Dok je Srbija bila zaokupljena Radovanom Karadžićem, Republilčka agencija za telekomunikacije (RATEL) na mala vrata je progurala „tehničko uputstvo“ za internet provajdere kojim se nalaže da MUP-u Srbije i službama bezbednosti, o svom trošku, omoguće nesmetano nadgledanje celokupnog internet saobraćaja u Srbiji. Iz Ratela odbacuju tvrdnje da je ova odluka protivzakonita ili protivustavna, dok provajderi najavljuju pokretanje upravnog spora pred Vrhovnim sudom.
Ako se pažljivije analizira objašnjenje iz Ratela, može se videti da je osnovni motiv uputstva – zaštita od terorizma, a povod – pretnje smrću političarima i novinarima preko interneta. Međutim, nedopustivo je da se elektronska pošta kontroliše bez sudske odluke.
U SAD je kontrola elektronske pošte uvedena posle terorističkog napada na Svetski trgovinski centar. Srbija, koliko je poznato, dosad nije bila privlačna za međunarodne teroriste. Ili, možda nadležni iz Ratela znaju nešto više? Oni tvrde da će „tehničko uputstvo“ omogućiti zakonom dozvoljeni nadzor određenih telekomunikacija, ali ni rečju ne garantuju da pri tome neće biti zloupotreba. Ratel ističe da pod nova pravila podležu samo četiri najveća operatora sa međunarodnim saobraćajem – Telekom, Telenor, Verat i VIP. Međutim svi internet provajderi međunarodni saobraćaj obavljaju preko četiri pomenuta, što znači da policija i Bezbednosno-informativna agencija mogu da preko njih kontrolišu sve ostale, odnosno njihove korisnike. Time je zaobiđeno traženje dozvola od istražnog sudije, tužioca i Vrhovnog suda, kako je predviđeno Ustavom.
U Srbiji ne postoji zakon o zaštiti ličnih podataka. Odluka Ratela možda je doneta na osnovu Zakona o telekomunikacijama, ali sigurno duboko zadire u jedno od osnovnih ljudskih prava – tajnost prepiske. Nesporno je da nadležne službe moraju tražiti podatke o autorima pretećih pisama šefu države, ostalim političarima, sudijama i novinarima. Sporno je davanje prevelikih ovlašćenja i verovanje na reč službama bezbednosti. U prošlosti su te službe – po nalogu čelnih ličnosti režima, ali bez sudske dozvole – prisluškivale koga su htele, a neki njihovi operativci učestvovali su u pripremama političkih ubistava i drugim kriminalnim radnjama.
Možda je preterano reći da posle odluke Ratela u Srbiji postoji samo jedan internet operator – BIA. Nikad nije suvišno upozoravati da višak ovlašćenja i manjak kontrole onih koji ih imaju pre ili kasnije dovode do zloupotreba.
Komentari