Kockičicin iBlob

Sva­ke go­di­ne ne­ki od svjet­ski po­zna­tih ar­hi­te­ka­ta gra­di lje­tni pa­vi­ljon uz ga­le­ri­ju, a je­di­ni je ­uvjet da iza­bra­ni au­tor do ta­da ni­je gra­dio u Bri­ta­ni­ji. Gradnja paviljona Serpentine u Hyde Parku postala je stvar prestiž

LONDON – Ga­le­ri­ja Ser­pen­ti­ne ­smješte­na je u cen­tru ­Hyde Par­ka, ­gdje sta­no­vni­ci Lon­do­na naj­češće pro­vo­de svo­je vi­ken­de na pi­kni­ku. Izgra­đe­na je kao čaj­ni pa­vi­ljon 1934. go­di­ne, na­kna­dno je po­sta­la mje­sto za izla­ga­nje su­vre­me­ne umje­tno­sti, dok je po­slije­dnjih de­vet go­di­na pre­tvo­re­na i u kul­tno mje­sto za lju­bi­te­lje su­vre­me­ne ar­hi­te­ktu­re.

Sva­ke go­di­ne ne­ki od svjet­ski po­zna­tih ar­hi­te­ka­ta gra­di lje­tni pa­vi­ljon uz ga­le­ri­ju, a je­di­ni je ­uvjet da iza­bra­ni au­tor do ta­da stje­ca­jem okol­no­sti ni­je gra­dio u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji. Ka­ko je ri­ječ o pri­vre­me­nom pa­vi­ljo­nu ko­ji tra­je sa­mo tri mje­se­ca ti­je­kom lje­ta, a za­tim se sruši, sva su pra­vi­la odba­če­na, bi­lo zbog traj­no­sti ma­te­ri­ja­la, di­je­lom fun­kci­o­nal­no­sti pa čak i zbog ukla­pa­nja u oko­liš.

Eksperimenti

Ta­ko na­sta­ju dje­la ko­ja po­sta­ju ba­zom za ek­spe­ri­men­tal­nu ar­hi­te­ktu­ru i pro­bi­ja­nje gra­ni­ca na ­ovom po­lju. Ide­ja je na­sta­la na tra­gu ra­zmišlja­nja ku­sto­sa Han­sa-Ul­ric­ha Obri­sta ka­ko rješiti pro­blem izla­ga­nja su­vre­me­ne ar­hi­te­ktu­re kao umje­tno­sti, a po­pu­lar­nošću je na­dmašila vje­ro­ja­tno i nje­go­va oče­ki­va­nja. Sam pa­vi­ljon u pro­sje­ku do­đe po­gle­da­ti oko 250 ti­su­ća po­sje­ti­te­lja, lju­bi­te­lja ar­hi­te­ktu­re. U po­sl­je­dnje se vri­je­me u Eu­ro­pi ja­vlja do­sta sli­čnih po­kušaja.

­Ipak, pa­vi­ljon u Lon­do­nu osta­je ek­sce­som su­vre­me­ne ar­hi­te­ktu­re o ko­je­mu se naj­više govori. Na­kon ra­do­va Za­he Ha­did, Da­ni­e­la Li­be­skin­da, ­Toyo Ita, Osca­ra ­Niemeyera ili Re­ma Ko­ol­ha­a­sa, pi­ta­nje je bi­lo – ka­ko da­lje. Pa­vi­ljon ko­ji je ove go­di­ne na­ru­čen od naj­po­zna­ti­jeg ar­hi­te­kta na svi­je­tu, Fran­ka ­Gehryja, slu­žbe­no je otvo­ren kon­cer­tom bri­tan­skog kom­po­zi­to­ra Tho­ma­sa Ade­sa, a za­tim je pušten u po­gon za ja­vnost. Po da­nu pa­vi­ljon slu­ži za ­odmor od vru­ći­na, a mo­že se po­pi­ti i ka­va, dok je po no­ći mje­sto fi­lo­zof­skih ra­spra­va o naj­va­žni­jim pi­ta­nji­ma da­našnji­ce. ­Ulaz je be­spla­tan, no ka­ko su ka­pa­ci­te­ti pa­vi­ljo­na do­sta ma­li, mo­gu­će je sva do­ga­đa­nja pra­ti­ti iz ne­po­sre­dne oko­li­ne, jer je u po­tpu­no­sti otvo­ren.

Ne razlikuje lijepo i ružno
Ti­je­kom tri mje­se­ca tra­ja­nja pa­vi­ljo­na odr­ža­va se, na­i­me, niz ra­spra­va na ko­ji­ma su­dje­lu­ju po­zna­ti ar­hi­te­kti, umje­tni­ci, po­li­ti­ča­ri, znan­stve­ni­ci, no­vi­na­ri, a ko­je će kul­mi­ni­ra­ti ne­pre­ki­dnom 48-sa­tnom ra­spra­vom o naj­bi­tni­jim pi­ta­nji­ma su­vre­me­nog društva. Ove go­di­ne u pa­vi­ljo­nu, me­đu osta­lim, na­stu­pa­ju kon­tro­ver­zni bri­tan­ski fi­lo­zof i no­vi­nar ­John ­Gray, au­tor knji­ge “Psi lu­ta­li­ce: Mišlje­nja o lju­di­ma i dru­gim ži­vo­ti­nja­ma”, za­tim, mla­di pi­sac iz Lon­do­na Ha­ri Kun­zru, au­tor ­uspješni­ce “Im­pre­si­o­nist”, po­zna­ti ki­ne­ski li­ko­vni umje­tnik Cao Fei…

Je­di­ni fun­kci­o­na­lan ­uvjet pa­vi­ljo­na je, da­kle, da bu­de do­ma­ći­nom ­ovih do­ga­đa­nja. Dru­gi je, na­me­tnut ­kroz ­ovih de­vet go­di­na, a ri­ječ je o ne­koj vr­sti uo­člji­vog spe­kta­kla. Bu­du­ći da ­Gehryjeve gra­đe­vi­ne ­odmah po na­stan­ku po­sta­ju iko­ne, nje­mu ni­je bi­lo teško ispu­ni­ti oče­ki­va­nja. Au­tor Mu­ze­ja u Bil­ba­ou i Kon­cer­tne dvo­ra­ne ­Walt ­Disney u Los An­ge­le­su upra­vo je za sen­za­ci­o­na­li­zam če­sto i optu­žen.

Do pa­vi­ljo­na se do­la­zi pro­la­skom uz je­ze­ro Ser­pen­ti­ne, po ko­je­mu je ga­le­ri­ja do­bi­la ime, te uz me­mo­ri­jal prin­ce­ze Di­a­ne. Ia­ko je vi­sok 16 me­ta­ra, ­smješten na če­ti­ri ve­li­ka stu­pa, ne­mo­gu­će ga je vi­dje­ti iz da­lji­ne bu­du­ći da je okru­žen š­umom dr­ve­ća. Tek kad mu se sa­svim pri­bli­ži­te, do­če­ka vas dra­ma­ti­čan pa­vi­ljon: ispre­sije­ca­ne li­ni­je kro­va pa­vi­ljo­na na­ba­ca­ne su, či­ni se, kao da se za­li­je­ću je­dna u dru­gu. Dr­ve­ne gre­de ispu­nje­ne sta­klom vi­se po­put ni­za bal­da­hi­na. Nije­dna od ­ovih gre­da ni­je je­dna­ka, ni­ti je po­gled s bi­lo ko­je stra­ne iden­ti­čan, či­me se po­ten­ci­ra višesloj­nost pa­vi­ljo­na.

In­spi­ra­ci­ju za ova­kav dra­ma­ti­čan ­krov ­Gehry je našao u če­ti­ri sa­svim ra­zli­či­ta izvo­ra: Le­o­nar­do­va ka­ta­pul­ta, le­ta le­pti­ra, ko­li­ba na pla­ži te vr­tnih za­ba­va ko­je se če­sto odr­ža­va­ju u par­ku. Ka­ko je ča­ja­na u ko­joj je ­smješte­na sa­ma ga­le­ri­ja kla­si­ci­sti­čka, ci­gle­na, si­me­tri­čna gra­đe­vi­na, a u ­savršeno ure­dan ­park ne­mir uno­se tek pri­pi­to­mlje­ne vje­ve­ri­ce, ide­ja ar­hi­te­kta iz Ka­li­for­ni­je, u ova­kvom okru­že­nju dje­lu­je još ek­scen­tri­čni­je. Pa­vi­ljon po­ma­lo pod­sje­ća na ar­hi­te­ktov dom u San­ta Mo­ni­ci, pr­vi rad u ko­je­mu je stu­ktu­ru ogo­lio do kra­ja i za­tim kre­nuo u no­vu i ek­spe­ri­men­tal­nu ar­hi­te­ktu­ru. Te­za da ar­hi­te­kta ne za­ni­ma ra­zli­ko­va­nje li­je­pog i ru­žnog i ­ovdje na­i­la­zi na svo­ju po­tvr­du. Pr­vog da­na otva­ra­nja pa­vi­ljo­na za ja­vnost in­te­res je bio go­lem, a pr­ve kri­ti­ke ve­li­kim di­je­lom po­zi­ti­vne. ­Ispod gre­da, po­sje­ti­te­lji se odma­ra­ju od bri­tan­skog lje­ta. Pa­vi­ljon je di­je­lom pro­me­na­da, pro­laz pre­ma ga­le­ri­ji iz vr­to­va, di­je­lom su­vre­me­ni am­fi­te­a­tar za po­tre­be di­sku­si­ja, kon­cer­te i ra­spra­ve.

Ia­ko je ­Gehry, je­dan od pr­vih ko­ji je po­čeo ko­ri­sti­ti naj­no­vi­ja po­sti­gnu­ća ko­mpju­tor­ske te­hno­lo­gi­je za stva­ra­nje ar­hi­te­kton­skih obli­ka, lon­don­ski je rad i kri­ti­čka re­a­kci­ja na uče­sta­lu ek­splo­a­ta­ci­ju. Za­ni­ma ga po­vra­tak pri­ro­di. “Že­lje­li smo bi­ti po­ma­lo pri­mi­ti­vni”, izja­vio je, a pa­vi­ljon se više od dru­gih nje­go­vih po­zna­tih ra­do­va ukla­pa u oko­li­nu. Sve osta­lo, ti­pi­čno je za ­Gehryja: or­gan­ske for­me, re­vo­lu­ci­ja u upo­tre­bi ma­te­ri­ja­la, po­ka­zi­va­nje ne­o­bi­čnih for­mi iz ne­o­če­ki­va­nih ku­to­va, osje­ćaj po­kre­ta i la­ko­će… Sve ono zašto ­Gehry po­sta­je au­to­rom in­stant kla­si­ka.

Ta­ko je bi­lo i u pri­jaš­njim Ser­pen­ti­ne pa­vi­ljo­ni­ma, pri­mje­ri­ce, ra­du Osca­ra?­Nieme­yera, au­to­ra Bra­zi­li­je. On če­sto isti­če ka­ko su na nje­go­vu ar­hi­te­ktu­ru utje­ca­le za­vo­ji­te li­ni­je br­da, pla­ža i že­na Bra­zi­la. Ta­ko je bi­lo i u ­ovom pro­je­ktu, ko­ji je bio izvr­snim kon­tra­stom ra­vnim li­ni­ja­ma lon­don­skog par­ka. ­Ipak, na­ju­pe­ča­tlji­vi­ji do sa­da bio je, iz 2006., pa­vi­ljon Ser­pen­ti­ne Re­ma Ko­ol­ha­a­sa, au­to­ra Pra­da du­ća­na u New ­Yorku i Los An­ge­le­su i do­bi­tni­ka Prit­zke­ra. Po­sto­ji le­gen­da ka­ko je Pe­tar Pan ži­vio u Ken­sing­to­nu pri­je odla­ska u Ni­gdje­zem­sku, pa je ta­ko i pa­vi­ljon po­sve­ćen nje­mu. Ri­ječ je o ba­lo­nu na­pu­nje­nom he­li­jem od 24 me­tra, ko­ji le­bdi nad ze­mljom.

Prošle je go­di­ne na­stao pa­vi­ljon ko­jeg za­je­dni­čki po­tpi­su­ju vru­ća ime­na su­vre­me­ne umje­tno­sti i ar­hi­te­ktu­re: Ola­fur Eli­as­son, au­tor “Vre­men­skog pro­je­kta” u Ta­te Mo­dern, naj­po­sje­će­ni­je izlo­žbe ­dosad u Eu­ro­pi i ­Kjetl Thor­snen, au­tor Ale­ksan­drij­ske bi­bli­o­te­ke: pa­vi­ljon je spi­ral­na ram­pa omo­ta­na dr­ve­nom stru­ktu­rom, a sve je po­dre­đe­no osje­ti­li­ma po­sje­ti­te­lja. ­Gehry je pr­vi ame­ri­čki au­tor ko­ji gra­di uza Ser­pen­ti­ne. Vje­ro­ja­tno je slu­čaj­nost, no u pre­sti­žnoj Ser­pen­ti­ne ga­le­ri­ji, ko­ja je na­ziv do­bi­la po obli­žnjem je­ze­ru, sada je izlo­žba je­dnog od naj­sku­pljih umje­tni­ka na svi­je­tu, Ric­har­da Prin­cea, ko­ji ­kroz mnogo iro­ni­je kao gla­vnu te­mu ima ame­ri­čku po­troš­ačku kul­tu­ru, su­vre­me­no društvo i pin-up ste­re­o­ti­pe, te ame­ri­čku tra­di­ci­ju ba­zi­ra­nu na ka­u­bo­ji­ma.

Studentski paviljon
Lon­don je ina­če ­ovog mje­se­ca sa­svim u zna­ku umje­tno­sti, ar­hi­te­ktu­re i mo­de kao umje­tno­sti. “Ko­sti i ko­ža” na­ziv je izlo­žbe ko­ja je otvo­re­na u Som­mer­set Ho­u­seu, ko­ja uspo­re­đu­je ra­do­ve naj­ve­ćih ar­hi­te­ka­ta i naj­ve­ćih mo­dnih di­zaj­ne­ra svi­je­ta. Mašto­vi­ti fo­to­graf Vo­u­gea Tim ­Walker izla­že u Mu­ze­ju di­zaj­na, a ta­mo je i re­tro­spe­kti­va sla­vnog ar­hi­te­kta Ric­har­da Ro­ger­sa. U Bar­bi­can ga­le­ri­ji je ve­li­ka izlo­žba mo­dnih di­zaj­ne­ra Vi­cto­ra i Rol­fa. U ti­je­ku su ra­do­vi za otva­ra­nje no­ve Sa­atc­hi ga­le­ri­je, što će za­si­gur­no bi­ti naj­ve­ći do­ga­đaj za su­vre­me­nu umje­tnost.

Upra­vo je ­završen Lon­don­ski fe­sti­val ar­hi­te­ktu­re, a na Big Bre­ak­fa­stu, do­ru­čku i ra­zgo­vo­ru o ar­hi­te­ktu­ri, iz­mije­ni­la su se naj­ve­ća ime­na s ­ovog po­lja, na če­lu s di­re­kto­rom Di­zajn-mu­ze­ja ­Deyanom Su­dji­cem. Kao pan­dan Ser­pen­ti­ne, stu­den­ti ar­hi­te­ktu­re po­sta­vi­li su pri­vre­me­ni, ­Swoosh Pa­vi­li­on u bli­zi­ni ­svog fa­kul­te­ta.

­Ipak, Ser­pen­ti­ne osta­je mje­stom naj­ve­će pro­mo­ci­je avan­gar­dne ar­hi­te­ktu­re. Na­kon dvo­dne­vnog ma­ra­to­na u li­sto­pa­du, pa­vi­ljon će bi­ti de­mon­ti­ran i tra­žit će se no­vo ime. Ar­hi­tekt ima sa­mo šest mje­se­ci od izbo­ra do re­a­li­za­ci­je gra­đe­vi­ne.

Bu­du­ći da ne­ma ne­ke ve­će fi­nan­cij­ske na­kna­de, ­Gehry je su­ra­dnju s oso­bljem pa­vi­ljo­na na­zvao sku­pim. Na­i­me, ­kroz šalu je re­kao ka­ko je u tih šest mje­se­ci ra­dio ve­ći­nom na pa­vi­ljo­nu, a ne na ne­koj no­voj, sku­poj gra­đe­vi­ni. Me­đu­tim, u ­ovih de­vet go­di­na ra­di­ti za Ser­pen­ti­ne po­sta­lo je ­stvar pre­sti­ža i teško da će ku­sto­sa Obri­sta i uvjer­lji­vu di­re­kto­ri­cu Ju­liju ­Peyton Jo­nes više ­itko mo­ći odbi­ti. Ri­ječ je o ­ipak o na­jam­bi­ci­o­zni­joj ar­hi­te­kton­skoj na­ru­džbi ove vr­ste u svi­je­tu i mje­stu za po­mi­ca­nje gra­ni­ca su­vre­me­ne ar­hi­te­ktu­re.