Dodir prstiju
Vrhunska tehnologija nas vraća iskonskom čulu pipanja
Sledeći korak informacione tehnologije jeste nova funkcija ljudskog tela, ruku, sluha i vida. Aktuelna angažovana umetnost od devedesetih naovamo je stavila u svoj fokus, upravo, novu ulogu telesnog u tehnologiji, još jednom preuzimajući ulogu avangarde, estetske ali i socijalne.
Razlozi su očigledni, sve većem broju korisnika digitalnih mreža protivteža je opadanje prosečne upućenosti u tehnologiju. Kao u onoj ciničnoj maksimi: suma pameti na svetu je konstanta, samo broj ljudi raste. Evolucija grafičkog interfejsa je stigla do svojih granica, nadalje se tehnologija mora obratiti drugim funkcijama tela, sluhu i dodiru. Iskonskije, primarnije, intuitivnije je dotaći sličicu i tako razbiti strah od tehnologije i činjenja grešaka.
Pre godinu dana „Majkrosoft” je predstavio tehnologiju Surface(ove godine prozvanuprigodno TouchWall), vertikalne interaktivne ekrane kojima se upravlja taktilno, dodirima prstiju. „Epl”je na iPhone-u tu taktilnost preveo u svet mobilne telefonije, dok na sličnim konceptima dugi niz godina rade nezavisne firme (npr. www.jazzmutant.com ili www.perceptivepixel.com),
Softverski rat dodirima (i glasom) je u jeku, ali strategije su definisane, „Majkrosoft”osvaja specifične namene naprednih interfejsa, ciljajući na javna mesta i poslovnu primenu, „Epl”se „spušta u mase”, u pojedinačne dodire, dok su „mali igrači” tehnološka avangarda. U budućnosti će se najprovokativniji razvoj tehnologije kretati u spoju opšteg i ličnog, povezivanju pojedinačnih digitalnih osoba u informatičku gomilu.
Ekrani na dodir (Touchscreens) postoje već četvrt veka, kao što svaka tehnologija, pa i informatička, od samih početaka pokazuje sav svoj raspon, makar u nagoveštajima. Vreme digitalnih dodira je pristiglo sa dubljim uranjanjem javnih digitalnih funkcija u svakodnevni život. Video-igrice i kiosk-terminali, Tom Kruz i kelner-kase polagano oblikuju prag svesti koji bi lakše prihvatio svedeniju (i primitivniju) komunikaciju čoveka sa digitalnim okruženjem.
Mišljenja znalaca i laika su, naravno, suprotstavljena, uglavnom konfuzna, ali činjenice stoje: interfejsi dodirom i glasom su stvar budućnosti, samo korak (doduše, pozamašni) od interfejsa mislima. Doduše, ni nedoumice i problemi ove „ruka-oko” tehnologije nisu zanemarljivi, od telesnih ograničenja ruku i ramena da izdrže duže „mlataranje po vazduhu” do realnih opasnosti dezorijentacije u prostoru. Problematična je i upotreba u mraku a dizajneri tvrde da ne mogu da crtaju kao deca, prstima po površini (digitalnog) stola. Skeptici su ovu tehnologiju uporedili sa „lošim glumcem u visokobudžetnom filmu” i „velikom tehnologijom ali ne i više od toga”.
Ipak, okretanje treće generacije grafičkog interfejsa (MultiTouch tehnologija) intuitivnijem i primarnijem čulu dodira, zajedno sa vraćanjem koncepta ikoničnog izražavanja i nove uloge desetine hiljada ikona kreiranih na www, dovodi do nove „demokratizacije” korišćenja digitalnih naprava, stvaranje „ljudskijeg” osnova za dalje omasovljenje. Amaterski način upotrebe zahteva jednostavnost i intuitivnost, učenje novo-starih telesnih veština na relaciji ruka-oko.
Goran Stanković
Komentari