Preko puta „kolevke civilizacije“ u Evropi, najstarijeg arheološkog nalazišta Lepenski vir, nalazi se verovatno najuočljiviji ugašeni vulkan u ovom delu Starog kontinenta. Iako je nalazište na našoj, desnoj strani Dunava, vulkan je na drugoj, rumunskoj obali velike reke, ali zajedno sa nalazištem čini neodvojivu, gotovo magijsku celinu.
U njegovoj senci naši davni preci iz preistorije, pre osam i po milenijuma izašli su iz pećina i drugih prirodnih skrovišta i rešili da žive na mestima koja sami izaberu. Tada su prvi put odlučili da se približe reci i lovištima i da ne budu isključivo u skloništima koja su im podarili priroda ili njihovi bogovi koji su se „krili“ u Dunavu.
Sve se događalo pored prastare piramide ugašenog vulkana koji ih je nepomično gledao. Verovali su da imaju podršku i s tog mesta, u čiji su vrh, s obzirom da je najviši u široj okolini, prilikom oluja uvek udarali gromovi. Pa ko ne bi pomislio da ugasli vulkan i bogovi nemaju nešto zajedničko?
POGLED S REKE
Kao vodiča smo, nimalo slučajno, izabrali dunavskog alasa Đorđa Miladinovića Ćiru, čoveka koji decenijama živi na Dunavu i od njega. Nastanjen je u obližnjem Boljetinu, a ovde, sa sinom Draganom lovi ribu i održava tradiciju davnih predaka. Pored Lepenskog vira živi u improvizovanom, privremenom domu koji je napravio od kamp kućice. Pored nje, kao svojevrsna dekoracija, raširene su mreže, štapovi i drugi ribolovački pribor. Kao svi ljudi koji poštuju hleb koji jedu, Ćira i Dragan opremu drže u savršenom redu.
U skladu s njegovim životom i navikama, Ćira nam je svoje priče o vulkanu ispričao – s reke. Ušli smo u njegov čamac, a pratioci su nam bili Dembi i Runi, dva crna labradora. Dobro, kaže, jedan je rasan, a ovaj drugi „mnogo liči“ ali i nije baš… Na pramcu ribarskog broda dva crna psa su se primirila, a iskusni alas je laganim, mirnim glasom pripovedao reporterima „Trećeg oka“…
- Tu, valjda, počinju Karpati – govori Ćira. – Ovo brdo je u našem kraju poznato kao Treskavac. Narod mu je odavno dao to ime, naravno da niko ne zna od kad je to, ali znamo zašto je tako. Kad počnu da udaraju gromovi, oni se najčešće završe na Treskavcu.
U ovom kraju se zna da se doba godine utrvđuje na osnovu prirodnih fenomena koji je prate. Tako Ćira pominje da je jedan od nagoveštaja leta „ono vreme kada počnu gromovi“, a to je maj. Tada i Treskavac počinje da „bruji“.
Arheolozi kažu da je ova kupola ostatak vulkana, odnosno da je ono što vidimo, precizno rečeno, vulkanski čep. Posle silnih godina, čiji broj se meri milionima, jedan deo planine se odvalio, pa ovaj drugi, koji nam je okrenut licem, zaista podseća na poprečni presek vulkanskog grotla, ali je tako okrenut kao da je priroda udesila da ga radoznalci poput nas vide što bolje.
Još ako vas u praskozorje, neposredno pred svitanje, iskusni ribar odvede na reku, odakle se sve bolje vidi, onda je utisak savršen. Kao po scenariju, oko planinskog vrha nalazili su se oblaci koje su prvi sunčevi zraci polako rasterivali, pa je pogled ka vulkanu u posmatraču rađao utisak da se nalazi na snimanju filma „Park iz doba jure“, ili da je lično uskočio u vremeplov i odjurio u doba dalekih predaka.
MAGIJA DUGODNEVICE
O ovoj perfektnoj igri majke prirode danas malo ko govori. U stvari, nije se samo ona igrala. Mada malo znamo o načinu na koji su razmišljali prvi stanovnici Lepenskog vira, vreme u kojem živimo i naša prepotentnost uvek nam daju za pravo da potcenjujemo pretke i mislimo da su o svemu znali manje od nas. Pitamo se da li je baš tako kada shvatimo koliko je značajno mesto koje su izabrali za svoje naselje, ali još više – kakve je sve to veze imalo sa vulkanom, odnosno Treskavcem.
Ovde saznajemo još jedan neverovatan podatak.
- Kada je najduži dan u godini, dakle 21. jun i kada počinje leto, sunce izlazi tačno iznad vulkanske kupole i obasjava mesto gde je bilo preistorijsko naselje – pripoveda nam dalje Ćira, dok se njegov metalni brod lagano ljuljuška na vodi. – To samo govori da su stanovnici Lepenskog vira imali lepa znanja o astronomiji i kalendaru. Na osnovu položaja sunca u odnosu na vrh vulkana znali su kada moruna ulazi u Dunav i kada ga napušta.
Podsećamo, ova morska riba mresti se u slatkoj, dunavskoj vodi. Nekada, pre izgradnje hidroelektrane, stizala je znatno više uzvodno. Stari zapisi govore da je jedna ogromna ulovljena čak kod Beča. Sada joj se betonska barijera isprečila na tom putu.
Posle izgradnje hidroelektrane „Đerdap“, prvobitno mesto na kojem je bilo naselje moralo je da bude premešteno, ali su tadašnji arheolozi to učinili na najprecizniji mogući način. Lokalitet je izmešten samo nekoliko desetina metara iznad tačke na kojoj se nekada nalazio, da ga veštačko jezero ne bi potopilo, ali to nimalo nije pokvarilo utisak autentičnosti prvog podunavskog ljudskog naselja. Njihove kolibe imale su ognjišta, a bogovi su bili riboliki. Očigledno je da su živeli od onoga što su smatrali darovima Dunava, pa je naš Ćira, u stvari, daleki nastavljač njihove civilizacije, gajeći isto strahopoštovanje prema reci i njenim virovima.
Tako je u doba dugodnevice i sada, milenijumima kasnije, Lepenski vir obasjan suncem koje se rađa iznad Treskavca. S druge, rumunske strane, ova planina ima svoje ime. Zovu je Pjatra mare što bi u prevodu značilo „Veliki kamen“.
- Gromovi se čuju sa svih strana kada nastupe đerdapske oluje – nastavlja Ćira svoju priču. – Ali Treskavac je okrenut ka nama. Čak i kad grom ne udari u nju, s planinskih obronaka čuje se najjači odjek. Pa sve izgleda kao da taj stari vulkan skuplja gromove.
Tokom posete iskusnom alasu varljivo i promenljivo vreme ovog leta „častilo“ nas je potvrdom o svemu što nam je Ćira ispričao. Iste večeri oblaci su zacrneli nebo i začas je počela teška, letnja oluja. Munje su se prolamale nebom, a onda je prasak odjeknuo. Zaista, bogovi su opet „pogledali“ Treskavac. Nije bilo razloga da ne verujemo u Ćirinu priču malopre, dok nas je vozio čamcem. Sada smo mu verovali još više.
Još je čudnije ako se zna da je Donji Milanovac, koji je odavde udaljen svega oko 17 kilometara, najosunčaniji grad u Srbiji. Nekada, u vreme bivše Jugoslavije, najviše sunčanih dana imao je Hvar, a za njim je bio ovaj podunavski grad. Sada, kada se stara država upokojila, Donji Milanovac drži primat. Kažu da je to od neobične ruže vetrova koja rasteruje oblake nad ovim mestom, pa samo najuporniji uspeju da saspu kišne kapi na njega.
Eto, nedaleko od grada, Treskavac uporno skuplja gromove, ne dajući im da priđu ovom lepom podunavskom mestu.
LEPENSKI VIR
Virovi u ovom delu Dunava zaista su česti, i dok smo se vozili Ćirinim brodićem, reka je stalno ključala oko nas. Odatle potreba da ga pitamo o nazivu ovog mesta.
- Ime je dobilo po virovima kojih je ovde bezbroj – objašnjava Ćira. – Oni su nekada, pre izgradnje Đerdapa, pravili lepu penu, pa odatle ime „Lepenski vir“.
ŽIVOTNA FILOZOFIJA
Svaki alas ima neku svoju, životnu mudrost, pa bi bilo čudno da je nema i Ćira. Stalno je na vodi, a rečni mir čoveka tera na razmišljanje. Tako i on kaže da je davno đavo pobegao od Boga u Dunav, u vodu.
- Đavo nikada ne traži čoveka – veli Ćira. – Uvek je obrnuto. Čovek je taj koji traži đavola.
PIRAMIDA
Bezbroj brda okružuje Treskavac, ali nam je još jedno privuklo pažnju, udaljeno tek nekoliko stotina metara od prastarog vulkana. Ćirin sin Dragan pokazuje nam na brdo koje bezmalo čini idealnu piramidu. U šali kaže: “Gde su vam oni što traže piramide po Bosni i kojekakvim drugim mestima? Tamo još mogu i da se zbune ako nešto ne izgleda baš onako kako oni žele. Ovde nema dileme. Evo im prave piramide, pogledajte i sami!”
Piše Zoran Nikolić
Komentari