Kockičicin iBlob

Piše: Zoran Panović
O nastanku imena Guče postoje dve legende: po prvoj, ime je dobila nakon velikih borbi između Srba i Turaka koje su vođene u dragačevskom polju. Narod se krio u zbegovima i „gučio se“, da ne bude viđen. Od tog „gučenja“ osta ime Guča. Po drugoj legendi, nekada davno golubovi su pravili grdnu štetu usevima na tamošnjim poljima. Narod ih je terao, a oni su se opet vraćali gučući. Od njihovog gukanja i Guča dobi ime. Što se tiče nekih političara, više im pristaje ova druga legenda. Politička estrada tamo više „guguče“ (i šepuri se), i nimalo se ne „guči“ (krije od naroda), a što bi ponekad bilo i stvar dobrog ukusa. Ali, da krenemo redom.

Danas počinje 47. sabor trubača. Prvi je održan 1961. godine na Pokrov Presvete Bogorodice. Te 1961. na vlasti su, valjda, bili komunisti. Oni koji danas „brendiraju“ Guču još nisu odgovorili na pitanje kako su to, „antisrpski nastrojeni komunisti“, dopustili da se jedna takva manifestacija začne, i to baš na „crveno slovo“. I ne samo što se začeo, Sabor je upravo pod komunistima postao „brend“, i pročuo se po svetu. Komunisti jesu ponešto branili. Trubu, narodnu nošnju i krčkanje svadbarskog kupusa u zemljanim loncima – sigurno nisu. Oni koji ne falsifikuju istoriju, sećaju se kako je godinama na bini u Guči stajala mamutska slika (danas bi rekli bilbord) Josipa Broza sa trubačima iz zapadne Srbije. Ta slika je, čak, bila neka vrsta „pokroviteljstva“ nad Saborom. Ali, ove „surove“ istine ne uklapaju se u „narodnjački revizionizam“. Da se one (istine) priznaju, ne bi se pravili nasilni, ponekad i smešni, diskontinuiteti u jednom neospornom kontinuitetu. Još nešto, komunističke glavešine jesu dolazile da im sviraju na uvce, da pojedu i popiju, ali, iako „pokrovitelji“, nisu se trtili da otvaraju Sabore i budu njihovi „domaćini“. Time su, ipak, sačuvali izvesnu depolitizaciju Guče, od čega su najveću korist imali muzika, iće i piće. Da li se iko seća neke izjave Petra Stambolića ili Draže Markovića iz Guče? S druge strane, teško možemo zaboraviti izjave Matije Bećkovića da je bolje duvati trubu, nego lepak(?), ili onu Vojislava Koštunice, da onaj ko ne razume Guču ne razume ni Srbiju(?). Ako je normalno da su se danas himni Sabora vratile izvorne, depolitizovane, reči „Srpski knjaže, primi naske, u redove srbijanske“, nenormalno je mnogo štošta drugo. Na primer, posrbljivanje nečega što je „po difoltu“ srpsko, ili brendiranje nečega što je već odavno brend, uprkos tome što je „egzitovanje“ Guče neminovnost globalizacije.
Guča je danas kontradiktorni ekspres lonac u kome ćete sresti i strane, „egzitovane“, turiste, ali i fanove Mladića i Karadžića. U definisanju idejne poruke, Sabor je danas mnogo rigidniji od vremena komunizma. Čak i od vremena Miloševića, koji u Guču nikad nije kročio, čime je bar smanjio njenu politizaciju u jednom delu, jer je Sabor devedesetih poprimio „pansrpsku“ dimenziju. U njegovom otvaranju ono političko je danas bitnije od protokolarnog. U muzičkom smislu, Guča nije žrtva, dekretom sa Sabora proterane „šote“ (koja se tamo nešto i nije igrala posebno), a ako je žrtva trbušnog plesa, taj ples, treba reći, nije „pusto tursko“, već je to „ritam da te pitam“ koji je u Dragačevo stigao sa beogradskih splavova. Guča je u muzičkom smislu, ponajpre i paradoksalno, „world music“ žrtva, jer taj fenomen, s jedne strane, globalizuje srpsku trubu, ali s druge, guši njenu izvornost dovodeći svirku pojedinih orkestara do neprepoznavanja. Opet, Guča je i biznis. U smislu da pivare, recimo, i nju i Egzit tretiraju „vrednosno – neutralno“. Znači, oba događaja su bitna samo u količini prodatih cisterni.
Tačno je i da se u Guči, pod firmom folklora i tradicije, švercuje obilje primitivizma, od maligansko-holesterolskog i „trbušnog“, do političko-ikonografskog. Ali, besmisleno je i ignorisati činjenicu da je ovo globalni toponim sa unikatnim „melting-potom“. Samo sa Gučom, teško se može razumeti Srbija, a kako redukcionistički smatra premijer, pa čak i kad je truba u pitanju, jer Srbiju čini i truba Duška Gojkovića, i duvači Discipline kičme… Doduše, bez Guče Srbija se još manje može razumeti. Ili, da prevedemo stvar: da li bi pogrešili, ako bi posumnjali da onaj ko ne razume Zvonka Bogdana ne razume Vojvodinu, ili bolje reći „Panoniju“? Sigurno. Ali, činjenica je i da onaj ko baš dibidus ne razume Zvonka Bogdana ne razume baš najbolje ni Vojvodinu. I zato je možda najbolje da se svako pojavljuje tamo gde mu odgovara, Guči ili Egzitu, a ne da pravi lažne provincijalne dileme.
Ona oslobodilačka tradicija srpskog folklora, u ovdašnjem vrednosno smutnom ekspres loncu, očas posla se identifikuje sa „onim“ patriotizmom. Pa je, i zato, bolje što je Guča danas „pod kontrolom“ Velje Ilića, koji je bar razume, ali ume da donekle kanališe i amortizuje ono što se u njoj „vaskoliko“ giba i pomalo preliva. Prosto rečeno, kakva je država, takva je uglavnom i Guča. Kao i obrnuto. Tu je i pravo poređenje s Egzitom. Ovaj festival može da postoji u relativno normalnoj državi, ali ne može u nenormalnoj. Guča je dokazala da može i u takvoj.
Đinđić je bio u Guči. I ne bismo rekli baš samo „pragmatično“. Pre nego što je otet, i Ivan Stambolić se spremao da ide na Sabor. I Đinđić i Stambolić su razumeli Guču, za razliku od nekih antigučista čija je sektaška vizija modernizacije Srbije, delom i zbog nerazumevanja Guče, osuđena na propast. Zoranova i Ivanova uvek je imala šansu da bude „mejnstrim“. I bez saborskog „domaćinstva“.