…počeli su od škola. Tu su troškovi najveći, policiju niko ne spominje. Oni odlično znaju, svoje javne škole odavno su upropastili. Da li Dinkić ima decu? Verovatno ne ili idu u privatne, naravno…
Kada je besparica, prag spremnosti društva da (is)trpi svakojake mere štednje se uvećava, ali da li je naše društvo toliko očajno, pa će prihvatiti i one najretrogradnije. Mišljenja sam da je upravo to slučaj sa smernicama za reformu sektora obrazovanja, koje je Vladi uputila Svetska banka, a od čije realizacije implicitno zavisi i podrška ove institucije budžetu Srbije u iznosu od 200 miliona dolara.
Eksperti Svetske banke u studiji pod nazivom „Srbija: Kako sa manje uraditi više“, koja je i ključna platforma za reformu javnog sektora, u delu koji se odnosi na obrazovanje konstatuju da su uprkos dostignutom nivou rashoda za obrazovanje (oko pet odsto BDP-a) rezultati našeg obrazovnog sistema razočaravajući, dok je broj učenika koji upisuje i završava srednju školu, kao i kvalitet znanja jako loš. U odnosu na sadašnji nivo učenika, Srbija ima previše nastavnika, a najveći deo utrošenih sredstava odlazi na plate zaposlenih. Svetska banka, stoga, rešenje vidi u racionalizaciji i optimizaciji mreže škola, odnosno otpuštanju prekobrojnih nastavnika, čime bi se smanjila masa isplaćenih zarada, pa samim tim, i ukupni izdaci.
Uporište pragmatičnog pristupa je pronađeno u postojećem zakonskom rešenju koje određuje maksimalnu veličinu odeljenja od 30 učenika kako za osnovne, tako i za srednje škole. Nipodaštavajući iskustvo evropskih zemalja, maksimalan broj učenika jednostavno se proglašava za optimalan, a njegovo dostizanje sa sadašnjih prosečno 18 đaka u osnovnom obrazovanju, odnosno 26 đaka u srednjem, u tom slučaju čini suvišnim 11.000 odeljenja u osnovnom, odnosno 1.300 odeljenja u srednjem obrazovanju.
Šta je sporno? Umesto da nam cilj bude približavanje evropskom modelu obrazovanja, preporuke Svetske banke kao da su izvučene iz fascikle „nesvrstanih“. Možda su i „eksperti“ banke, uvidevši težnju naše diplomatije da zemlju približi pomenutom pokretu, želeli da u tom pravcu daju svoj doprinos. Šalu na stranu, ključni problem je što je Srbija u segmentu veličine odeljenja odavno dostigla kompatibilnost nacionalnog sistema obrazovanja sa evropskim standardima. Prosečno odeljenje u osnovnom obrazovanju u EU broji oko 19 đaka. Da je veće bolje i da masovnost odbacuje bolji kvalitet znanja, prvi bi Slovenci primenili takvu praksu; ali i kod njih je broj đaka niži nego u Srbiji. U srednjem obrazovanju prosečna veličina odeljenja u Srbiji već sada je rekordna (evropski prosek je oko 22, a zemlja sa najvećim prosečnim brojem đaka u srednjem obrazovanju u EU 27 jeste Nemačka, sa 24,7). Dakle, predložena reforma i ušteda koja iz nje proističe je besmislena.
Koji je ispravan pristup? Plata nastavnog osoblja u osnovnom obrazovanju u Srbiji je na nivou proseka zemalja u tranziciji, ali za razliku od kolega iz susednih zemalja, ovde nastavnici do nje stižu sa mnogo manje rada. Pun fond časova, koji je kod nas i sinonim za fizičko prisustvo nastavnika u školi, zajedno sa dopunskom nastavom jedva da prelazi 20 časova nedeljno. Uobičajeno radno vreme nastavnika u osnovnom obrazovanju u zemljama EU je u proseku između 35 i 40 časova.
Stavljajući u odnos prethodna dva parametra, praktično dobijamo vrednost koeficijenta jediničnih troškova rada nastavnog osoblja koji je u Srbiji jako visok, a uparujući ga još sa vrednošću bruto domaćeg proizvoda po glavi stanovnika, na postojećem nivou privredne aktivnosti, i apsolutno neodrživ. Stoga se mora smanjiti broj nastavnika, što znači veće angažovanje preostalog kontingenta zaposlenih, odnosno njihovu veću produktivnost rada. Alternativa može biti nominalno smanjivanje prosečnih plata.
Problemi koje postoje u sektoru obrazovanja su paradigma javnog sektora Srbije. Razlika je, valjda, samo u tome što zaposlene u ovom sektoru okuplja jedan od najmoćnijih sindikata u zemlji, koji će se vrlo brzo naći nasuprot krhke i neodlučne vlade. U takvom odnosu snaga ishod pomenute reforme je neizvestan. Na kratak rok, praktično i nemoguć, a ukoliko se ozbiljno pristupi rešavanju problema, značajne uštede bismo osetili tek sredinom naredne decenije.
Ivan Nikolić, Ekonomski institut Beograd
Komentari