Da li američka privreda već plaća cenu pogrešnih poteza Alana Grinspena i Džordža Buša?
Pesimisti koji su uporno tvrdili da će američka privreda dospeti u nevolje izgleda da će konačno biti u pravu. I mada nema razloga za radost zbog pada cena akcija izazvanog problemima sa hipotekama, ipak to se moglo očekivati, kao što se mogu predvideti i posledice za milione Amerikanaca koji će se suočiti sa finansijskim nevoljama, koje neće zaobići ni svetsku ekonomiju. Priča nas vraća unazad do recesije iz 2001. godine. Uz podršku predsednika Federalnih rezervi Alana Grinspena, predsednik SAD Džordž Buš, progurao je smanjenje poreza, koje je bilo smišljeno u korist bogatih Amerikanaca, a ne da bi izvuklo privredu iz recesije, koja je usledila nakon pucanja „internet mehura“. Zbog te greške, Federalne rezerve su imale malo izbora u nameri da ispune mandat i održe privredni rast i zaposlenost – kamatne stope morale su da padnu i to se i dogodilo tako što su spuštene na nivo od jedan odsto. To je upalilo, ali na način koji je fundamentalno drugačiji u odnosu na to kako monetarna politika normalno funkcioniše. Obično, niske kamatne stope teraju firme da više pozajmljuju kako bi više investirale, a na veću zaduženost odgovara se produktivnijim kapitalom. Ali, ako se uzme da su prevelike investicije tokom devedesetih činile deo problema u osnovi recesije, niske kamatne stope nisu stimulativno delovale puno na investiranje. Privreda je rasla, ali najviše zbog toga što su američke porodice bile preuzele veći dug, refinansirajući svoje hipoteke i trošeći deo prihoda. I, sve dok su cene nekretnina rasle, kao rezultat nižih kamatnih stopa, Amerikanci su mogli da ignorišu sve veću ličnu zaduženost, mada ni to nije dovoljno stimulisalo privredu. Da bi što više ljudi pozajmljivalo još više novca, smanjeni su kreditni standardi i to je doprinelo rastu takozvanih „sabprajm“ hipoteka. Osim toga, osmišljeni su novi proizvodi, koji su smanjili otplate unapred i olakšali uzimanje velikih hipoteka. Neke hipoteke imale su i negativnu amortizaciju – otplate nisu pokrivale dug na ime kamate, tako da je svakog meseca ukupan dug sve više rastao. Fiksne hipoteke, sa kamatom od šest odsto, zamenjene su hipotekama sa varijabilnom kamatom, čija je otplata povezana sa nižim kamatama na srednjoročne trezorske zapise. Ono što je nazvano „primamljivim kamatama“ omogućilo je manje rate otplate u prvih nekoliko godina. Pri tom je ignorisana činjenica da većina pozajmljivača nije dovoljno edukovana za finansijske transakcije, što znači da nisu ni razumeli u šta se upuštaju.
I Alan Grinspen ih je podstrekivao da gomilaju rizik forsirajući hipoteke sa varijabilnom kamatom. On je 23. februara 2004. izjavio da bi mnogi vlasnici nekretnina uštedeli desetine hiljada dolara da su se držali hipoteka sa promenjivom kamatom a ne onih sa fiksnom kamatom. Ali da li je zaista Grinspen očekivao da kamatne stope ostanu na nivou od jedan odsto. Zar nije razmišljao šta će se desiti sa siromašnim Amerikancima, koji imaju hipoteke sa varijabilnom kamatom, ako kamatne stope porastu, kao što bi sigurno porasle? Naravno, Grinspenovo ponašanje podrazumevalo je da je pod njegovim nadzorom privreda imala bolje rezultate nego što bi ih u suprotnom imala. Ali bilo je samo pitanje vremena pre nego što je taj učinak postao neodrživ.
Na sreću, većina Amerikanaca nije sledila Grinspenov savet da pređu na hipoteke sa varijabilnom kamatom. Ali iako su kratkoročne kamatne stope počele da rastu, sudnji dan je odložen jer su novi pozajmljivači mogli da dobiju fiksne hipoteke sa kamatom koja nije rasla. Značajno je i to da, dok su kratkoročne kamatne stope rasle, one na srednji i duži rok nisu, i to je nešto što je shvatano kao „zagonetka“. Jedna pretpostavka je da su strane centralne banke koje su akumulirale trilione dolara konačno shvatile da će čuvati te rezerve za naredni period i da bi mogle sebi da priušte da deo novca ulože u srednjoročne obveznice Trezora SAD od čega bi (u početku) imali mnogo veće prihode nego od trezorskih zapisa.
Cenovni mehur nekretnina na kraju se rasprsnuo i, sa padom cena, neki Amerikanci su otkrili da su njihove hipoteke veće od vrednosti kuća. Drugi su opet shvatili da više ne mogu da prate ubrzani rast kamata. Većina Amerikanaca jednostavno nije napravila prostor u svom budžetu, a kompanije koje daju hipoteke, fokusirane na zaradu od novih hipoteka, nisu ih ohrabrile da to učine. Kao što je pucanje mehura bilo predvidivo, tako su predvidive i posledice: došlo je do pada gradnje i prodaje već izgrađenih stanova i broj nekretnina na raspolaganju je sve veći. Po nekim procenama, više od dve trećine rasta proizvodnje i zapošljavanja u poslednjih šest godina imalo je veze sa tržištem nekretnina. Mehur nekretnina naveo je mnoge Amerikance da žive iznad svojih mogućnosti – neto štednja je negativna u prethodnih par godina. Kako je taj motor razvoja ugašen, teško je videti kako američka privreda neće biti pogođena ovim usporavanjem. Vraćanje fiskalnoj razboritosti biće dobro na duže staze, ali to će smanjiti agregatnu tražnju u kratkom roku.
Stara poslovica kaže da greške čoveka nastave da žive dugo nakon što ih napravi. To je sigurno tačno u slučaju Grinspena. Kada je reč o Bušu, američka privreda trpi posledice i pre nego što je on otišao sa mesta predsednika SAD.
Džozef Stiglic, dobitnik
Nobelove nagrade za ekonomiju
Komentari