Kockičicin iBlob

Tokom dve godine Gospodarica Venus je bila profesionalna domina u centralnom Londonu. Ona je takođe anarhokomunistkinja. Stoga smo mi iz Organise! pomislili da iskoristimo priliku i postavimo joj nekoliko pitanja o tome.

Organise!: Postoji uvreženo mišljenje koje takođe preovladava među levičarima i nekim anarhistima/kinjama, da je svako (posebno žena) ko radi u industriji seksa, na neki način žrtva i da je primoran/a na tu situaciju. Koliko je realistično ovakvo stanovište?

Gospodarica Venus: Mislim da je važno napraviti razliku između radnika/ca u različitim oblastima „industrije seksa“. Uloga igrana od strane devojke koja radi na ulici je veoma drugačija od uloge (budući da je upravo to) igrane od strane profesionalne domine. Govoreći iz ličnog iskustva, moja odluka da radim kao domina je bila u potpunosti moj sopstveni izbor i nešto što sam želela da radim. To je bio nastavak dugogodišnjeg odlaska u fetiš klubove i nastupa kao fetiš modela. Poznavala sam scenu, uloge koje se igraju i sve ono što je tu uključeno. Nisam imala iluzija o tome i ni na koji način nisam na to bila prinuđena. Zadržala sam svoj dnevni posao (rad u prodavnici), radila sam kad sam to želela i za razliku od mnogih, nije bilo tog pritiska materijalne prirode.

Moram da priznam da je pristup koji sam imala veoma praktičan: uvek sam radila sa barem još jednom dominom, koja je radila kao moja „pomoćnica“. A ponekad je i kolega bio unutar zgrade i pomagao da se odigra „seansa“. Seanse su bile unapred dogovarane između „klijenta“ i mene i oboje smo diskutovali o spostvenim granicama i očekivanjima, mada je očigledno da nije svim seks radnicima/ama dozvoljen toliki nivo koordinacije i podrške!

Mislim da je veoma drugačiji stav klijenta prema domini, u poređenju sa onim prema devojkama na ulici. Mojim „klijentima“ ja sam bila otelovljenje njihovih želja. Obožavali su sve u vezi mene, a ja sam imala moć da kontrolišem to da li smeju makar i da me pogledaju, i ukoliko mi ne bi udovoljili, čistili bi mi kupatilo četkicom za zube.

Seks nikada nije bio uključen u „seanse“. Seksualna energija kod klijenata je proizvedena igranjem i promenom uloga, iz nekog oblika poniženja i degradacije koji su odsutni u njihovim „normalnim“ svakodnevnim životima. To ne znači međutim, da se povremeno nisam osećala iskorišćenom, ili zastajala i preispitivala šta ja to radim. U stvari, to je povremeno služilo ojačavanju ideja koje sam i pre toga imala u vezi eksploatacije žena od strane muškarca, posebno, u slučaju domine, ponekad veoma bogatih i moćnih muškaraca!

Na kraju sam ipak prestala. Odabrala sam da odustanem. Nisam bila zainteresovana niti ushićena novcem koji mi je to donosilo (ti tipovi bi plaćali i do 120 funti za sat, i dodatnih 30 funti kako bi bili popišani!). To je bilo nešto u šta sam odlučila da uđem i odlučila da iz toga izađem, dakle, izbor koji veliki broj „seks radnika/ca“ nema!

O: Kažeš da su te tvoji „klijenti“ obožavali dok si bila u ulozi domine, a takođe si pričala o tome da si imala moć i kontrolu nad njima. Kako je ta uloga u skladu sa tim što si ti anarhistkinja?

GV: U seansi dominacije obe strane su razumne odrasle osobe koje su izabrale da igraju svoje posebne uloge – bilo da je to uloga gospodara/ice, svemoćnog tlačitelja/ke, ili slabog/e, ugnjetavanog/e roba/inje – i biraju sopstvene granice. Seansa je beg iz realnosti; predstava u kojoj klijenti ulaze u svet sopstvenih fantazija i nakratko žive fetiše koji su prezreni u društvu.

Uloge koje igramo odaju sliku kapitalističkog društva zasnovanog na moći u kojem danas živimo, društva pohlepe, ugnjetavanja i razaranja, društva sile, tišine i bola. To nije ni na jedan način reprezentativno za način života koji sam ja odabrala da živim kao anarhistikinja, društva zasnovanog na jednakosti, poštovanju i samoupravljanju.

Dominacija je igra, verzija odrasilh onoga što deca nazivaju „igranje“. Nije stvarna i za mene lično, ne reflektuje delove moje ličnosti. Uživam u seansi kao performerka, kao eksperimentatorka i kao egzibicionistkinja … pažnja je ono što tražim. Zabava moći i kontrole je novina u igri, ne nešto što želim da bude prisutno u mom „stvarnom životu“. Mislim da je veoma važno da u društvu zasnovanom na slobodi, ljudi treba da budu u mogućnosti da izraze sami sebe i sopstvene fetiše i fantazije slobodno i u bezbednom okruženju (ukoliko svi uključeni pristaju na to), bilo da ti fetiši uključuju to da se bude izbičovan/a kao nevaljali/a učenik/ca ili preoblačenje u uniformu medicinske sestre!

O: Ranije si pomenula da tvoj rad ponekad ojačava pitanja vezana za eksploataciju žena od strane muškaraca. Da li se osećaš više eksploatisanom, nego što bi se osećala u drugim vrstama rada?

GV: Tokom seanse dominacije, tradicionalne, stereotipske rodne uloge su često izokrenute. Tokom seanse žena domina postaje ona koja drži moć, preuzimajući kontrolu nad muškarcem. To je slika u ogledalu patrijarhalnog društva u kome danas živimo; u kom muškarci tradicionalno imaju „najbolje“ poslove, više plate, pozicije moći u društvu i u domu; i u kom se muškarac posmatra kao u svemu autoritarna figura u kontroli. Širom sveta, istorija je pričana kroz oči muškarca, i žena je ugnjetena kroz, na primer, religiju, nasilje, eksploataciju i nejednakost. Uloga domine privremeno prisvaja nešto od te moći i vraća je nazad ženama; može se reći da je muškarac taj koji postaje eksploatisan. Ipak, smatram da je „seks industrija“ jedno od mnogih sredstava koje muškarci i društvo koriste kako bi eksploatisali žene, mesto na kom žene koriste svoje telo kao objekt za prodaju.

Da, često sam se osećala eksploatisanom, možda čak i više nego da sam imala više „konvencionalno prihvaćen“ ili „normalan“ posao. Uprkos tome što sam uživala u ulogama koje sam igrala i eskapizmu, kostimima i raskošnosti, i dalje sam osećala da je moje telo korišćeno od strane druge osobe kao nešto nad čim oni imaju kontrolu, samom činjenicom da oni plaćaju za seansu, plaćaju mi da se obučem na određeni način i da se ponašam na određeni način u određeno vreme (ovo čak možemo da kažemo za niz uloga koje igramo u svakodnevnom životu!)

Mislim da je telo poslednji aspekt našeg života nad kojim imamo barem neku kontrolu. To objašnjava veliki i rastući interes za fetiše kao što su telesno ukrašavanje i modifikacije (tetovaže, pirsing, stvaranje ožiljaka itd.). I kad mi je sinula ideja da zaradjujem tako što će neko kontrolisati ono šta radim sa svojim telom, taj momenat broja izbora koje imam nad svojim telom i životom sam morala da preispitam. Postoji osećaj eksploatacije, osećaju ga skoro svi koji moraju da rade u ovom društvu koje je zasnovano na nejednakosti i podelama. To sam osetila i kad sam radila u prodavnici ili kancelariji, ili kao čistačica, što su sve moja ranija zanimanja, ali osećaj da je vaše sopstveno telo eksploatisano je mnogo siroviji, mnogo ličniji, to je osećaj koji vas ostavlja „golim“.

Postoji velika razlika kad se uključi novac. Godinama sam odlazila u fetiš klubove, gde su sve „igre“ i aktivnosti vršene od strane voljnih učesnika koji su to izabrali, svako uživajući u ulozi koju igra. Ali kad se uključi razmena novca, momenat izbora nestaje i otvara se univerzum „telesnog fašizma“. Ukoliko ljudi plaćaju za uslugu, očekuju da izgledaš na određeni način!

Dakle, osećaj eksploatacije se uvlaći u delove tvog života u kojima inače uživaš.

O: Videli smo pozitivnu inicijativu za stvaranje Internacionalne unije radnika u seksualnoj industriji u ovoj zemlji. Ali skoro su se barem u Londonu, pridružili GMB-u (Britanski Generalni Sindikat). Sad, očigledno, AF bi to pomeranje ka mejnstrim sindikalizmu video kao retrogradno. Ali kao neko ko je radio na poslu koji se posmatra kao deo industrije seksa, šta misliš kakve su mogućnosti za bolje samoorganizovanje seksualnih radnika?

GV: Mislim da postoji širok spektar mogućnosti, kao što je to slučaj između radnika u bilo kojoj industriji. Ono što je potrebno, međutim, jeste da se pređu mnoge prepreke kako od strane nas samih tako i od strane društva, i da se sruše barijere, na primer barijere koje stvaraju „separatistički“ stavovi toliko rasprostranjeni medju radnicima, kako unutar istih grana industrija tako i izmedju različitih. Kada se to postigne, i kada počnemo da shvatamo da će naša snaga i podrška proizaći iz toga što radimo zajedno, onda ćemo biti bliži samoupravljanju i samoorganizovanju, kao onome što je suprotstavljeno pribegavanju tome da se bude reprezentovan od strane tela koje je pod uticajem, i sjedinjeno sa, Laburističkom Partijom! Poboljšavanjem komunikacije između različitih radnika i grana, i destigmatizacijom industrije od strane društva, možemo da počnemo sa medjusobnom saradnjom kako bi kreirali ujedinjeno telo koje nudi, na primer, savete i informacije, i daje emocionalnu i praktičnu podršku ljudima, kako onima koji su u industriji, tako i onima koji u nju tek ulaze.

Moramo da ukinemo sve oblike kontrole koji su tako uobičajni za industriju seksa, i ukinemo različite nivoe moći, moramo raditi kao jedno kako bi svi bili informisani, sigurni, imali podršku i bili ujedinjeni, kao suprostavljeno samostalnom radu podstaknutim silom ili potrebom, u ponekad opasnim uslovima. Seksualni rad, u jednom ili drugom obliku, će uvek postojati, uvek je postojao, i sigurno nije pod pretnjom nestanka – bilo da živimo u kapitalističkom društvu ili čak anarhističkom društvu u kojem novac ne postoji.

Seksualni rad ima veliki broj oblika i u njega se ulazi, koristi se i napušta iz velikog broja različitih razloga. Stvar je u tome da će u jednom od tih društava radnici i dalje biti eksploatisani, loše reprezentovani i omalovažavani od strane samog tog društva, dok ćemo u drugom imati moć, mogućnost i motivaciju da budemo ono što jesmo i upravljamo sami sobom!

Originalno objavljeno u Organise #59

Izvor: Libcom

Prevod: Kontrapunkt