„Hiljadu štandova na površini kao dva fudbalska terena. Više od dva i po kilometra stolova sa pištoljima, puškama, noževima i priborom…”
To je bio samo deo oglasa u „Vašington postu” kojim je zainteresovanim stavljeno do znanja da se preko puta glavnog grada, u susednoj Virdžiniji, u sajamskom centru pored „Dals” međunarodnog aerodroma, održava „nacionalna” izložba vatrenog oružja. Jedna od mnogih koje se, gotovo svakodnevno, priređuju širom Amerike.
Do mesta sam stigao posle jednosatne vožnje regionalnim autoputem, čiji asfalt ne odgovara baš reputaciji najbogatije nacije sveta. Trebalo mi je potom malo strpljenja da nađem slobodno mesto na velikom parkingu, ali sam i taj problem rešio.
Na ulazu, ponuđena mi je opcija da uštedim 12 dolara za ulaznicu (pres legitimacija nije impresionirala one na ulazu), tako što ću se učlaniti u NRA (NationalRifleAssociation – Nacionalno udruženje za vatreno oružje), ali za to, kao stranac, nisam bio podoban.
Pokazalo se, kad sam ušao, da je to i prepreka da kupim pištolj. Prišao sam prvom stolu sa velikom ponudom kratkih i dugih cevi svih namena i kalibara, i pitao šta mi, sem oko 500 dolara, treba da bih se sa izložbe vratio naoružan.
„Vozačka dozvola i još jedan dokumenat koji je izdala država”, odgovorio mi je glavni na tom štandu. Da li će proveriti da li eventualni imam neki kriminalni dosije? Ne, na sajmovima se to ne traži, glasio je odgovor, koji je praktično potvrdio ono u šta sam se uputio unapred, i o čemu se ovde dosta piše: da u oko čak 20.000 federalnih i lokalnih zakona koji regulišu kupovinu oružja, postoji jedna velika rupa. Na ovakvim sajmovima može da se naoruža i neko ko je tek juče izašao iz zatvora zbog toga što je nekoga sa oružjem opljačkao ili ubio.
Naravno, nisam zaista želeo da postanem još jedan naoružani stanovnik Amerike, a kao stranac, to ne bih ni mogao (a sem toga nisam ni rezident Virdžinije). Hteo sam samo da budem u društvu „čuvara Drugog amandmana”, Amerikanaca koji posedovanje i nošenje oružja smatraju ne samo svojim ustavnim, nego i „prirodnim” pravom.
Taj „Drugi amandman” je istina prilično čudno formulisao odredbu koja je Ameriku učinio najnaoružanijom nacijom na planeti: njenih 308 miliona žitelja imaju u svom posedu 250 miliona komada vatrenog oružja. Formulisan u jedno sasvim drugo vreme, kad je održanje zakona i reda zavisilo od lokalnih milicija, pomenuti amandman se uporno tumači kao neotuđivo individualno pravo posedovanja i nošenja oružja.
Negde je to pravo donekle ograničeno, ali u Virdžiniji je prilično liberalno. U to sam se uverio kad sam prišao štandu „Odbrambene lige građana Virdžinije”, čiji bilten na prvoj strani svojim članovima čestita najnoviji uspeh: usvajanje zakona u skupštini ove federalne države sa blizu 8 miliona stanovnika, kojim se dozvoljava da se sa skrivenim oružjem ulazi i u restorane u kojima se toči alkohol. Pod uslovom, kako veli slovo zakona, da oni sa oružjem piju samo koka-kolu i slična bezalkoholna pića.
Jedan od aktivista pomenute Lige, penzionisani pukovnik Linc, svoj pištolj međutim ne krije, nosi ga za pojasom, sasvim „kaubojski”. Pitam ga da li mu je nekad zatrebao? „Dosad nije ali nikad se ne zna”, objašnjava.
Količina, raznolikost i pristupačnost oružja su zapanjujući. Trgovci su predusretljivi, konkurencija je velika. Amerikanci su u pravom smislu reči naoružani narod. Pored „cevi”, može da se kupi i sva vrsta municije i futrole (prisustvovao sam demonstraciji jedne specijalne: spolja je za mobilni telefon, a u pantalone se ubacuje deo sa pištoljem – i po potrebi se veoma lako vadi i poteže).
Tu su zatim panciri, durbini, specijalna odeća i obuća, trofejno oružje, kolekcionarski predmeti (među kojima su i nacistička znamenja) i odgovarajuća literatura. Nađe se po koji štand i sa đinđuvama – ali onim napravljenim od čaura ili metaka.
Pažnju privlače i razne nalepnice – svojim porukama. „Ja sam na listi Barakovih neprijatelja”, poručuje jedna koja svakako nije namenjena onima koji vole američkog predsednika. „Kad ste u dilemi, ispraznite šaržer”, veli druga”. „Ja volim Boga, oružje i slobodu (i to ne možete da mi uzmete”), piše na trećoj. „Bože, blagoslovi naše vojnike, a naročito naše snajpere”. I tome slično.
Stopa smrtnosti od ličnog oružja u Americi je najveća na svetu: 13,47 na 100.000 stanovnika (prema 0,4 u Britaniji). Od vatrenog oružja u poslednjih 10 godina stradao je, kako je pre neki dan izneo „Vašington post”, čitav jedan grad – 95.000 Amerikanaca.
Svi pokušaji da se naoružavanje ograniči dosad nisu uspevali – NRA je jedan od najmoćnijih lobija u zemlji: na minulim kongresnim izborima NRA je podržala 262 kandidata (mahom republikanaca), od kojih su 225 pobedili.
Najnovija kampanja koju NRA vodi trenutno je sudski proces protiv države Teksas, da se ukloni prepreka da mladi u dobu između 18 i 20 godina slobodno kupuju i nose vatreno oružje na javnim mestima.
Argumenti da je upravo o tom uzrastu, koji čini oko 5 odsto stanovnika, čak 20 odsto hapšeno zbog ubistava, ne pomažu. NRA brani „ustavno pravo” – i moćnu industriju.
Milan Mišić
Komentari