Превасходно желим да поделим дилему у вези са поступањем у случају насиља на јавном месту. Када нас нападну лопови, манијаци, наркомани, насилници- колико треба да се супротствављамо? Или да одмах одустанемо, страхујући од повреда или животне опасности?
Ако се затекнемо у време насилничког чина, смемо ли да прискачемо у помоћ? Слова закона на ову тему поређана су тако да се борба против насиља назива нужном одбраном а та одбрана не сме бити „већа од зла које нам је претило“ (Верка дакле, неће бити кажњена што се крвнички борила јер није никог усмртила али да је неко пришао и прописно „васпитао“ манијаке, они би могли још и да га туже).
А шта би требало да раде сви који се затекну- да посматрају насиље не чинећи баш ништа? Леп би ово био свет када би се опет могло рачунати на грађанску солидарност…Није тако из много разлога, сопствени живот је ипак логичан приоритет.
Видела сам то у Паризу- у по бела дана, у деветом арондисману, сцена силовања: Пролазници углавном иду својим путевима, неки застају али на безбедној дистанци, дискутују,исчуђавају се али нико, нико не прилази да спашава јадну девојку, нападач има и пиштољ! Као без главе отрчали смо колега сниматељ и ја, као и још четворо колега из Шпаније и Канаде. Таман кад смо пришли, ниоткуда се створио тип који нам је, на одличном енглеском, захвалио што смо одреаговали јер „И то ће ући у статистику“, рекао да се ради о експерименту, да су двоје актера уствари глумци и да је то сегмент студије о начинима понашања грађана-пролазника у оваквим ситуацијама?!
Послали су нам главни закључак: „Не препоручује се грађанско и нестручно спречавање насиља које се догађа над другом особом у случајевима када се процени да постоји потенцијална опасност од веће штете“.
Мада наш закон поседује акте који говоре и о кривичном делу нечињења, не памти се у скоријој пракси да је неко кажњен што помогао није, иако је утрђено да је могао…(У Француској је скоро донет закон забране снимања насиља или бруталности на јавном месту али изгледа из других разлога).
Одавно сам научила да ако желите да увече безбедно шетате сами улицама неких па и наших великих градова, морате ходати одлучно и брзо, изгледати неупадљиво, торбу чврсто приграбити испод мишке и гледати у плочник…јер нема правила шта може бити повод за насилнике. Није ми тешко то пало у метрополама оскудне естетике и атрактивности али је у оним другачијим било „Баш гре`ота“ буљити ноћу скрушено само у тротоар испред себе…(а баш волим вечерње шетње)
Није без разлога књига Халеда Хосеинија „Ловац на змајеве“ постала планетарни хит- неки су се препознали а многи се замислили: једно „нечињење“, у случају сведочења бруталном насиљу над пријатељем, дубоко болно је обележило читав живот јунака романа.
Славој Жижек, угледни словеначки интелектуалац у актуелној књизи о насиљу, која је узбуркала и светску јавност, поентира своје дело реченицом: „Не чинити ништа, понекад је најнасилније што можемо учинити“…
Насиље и насилници су описани у седмом кругу Дантеовог пакла, сасвим близу последњем, деветом (у коме су издаја и издајници). Меша Селимовић нам је у аманет оставио и интригантну мисао „Није човек оно што мисли већ оно што чини“…
Наше доба не дозвољава много времена за дилеме и предомишљања…
Зато сам, мислећи о приоритету живота и здравља детета, близу одлуке да мом деветогодишњем сину кажем да, ако му се деси да га нападну- одмах да што му насилници траже (гитару у футроли, школску торбу, џепарац) и- да бежи…
Али нема шансе да му кажем како би било паметније да се не меша ако неко физички повређује и злоставља његову малу сестру, другарицу или друга !
Komentari