Obrada digitalnih podataka udvostručila je ćaskanje živaca u području zaduženom za odlučivanje i apstraktno razmišljanje. Hoće li neustrašivi moreplovci na talasima svetske računarske mreže jednog dana predvoditi novi društveni poredak? Da li smo svedoci evolucione promene?
Da li krstarenje Internetom menja naš mozak?
Neustrašivi moreplovci (surferi) na digitalnim talasima mogli bi jednog dana da predvode novi društveni poredak. Istraživači sa Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu, predvođeni vrhunskim znalcem nervnog ustrojstva Garijem Smolom, ustanovili su da skitanje po džungli svetske računarske mreže deluje na mozak, začudno poboljšavajući sposobnost brzog pretraživanja i razumevanja činjenica, što uveliko ubrzava donošenje odluka.
Obrada digitalnih podataka, naime, prespaja nervna kola. Može li se to nazvati evolucijom?
Gari Smol smatra da smo svedoci takve mene, a novo istraživanje još jedno je u nizu sličnih koje to potvrđuje. U svojoj četvrtoj po redu knjizi „iMozak (informatički): preživljavanje tehnološke promene savremenog uma”, on piše da je tehnologija načinila krupan zaokret u tome kako prikupljamo podatke i opštimo jedni s drugima uvodeći nas u razdoblje brze evolucije koja bi na kraju mogla promeniti ljudski mozak kakav poznajemo.
„Ljudski mozak nije, možda, bio pod toliko brzim i burnim uticajem još od kada je prvi čovek otkrio kako da upotrebljava oruđe”, upozorava dotični neuronaučnik. „Kako se mozak razvija i pomera svoju žižu ka novim tehnološkim veštinama, polako se udaljava od temeljnih društvenih umeća”.
Nepismeni za govor tela
Pojedini delovi mozga usavršili su se za naročite zadatke, ako se određeni ponavljaju ti neurološki mostovi (sinaptičke veze) jačaju, a ostali se zapostavljaju, otkrilo je ispitivanje sprovedeno na 24 korisnika Interneta.
Teškoća iskrsava kada treba delati na više polja (tzv. multitasking). U stalnoj i grozničavoj potrazi za novim činjenicama, surferi munjevito uočavaju, a to može izazvati stres i oštećenje nervnih mreža. Nadvija se još jednu opasnost: zanemarivanje neposrednih susreta i veza s drugim ljudima, što umanjuje interpersonalno snalaženje i pojačava nesposobnost čitanja govora tela i sličnih znakova.
Upliv tehnologije na živčani koloplet u glavi ne bi trebalo nikoga da iznenađuje. Plastičnost mozga – sposobnost da se menja kao odgovor na različite podsticaje – dobro je poznata. Profesionalni muzičari imaju više sive tvari u oblastima zaduženim za planiranje pokreta prstiju, a sportisti u područjima koja upravljaju koordinacijom ruku i očiju. Što više vremena posvetite određenoj radnji, ojačaju nervni putevi za to zaduženi. Otuda ima smisla u tome da bi ljudi koji obrađuju stalan tok digitalnih informacija imali više nerava posvećenih filtriranju; ali to nije isto što i evolucija.
Da bi uvideli kako nas to, možda, Internet prespaja, istraživači su najpre nadgledali mozgove odraslih dobrovoljaca dok su pretraživali na Internetu i ponovo kada su čitali stranicu nekog teksta. U toku krstarenja svetskom mrežom ispitanicima koji su izjavili da je redovno koriste u svakodnevnom životu dvostruko više je iskrilo (sugnalizacija) u delovima odgovornim za donošenje odluka i složeno rasuđivanje u poređenju sa učesnicima koji su joj se ograničeno posvećivali. Nalazi (objavljeni u „Američkom časopisu za gerijatrijsku psihijatriju”) ukazuju da Internet osnažuje sposobnost mozga da bude podstican i da to uključuje više oblasti nego čitanje odštampanog teksta.
Najnovije istraživanje potvrđuju prethodna koja su pokazala da se poznavaoci tehnologije odlikuju većom radnom memoriju (što znači da skladište i nanovo pristupaju većem broju informacija za kratko vreme), da su veštiji u učenju koje se oslanja na opažanje (prilagođavaju svoju percepciju sveta s promenama informacija) i da vladaju boljim motornim veštinama.
Digitalni urođenici i doseljenici
Navedene razlike biće, verovatno, još dublje u sledećim naraštajima jer su mlađi više izloženi tehnologiji u ranoj dobi nego stariji. Gari Smol to naziva „moždanim jazom”. S jedne strane, „digitalni urođenici”, kako ih on imenuje (nikada nisu živeli u svetu bez elektronske pošte i kratkih poruka – SMS), koriste svoje nadmoćne saznajne (kognitivne) moći u donošenju brzih odluka i baratanju višestrukim izvorima čulnih ulaznih nadražaja. S druge strane, „digitalni doseljenici” (postali su svesni savremene tehnologije nakon što su im u mozgovima učvršćene neuronske veze) bolji su u tumačenju izraza lica nego u krstarenju prividnim (sajber) prostranstvom.
Mozak potonjih obučen je drugačije i za druženje i za učenje, rešava zadatke korak po korak i posvećuje se samo jednom u datom trenutku. Zato takvi uče postupno i temeljno i nastoje da što tačnije obave posao. Ali ostaje da se vidi prema kojem skupu veština će prirodni odabir pokazati naklonost.
Za početak, nema razloga da se veruje da ove dve vrste ponašanja jedno drugo isključuju. Proučavanje iz 2005. obelodanilo je, zapravo, da su mladi koji su provodili najviše vremena zaokupljeni visokom tehnologijom istovremeno provodili najviše vremena s porodicom i prijateljima. A sam Gari Smol naglašava da su „digitalni urođenici” i „digitalni doseljenici” u stanju da upravljaju sopstvenim nervnim kolima – ubirući saznajne blagodeti od savremene tehnologiji i negujući vajkadašnje društvene veštine; jednostavno odvajajući vreme i za jedno i za drugo.
Svedoci smo da savremene tehnologije i umeća koje neguju napreduje brže nego mi sami. Ne zna se da li će buduće računarske igrice, umrežene zajednice i slična dostignuća iziskivati manje ili više ustaljenih vičnosti i načina učenja na čije smo negovanje potrošili eone.
Mnogi pišu da su deca u jednoj, a zreli ljudi u drugoj zemlji, slikovito opisuje ove promene Džejms Dži, profesor lingvistike na Univerzitetu Viskonsin-Medison.
Kako će izgledati budući mozak, može se samo pretpostaviti. Izvesno je da će se u sledećem pokolenju do vrha lako probijati pojedinci koji su ovladali i tehnološkim i međuljudskin veštinama.
Stefan Vukašin
Komentari