Poslednjih godina u Rusiji su se pojavile stotine ljudi sa izbrisanim pamćenjem. Lekari i naučnici su, zasada, bespomoćni. Specijalisti nazivaju te osobe „izgubljenim“. Uglavnom su to muškarci u „najboljim godinama“ – od 18 do 45. Na telima nekih od njih, vidljivi su tragovi injekcija ili žute pege, što je posledica elektrošokova.
Poznata ruska naučnica, psihijatar Jelena Rusalkina objašnjava da postoji nekoliko načina da se „izbriše pamćenje“ – davanjem jakih narkotičkih preparata, ili, tehnogena, uz pomoć specijalne aparature. Najefikasnije čišćenje pamćenja je njihova kombinacija.
U SSSR su takve eksperimente počeli još 1921. godine. Tada je tajna policija organizovala naučnike i stvoreno je odeljenje za „delovanje sa distance na biološke objekte“. Slične oglede, sprovodili su i u Nemačkoj 1943. godine – „brisali pamćenje“ logorašima u Dahauu, koristeći preparat meskalin, koji se dobijao iz ekstrakta kaktusa.
U sovjetsko vreme, sedamdesetih godina prošlog veka, naučnici u institutima toksikologije u Saratovu i Volgogradu su mnogo radili na preparatima kojima je moglo da se izbriše sećanje. Tvrdi se da su i pronašli odgovarajući preparat.
Amerikanci su nedavno izmislili tabletu, koja može da „obriše“ loše uspomene. Glavni kupac će biti Pentagon, koji će tu tabletu koristiti za lečenje vojničkih psiholoških trauma takozvanog posleratnog sindroma. Naučnici se nadaju da su našli lek za one koji su se vratili iz ratnih operacija sa psihičkim „ožiljcima“, pa zbog njih ne mogu da rade, niti spavaju. Policajci su se zabrinuli da tablete za brisanje „pamćenja“ ne dođu u ruke kriminalaca.
Pri Centru sudske i socijalne psihijatrije „V. P. Serbski“ u Moskvi u jesen 2002. godine formirano je posebno odeljenje za ljude kojima je izbrisano pamćenje. U poslednjih šest godina primljeno ih je više od 30. Oni uopšte nisu znali odakle su i kako se zovu. Svi su bili na putu – neki su išli, drugi su se vraćali sa posla, a treći su krenuli u vikendicu. Posle su ih nalazili hiljade kilometara daleko od mesta gde
su živeli.
Jedan profesor iz Kazana, glavnog grada Tatarstana, krenuo je na posao, a našli su ga posle šest meseci u Saratovu! Krajem juna 2005. godine pod jednim mostom u Jekaterinburgu, policija je našla mladog čoveka, Alekseja Popova (20), rodom sa Altaja, koji je zaboravio i da čita.
U oktobru 2003. u gradu atomskih fizičara Željeznogortsku na Uralu, koji se u sovjetsko vreme zvao Krasnojarsk, nestao je atomski fizičar Sergej Podojinicin. Pošto se u tajnoj laboratoriji bavio istraživanjima daljeg korišćenja već „iscrpljenog“ atomskog goriva, tražili su ga po celoj Rusiji.Sumnjalo se da su ga oteli Amerikanci i tajno prebacili u SAD.Kad su svi mislili da više nema nade da će biti pronađen, Podoljcin se pojavio 21. maja 2005. sa delimično izgubljenim pamćenjem. Nije imao nikakvih dokumenta i nije mogao da se seti ničega. Da enigma bude veća, niko nije mogao da objasni kako se on opet pojavio u gradu, koji je izuzetno dobro čuvan.
Zanimljiv je i slučaj o kome pričaju psihijatri iz Instituta „Serbski“ u Moskvi. Čovek je, navodno, stigao iz Kaluge. Posle nekoliko nedelja ćutanja „izgubljeni“ je počeo da govori ne samo na ruskom, nego i na grčkom. On je ispričao lekarima da je vozio automobil, umeo je i da puca i razumeo se u vojnu tehniku.Pacijent je govorio da je bio na nekom brodu i video grčka ostrva. Ali mu posle toga – „puca film“.
Ruski lekari objašnjavaju da se „izgubljenima“ izbrisao samo deo pamćenja. Većina ruskih specijalista smatra da je ovim ljudima pamćenje izbrisano nekim hemijskim preparatom. Kojim, ostaje i dalje zagonetka.
TALASI
MOSKOVSKI Naučni institut psihotehnologija u sovjetsko vreme napravio je aparaturu kojom se moglo delovati na neprijatelja pomoću akustičkih talasa. Prvi put korišćena u Avganistanu. Sovjetska armija je njome pokušavala da demoralizuje neprijateljske vojnike. Osim toga, korišćena je za lečenje sovjetskih vojnika sa psihičkim traumama. Raspadom SSSR prestalo je i finansiranje tih tajnih projekata. Deo naučnika je napustio institut, a sada se, prema nekim informacijama, time bave privatni investitori.
Komentari