Golem grad, nenaseljeno ostrvo na Prespanskom jezeru, u nacionalnom parku „Galičica“ u Makedoniji, prozvano je ostrvom zmija jer je tamo leglo na hiljade ovih gmizavaca. To je pravi raj na zemlji za dr Ljiljanu Tomović iz Instituta za zoologiju Biološkog fakulteta u Beogradu, koja je doktorirala na poskoku i već desetak godina proučava gmizavce i vodozemce.
Iako s kolegama iz Srbije, Makedonije i Francuske radi i po dvadeset sati dnevno, ekipa se tako dobro uklopila, da ovaj šatorski smeštaj u pravoj nedođiji doživljavaju kao najuzbudljiviji godišnji odmor.
– Ako želite da se bavite nečim što nije baš uobičajeno, morate imati jaku unutrašnju motivaciju i mnogo ljubavi za to – kaže ona. Ipak, zašto baš zmije prema kojima većina ljudi oseća strah i odvratnost?
– U početku su me privukli njihova mističnost, predrasude i verovanja koji se pletu oko njih, a posle, kako sam ih upoznavala, sve više me je fasciniralo njihovo veoma složeno ponašanje, potpuno suprotno od uvreženog mišljenja da su one jednostavne, primitivne i glupe – objašnjava ona.
Te 1995. godine Ljiljane je imala prvi bliski susret s poskokom, kada je kao student izašla na teren s ocem koji se, inače, jako plašio zmija.
– Neverovatno je šta je sve moj otac poneo od opreme kako bismo bili sigurni dok hvatamo zmije. Naravno da je najveći deo toga bio nepotreban, ali tada ni meni ni njemu nije bilo svejedno, pošto nismo imali iskustva – s osmehom se priseća ona. Ni danas joj nije svejedno kada je u društvu ovih hladnokrvnih lepotica.
– Svako normalan mora da ima dozu straha, jer oni koji se ne boje vrlo brzo stradaju. Zmije ne napadaju ukoliko nisu ugrožene, ali moraju da se brane pošto ste vi za njih predator. Zato u svakom momentu morate biti apsolutno koncentrisani kad radite sa njima, inače im ne prilazite – kaže naša sagovornica.
Posle tri-četiri nedelje u šatoru, kad počne da je boli kičma i da joj smeta vlaga, Ljiljana poželi da je opet u svom krevetu u Beogradu. A kad joj krajem juna dosadi da se bavi administracijom i studentima, jedva čeka da se vrati zmijama. Upravo se sprema za još jedan put na svoje, kako ga zove, „rajsko ostrvo“.
– Velika je prednost kada deo svog vremena možete da provedete van Beograda, čak iako niste u društvu ljudi. A meni je, verujte, lakše sa zmijama nego sa ljudima. Kao docent na Biološkom fakultetu, radim sa studentima, što volim, ali zmije su moja prva ljubav i profesija. Dobro je imati dve stvari koje možete da kombinujete jer ako imate samo jednu – životinje, biljke ili mikroorganizme – postajete autistični i asocijalni – kaže doktorka.
Osim Golemog grada, Ljiljana radi i u regionu Pčinje, na jednom lokalitetu u okolini Valjeva, a odskora i u Crnoj Gori. Njenu pažnju privukao je šargan, jedna od najvećih i najmanje poznatih otrovnica u Evropi, inače ugrožena vrsta i pod određenim režimom međunarodne zaštite.
Zmije su korisne
Ljudi ne razumeju da smo mi na ovoj planeti zajedno, štaviše, da su zmije nastale milionima godina pre nas. Ukoliko bi se uništila populacija zmija, vrlo brzo bi nastala najezda sitnih glodara, izazivača raznih bolesti, virusnih i bakterijskih infekcija. Da ne govorim o tome da je zmijski otrov veoma dragocen u proizvodnji lekova za tumore, Alchajmerovu ili Parkinsonovu bolest i da su zmije jedne od retkih životinja koje ne prenose bolesti na ljude – ističe Tomović.
Komentari