Cilj svake industrijske proizvodnje je profit. Izuzetak nije ni farmaceutska industrija. U poslednje vreme mnoge medicinsko – ekonomske rasprave analiziraju neke nove trendove u medicini i dolaze do zaključka da su svetski naučnici neke česte promene organizma izdvojili kao pojave, definisali ih kao posebna stanja koja su proglasili za patološka, dali im ime bolesti ili sindroma, povezali ih sa nekim drugim stanjima kao komplikacijama, a zatim za njih izmišljali lekove, koji bi imali značajnu ulogu u sprečavanju ovih komplikacija.
Preporuke Svetske zdravstvene organizacije, vezane za sve strožije kriterijume u smislu preporučenih laboratorijskih vrednosti predstavljaju dodatni pritisak na lekare u smislu propisivanja odgovarajućih lekova koji će sprečiti nastanak bolesti ili njene komplikacije. Ovo je dovelo do preterane konzumacije različitih lekova i pomoćnih lekovitih sredstava, sa veoma nepredvidivim međusobnim dejstvima, brojnim alergijskim reakcijama i još ko zna kakvim posledicama.
Tako smo došli do definisanja pojma medikalizacije. To opet doktore dovodi u dilemu, svaki put kada treba da preporuči neki lek: Ako ga da – biće kriv, ako ga ne da – biće kriv. Za to vreme uvećava se broj osiguravajućih kuća, koje vrše poslove osiguranja od lekarske greške. Ni njihov cilj ne može biti ništa drugo – do profit. A sve se radi „za dobrobit pacijenta“.
Ipak, u okviru prevencije hroničnih masovnih nezaraznih oboljenja, ni dan-danas, ni jedan lek ne može zameniti prirodnu prevenciju – izbalansiranu ishranu i fizičku aktivnost.
Međutim, mora se istaći da je sama država najveći podstrekač medikalizacije, obzirom na uslove života ljudi, koji u tabletama traže rešenje za sve teže životne probleme. Zato u celom svetu imamo epidemiju šećerne bolesti, oboljenja srca i krvnih sudova, a o malignim oboljenjima i da ne govorimo – sve ono za šta postoji genetska podloga koja će se ispoljiti onda kada spoljašnji faktori sredine u kojoj živimo i način života koji vodimo, daju svoj doprinos.
Ipak, najčešći i tipičan problem sa kojim pacijent dolazi je problem psihičke prirode i najlakše bi se mogao shvatiti kroz karakterističnu anamnezu koja se jako često čuje u ordinaciji opšte medicine:
- Ne mogu da spavam noćima – teško zaspim, a i ako zaspim, vrlo brzo se probudim, onda ustajem, šetam. Zato sam ujutru umorna, imam bolove u svim mišićima, smalaksala sam i nisam sposobna za posao. A moram da radim, iako mi je plata jako mala, a privatna je firma. U kući mi ja pravi haos: muž je ostao bez posla, depresivan je, samo sedi i gleda u jednu tačku, mlađe dete je u pubertetu, ide u srednju školu, stalno bi da šeta i sedi sa društvom u kafićima, ne razume kad kažem da para nema. Mora da ide i na ekskurziju, ja ne znam kako to da mu omogućim. Starije dete studira, odličan je student, ali nema nikakvu perspektivu. Kaže da smo moj muž i ja potpuno promašili život, da smo nesposobni i da zbog nas ne može da ode ni na letovanje sa drugovima. Majka mi je nepokretna, moram da vodim računa o njoj, nema ko. Ona živi sa nama i da nema njene penzije, ne bismo preživeli. Dajte mi, molim vas, nešto za spavanje, da se samo malo opustim i odmorim. Pijem Bensedin i uopšte mi više ne pomaže. Ne deluje. Čini mi se da mi je od njega još gore. Nemojte samo da idem kod psihijatra. Šta on može da mi pomogne?
Da li je suvislo da se ovakvom pacijentu daju preporuke kao: organizujte svoje vreme, jedite samo zdravu hranu, sa što više voća i povrća (odakle joj pare?), šetajte i plivajte, da biste imali idealnu telesnu težinu i otklonili rizik za neke bolesti; nemojte dugo da stojite na nogama, i što je najvažnije – izbegavajte stresove!? Za ovakve slučajeve, najlakše je rešenje i najveća pomoć, ipak, omogućiti san. Dakle, medikalizacija!
A što se preventive tiče, njome treba da se bave sva ministarstva u državi, a ne samo jedan čovek – izabrani lekar, koji je i sam možda u istom problemu: pritisnut između potreba pacijenata i pravilnika Fonda i Ministarstva, dodatno mobingovan od svog poslodavca i očajan što, možda i njegova deca njemu prebacuju za isto ono na šta se žalila pacijentkinja iz priče!
Nevenka Dimitrijević, blic.rs/blog
Komentari