Zamislite čoveka koji posle sednice svoje vlade ode do svoje samousluge, vrati se kući i čita svoje novine, zatim šara svojim TV kanalima da bi jedva dočekao utakmicu svog fudbalskog tima.
U Italiji to može samo jedan čovek. Silvio Berluskoni, Il Cavaliere, vitez kako ga zovu. Uspešan, kontroverzan, najbogatiji, arogantan, desničar, neodmeren, ambiciozan, seksista, ego-trip.
Za sebe kaže da je najbolji politički lider Evrope i da na svetskoj sceni nema nikog ko bi s njim mogao da se takmiči.
Rođen je u Milanu septembra 1936. Krenuo je sa izrazitim talentom za biznis, i sve pobočne stvari koje ga okružuju. Od građevinske firme i poznanstva sa bivšim premijerom Kraksijem, koji će postati simbol političke korupcije.
Potom se okrenuo televiziji i postao vlasnik „Mediaseta”, najveće medijske imperije Italije i druge u Evropi. Njegov holding „Fininvest” pokriva 150 različitih biznisa.
Završio je sa kapitalom od šest milijardi evra i titulom najbogatijeg Italijana.
Čovek čija je energija u obrnutoj srazmeri sa visinom, 1994. je poželeo da se bavi politikom. Izborne kampanje u Italiji od tada nisu dosadne. Uvek spreman za ulogu političkog komedijanta, „kavaljere” biračima garantuje zabavu a evropskim posmatračima nudi kolekciju gafova za ispiranje usta.
Iako se njegovim dolaskom na vlast mnogima zamrzne osmeh, tri puta je uspevao da predvodi sedmu ekonomiju sveta.
Uz stranku Forca Italija, slogan „možete da budete bogati kao ja” i obećanje da će raskrstiti sa korumpiranom praksom, pobedio je 1994. ali je njegova vlada trajala samo osam meseci.
Njegov kabinet ostvario je drugo čudo: jedini je posle rata izgurao pun mandat u zemlji koja je sinonim za česte promene vlada.
Na izborima 2008. ponovo se vratio u palatu Kiđi. Možda i zato jer je uvek spreman da iz tašne izvadi neki od populističkih trikova.
Obećao je da će Italijanima obezbediti jedan mesec godišnje bez plaćanja poreza. Da će uvesti mentalne testove za tužioce, „crvene toge” koje optužuje da mu iz političkih razloga montiraju korupcionaške afere.
Ne pada mu teško da zatvori vrata pred problemima ne bi li se posvetio pisanju tekstova napolitanskih pesama. Ako može, iz rezidencije Arkore, pored Milana, pobegne na Sardiniju, gde međ baštama kaktusa, amfiteatrom i vodopadom na daljinske komande, voli da ugosti samo pažljivo odabrane: od Vladimira Putina i Romana Abramoviča, do Tonija Blera.
Kada mu dosade silni gosti, novinari i paparaci koji ga opsedaju, jednostavno kupi vilu na jezeru Mađore. „Da je nisam kupio ja, kupili bi je Arapi.” Ništa neobično za čoveka koji je izazvao skandal uvredljivim rečima o islamu.
Sem Sardinije, voli da ode na neko od svojih imanja na Bahamima i Antigvi, ili da svrati do vile „Belvedere” kod Milana gde je obezbedio privatnost svojoj drugoj supruzi, bivšoj glumici Veroniki Lario.
Benihilovski se ponaša prema ženama, „leptirčićima” kako tepa TV starletama. Zbog takvog odnosa prema predsednici Finske dospeo je u nevolje. On samo odmahuje rukom. Tako je učinio i prošle godine kada su ga optužili da je mladu i lepu Maru Karfanju imenovao za ministra u zamenu za oralni seks.
Fudbal je još jedna njegova opsesija. Vlasnik je slavnog Milana, a predsednički položaj u klubu napustio je tek kada je preuzeo treći mandat.
Da li će, ako izgura pet premijerskih godina, kidisati na sedam godina predsedničkog mandata? Možda. On je jednostavno nezadrživ.
Boško Jakšić
[objavljeno: 05/04/2009]
Komentari