gledaju jedni druge u oči. Kada ćute moraju komuncirati na drugačije načine – rekla je Marina.

Robert Redford, video je Marinin performans u MOMA i odlučio da je dovede na Sandens.

- Meni je bilo impresivno da vidim njenu fizičku i psihičku snagu i disciplinu dok samo sedi neverovatno dugo i na taj način tera ljude da vide kako je kad ne radiš ništa nego samo gledaš – rekao je Redford.

Ta igračka je na meti iranskih religioznih vođa još od 1996. godine, ali ipak je bilo moguće prodavati ih.

OIranska „moralna policija“ savjetovala je vlasnicima brojnih prodavnica da se obuzdaju od prodaje Barbika pošto ta zemlja ima i alternativu za najpopularniju lutku na svetu, u obliku lutki Sare i Dare, ali one nisu ni približno popularne kao plavokosa američka lutka. Ipak, Iran nije jedina zemlja koja je zabranila Barbiku – 2003. godine to je uradila i Saudijska Arabija, koja je tu lutku proglasila pretnjom islamu zbog oskudne odeće.

„Postoje određeni faktori koji utiču na to da Zemlja vremenom gubi, ali i dobija, na masi“, smatra makrobiolog dr Kris Smit.

Koristeći se ne tako uobičajenim kalkulacijame, Smit je, uz pomoć kolega sa Kembridža, došao do računice koja pokazuje koliko Zemlja gubi, a koliko dobija na masi. Po njihovoj tvrdnji, u pitanju su ipak samo grube procene za sada. Najveći doprinos Zemljinoj težini daje 40.000 tona prašine koja pada iz svemira i pokriva površinu planete.

„U pitanju su tragovi solarnog sistema koji nas je iznedrio, ali i asteroidi koji su se raspali kao i stvari koje nikada nisu uspele da stvore planetu. Sve to pluta oko Zemlje koja se ponaša kao veliki usisivač koji pogoni gravitacija“, izjavio je dr Smit.

Drugi faktor koji doprinosi povećanju težine Zemlje jeste globalno zagrevanje.

„NASA je izračunala da Zemlja godišnje oteža 160 tona zbog povećanih temperatura. Kada nekom sistemu dodajemo energiju, mora mora porasti“, nastavlja dr Smit.

Ovo sve znači da plaenta godišnje dobije oko 40.000 tona na svojoj težini.

Rast populacije i izgradnja ne utiču na ovu brojku pošto su sve ove stvari već sačinjene od postojeće materije na planeti.

Na primer, Zemljino jezgro je poput velikog nuklearnog reaktora koji postepeno gubi energiju, a upravo se taj gubitak energije pretvara u gubitak mase.

Globalno gledajući, Zemlja ipak gubi svoju masu, uključujući mora i atmosferu – iako su cifre značajno manje. Na godišnjem nivou gubitak težine iznosi 16 tona.

Na gubitak težine u velikoj meri utiču i gasovi poput vodonika koji su izuzetno laki pa tako beže iz atmosfere.

„Fizičari su pokazali da Zemlja gubi oko 3 kilograma gasa svake sekunde. To je otprilike 95.000 tona vodonika koje Zemlja izgubi svake godine. Drugi gas koji nam izmiče je helijum – 1.600 tona svake godine.

Kada se sve cifre uzmu u obzir dr Smit smatra da Zemlja godišnje izgubi 50.000 tona.

Naime, čelnici parka razmišljaju o tome da pored mlinova podignu košnice u kojima bi se uzgajale pčele. Osim što bi odbijale vandale svojim žalcima, pčele bi donosile i profit prodajom meda. Ukoliko ideja zaživi, pored mlinova bi izrasle i nove travnate površine, koje bi se napravile baš za tu svrhu. Ideja je naišla na opreznu podršku menadžera parka Chrisa Wrighta, ali sami pčelari nisu potpuno uvjereni u pčele kao alarmni sustav.

- Nisam čula da ih se koristi u sigurnosne svrhe – rekla je Brabara Chick, glasnogovornica Waleške pčelarske udruge. Ukoliko bi pčela nekoga ubola, objašnjava ona, podigla bi se mnoga pitanja o sigurnosti. Sam lokalitet postao je habitat za brojne životinjske vrste, a vegetacija je puštena da prekrije veliki dio površine.

U Subotici je uhapšeno više osumnjičenih, protiv kojih su podnete krivične prijave za ilegalnu proizvodnju opreme za krađu električne energije, navodi se u saopštenju.

Dodaje se da su proizvođači ove uređaje distribuirali i na teritorije Makedonije, Crne Gore i Hrvatske. Akcija otkrivanja i privođenja osumnjičenih trajala je duže od mesec dana i na taj način zaustavljeno je nanošenje velike štete Elektroprivredi Srbije.

Ona ovakve datume uobičajeno provodi u krugu porodice, jer to za nju predstavlja tužan dan, s obzirom da je 6. februara preminuo njen otac Džordž Šesti, posle čega je ona stupila na tron.

U „Ju-Es stilu“ su procenili da će 400 miliona dolara gubitaka nastati zbog razlike između proizvodne i prodajne cene proizvoda, dok će 50 miliona manjka nastati zbog kursnih razlika prilikom finansijskih transakcija. Ekonomista Mahmud Bušatlija smatra da će Vlada, ako nastavi proizvodnju u železari, napraviti mnogo veće gubitke od onih koje je planirao „Ju-Es stil“.

- U smederevskoj železari se proizvode najelementarniji crni čelični limovi, koji se koriste samo u građevinarstvu. Kako je građevinski sektor u čitavoj Evropi u krizi, za taj proizvod nema tržišta. Ako „Ju-Es stil“, koji kontroliše svetsko tržište, nije mogao da pronađe kupce za taj proizvod, kako će ga tek Srbija pronaći? Nastavak proizvodnje u železari doveo bi do gubitaka mnogo većih od 450 miliona dolara – smatra Bušatlija.

„Žele da ostanu u papinom domu, ili zna nesto sto mi ne znamo…“, rekao je Benedikt, u društvu dvoje dece.

Tradicionalno puštanje golubica, za koje je papa poručio da treba da posluži kao „znak mira gradu Rimu i celom svetu“ održava se svake godine na kraju „meseca mira“ koji organizuje grupa Katolička akcija. Ova grupa, koja pokušava da ojača uticaj katoličanstva u društvu, organizuje „karavan mira“ ulicama Rima, koji se završava na Trgu Svetog Petra u Vatikanu. Puštanje golubica dolazi na kraju papine molitve upućene okupljenim vernicima na Trgu.

Korisnici popularne društvene mreže “Fejsbuk” moći će da na svom profilu objave jednu posmrtnu poruku zahvaljujući novoj aplikaciji. Aplikaciju “If I Die”(“Ako umrem”)

Korisnik aplikacije treba da odabere tri “osobe od poverenja” koje će morati da potvrde njegovu smrt i odobre objavljivanje posthumne poruke. Niko, pa ni radnici “Viluka” ne mogu da vide šta je napisano ili snimljeno dok se ne odobri objavljivanje.

Kompanija predlaže da u toj poslednjoj poruci korisnik ispriča “svoju životnu priču, otkrije neku svoju tajnu ili testament”. Izvršni direktor kompanije ispričao ja da je na ideju o aplikaciji došao kada je jedan njegov prijatelj umalo poginuo u saobraćajnoj nesreći.

Demonstranti koji već tri meseca protestuju protiv velikih banaka i korporacija, danas su počeli da štampaju i dele majice sa stisnutom pesnicom, u znak otpora najavljenoj policijskoj intervenciji i nasilnog uklanjanja šatora iz parka.

Policija je dala rok do podneva po američkom vremenu (18 časova po srednjoevropskom) da se uklone šatori i drugi objekti iz centra Vašingtona, ali do intervencije za sada nije došlo. Vlasti su saopštile da moraju da se uklone šatori i svi drugi objekti koji su u parku, zbog procene da je došlo do ugrožavanja zdravlja ljudi i mogućnosti širenja zaraze.

U parku se u podne okupilo nekoliko hiljada ljudi koji su nosili transparente „Mi ne pripadamo korporacijama“, „Hoćemo prava na zemlju, kuću i hranu“, „Anarhisti zajedno sa pokretom Okupiraj“, „Ne možete ukinuti naše snove“. Ubrzo nakon toga počelo je štampanje i deljenje majica sa znakom Otpora, sto su ljudi oduševljeno prihvatili.

„To su majice sa znakom Otpora iz Srbije i mi moramo da nastavimo borbu protiv korporacija i pseudo demokratije u Americi“, rekao je Tanjugovom izveštaču Majkl Bir, direktor nevladine organizacije Nenasilno, koji je došao da podrži demonstrante.

On je kazao da pokret Okupiraj Di Si podseća na Žene u crnom u Srbiji, koje govore o nužnosti promena društva.

Tražimo od američke vlade da promeni sistem i da vrati vlast ljudima i da prestane da bude svetski policajac.

„Ovo je pokret koji se širi svetom i dogodiće se i u Srbiji i u drugim zemljama“, smatra Bir.

Tokom popodneva nisu primećene policijske snage u blizini parka, sem četvorice policajaca koji su došli do ulaza u park, ali su se nakon negodovanja okupljenih povukli.

Vlasti su ranije saopštile da odluka o zabrani kampovanja u parku ne znači da će protesti biti zabranjeni, već znači da više neće biti dozvoljeno postavljanje šatora i spavanje u parku.

Pokreti Okupiraj širom Amerike bore se protiv velikih korporacija i banaka koje smatraju odgovornim za veliku finansijsku krizu i visoku nezaposlenost u SAD.
Protesti su počeli sredinom septembra u Njujorku, kroz pokret Okupiraj Vol Strit, da bi se kasnije proširili na celu Amerike.

Prošle nedelje je ova britanska meteorološka služba objavila poslednje podatke o globalnoj temperaturi, koji pokazuju da se Zemlja nije zagrevala poslednjih 15 godina! Zagrevanje je prestalo nakon velikog prirodnog fenomena El Ninjo 1998. godine.

Čak naprotiv, podaci ukazuju da možda idemo prema mini ledenom dobu. Te informacije, preuzete sa više od 30.000 mernih stanica, objavio je prošle nedelje britanski Met, bez dizanja prašine. Podaci potvrđuju da je trend dizanja globalne temperature okončan još 1997.

U međuvremenu, vodeći klimatski stručnjaci juče su izjavili za “Dejli mejl” da Sunce, nakon emitovanja neobično visokog nivoa energije tokom 20. veka, sada ide ka “velikom minimumu” zračenja toplote, što znači da nam prete hladna leta, oštre zime i kraći vremenski periodi pogodni za uzgoj hrane.

Solarna aktivnost obavlja se tokom 11-godišnjeg ciklusa, a na vrhuncu je povećan broj sunčevih pega. Mi smo sada na vrhuncu onoga što naučnici zovu “ciklus 24” – što je razlog zašto je poslednja solarna oluja rezultovala viđenjem aurore borealis dalje na jugu nego uobičajeno. Broj sunčevih pega je, međutim, manji od pola od onog viđenog tokom vrhunca ciklusa u 20. veku.

„Ciklus 25″

Analize stručnjaka NASA-e i Univerziteta u Arizoni, zasnovane na merenjima magnetnog polja oko 193.000 kilometara ispod površine Sunca, ukazuju da će “ciklus 25”, čiji je vrhunac “zakazan” za 2022. godinu, biti daleko slabiji.

Prema podacima koje je objavio Met, postoji 92 odsto šanse da će i “ciklus 25” i oni koji nastupe u sledećim decenijama biti slabi kao, ili slabiji od, “Daltonovog minimuma” od 1790. do 1830. U ovom periodu, nazvanom po meteorologu Džonu Daltonu, prosečne temperature u nekim delovima Evrope pale su za dva stepena Celzijusovih.

Međutim, takođe je moguće da će novi pad solarne energije biti dubok kao “Monderov minimum” (prema astronomu Edvardu Monderu), veoma hladan period između 1645. i 1715, kada su se zamrzle londonska reka Temza i svi kanali u Holandiji.

Met, međutim, tvrdi da će posledice sada biti „zanemarljive“, jer je uticaj Sunca na klimu daleko manji od ugljen-dioksida. Iako će se sunčevo zračenje verovatno smanjiti do 2100. godine, “ovo će uzrokovati samo smanjenje globalne temperature od 0,08 Celzijusa”.

“Naše otkriće ukazuje da smanjenje solarne aktivnosti, na nivoe kakvi nisu viđeni stotinama godina, neće biti dovoljno da parira dominantnom uticaju štetnih gasova”, rekao je Piter Skot, jedan od autora studije.

Stručnjaci protiv Meta

Drugi solarni stručnjaci osporavaju podatke do kojih je došao Met.

“Svetske temperature mogu na kraju biti znatno niže nego sada u sledećih 50 ili više godina. Trebaće dugo vremena da se neki klimatski stručnjaci uvere da je Sunce važno. Možda će im samo Sunce to demonstrirati”, kaže Henrik Svensmark, direktor Centra za istraživanje sunčeve klime danskog Nacionalnog svemirskog instituta.

On ukazuje da se Met, tvrdeći da će efekat solarnog minimuma biti mali, oslanjao na kompjuterske modele, koje “potkopava” trenutna pauza u globalnom zagrevanju.

Nivoi CO2 su rasli bez prekida, a 2007. je Met tvrdio da će se globalno zagrevanje vratiti. Tada su naveli da će između 2004. i 2014. biti generalnog povećanja temperature od 0,3 Celzijusa. Met je 2009. predvideo da će najmanje tri godine u periodu od 2009. do 2014. “potući” prethodni rekord u temperaturi postavljen 1998.

Za sada nema znakova da se išta od ovoga događa, ali je juče portparol Meta insistirao da njihov model važi i dalje.

Klimatski modeli

Dr Nikola Skafeta sa Univerziteta Djuk, u američkoj državi Severna Karolina, autor je nekoliko studija o globalnim klimatskim modelima.

“Ukoliko temperature nastave da se održavaju ili dođe do ponovnog hlađenja, neslaganje između modela i podataka će vremenom postati tako veliko da će čitava naučna zajednica osporiti trenutne teorije”, rekao je on, dodajući da Metov model pridaje više značaja CO2 nego Suncu, pa je njihov zaključak i logičan.

Profesorka Džudit Kuri, vodeći klimatski stručnjak u SAD, kaže da je postalo očigledno da drugi faktori, a ne samo CO2, igraju važnu ulogu u povećanju ili padu zagrevanja, poput 60-godišnjeg ciklusa temperatura vode u Pacifičkom i Atlantskom okeanu.

“Kada su oba okeana bila hladna u prošlosti, kao na primer od 1940. do 1970, i klima je bila hladnija. Pacifički ciklus je sa toplog spao na hladni 2008, a smatra se da će se isto dogoditi i Atlantskom”, istakla je Kurijeva.

Od kraja prošle godine, svetske temperature su pale za više od pola stepena, zbog hladnog uticaja La ninje u Južnom Pacifiku.

“Ukoliko ne vidimo dokaze globalnog zagrevanja do 2015, postaće očito da su neki klimatski modeli koještarija. Ako je tako, posledice za neke naučnike mogle bi da budu veoma ozbiljne”, istakao je Beni Pejzer, direktor Fondacije za globalno zagrevanje.

Zvaničnik državnog tužilastva Hajnc Ruš rekao je danas da je istraga o tom slučaju počela prošle godine, posle žalbi da su na jednom veb sajtu postavljene slike flaša sa portretima Hitlera i svastikama. Taj sajt je nudio prodaju alkoholnih pića uz slogan „nostalgične boce nekadašnje slavne prošlosti“.

Muškarac koji stoji iza prodaje tih pića identifikovan je samo kao Roland M., a pravosudni zvaničnici su naveli da je on bio motivisan profitom, a ne ideologijom. Iz kancelarije tužilaštva naveli su da je Roland M. obustavio prodaju čim je počela istraga protiv njega.

Ako analiziramo ovaj proces, razumjeti ćemo grešku koju čine redovnici: oni se zavjetuju na celibat, na zadržavanje svoje sperme, ali budući ne znaju za učenje o transmutaciji, dožive užasnu degeneraciju jer postanu ispunjeni vrlo zloćudnim poisonioonoskiran vibracijama. Kada sjeme ne doživi potrebnu transmutaciju, ono vrlo snažno degenerira, stvarajući odvratan organ kundartiguador.

Ovdje smo suočeni sa pitanjem od najveće važnosti: ako čovjek ne koristi sjeme za stvaranje potomstva, niti ga trasmutira, nego samo prakticira apstinenciju, živi u celibatu i ništa više, tada će njegovo sjeme degenerirati. Ovo što sam ovdje rekao odnosi se također i na žene; kod žena će degenerirati izlučevine ženskih spolnih organa.

Degeneracijom spolnih izlučevina stvaraju se određene zloćudne vibracije, poznate u ezoterijskoj nauci kao poisonioonoskiran vibracije.

Otrovana štetnim poisonioonoskiran vibracijama, osoba u celibatu doživljava užasavajuću katastrofu na biološkom, fiziološkom i psihološkom polju. Neke osobe se jako udebljaju nakupljajući salo, dok kod drugih ove vibracije imaju drugačiji učinak pa one postanu vrlo mršave, poput skeleta, prekrivene prištevima, sa pjegama na koži itd. Na psihološkom planu, degenerirano sjeme uzrokuje promjene u karakteru: s jedne strane, osoba postaje ekstremno fanatična, s druge strane, postaje iznimno cinična.

Osmotrimo ljude srednjeg vijeka, velike inkvizitore: apstinente u celibatu, gojazne ljude prekrivene salom, i one druge, ružne, mršave aveti sa kožom punom pjega. Nakon što bi spalili žrtvu na lomači, ili je izmrcvarili, mogli bismo primijetiti njihov cinizam, njihove oči koje sjaje fanatizmom.

U takvim ljudima naći ćemo, s jedne strane, krajnju fanatičnost, a s druge strane, ogromnu ciničnost. Nakon što bi spalili nedužnu žrtvu, slegli bi ramenima i opravdavali se na brutalno ciničan način.

Devolucija sjemena, odnosno spolnih izlučevina, je zaista nešto vrlo tragično i nikako se ne preporuča. Sve u prirodi ima svoj tok i sjeme treba slijediti svoj tok za životinjsko razmnožavanje ili se transmutacijom treba pretvoriti u energiju.

Ljudi koji ne transmutiraju svetu spermu i dopuštaju da ona degenerira kroz apsurdnu praksu celibata ili seksualnog uzdržavanja, neizbježno postaju ispunjeni tim užasno zloćudnim poisonioonoskiran vibracijama koje, nakon duljeg vremena, aktiviraju odvratan organ kundartiguador, „Sotonin rep“.

Rezultat takve apsurdne apstinencije je uvijek nesreća. Svijest tih ljudi je uspavana. Kada bi ona bila budna, ti ljudi bi se mogli sami uvjeriti, iskusiti, silnu aktivnost zloćudnih poisonioonoskiran vibracija u njihovim lunarnim tijelima i mogli bi vidjeti, sa neopisivom stravom, užasavajući razvoj organa kundartiguador u svojim nižim, životinjskim razinama.

Ljudi koji su čisti ali zavedeni, ne žele razumjeti da tko god se želi uzdići, prethodno se treba spustiti.

U paklenim svjetovima žive mnogi zavedeni askete, apstinenti koji su se odrekli seksa ali prije toga nisu kreirali svoja solarna tijela u devetoj sferi: ljudi koji nisu dostigli svoje drugo rođenje, rođenje o kojem je Isus govorio Nikodemu.

Put koji vodi u bezdan pakla popločen je dobrim namjerama. Pakao je prepun čestitih ali zavedenih ljudi.

U ovom tužnom svijetu u kojem živimo postoje mnogi uspavani pseudo-ezoterici i pseudo-okultisti koji sanjaju da su se probudili, ne shvaćajući da ih san njihove svijesti i dalje drži u svojim raljama.

Ti jadni ljudi misle da su prosvijetljeni i odbacuju seks, a da prije toga nisu radili u devetoj sferi, niti su dostigli drugo rođenje i kreirali solarna tijela.

Mističan ponos je karakterističan za ljude slične farizejima, za one koji misle da su posvećenici, sveti i mudri, koji nisu naprije stvorili solarna tijela, niti su ikada radili u devetoj sferi, već su se odrekli seksa i razvili organ kundartiguador.

Te naivno zavedene ljude vrlo je teško uvjeriti da su u krivu; oni se osjećaju kao da su već sve prevazišli, misle da su bogovi, a zapravo još nisu stavili stopalo ni na prvu prečku „Svetih ljestava“…

I tako se mi i dalje poslušno reflektujemo u barici naše ograničene svesti i očajnički se držimo onoga što nam je preostalo: našeg ega i ‘malih satisfakcija’ našeg svakodnevnog života. Držimo se posla, koji većini od nas ne pričinjava nikakvo zadovoljstvo, veza i odnosa, koji nas već odavno ne zadovoljavaju, i predstava i sećanja, koja uopste ne odgovaraju proživljenoj stvarnosti.

Kroz naš interpretacijski sistem smo se, svako prema svojim mogućnostima, otkačili od energetske sadašnjice, i uz pomoć Voladoresa stvorili opcije prividnog bega u virtuelne scenarije, kojih je bilo i pre vremena medija i kompjutera. Mnogi preferiraju naslađivanje uspomenama, od kojih je većina ulepšana ili na neki drugi način izmenjena. Pojavljuju se poput slika u pomno čuvanim foto-albumima, koje pokazuju fragmente događaja na koje se kačimo i učvršćujemo sliku o samome sebi, dok sećanja koja toj slici ne odgovaraju bivaju jednostavno retuširana ili potisnuta.

Drugi sebe definišu planirajući manje ili više realnu budućnost, pri tom nije bitno da li ti planovi imaju formu strahova i briga ili nada i očekivanja. Sledeći pak gube svaku vezu sa stvarnošću ili vremenom i žive još samo u virtuelnim svetovima: u knjigama i hobijima, u muzici, nauci ili filozofiji, u zdravim ili nezdravim filmskim i televizijskim svetovima, video i kompjuterskim igrama ili u bilo kojoj drugoj spiritualnoj ili religijskoj fikciji. Naša mašta u tom smislu očito ne poznaje granice.

Sva ta raspršenja svakodnevnog života služe tzv. ubijanju vremena ne dopuštajući višak vremena u kojem bismo mogli biti sami sa sobom i postati svesni našeg stvarnog položaja. Čak i kada dođemo u takvu situaciju, stalno skakanje tamo-amo našeg kontinuiranog unutrašnjeg dijaloga – klateće kretanje one strane instalacije – nas sprečava da iskoristimo taj višak vremena i tera nas ponovno u beg iz stvarnosti.

Da je to sve, samo ne prirodno, nije teško shvatiti kad svoje socijalizovano ponašanje uporedimo sa decom ili ostalim sisarima, kojima ništa nije draže nego da potpuno utonu u opažanje sveta i uživaju u njegovoj tako jednostavnoj, a ipak zadivljujućoj stvarnosti. Deci ne treba razlog, delanje ili rezultat, da bi se u svojoj koži i svom svetu osećala dobro.

Očigledno je tipična osobina našeg socijalizovanog domaće-životinjskog mentaliteta, našeg odraslog Common sense, da nam osećaj dobrog raspoloženja i sopstvene vrednosti zavisi od određenog učinka. Za razliku od naših divljih rođaka i male dece, teško nam pada da se bezrazložno radujemo postojanju i jednostavno budemo srećni. Da, čak nam se čini naivnim, ako ne i neodgovornim, kad se odrastao čovek tako ponaša. Mnogim starijim savremenicima čak ni jelo ne prija, ako ga nisu, kako to već Biblija zahteva, zaslužili u znoju lica svoga.

Inače možemo primetiti, da većina ljudi u poodmaklom dobu još više pada u vlast Voladoresa, mada iz toga ne treba izvesti zaključak da su mladi ljudi imuni. Najveći deo naše svesti ionako izgubimo još u ranom detinjstvu, da bi se u vremenu koje sledi pretvorili u krave muzare Voladoresa, koje oni redovno muzu i tako održavaju na određenom stepenu svesti. Ako međutim, usled starosti, slabosti ili bolesti svest prestane da raste ili raste sa zadrškom, Voladoresi skoro potpuno konzumiraju spoljašnji sjaj, ostavljajući jedva ostatak barice. Posledice toga su suženi, kruti razum, te pojačana zaboravnost i zbunjenost, kao i porast opšte razdraženosti, očajničkog držanja za vrednosti i norme socijalnog poretka i sopstvene važnosti, ukratko – svi simptomi senilnosti.

Taiša Abelar kaže s tim u vezi, da je moguće naći naročito mnogo Voladoresa u stanovima starih ljudi, staračkim domovima i bolnicama, jer tu lako dolaze do velikih količina svoje omiljene hrane, a to nije samo svest, nego jedna njena posebna karakteristika – jer ne prija njima svaka svest podjednako. Posebno vole egomanijačku, samosažaljivu svest, koja naginje emocionalnim ispadima i prepuštanju, a preziru razboritost i disciplinu.

Kao vizuelni dokaz postojanja Voladoresa, naslednici Don Huana su javno pokazali fotografiju jednog Voladoresa, snimljenu nedugo pre toga na prolećnoj proslavi tibetanskih budista u ruševinama Teitihuakana. Fotograf je bio Kastanedin poznanik, Marko Antonio Taram, vođa Casa-e Tibet u Meksiko Sitiju, koja je i organizovala proslavu, na kojoj je 90 000 hrišćanskih i budističkih učesnika pod vođstvom Dalaj Lame molilo za mir. Za vreme događaja Marko Antonio je, bez da je to primetio, fotografisao ogromnu senku, koja se činila poput oblaka što plovi nad glavama mnoštva okupljenog na molitvu među piramidama.

Kad je Marko Antonio pri razvijanju fotografija otkrio neobičnu senku, koja ga je podsetila na lik čoveka u molitvi, zamolio je Kerol Tigs da ispita tu neobičnu sliku. Ona je, preneražena, odmah uzela kopiju fotografije za Kastanedu i njegove pratilje. Svi su se složili u tome da je Marko Antonio fotografisao ogromnog Voladoresa, koji se toliko bio najeo emocionalne energije okupljenih molilaca, da je uspeo da se delimično materijalizuje i čak postane vidljiv oku kamere. Shvatili su to onda kao znamenje, da je došlo vreme da se i taj deo njihovog znanja oslobodi svog ezoteričnog statusa i preda javnosti.

To naravno ne znači da mi inače pojma nemamo o postojanju tih bića – nama samo nedostaju sredstva i reči, kojima bi ih opisali u kontekstu našeg svakidašnjeg života. Čarobnjaci kažu da su deca koja još nisu socijalizovana često sposobna da vide Voladorese i uglavnom jasno osećaju kako ta jeziva bića parazitiraju na njihovom spoljašnjem sjaju. Nije ni čudo da se boje duhova, čudovišta i demona koji se muvaju ispod njihovog kreveta ili vrebaju iz ormara. Jer kako Voladoresi svoju rabotu najradije obavljaju neprimećeni, najčešće se noću bacaju na posao i zaista se rado skrivaju po tamnim ćoškovima.

Zbog toga se mnogi i u odraslom dobu boje mraka, ili ih fasciniraju stravične priče i horor filmovi. Klasične priče o ljudožderima, kiklopima i vampirima nude fenomenalnu mogućnost projekcije naših podsvesnih slutnji o postojanju i podmuklim rabotama Voladoresa. U novije vreme su u tom smislu popularne priče koje govore o invaziji vanzemaljaca koji žele da porobe ili unište čovečanstvo. Razne filmske obrade bestselera Invazija jedača tela (Die Invasion der Körperfresser), kao i noviji filmovi a là Alien, Independence Day ili Men in Black su pravi hitovi, što se može objasniti samo činjenicom da strah od takvih događaja počiva na realnoj osnovi.

Priče o vampirima i SF-filmovi sigurno nisu dokaz o postojanju Voladoresa, niti indicija koja bi mogla uveriti skeptike. Oni međutim, govore vrlo jasnim jezikom, ako smo spremni da otkrijemo njihovu poruku – baš kao u seriji Olivera Stouna i Brusa Vagnera Vajld Palms, gde pri pažljivijem pogledu na ulazna vrata lokala sa simboličnim imenom Hungry Ghost (Gladni Duh) možemo da pročitamo grafit: Los Voladores: They eat your awereness. (Letači: Oni jedu vašu svest.) Jednostavna poruka neverovatnog dometa.

Moramo uzeti u obzir mogućnost da ovaj teatar našeg svakodnevnog života možda i nije stranputica naše evolucije od primata do čoveka, već da su mnoge njegove karakteristike mnogo čudnijeg porekla. Istraživač ljudskog ponašanja i nobelovac Konrad Lorenc je još pre nekoliko decenija upozorio na čudnovate naznake domestifikacije u psihologiji i ponašanju civilizovanih ljudi, koje delimo sa našim kućnim ljubimcima i koje se mogu objasniti samo time da mi sami sebe domestificiramo. Ali zašto bi mi sebe zatvarali u ‘štale za ljude’, kako Lorenc naziva gradske stambene zgrade i nebodere? Kakvu korist bismo imali od toga, bilo kao vrsta ili kao pojedinci?

Ako međutim uzmemo u obzir postojanje Voladoresa, dosta toga odjednom postaje jasnije. Naravno da mi sami sebe socijalizujemo u naš svakodnevni svet, ali parametre socijalnog reda i razuma koji nama rukovodi ne određujemo mi, nego nama nadmoćnija bića, koja u nama vide svoje kućne životinje. Erih fon Deniken bi se verovatno zapitao ‘Jesu li bogovi bili Voladoresi?’

Uprkos njihovoj nadmoći, Voladoresi sigurno nisu (niti su bili) nikakvi bogovi, iako su nam upravo oni doneli predstavu o bogu, vrednosti i norme našeg socijalnog reda, te ono što u najširem smislu podrazumevamo pod rečju kultura. S druge strane, njima ne samo da možemo da zahvalimo za naše potrošačko ponašanje i izrabljivački mentalitet, nego i za činjenicu da sebe držimo ‘jadnim malima’, mučenicima i gubitnicima. Pa ipak, Voladoresi nisu nikakvi đavoli ili demoni.

Jer upravo je to taj crno-beli pogled na svet, to klateće kretanje između suprotnosti kao što su dobro i loše, nebo i pakao, bog i đavo, ljubav i mržnja, pozitivno i negativno, koje predstavlja suštinu instalacije koju nosimo u glavi. Ako se želimo osloboditi Voladoresa i razuma, koji nije naš vlastiti, moramo za početak prevladati lažni dualizam našeg ega, refleksiju u barici svesti, i svet posmatrati kao ono što on zaista jeste: energija, koja nije ni dobra ni loša.

Ako uspemo u tome, uvidećemo da nas izvan vela poznatog i uskih granica svakodnevnog života očekuje veličanstveni Univerzum. Tačno, to je jedan grabežljiv univerzum, sa grabežljivim Voladoresima i isto tako grabežljivim ljudima. No ta jednostavna činjenica ne iziskuje vrednovanje, nego stavlja nas, Voladorese i sve ostalo na istu stepenicu.

Samo ako se oslobodimo robovskog duha i žrtva-nasilnik šablona, imamo istinsku šansu da ponovno nađemo slobodu – slobodu od Voladoresa, od ogledala samorefleksije, prisila svakodnevnice i fiksacije skupne tačke. Ako odbacimo dualistički sistem vrednovanja, i događaje oko nas više ne prihvatamo kao kaznu ili blagoslov, već kao izazove sa kojima se vredi suočiti, napravili smo prvi korak na putu koji vodi iz zatvora našeg svakodnevnog ja: korak na putu ratnika.

Norbert Claßen

Ljudi starosti između 55 i 59 godina su u najvećem riziku. Seksualna aktivnost je jedan od najsnažnijih faktora rizika, naročito oralni seks. Oralni HPV je mnogo manje rasprostranjen, nego genitalni, pa se pretpostavlja da su usta iz nekog razloga mnogo otpornija na infekcije. Simptomi koji upućuju na rak usta su bolovi u grlu, otežano gutanje, bolovi u uvu i otečeni limfni čvorovi u vratu.

r.a.t.m.

Ovo je otprilike i odgovor Josefu Stalinu na pitanje ko američkoj vladi daje novac.Znači,NOVI SVETSKI POREDAK oslonjen na Federalne rezerve,štampaju neograničeno novac bez pokrića i zadužuju zemlje(čak na prvom mestu SAD).Pošto se taj novac uvećan za kamatu ionako ne može vratiti(matematički je nemoguće bez novog zaduživanja) oni pomoću te dužničke omče uslovljavaju sve procese u svetu u svoju korist (ratovi,ekonomije…) Evropska unija je samo deo tog plana pa sad vidite ljudi o čemu se tu radi.

Siniša

Samo neki dan ranije, Soros je prognozirao da Evropa, zbog neizvesne dužničke krize, klizi u haos i sukobe, dok Ameriku čekaju plima uličnih sukoba, klasni rat i brutalno gušenje nemira.

„Svet ulazi u jedan od najopasnijih perioda u modernoj istoriji: razdoblje zla. Ovako tešku i ozbiljnu situaciju još nisam video u svojoj karijeri”, opisao je finansijski maher koji je 1947. godine iz rodne Mađarske prešao na Zapad, gde se izborio za status jednog od najuticajnijih berzanskih špekulanata današnjice.

Lukava igra velikih uloga (u samo jednom danu 1992. godine oborio je vrednost britanske funte za petinu, a 1997. zaljuljao je tajlandski baht) ipak nije bila prva životna vokacija Džordža Sorosa. Prebeg iz komunističkog dela Evrope, svoju životnu filozofiju utemeljio je na prestižnoj Londonskoj školi za ekonomiju (1947–1952), u kružoku ser Karla Popera, zagovornika teorije „otvorenog društva” Anrija Bergsona.

Poperova knjiga „Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji” imala je presudan uticaj na Sorosa. Ideal demokratskog otvorenog društva u kome je vlast odgovorna i tolerantna, a građani pitani saigrači u uređivanju društvenih odnosa i institucija, Soros je u jeku hladnog rata poneo u novi život preko Atlantika. „Izgubio sam se u filozofskim apstrakcijama, odlučio sam da batalim i posvetim se pravljenju para”, opisao je svoje opredeljenje Soros mnogo kasnije.

Putujući prodavac jevtinih torbi i suvenira, Soros se brzo zaposlio u banci mađarskih iseljenika Singer i Fridlender, da bi na Volstrit prešao već 1956. Svet velikog novca više nije napuštao, stekavši kasnije poverenje nekih od najuglednijih finansijera, među njima i porodice Rotšild.

Sa 12 miliona dolara kapitala investitora, Soros je 1973. osnovao hedž fond koji je u doba najliberalnijeg kapitalizma 20. veka stekao imovinu od oko 27 milijardi dolara.

„Kada sam zaradio više nego što je meni i mojoj porodici bilo neophodno, usredsredio sam se na dobrotvorni rad”, otkriva Soros u zvaničnoj biografiji. Iza neuspelog pokušaja u Južnoj Africi, Soros se zdušno okrenuo temeljnom podsticanju „otvorenog društva” u Evropi i mnogim drugim delovima sveta, usmerivši za to više od sedam milijardi dolara.

Elitni protagonista liberalnog kapitalizma danas smatra da je višedecenijsko apsolutno poverenje razvijenog sveta u razum finansijskih tržišta bilo sudbonosna greška.

„Ja sam izdajnik svoje klase. Smatram da su razlike u prihodima isuviše široke i treba ih suziti”, poručio je „investitor nad investitorima”.

Tanja Vujić

Nenad B. | 29/01/2012 23:09

Mislim da je apstrakcija koju je Soros davno napustio vaznija od sticanje bogatstva, jer kako je receno, za coveka je vazno ono sto je u njemu, dok je ono sto je van njega od nebitne vaznosti. Izigravanje koncepta Otvorenog drustva, Karla Popera, je metod celokupnog Sorosevog delovanja. Poper je iz svoje “Logike naucnog otkrica”, kritikom induktivnog naucnog metoda I modifikovanjem Hjumove filozofije u pogledu tog pitanja, ideju inter-subjektivnog kriticizma preneo na drustvo. Osnova Poperove ideje je da je ekspert I pripadnik elite podlozan gresci pa je stoga podlozan kritici drugih. Zato je Poper esencijalno protiv vodjstva elite I ultimativno za slobodu individue, smatrajuci da je svaki gradjanin od velike vaznosti za kriticizam drustvenih pojava. Nametanje sopstvenih ideja, elitizam I vodjstvo onih koji kritikuju, organizovanih u svojevrsne politicke celije je anti-poperizam. I u skladu sa intersubjektivnim kriticizmom, gradjanin Nenad B. im porucuje da su farsa!

Postojalo je nekoliko načina, kako neka žena može postati veštica. Vešticom se ili postajalo ukoliko bi žena izrazila želju da postane veštica i sklopila dogovor ili sa ostalim vešticama, koje bi je primile u svoj krug ili sa nekim drugim demonskim vladarem (dolaskom hrišćanstva đavolom).

Takođe žena je mogla postati veštica rođenjem, ukoliko je majka veštica. To dete nije postajalo odmah vešticom, već tek kad napuni određeni broj godina i nakon što se uda. Mlađe devojke su mogle postati samo morama, koje su mogle da muče čoveka, ali ne kao veštice i da ubijaju.

Prepoznalo bi se da je devojčica veštica, ukoliko bi bila rođena u krvavoj košuljici. Babice koje bi bile pri porođaju bi spaljivale ili zakopavale košuljicu, jer se smatralo da su veštica i krvava košuljica u vezi i da će uništenjem košulice nestati i natprirodne moći veštice. Kada se rodi veštica, često su babice izlazile iz kuce i javno vikale da je rođena veštica, jer se smatralo da priznanjem veštica gubi moći. Međutim ovo je moglo imati negativne posledice po majku, pa se ovome nije pribegavalo.

Veštice su zamišljane kao žene, za koje se smatralo da imaju malo izraženije kosti ili brkove. One su se hranili srcima ljudi. Svoje žrtve bi ubijale čarobnim štapićem, čime bi im otvorile grudi i izvadile srce. Nakon toga bi određivale kad će i kojim povodom i uzrokom žrtva umreti ili poginuti.

Veštice su mogle promeniti oblik u neku pticu, noćnog leptira ili slepog miša. Svoja nedela su činile isključivo noću. Smatralo se da kada zaspi žena koja je veštica, njena duša izlazi iz tela, preobražava se u noćnog leptira i u tom obliku napada. Kada bi žena za koju se smatra da je veštica zaspala, okretala se tako da glava bude na mestu gde su pre bile noge, jer se verovalo da duša neće u tom slučaju umeti da se vrati i da će veštica umreti. Kada bi se uhvatio noćni leptir, malo bi mu se sagorela krila i reklo bi mu se da dođe sutra po malo soli. Verovalo se da će sutradan doći žena sa povređenom rukom da traži so i tako bi se mogla prepoznati veštica.

Postoje mnoga verovanja u to kako se može prepoznati veštica. Smatralo se da su nekim ljudima i date posebne osobine da mogu da prepoznaju vešticu. Te osobine su se mogle i steći na određene načine. Recimo u nekim krajevim se smatralo, da ukoliko se odseče glava prvoj ubijenoj zmiji te godine i stavi belog luka u telo, i to telo zmije zasadi, kad izraste, osoba koja nosi tu biljku sa sobom će moći da prepoznaje veštice. U Bosni se smatralo da ako se malo sažvaće prvi zalogaj hrane i stavi ispod pazuha, da će se moći prepoznavati veštice. Kada bi veštice išle u lov na nove žrtve, one bi se mazale nekom mašću. Ta mast se pravila od ljudske krvi, noktiju, sala, dlaka sa genitalija, kože s polnog organa obrezanih dečaka. Kada bi se mazala izgovarala bi čarobnu formulu, pri čemu nije smela da pogreši.

Veštice su se i sastajale. Važniji sastanci bi se održavali jednom godišnje, obično ispod nekog oraha. Tada bi se veštice veselile i tada bi se obavljala inicijalizacija novih veštica. Pri inicijalizaciji, nova veštica bi dobila krila slepog miša i crno ruho i postajala jednaka sa ostalim vešticama. Postojala je i predvodnica veštica na ovim sastancima. Ona bi bila privilegovana da nije morala da žrtvuje nikog iz svog roda. Na ovim sastancima bi predvodnica učila ostale veštice nekim novim veštinama, a takođe bi delila i zadatke, šta koja treba da uradi.

Veštica koja bi javno priznala da je veštica, izgubila bi natprirodne moći i više ne bi mogla da ubija, ali njeno znanje o lekovitim i otrovnim biljkama se ne bi izgubilo. Tako da su se često veštice koje su priznale da su veštice, bavile lečenjem i pravljenjem lekova.

Kao i svi ostali demoni veštice su se plašile belog luka. U danima kada su bile aktivne (obično subota uveče), ljudi su nosili sa sobom beli luk. Takođe veštice ne trpe pelin i smiljan.

U danima kada su aktivne mogle su se videti u obliku svetlecih iskri. Veštice su napadale najčešće subotom, a bilo je još dana kada su one napadale, kao na primer za vreme Božića, Poklada, Đurđevdana, Vaskrsa i Ivanjske noći. Nisu mogle nauditi starijim ljudima, već samo mlađima. Takođe se verovalo, da ne mogu nauditi nekom ko je rođen u ,,muške dane’’ (ponedeljak, utorak, četvrtak i petak). Mislilo se da im prepreke predstavljaju kućni predmeti postavljeni naopako. Tokom istorije po celoj Evropi veštice su proganjane i ubijane od strane svetovnih vlasti, ali takođe i crkve.

“Zanimljivo je. Srećna sam što nosim novu odeću i što sam sa mnogo prijatelja“, rekla je Rojtersu Bintuna.

Ovaj ritual, koji se održava pre nego što devojčica udje u pubertet jedan je od tri venčanja koje devojčice iz komune Njuar prođu kroz svoj život. U sledećoj ceremoniji, kada bude imala 11 ili 13 godina devojčica će se “udati“ za sunce tako što će provesti 12 noći u mračnoj prostoriji.

To je ritual kada ona dobija dodatnu zaštitu. Njeno poslednje venčanje biće pravo – ne za boga već za muža, a ono se dešava obično kada devojčice napune 25 godina.

Nisu poznati počeci ove tradicije, ali sveštenik Rajendra Rajopadjaja koji predvodi ceremoniju rekao je da datira još od davnih dana. U vreme obreda stotine svedoka dodje u hram u Katmanduu držeći lampe dok 80 devojčica između šest i devet godina čekaju svoj red za ceremoniju noseći lepe haljine i mnoštvo žutih brojanica.

Mnoge drže poslužavnike sa raznim ponudama kao što su pirinač i banane dok sede u krilima svojih roditelja pre nego što se “udaju“ za plod drveta jabuke koje predstavlja Višnua.

Nakon ceremonije mlada nudi jelo od pirinča sa mesom od bizona i piće “alea“, koje je po ukusu blizu votki. Bintunina majka 36-godišnja Sirjana Sakja prisetila se svog detinjstva i vremena kada se ona spremala za ritual.

“Mislim da će moja ćerka biti emocionalno nezavisna i sposobna da se brine o sebi pod zaštitom svog božanskog muža“, rekla je ona. “Osećam se dobro jer smo sačuvali našu kulturu“, dodala je.

Sastanak u predvorju jednog berlinskog hotela dogodio se 1934. i nije trajao više od 15-ak minuta. Tako je nastala buba, prvi volkswagen – “narodni automobil”. Ili?

Sedamdeset i osam godina (i dvadeset i jedan milijun prodanih ‘buba’) kasnije, jedan nizozemski istraživač tvrdi da je možda najpopularniji automobil u povijesti te industrije zapravo dijete Josefa Ganza, židovskog novinara i izumitelja.

Hitler je od Ganza ukrao ideju za bubu i potom ga izbrisao iz službene povijesti, uvjerava autor knjige “Nevjerojatni život Josefa Ganza”, Nizozemac Paul Schilperoord.
Ključna izložba

Prema njemu, još tri godine prije sastanka Hitlera i Porschea Ganz je već vozio automobil vrlo nalik prototipu onog koji je Hitler kasnije izložio Porscheu.

Vozilo je čak imalo nadimak koje ga je jasno povezivalo s kukcima, ‘hrušt’, a Ganz je želio da u maloprodaji košta – tisuću maraka. Navodno se još od 1928. bavio mišlju o laganom i cjenovno pristupačnom automobilu za svaku obitelji te je pregovarao o ideji s kompanijama.

Na sajmu automobila 1933. predstavio je automobil, a Hitler, koji je bio prisutan, na temelju njega je napravio skice za ‘bubu’, tvrdi Schilperoord.

Ubrzo nakon susreta Porschea i Hitlera, Ganzu je, piše Schilperoord, na vrata pokucao Gestapo. Slijedilo je gašenje njegova automobilskog časopisa ‘Motor-Kritik’, a Ganz je spašavajući živu glavu od nacista uskoro pobjegao u Švicarsku. Tamo je nastavio voziti prototipove svojeg automobila koji nikada nije ušao u serijsku proizvodnju. Njegova biografija završava u Australiji gdje je dočekao smrt 1967. godine.

Mali ekonomični automobil ‘buba’ Ferdinanda Porschea u međuvremenu je osvojio srca milijuna ljudi. Dosegao je status kultnog automobila, a naročito je obožavan bio 60-ih godina prošlog stoljeća od djece cvijeća.
Prešućene zasluge

No Ganz se nijednom riječju ne spominje u Volskwagenovim kronikama kao ni u 1000 stranica izvješća o radu za vrijeme Trećeg Reicha. Iako ono otvoreno govori o robovskom radu u tvornicama i proizvodnji dijelova za ratne zrakoplove, torpeda i bombe.

Nova tvrdnja o ‘bubi’ zato je svojevrsna bomba za Volkswagen u čijem odboru danas sjedi Porscheov unuk dok se u gradu-sjedištu Wolfsburgu glavna ulica odavno zove Porscheovim imenom.
VW: Bit će spomenut

- Svakako ćemo spomenuti Ganza u našoj povijesti VW-a i staviti ga u pravi kontekst – izjavio je Manfred Grieger, šef Volkswagenovih arhiva, nakon izlaska knjige.

- No Porsche nije ukrao nacrte od Ganza. Nije bilo takvih nacrta. Mislim da je korijen ovog nesporazuma u činjenici da je 20-ih i 30-ih bujao pokret usmjeren proizvodnji automobila za mase. No za to je trebala ogromna investicija i politička volja i to je ono što je Hitler napravio s Porscheom, rekao je Grieger.

- Upravo o tome se radi. Porsche je volio trkaće automobile i samo je išao za novcem. A Ganz je imao ideju o takvom automobilu i pokušavao je prodati kompanijama – odgovara mu Schilperoord.

Autor: Antonija Handabaka

Arheolozi koji rade na iskopini toliko su zbunjeni otkrićem da nisu u mogućnosti čak ni da predlože neku teoriju, rekao je Eli Šukron, jedan od dvojice direktora iskopavanja.

„Znaci su veoma čudni i veoma intrigantni. Nikada nisam video nešto slično“, rekao je on, preneo je AP.

Reljefi su pronađeni na lokalitetu poznatom kao Davidov grad, politički osetljivoj iskopini u palestinskom delu grada koju vode izraelski arheolozi i koju finansira nacionalistička jevrejska grupa. Prostorije su iskopane kao deo istraživanja utvrđenja oko Gihon izvora, jedinog prirodnog izvora vode u drevnom gradu.

Moguće je da su znaci načinjeni pre 2.800 godina i da su bili deo drvene strukture koja je stajala na tom mestu, a možda su imali i neku svoju svrhu – poput ritualne funkcije.

Arheolozi, uglavnom, kada se nađu licem u lice sa nekim neobičnim predmetom mogu makar da pretpostave njegovu prirodu, ali u ovom slučaju niko, uključujući i spoljne saradnike, nema ideju o čemu se radi.

Slična oznaka već je jednom pronađena na istom nalazištu. Na mapi ekspedicije od pre jednog veka, koju je predvodio britanski istraživač Monegju Parker i koji je tražio izgubljena blaga Jevrejskog hrama u Jerusalimu u periodu 1909-1911. godine, nalazi se i nacrtano „V“ u jednom od podzemnih tunela. Savremeni arheolozi još nisu otkopali tu oblast.

Keramički ostaci pokazuju da su sobe poslednji put korišćene oko 800 godine pre nove ere, kada su judejski kraljevi vladali Jerusalimom. U to vreme sobe su, kako se čini, bile ispunjene kamenjem kako bi podržavale odbrambeni zid.

Za sada se ne zna da li su prostorije izgrađene u to vreme ili vekovima ranije.

Takođe se ne zna ni svrha celog kompleksa. Prave linije zidova i nivelisani podovi pružaju dokaze o pažljivoj izgradnji, a i sove su locirane u blizini najvažnijeg mesta u gradu – izvora – što navodi na zaključak da je kompleks bio od izuzetnog značaja.

Neobično otkriće u sobi pored one sa čudnim oznakama – kamen poput nadgrobnog koji je ostavljen da stoji i kada je soba zatrpana – moglo bi da pomogne u rešavanju zagonetke.

Takvo kamenje korišćeno je na starom Bliskom istoku kao mesto rituala ili kao memorijal precima, tvrde arheolozi. Kamen je ostatak paganskih verovanja koje su izraelski sveštenici želeli da iskorene. To je, takođe, prvi kamen takve vrste koji je pronađen netaknut u Jerusalimu.

Ritualni kamen ne znači, međutim, da je ceo kompleks bio hram. Moguće je i da je kamen služio kao oznaka mesta rezervisanog za tu vrstu obreda.

Budući da stručnjaci nisu u stanju da smisle teoriju o urezima, ceo arheološki tim objavio je na Fejsbuku fotografiju ureza i zatražio predloge. Predlozi su išli od „sistema za drvene ploče koje su držale neki drugi predmet“ do kalupa u kojima se topio metal, egipatskih ili starohebrejskih slova do „simbola za vodu, naročito jer je blizu izvora“.

Iskopavanje u Davidovom gradu je najpoznatija i politički najosetljivija arheološka ekspedicija u Svetoj zemlji. Nazvano po kralju za koga se veruje da je vladao ovim mestom pre 3.000 godina, lokalitet se nalazi u današnjem istočnom Jerusalimu koji je 1967. godine okupirao Izrael.

Palestinci žele baš taj deo grada za svoj glavni grad.

Iskopavanje finansira jevrejska ordanizacija Elad koja, takođe, pomaže i preseljenje jevrejskih porodica u to palestinsko predgrađe, kao i u ostale delove istočnog Jerusalima kako bi sprečili bilo kakvu buduću eventualno podelu grada.

Palestinci i pojedini izraelski arheolozi kritikovali su iskopavanja tvrdeći da se previše fokusira na jevrejsku prošlost, što arheolozi koji rade na iskopavanju demantuju.

Rivalstvo Billa Gatesa i Stevea Jobsa, od kojih je potonji podigao Apple gotovo iz pepela, te ne samo time sebi priskrbio titulu “najvećeg ikad”, razlog je zbog kojeg pripadnost klanu Windowsa ili Applea, dva titana IT-a, podižemo na razinu iracionalnog. Stvar su dodatno zakuhali i osnivači Googlea, mrseći račune “klasičarima” iz Redmonda i Cupertina.

Zašto američki tisak novim Steveom Jobsom naziva Jeffa Bezosa , osnivača Amazona, trgovačkog on-line giganta, teško je pojmiti nastojite li uočiti njegovu tehnološku inventivnost, jer po tom kriteriju ovaj dvojac ne stane u istu rečenicu (osim u ovu). Tek znajući za sklonost obožavanju poduzetnika koji ni iz čega stvaraju vlastito carstvo, ne prezajući pri tome ni od klasičnih izdajničkih metoda prema vlastitim partnerima, jasniji je pravi razlog hvalospjeva američkih medija. Osim toga, neopisivu zabavu predstavlja prognozirati tko će postati “kalif na mjesto kalifa” te prvi nakon Jobsa bacati u trans tehnološke junkije.

Početak u garaži
Netko bi možda očekivao prominentniju karijeru u tehnološkim inovacijama od osobe koja je kao jako malo dijete pokušala rastaviti svoj krevetić pomoću odvijača. Naročito jer mu je cijelo daljnje obrazovanje bilo vezano uz računalne tehnologije. Nakon što je brzo ostvario zavidan napredak u dvjema tvrtkama s Wall Streeta u kojima je bio zadužen za praćenje IT sektora, iako nagovaran na ostanak, kaže da nije mogao previdjeti podatak da internet kao medij raste po stopi većoj od 4000 posto godišnje. Odlučio je pokrenuti vlastiti posao jer će, kako je rekao, radije propasti nego uopće ne pokušati.

Bezos je osnovao Amazon 1994. u garaži, kao i Steve Jobs, pomalo rezigniran što je propustio internetsku zlatnu groznicu. On-line prodaja knjiga imala je značajnu prednost nad običnim knjižarama jer je u jeftinim skladištima mogao držati neograničeni broj naslova, što je iskorišteno već 1997. kad su se prozvali najvećom svjetskom knjižarom. To je isprovociralo poznatu izdavačku kuću Barnes & Noble na tužbu, nazivajući ih tek “distributerima”.

Moglo bi se reći da je Bezos sličan Jobsu po vizionarstvu, iako bi ga se, s obzirom na ostvareno, prije moglo usporediti sa sjajnim biznismenom Billom Gatesom. Naime, prilikom inicijalne javne ponude dionica Amazona, Bezos je u pismu potencijalnim dioničarima iznio vrlo neuobičajen, ali iskren i vizionarski ključan poslovni plan. Jasno im je rekao da mu nije u interesu kratkoročna zarada i gomilanje gotovine te da pet godina ne očekuju zaradu jer će sve ulagati u daljnji razvoj. Iako su mu financijski mudraci neprestano prognozirali propast, naročito prilikom sloma dot-com kompanija, 2001. ostvaruje prvi, iako nevelik profit. Pokazalo se da je bio i više nego u pravu jer oni koji su kupili i zadržali te prve dionice sad imaju u rukama 140 puta veću vrijednost od uložene. Čovjek kojemu se većinu poslovne karijere novac nikad nije imao priliku ugrijati u ruci danas posjeduje 20% dionica svoje kompanije.

Gaženje konkurencije
Iako je počeo s knjigama, Jeff Bezos sam kaže da mu je namjera bila s vremenom prodavati sve. Danas Amazon to i čini: u ponudi su i kreme za bebinu guzu, namještaj, igračke, sportska odjeća, nakit, svježe povrće, ukratko – gotovo sve čega se možete sjetiti. Na tom je putu Amazon pregazio mnoge konkurente; rijetki još preživljavaju, uz još rjeđe koji su se uspjeli oduprijeti. Takav je, primjerice, poznati američki šoping i aukcijski web-site eBay, ali Bezosa krasi neviđena upornost. Tek iz trećeg pokušaja uspio je pokrenuti respektabilni konkurentni servis.

U pružanju serverskih i Cloud usluga Amazon je bio među prvima, iako su se dioničari pjenili zbog ulaganja u skupu infrastrukturu kojoj nisu shvaćali namjenu; Bezos je pionir tog tehnološkog servisa koji više ne predstavlja samo budućnost, već svoj zamah ostvaruje upravo posljednje dvije godine.

Među prvima je (OK, Bill Gates je to činio prije njega) shvatio da mu imitiranje poslovnog modela kompanije s logom zagrižene jabuke može donijeti samo prosperitet: dobro je proučio uspjeh iPoda, glazbenog playera, koji se temeljio na izgrađenom ekosustavu. Vrhunski vlastiti hardver, sadržaj (glazba) ponuđen korisnicima putem jednostavnog servisa (iTunes) i krajnje brza kupovina kreditnim karticama model je koji je Bezosu bio blizak. I sam priznaje sličnost između Amazona i Applea; gaji veliko poštovanje prema pokojnom Jobsu i njegovoj kompaniji. Istovremeno, jasno mu je da su i veliki konkurenti, a njima Bezos želi samo – propast. Stoga je cijelo vrijeme podrivao Appleovu ponudu glazbe dampinškim cijenama te dnevnim akcijskim prodajama. Značajnijeg efekta nije bilo, ali je Bezos ipak postigao da se za alternativu zna.

Stvaranje prvog Kindlea
Stoga je još 2004. okupio tim inženjera i dao im budžet za stvaranje svoga vlastitog čitača e-knjiga, a sjedište odjela je upravo tamo gdje se nalazi i Apple – u Cupertinu. Svaki mrzitelj tehnologije mrtvog drveća s veseljem je dočekao prvi Kindle 2007. godine. Nedavno je Amazon predstavio Kindle Fire, najnoviji konkurent iPadu. Iako je upola manji, a hardverske i softverske specifikacije su daleko ispod Jobsova čeda, Bezos dobro zna kome ga prodaje. Većini je ljudi potrebno tek nešto dovoljno dobro, a sadržaj je ipak kralj, istovremeno pod čvrstom Amazonovom kontrolom. Kindle Fire se, unatoč mediokritetskoj kvaliteti, prodaje izvanredno dobro; ozbiljno su nagrizli iPadov tržišni udio, nešto što renomiranim proizvođačima hardvera s Android operativnim sustavom nije uspjelo iako su im uređaji znatno kvalitetniji. Kindle Fire ima vrlo nisku cijenu koja ne pokriva trošak izrade. Smatra se da Amazon gubi na svakom uređaju oko 70 dolara. Naravno, s vremenom će korisnici konzumirati njihove servise: glazbu, video, knjige koje će brzo nadoknaditi gubitak i istovremeno vezati korisnike za svoj ekosustav. Ne treba zaboraviti i prikaz reklama, koji će povećati njegovu isplativost proizvođaču. Bogatija ponuda sadržaja predstavlja veliku prijetnju Appleovim prihodima od prodaje tableta. Bezos se nije libio nazvati svoj on-line dućan s Android aplikacijama AppStore, potpuno kopirajući istoimeni Appleov proizvod.

Autor: Boro Krstulović

Kina i Iran su 2010. god. proizvele svaka identicnu kolicinu od po 203 miliona tona nafte. Kina je 2008. potrosila 368 miliona tona nafte. Kina SAMA moze da otkupi godisnju proizvodnju nafte Irana. Zbog cega bi Iran zatvorio Hormuski moreuz ako i dalje moze da prodaje naftu??? Jedino ako Zapad uvede Iranu kompletnu blokadu prodaje nafte – tada bi se stvar gadno zakuvala.

Amerika je pocetkom II Svetskog rata bila uvela Japanu i embargo i blokadu. To je imalo za posledicu prvo Perl Habor pa onda Hirosimu i Nagasaki. Verovatno ni ovo ne bi bitno drugacije proslo…

- Bez obzira na to jesmo li neki strah razvili zbog toga što smo rođeni s oslabljenim nervnim sistemom, ili smo strah “naučili” pod uticajem okoline, onog trenutka kad se strah javi, postaje biološki “utvrđen” u mozgu- Džonatan Majer psihijatar sa univerziteta Kalifornija. – To nije loša vest – dodaje on – jer to znači da anksioznost možete vrlo delotvorno staviti pod kontrolu lekovima i drugim jednostavnim postupcima koji normalizuju rad mozga.

VRSTE LEKOVA
Pravilno odabrani i dozirani lekovi trebao bi da budu prva linija odbrane protiv anksioznosti. Lekovi vas neć preko noći učiniti srećnima, niti izbrisati vaše brige, ali značajno će vam poboljšati kvalitet života. Za lečenje se najčešće koriste dve grupe lekove: sredstva za smirenje (benzodiazepini) i antidepresivi – sredstva za aktiviranje nervnog sistema.

BENZODIAZEPINI
Ako osoba pati od jake akutne uzrujanosti i uznemirenosti, obično se prvo daju sredstva za smirenje nerava, a to su lekovi iz grupe benzodiazepina. Najpoznatiji među njima su alprazolam, bromazepam, diazepam, lorazepam, klonazepam itd. Ovi lekovi brzo i delotvorno smiruju simptome poput napetosti, zabrinutosti, uzrujanosti, prestrašenosti. Ali s obzirom da se njihovo uzimanje tokom više od šest meseci ne preporučuje zbog mogućnosti razvijanja zavisnosti i tolerancije, tretman anksioznosti ne može da se zasniva samo na benzodiazepinima. Neki od benzodiazepina (na primer alprazolam) imaju brže i kraće delovanje, pa su pogodni za uzimanje “prema potrebi”, ali izazivaju i jače smetnje kad se prestane sa uzimanjem leka. Drugi, poput klonazepama, deluju sporije i duže. Vaš lekar bi trebal da prema vašim simptomima i životnim okolnostima odabere najprikladniji benzodiazepin za vaše potrebe. Ovi lekovi mogu da izazovu pospanost i usporenost, pa je potreban oprez ako morate da vozite.

ANTIDEPRESIVI
Oni deluju tako da pojačavaju aktivnost prirodne moždane materije zvane serotonin, koja služi kao prirodni antidepresiv i sredstvo za smirenje, a čija je aktivnost smanjena i kod anksioznosti i kod depresije. Lekovi ne ublažavaju simptome odmah, već se terapijska dejstva javljaju nakon dva, četiri, pa i šest nedelja. Međutim, delovanje serotoninskih lekova mnogo je dublje i temeljnije. Kad pacijent počne da oseća učinke ovih lekova, postepeno se smanjuje doza benzodiazepina (ako su prethodno bili propisani), a doza SIPPS-a prilagođava se do optimuma. Pritom se sredstva za smirenje u ograničenom opsegu mogu uzimati i dalje, na primer uoči ili tokom situacije koja izaziva pojačanu teskobu. Ispitivanja su pokazala da SIPPS ne utiču samo na serotonin, već posredno normalizuju i funkciju drugih moždanih materija. Tako, na pirmer, vremenom dovode u normalu i delovanje noradrenalina, drugog važnog prirodnog antidepresiva, te suzbijaju lučenje stresnih hormona, čiji je povećan nivo svojstven za anksioznost.

PRIRODNA SREDSTVA PROTIV ANKSIOZNOSTI
Ako iz bilo kog razloga niste ljubitelj lekova probajte rpirodna srestva.
- Čuvena majčina dušica pomaže ne samo kod depresije, nego ublažava i teskobne smetnje. Preporučene doze se kreću od 900 do 1800 mg dnevno.
- Valerijana je još jedno poznato i neškodljivo sredstvo za “smirenje živaca” i takođe se lako nabavlja.
- Jeste li upoznati s aromaterapijom? Neka eterična ulja, poput mente, lavande, kamilice, jasmina i ruže imaju antistresne i protivteskobne. Jeftina su i ima ih u brojnim apotekama.
- Vitamini B-kompleks i C kao i minerali magnezijum i cink preporučljivi su za jačanje nevnog sistema.

PSIHOTERAPIJA
Psihoterapija može biti korisna ako pacijentu ukaže na njegove eventualne greške i propuste, ukoliko su relevantni za psihičko stanje i ako ovaj na njih ima uticaja.
Psihoterapija, odnosno tretman koji uključuje razgovor s psihijatrom ili psihologom deluje kod značajnog broja pacijenata. Sam kontakt s terapeutom ima pozitivan učinak na pacijenta, s obzirom da mnogi pacijenti nemaju s kim drugim da razgovaraju o svojim tegobama. Od tehnika psihoterapije najčešće se koriste kognitivno-bihejvioralna, geštalt, interpersonalna i psihoanalitička terapija. Bez obzira na tehniku kojom se služi, terapeut treba pacijentu da pruži društvo, pažnju, razumevanje, utehu i nadu, posebno pre početka delovanja lekova. Kad se pacijentu “razbistri” stanje i kad postane spremniji na aktivno učestvovanje u terapiji, moći će da od terapeuta nauči neke praktične “protianksiozne” veštine. Pacijent može da nauči od terapeuta kako da izbegne stresnu situaciju, izvor stresa , može ga naučiti da kaže “ne” kad je to poželjno i uputiti ga u spretnije ophođenje s ljudima.

SAMOPOMOĆ
Stručnjaci preporučuju neke protiv-anksiozne postupke, koje možete sprovoditi samostalno.
* Fizička aktivnost
Povećano kretanje popravlja poremećene hemijske procese u mozgu i telu – one iste procese koji uzrokuju osećaj teskobe. Na primer, umereni do pojačani telesni napori podstiču lučenje “hormona sreže” poput endorfina i enkefalina, a ujedno neutrališu delovanje stresnih hormona.
* Vežbe disanja
Napad tjeskobe često je praćen brzim i plitkim disanjem, ubrzanjem pulsa, rastom krvnog pritiska, znojenjem itd. Duboko i polagano disanje “iz stomaka” može da ublaži simptome teskobe, pa čak i da trajno učini čoveka otpornijim na stresne nadražaje. Opuštajuće disanje izvodi se tako đto prvo dopustite vazhduhu da ispuni vaš stomk (prostor ispod grudnog koša). Zatim ispunjavajte vazduhom donji, pa napokon gornji deo pluća. Izdisanje treba da se odvija istim redosledom – vazduh prvo treba da napusi donje šupljine, a tek na kraju pluća. Nakon izdisanja sačekajte 2-4 sekunde, pa ponovo udahnite, opet prvo stomakom!
* Odmorite mozak
Nemojte se prepuštati analizama svojih sadašnjih životnih problema, ranijih propusta niti mogućih negativnih posledica i ishoda neke neizvesne situacije. Što dublje ulazite u analize i predviđanja, to ćete se lošije osećati, a moguća rešenja biće vam sve dalja. Negativne i bolne misli za teskobu su uobičajene i one će vam često prolaziti svešću, ali nemojte se na njima zadržavati i nemojte ih “razrađivati”, jer time dobijaju na snazi.