Proteklu sedmicu u Srbiji obeležila je vest da će cena jestivog ulja poskupeti do nivoa od 145 dinara za litar u maloprodaji, a kao uzrok ovog skoka cena naveden je globalni rast proizvodnje biodizela. Upravo ova veza između problema visokih cena nafte i rasta cena osnovnih životnih sirovina, jedan je od bitnih parametara koji ukazuju na ozbiljne globalne posledice naftne krize. Dakle, ako se može reći da je jestivo ulje skuplje zbog proizvodnje biodizela, onda se takođe može reći da bi bez biodizela cena fosilnog goriva bila znatno viša nego što je sad, čak blizu 150 dolara po barelu. Problem velike potražnje koji postojeća proizvodnja nafte ne može da zadovolji, delimično je ublažen povećanom proizvodnjom biogoriva, koja su, posebno u SAD kao najvećem svetskom potrošaču, uspela da prepolove potražnju za fosilnim gorivima, tako da je 2007. godine, prvi put nakon punih 30 godina, stopa rasta potražnje nafte bila samo 0,6 odsto. Da nije bilo tog faktora velike proizvodnje biogoriva, cene nafte bile bi još više, upravo iz razloga što bi jaz između ponude i potražnje nafte bio još veći. Tako izbor nije između proizvodnje biodizela i jestivog ulja koje košta 145 dinara po litru, to je u suštini dilema šta je gore: imati cenu litra fosilnog dizela od 145 dinara po litru bez globalne proizvodnje biodizela ili imati skuplje jestivo ulje zbog povećane proizvodnje biodizela.
Visoke cene nafte dovele su do tačke u kojoj je proizvodnja biogoriva daleko isplativija od nafte, trend rasta te industije izazvan je rastom cena nafte, tako da čak i najznačajniji konsultanti velikih naftnih kompanija ukazuju da će taj problem iz godine u godinu biti samo teži, nikako lakši. Dugogodišnji konsultant najvećih svetskih naftnih kompanija, Metju Simons, predsednik svetski poznate konsultantske kuće Simons end kompani, u svojoj martovskoj analizi ukazuje na ključne razloge usporavanja globalne proizvodnje nafte: „Protekle dve decenije istraživanja novih nalazišta nafte donele su skroman uspeh, dok je previše gigantskih ili supergigantskih naftnih polja postalo isuviše staro. Previše novih nalazišta nalazi se u dobokim vodama, što znači da ta polja brzo dolaze do vrhunca proizvodnje, i proizvodnja nakon toga jako brzo opada. Previše zemalja širom sveta premašilo je vrhunac proizvodnje nafte, i nalazi se u stanju opadanja. Previše je tzv. „Mega projekata“ u proizvodnji nafte kojima treba decenija da bi bili završeni.“ Simons ukazuje da čak i kada bi cena nafte porasla za deset puta, to ne bi previše uticalo na pad potražnje, pošto je postojeća globalna ekonomija 97 odsto zasnovana na upotrebi nafte, tako da, dok ne bude alternative u vidu biogoriva, jedino ostaje da se bilo kakva cena nafte plati, u suprotnom posledice mogu biti mnogo skuplje od skupog jestivog ulja. Metju Simons ukazuje i na neke pozitivne uticaje visokih cena nafte: „Mnoge nacije, poput Nigerije, Kazahstana, Meksika ili Indonezije, koje su veliki proizvođači nafte, žive u teškom siromaštvu, tako da bi rast cena nafte mogao dovesti do većeg prosperiteta i ekonomskog rasta. Taj ekonomski rast bi se onda mogao reflektovati na porast platežne moći stotina miliona ljudi koji žive u ovim državama, čime bi se indirektno ekonomski ublažile posledice koje rast cena nafte izaziva na globalnu ekonomiju. Stalni rast cena nafte u narednih pet do deset godina dovešće do toga da mnoge države u Severnoj Africi i Bliskom Istoku postanu ekonomije slične tzv. „Azijskim tigrovima“, sa velikom stopom ekonomskog rasta“
Naftna kriza imaće svoje dobitnike i gubitnike, a nije teško zaključiti na kojoj će se strani naći Srbija, ukoliko za male pare preda naftna nalazišta u Vojvodini i Angoli, zarad „Mega projekta“ Južni tok, kome će trebati puno godina da bi uopšte počeo da radi. Ukrajina ne dozvoljava tranzit cevi Južnog toka kroz svoje ekskluzivne ekonomske zone, iz potpuno razumljivih interesa: taj projekat ima za svoj glavni cilj da zaobiđe Ukrajinu. Slična sudbina preti i Severnom toku, gde baltičke zemlje iz sličnih razloga blokiraju energetski dogovor Rusije i Nemačke. Upravo zbog mnoštva sličnih „Mega projekata“ u oblasti naftne industrije, kojima treba decenija da postanu operabilni, došlo se do tačke da imamo globalnu naftnu krizu već sada, a ne u dalekoj budućnosti. Nove tehnologije, nova biogoriva koja umesto poljoprivrednih kultura koriste celulozni otpad, puno korišćenje potencijala klasičnih biogoriva poput biodizela i etanola, predstavljaju jedini racionalan odgovor na globalni rast cena nafte, to rade države širom sveta. I naravno, čuvaju domaću proizvodnju nafte, po svaku cenu. Sve ostalo predstavlja čistu demagogiju, priču o skupom ulju zbog biodizela, odlaganje problema do tačke kada neće biti ni vremena, ni resursa da se sa problemom visoke cene energenata izađe na kraj. Metju Simons upozorava da je era jeftine energije prošlost, i da jedna od posledica te činjenice predstavlja i rast cena hrane, kao i mnogih drugih usluga. Taj rast neće biti ništa manji, čak i da se odmah potpuno prekine sa proizvodnjom biogoriva: samo bi povećani jaz između ponude i potražnje, mnogo brže doveo do još nepodnošljivijih cena benzina i dizela na pumpama širom sveta. A tada bi sve bilo mnogo skuplje, pa i samo jestivo ulje. U Srbiji taj problem ima i svoje dodatne faktore, tako da visoko monopolizovano tržište i dalje održava visoke nivoe trgovinskih marži, uprkos globalnom rastu cena, tako da ionako skupi proizvodi postaju još skuplji. Država veliki deo budžeta namiruje iz akciza za naftu, da bi opet tim novcem finansirala ogromnu javnu potrošnju, koju ne može da smanji zbog velikog ekonomskog pritiska na kućni budžet izazavanog monopolističkim cenama i trgovinskim maržama u maloprodaji u Srbiji. Ako smanji akcize na naftu, država mora da negde smanji javnu potrošnju, a da bi to bilo podnošljivo za široke slojeve stanovništva, postojeći nivo cena svega u Srbiji morao bi da se vrati u normalne nivoe, što je očigledno u Srbiji lakše reći nego učiniti, posebno umajući u vidu ogromni politički uticaj ključnih domaćih monopolista. I tako, dok rastu cene nafte na svetskom tržištu, linearno rastu i cene svega, linearno rastu i akcize na naftu, i taj začarani krug se kad-tad mora preseći. Hoće li se to desiti nakon ovih ili nakon nekih sledećih izbora, ostaje da se vidi.
Željko Pantić
Komentari