Kockičicin iBlob

Ernando Kalvo Ospina (Hernando Calco Ospina), Le Monde diplomatique

„Veliki deo onoga što danas radimo, CIA je pre 25 godina radila tajno“ (1). Čovek čije je iznenađujuće priznanje Vašington post objavio 22. septembra 1991, zove se Alen Vajnštajn (Allen Weinstein). Ovaj istoričar po struci bio je prvi predsednik Organizacije National Endowment for Democracy (NED) – Nacionalna fondacija za demokratiju – američke asocijacije sa nelukrativnim i pre svega moralnim ciljevima: borba za prava čoveka i demokratizaciju. Njegova citirana izjava odnosi se na ovu organizaciju. NED nije postojala kada je, „otkriva isti list“, 22. februara 1967. izbio skandal sa međunarodnim posledicama: Centralna obaveštajna agencija (CIA) finansirala je u inostranstvu sindikate, kulturna udruženja, medije kao i poznate intelektualce. U istom članku stoji i način na koji je ovaj novac stizao do njih. Kao što nam je kasnije potvrdio Filip Ejdži (Philip Agee), bivši oficir «agencije», «CIA se služila poznatim američkim fondacijama ali takođe i drugim entitetima stvorenim u tom cilju, koji su postojali samo na papiru» (2).

Da smanji pritisak, predsednik Lindon Džonson je tada zatražio otvaranje istrage o ovom slučaju, iako je znao da je, od svog nastanka 1947, CIA bila ovlašćena za ovaj tip delatnosti. „Naši političari pribegavali su tajnim akcijama i slali savetnike, opremu i sredstva u cilju podržavanja medija i političkih stranaka u Evropi, jer su posle Drugog svetskog rata naši saveznici suočeni sa političkim pretnjama“ (3). Od početka hladnog rata, jedan od ciljeva bio je i obuzdavanje „ideološkog uticaja Sovjetskog Saveza.“

U određenom broju slučajeva, ove finansirane organizacije uspele su da oslabe, pa čak i da eliminišu protivnike savezničkih vlada Vašingtona. U isto vreme, one su otvarale put za ostvarivanje američkih interesa. Ova podrivačka delatnost stavljana je i službu državnih udara, kao u Brazilu, protiv predsednika Žoao Gularta, 1964. Zbacivanje čileanskog predsednika Salvadora Aljendea u septembru 1973, dokazuje da Lindon Džonson nije sprečio nastavljanje ovih aktivnosti. „Da bi pripremili teren za vojsku“, ističe Filip Ejdži, „mi smo finansirali i usmeravali važne organizacije građanskog društva i medije. Državni udar u Čileu bio je kopija puča u Brazilu“.

Počev od 1975, CIA je ponovo postala predmet istrage u Senatu Sjedinjenih Država, naročito zbog svoje odgovornosti za zavere u zločine učinjene protiv nekih političkih lidera sveta (Patris Lumumba, Fidel Kastro, Salvador Aljende). Istovremeno su uspesi revolucionarnih pokreta u Africi i Latinskoj Americi primorali Vašington da konstatuje da, iako je rad na infiltraciji u organizacije «građanskog društva» i dalje bio od presudne važnosti, upotrebljena sredstva nisu bila dobra. Sećamo se da je «radi vođenja idejne borbe širom sveta» Džonsonova administracija… preporučila stvaranje jedne «javno-privatne» organizacije, koja će otvoreno finansirati aktivnosti u inostranstvu» (4).

Tako je 1979. nastala američka politička fondacija APF, sastavljena od Demokratske i Republikanske stranke, sindikalnih lidera i predstavnika poslodavaca, konzervativnih univerzitetskih profesora i ustanovama povezanim sa međunarodnim poslovima. Model je preuzet od Zapadne Nemačke, u kojoj su fondacije četiri glavne stranke (5) – poznate pod imenom «Stiftung» – bile finansirane od strane države, kao instrumenti hladnog rata. Posebno je pomagana fondacija „Konrad Adenauer“, povezana sa Hrišćanskom demokratskom partijom (CDU).

Predsednik Ronald Regan potpisao je 14. januara 1983. tajnu direktivu NSDD – 77. U njoj je naložio ostvarivanje onoga što je najavio u govoru održanom 8. juna 1982, u britanskom Parlamentu: stvaranje «infrastrukture za uspešniji razvoj globalne kampanje za demokratiju» (6). Direktiva je ukazivala da je u tom cilju potrebno «uskladiti napore u inostranoj politici – diplomatske, ekonomske, vojne i uspostaviti čvrste veze sa sledećim sektorima američkog društva: rad, biznis, univerziteti, filantropija, političke stranke, štampa».

Ne pominjući ovu direktivu, Regan je Kongresu predstavio predlog za APF, pod naslovom «Demokratski program». Tako je 23. novembra 1983, zakonom ustanovljeno osnivanje nacionalne fondacije za demokratiju (NED). Za vreme «ceremonije» organizovane tom prilikom 16. decembra u Beloj kući, predsednik je izjavio: «Ovaj program neće ostati u senci, on će se potvrditi pod svetlima reflektora… i naravno, on će biti u skladu sa našim nacionalnim interesima» (7).

Na osnovu NED-a stvorene su četiri organizacije. Slobodni sindikalni institut – ogranak sindikalne centrale AFL-CIO, koji će ubrzo promeniti ime u Američki centar za međunarodnu solidarnost rada (ACMSR)- koji je postojao pre NED-a. Preostale tri stvorene su ad hoc: Centar za međunarodno privatno preduzetništvo (CMPP) formiran pri Trgovinskoj komori, Međunarodni republikanski Institut (MRI), Republikanske stranke, i Nacionalni demokratski institut (NDI), Demokratske stranke.

Mada se u pravnom smislu radilo o privatnoj asocijaciji, NED se nalazila na budžetu Stejt departmenta. Ipak, njeno finansiranje zavisilo je od odobrenje Kongresa. Vlada je na taj način oslobođena svake odgovornosti (8), ali ovaj status ima i drugu stratešku prednost. Prema bivšem funkcioneru Stejt departmenta Vilijamu Blamu (Villiam Blum), «ove nevladine organizacije predstavljaju deo imidža i mita. One doprinose da se u inostranstvu održi onaj nivo kredibiliteta koji neka zvanična agencija ne može da dostigne (9).

Antisandinistički dolari

U oktobru 1986, izbio je skandal koji je uzdrmao Reganovu administraciju. Ilegalno finansiranje borbe protiv sandinističke vlasti u Nikaragvi, organizovano je preko Bele kuće, a pre svega zahvaljujući trgovini kokainom. Koincidencija: ova struktura kojom je rukovodio pukovnik Oliver Nort (Oliver North), iz direkcije Saveta za nacionalnu bezbednost (SNB) zvala se «Demokratski program». NED je imao prvorazrednu ulogu u ovoj operaciji (10). Bizarno, istraživanje se usmerilo na finansiranje vojnog aparata nikaragvanskih kontrarevolucionara-kontraša, a manje se zanimalo za ovu «nevladinu organizaciju» kojom je, međutim, od nastanka do 1987, rukovodio Volter Rejmond, visoki zvaničnik CIA i član obaveštajne direkcije SNB-a.

«Proizvod Projekta za demokratiju, Ronalda Regana, NED je davao finansijska sredstva brojnim latinoameričkim grupama, među kojima i Kubansko-američkoj nacionalnoj fondaciji (KANF) (11), tvrdi Horhe Mas Kanosa (Jorge Mas Canosa), tadašnji predsednik KANF-a ekstremne antikastrovske organizacije koju je stvorio NSB u isto vreme kada i NED. Iza parole «Sloboda za Kubu ide preko Nikaragve» KANF se angažovao protiv sandinista. «Ova saradnja nastala je onoga dana“, nastavlja Kanoza, «kada je Teodor Šekli, bivši pomoćnik direkcije za operacije CIA i načelnik sekcije tajnih službi, zatražio od članova `Fondacije` njihovu podršku za centralnoameričku politiku».

Počev od 1987, kad je skandal bio na vrhuncu, NED je počeo sa svojom delatnošću. Njeni dolari dovršili su konstituisanje fronta antisandinističkih organizacija, u koju je ulazila i nikaragvanska Komisija za prava čoveka. Zahvaljujući toj podršci, kandidat Vašingtona, i vlasnik «nezavisnih dnevnih novina» La Prensa, gospođa Violeta Čamoro, postala je predsednik Nikaragve 1990. Ostvarivanjem neoliberalnog modela pretvorilo se u dim sve što su sandinisti prethodnih godina uradili u narodnu korist…

Sredstvo globalnog rata

Sposobnost NED-a da kanališe ove fondove, osniva nevladine organizacije, organizuje izborne manipulacije i medijsku kontaminaciju, mnogo duguje velikom iskustvu CIA, ogranku Stejt departmenta zaduženog za saradnju USAID i brojnim ličnostima konzervativne «elite» povezane sa inostranom politikom Sjedinjenih Država (12). Ako izuzmemo teroristička sredstva, Reganova vlada iste metode je koristila i u socijalističkim zemljama istočne Evrope, «u nameri da na taj način direktno odgovori na potrebe disidenata i reformista celoga sveta» (13). U zemljama «realnog socijalizma», udaljenost naroda i države olakšala je zadatak NED-u i njegovoj mreži organizacija koje su stvarale «disidentske krugove» zahvaljujući dolarima i publicitetu. Kad su promene postignute, većina tih organizacija neslavno je nestala iz javnog života.

Među istorijskim pobedama ove organizacije ističe se Poljska. NED je tamo 1984. delio «direktnu pomoć» za stvaranje sindikata novina i grupa za odbranu ljudskih prava. I svi su, to se shvatalo samo po sebi, bili «nezavisni». Za predsedničku kampanju iz 1989. NED je odobrio 2,5 miliona dolara Lehu Valensi i njegovom pokretu Solidarnost; Valensa je te godine došao na vlast uz moćnu podršku Vašingtona (14).

Mada je NED zamišljen u okviru američkog arsenala, korišćenog u hladnom ratu, pad evropskog socijalističkog bloka bio je uvod u njegovu planetarnu ekspanziju. Od tada, zahvaljujući dolarima i nekolicini specijalista, ova organizacija aktivno se meša u društvene, ekonomske i političke procese u više od 90 zemalja Afrike, Latinske Amerike, Azije i istočne Evrope. Mešanje u izbore, kao što je utvrdio istraživač Džerald Sasmen (Geralnd Sussman), «vrlo je važno za postizanje globalnih ciljeva Sjedinjenih Država». NED i druge američke organizacije predstavljaju se kao učesnici u «izgradnji demokratije». Međutim, naglašava Sasmen, iako «one deluju na manje brutalan način od CIA, oblici izborne manipulacije kojima se danas služe, predstavljaju jasnu demonstraciju savremene moralne režije i političke dramaturgije…» (15).

Tokom izbora 1990. na Haitiju NED je uložio oko 36 miliona dolara za podršku kandidatu Marku Bazenu, bivšem funkcioneru Svetske banke. I pored ove pomoći na izborima je pobedio Žan-Bertran Aristid. On je oboren 29. septembra 1991, posle kampanje koje su finansirale NED i USAID. Diktatura koja je usledila odnela je preko 4.000 života.

Tokom poslednjih 10 godina, «NED je rasporedio 200 miliona dolara za finansiranje 1.500 projekata uz pomoć kojih je pružao podršku prijateljima Amerike» (16). Od 1998, NED se zainteresovao i za Venecuelu «To je tajna operacije protiv Boklivarovske revolucije», naglašava Filip Ejdž. «Ona je započela za vreme predsednika Vilijama Klintona a pojačana je za vreme mandata Džordža Buša, sina. Sve podseća na akcije vođene protiv sandinista, ali bez terorizma i ekonomskog embarga, bar u ovom času; zasada se ograničava na ‘unaapređenje domokratije, rešavanje problema, nadgledanje izbora i jačanje građanskog života’». Američki advokat Ava Golindžer, otkriva u svojim zvaničnim dokumentima da su između 2001. i 2006, NED i USAID, opozicionim venecuelanskim udruženjima i privatnim medijima u toj zemlji, poklonile više od 20 miliona dolara (17). Njujork tajms je otkrio 25. aprila 2002, nekoliko dana posle propalog državnog udara protiv predsednika Huga Čaveza, da je, po naređenju američkog Kongresa, nekoliko meseci pre pokušaja njegovog zbacivanja sa vlasti, budžet NED-a za Venecuelnu učetvorostručen.

Ipak, NED je najviše doslednosti pokazao u borbi protiv kubanskog režima. Tokom 20 poslednjih godina, ova organizacija uložila je 20 miliona dolara za podsticanje demokratske tranzicije u ovoj zemlji, ne računajući 65 miliona koje je od 1996, u istu stvar uložila USAID. Vašington insistira na najvećoj koristi od «demokratskih izbora», ali od Zakona Toričeli (Cuban democracy act, 1992) do Helms-Bartonovog zakona (Cuban liberty and democratic solidarity act 1996), i Komisije za pomaganje slobodne Kube (Commission for Assistance to a Free Cuba, mai 2004), zvanični tekstovi jasno naglašavaju da izabrani lideri moraju njemu da odgovaraju. Najveći deo sredstava ove organizacije nalaze se u rukama kontrarevolucionarnih udruženja sa središtem u Sjedinjenim Državama i Evropi. Poljska, rumunska i češka vlada dobile su dobar deo ovih finansijskih sredstava od kako su se priključile međunarodnom pritisku na Kubi. NED im je samo u 2005 dao 2,4 miliona dolara za sprovođenje ovoga cilja (18).

Izbori i biznis treba da idu u paru. Tako Vašington zamišlja demokratiju. Predsednik Buš je 20. januara 2004. u svom «govoru o stanju nacije», izjavio da će od Kongresa tražiti da udvostruči budžet NED-a da bi ova organizacija pojačala napore na «unapređenju slobodnih izbora, slobode trgovine, slobode štampe i sindikalnih sloboda na srednjem istoku». To znači da vojno delovanje prati i ideološki rad. U ovom delu sveta, sve doskora, prisustvo NED-a je bilo minimalno. On je 2003. uspostavio svoju mrežu u Avganistanu. Na njegovom Internet-sajtu može se pročitati kako je odlučio da uspostavi i pojača trgovinu za pomoć u izgradnji demokratije, i slobodnog tržišta. Da bi pripremio teren, on daje «pomoć čitavoj seriji nevladinih organizacija u nastajanju».

Sa sličnim ciljevima finansiraju se i druge NVO u Iraku, pre svega na severu ove okupirane zemlje. Kao i na drugim mestima, lokalne organizacije koje NED podržava, brzo postaju zavisne od nje, pa pod zastavom «borbe za demokratiju», one rade u korist sistema čiji se interesi retko poklapaju sa interesima naroda.

Jednom godišnje, ili po potrebi, predsednik NED-a treba da položi račune Komitetu za međunarodnu politiku američkog Senata, što je vrlo neobično za jednu «nevladinu organizaciju» (NVO). Karl Geršman (Carl Gershman)- predsednik NED-a od aprila 1984. godine – istakao je 8. juna 2006. potrebu da se hitno poveća budžet za pomoć demokratiji». Po njegovoj proceni, u Rusiji, Belorusiji, Uzbekistanu, Venecueli i Egiptu, nevladine organizacije imaju potrebu za dodatnim sredstvima jer se suočavaju sa «poluautoritarnim vladama». On je 7. decembra održao praktično isti govor pred Evropskim parlamentom tokom Konferencije «Unapređenje demokratije: evropski put».

Prema Vilijamu Blamu, filozofija NED-a počiva na ideji da društva bolje funkcionišu «sa slobodnim preduzetništvom, saradnjom između klasa, smanjenim mešanjem države u ekonomiju… Tržišna ekonomija prilagođena je demokratiji, reformama i ekonomskom rastu; hvale se zasluge inostranih investicija… Izveštaji NED-a stavljaju jak naglasak na `demokratiju` ali se radi samo o minimalnim demokratskim procedurama a ne i o ekonomskoj demokratiji; ništa ne sme da ugrozi uspostavljenu vlast. Ukratko, programi NED-a su u skladu sa potrebama i osnovnim ciljevima ekonomske globalizacije i Novog međunarodnog poretka.»

Pred Generalnom skuštinom Organizacije ujedinjenih nacija, u septembru 1989. predsednik Džordž Buš Stariji utvrdio je da se zadatak «slobodnog sveta» sastoji u konsolidaciji «temelja slobode». Prethodne godine, kanadski Parlament je, po nagovoru Vašingtona, stvorio jednu fondaciju sličnu NED-u pod imenom «Prava i demokratija». Po istom modelu, britanski Parlament je 1992. ozvaničio Vestminstersku fondaciju za demokratiju. Zatim je došao red na Švedsku, sa švedskim međunarodnim liberalnim centrom, Holandiju – fondacija Alfred Mozer – i Francusku – Fondacija Robert Šumnan, i žan Žores (povezana sa Socijalističkom partijom). Tako je mreža fondacija NED-a dobila oblik.

U ovom kontekstu stvorena je «baza podataka za demokratske projekte», koja sadrži oko 6.000 projekata raznih NVO u svetu. NED je takođe i srž Mreže demokratskih istraživačkih instituta (19) u kojoj učestvuju «nezavisne institucije povezane sa političkim strankama, univerzitetima, sindikatima i pokretima za demokratiju i ljudska prava». Njen cilj jeste olakšavanje kontakata «između teoretičara i aktivista demokratije». Sa druge strane, NED je prihvatio i sekretarijat «Centra za međunarodni pomoć medijima», «projekat koji nastoji da objedini određeni broj eksperata u medijima, a u cilju povećanja podrške slobodnoj i nezavisnoj štampi u svetu» (20).

Na zvaničnom sajtu Stejt departmenta Karl Geršman izjavljuje da sve ove fondacije, ličnosti i organizacije streme ka «stvaranju jednog demokratskog globalističkog pokreta». Jednoj «mreži mreža» u kojoj se NED nalazi u centru. Sve ostale fondacije povezane su sa ovim projektom – fondacija Fridrih Ebert iz Nemačke, Internacionalni centar Ulof Palme iz Švedske, Institut Karl Rener iz Austrije, fondacija Pablo Ingelesijas povezana sa Socijalističkom radničkom partijom Španije. Da bi opravdao povećanje budžeta NED-u Kongresu je 1996. podnet jedan posebno zanimljiv izveštaj: «Globalni rat ideja je u punom jeku. Sjedinjene Države ne mogu sebi da dozvole da se liše jednog tako efikasnog instrumenta inostrane politike u doba kada su njihovi interesi i vrednosti meta moćnog ideološkog napada brojnih antidemokratskih sila u svetu.. .Njih i dalje ugrožavaju preostali komunistički režimi, neokomunisti, agresivni diktatori, nacionalistički radikali i islamski fundamentalisti. U ovim uslovima, Sjedinjene Države ne mogu sebi da dozvole da polje ideološke bitke prepuste svojim neprijateljima i neprijateljima otvorenog društva. NED ima potrebu za trajnim finansiranjem koje predstavlja razborito ulaganje u sigurnu budućnost» (21).

Tri godine kasnije, Bendžamin Džilmen (Benjamin Gilman), predsednik Komiteta za inostrane poslove u Predstavničkom domu, prihvatio je većinu elemenata iz ovog izveštaja.

Demokratija, slobodni izbori, sloboda izražavanja… ono što je Vilijam Blam preveo na sledeći način: «Sve što se radi ima za cilj prebacivanje mnogih neprijatnih delatnosti sa CIA na ovu novu organizaciju čije ime lepo zvuči. Stvaranje NED-a jeste političko remek-delo odnosa sa javnošću i cinizma» (22).

Fusnote:

1. The Washington post 22. septembar 1991.
2. Razgovor sa autorom, vođen 2005.
3. O radu CIA sa intelektualcima videti: Frances Stonor Saunders, Who payd the Piper? The CIA and the Cultural Cold War Granta Boox, London 2000.
4. http://www.ned.org/about/nedhistory.html.
5. Fridrih Ebertova fondacija Socijaldemokratske stranke, Konrad Adenauerova fondacija hrišćanskih Demokrata, Hans-Zajdelova fondacija Hrišćansko-socijalne unije i Fridrih-Nojmanova fondacija Liberalne stranke.
6. http:/www.NED.Org/about/reagan-060882.html
7. http:/www.NED.Org/about/reagan-121683.html
8. «Ovu fondaciju ne treba smatrati agencijom vlade Sjedinjenih Država». Naglašeno je u zakonskom aktu Kongresa kojim je formirana NED.
9. Villiam Blum, Rogue State, Monroe 2000.
10. The New York times i The Washington Post, 15. i 16. februar 1987.
11. Alvaro Vargas Llosa, El exilio Indomable, Espasa, Padrid 1998.
12. Među ovim ličnostima nalaze se: Alen Vajnštajn, Dante Faskel, Eliot Abrams, Ričard Alen, Džon Negroponte, Džin Kirkpatrik, Džon Bolton, Oto Rajh, general Vesli Klark, Džon Ričardson, Vilijam Medendorf, Frenk Karluči, Frensis Fukujama…
13. Nicolas Guilhot «Le National Ednowment for Democracy», actes de la recherche en science social, n’ 139 Paris septembre 2001.
14. http://www.ned.org/about/nedtimeline.html.
15. Gerald Susman «The Myths of ‘Democracy Assistance’» Monthly Review, Vol.58. New York december 2006.
16. Nicolas Guilhot, Ibid.
17. Eva Golinger, Code Chavez, CIA contre Venezuela, Luxemburg 2006.
18. «Les USA finansent des groupes anti-kastristes a l’etranger», Associated Press, 29 decembre 2006.
19. www.wmd.org/ndri/ndri.html
20. www.ned.org/about/cima.html
21. «The Endovment for Democracy: a prudent investment in the future». James Phillips i Kim R. Holmes, Foreigns Policy and Defence Studies no’ 461, 13. decembar 1996.
22. William Blum, op.cit.

Finansiranje bez granica

«Apsolutno mi dobijamo novac od NED-a“, potvrdio je Rober Menar (Robert Menard) generalni sekretar organizacije Reporteri bez granica na sajtu Nuvel Obsrvatera, 18. aprila 2005. godine (1). „I to nam ne stvara nikakve probleme.“ Treba li sumnjati u kredibilitet takve «nezavisne» asocijacije koja brani slobodu izražavanja, zbog ovog načina finansiranja, ne računajući pri tom novac koji ona dobija od Francuske države – 11 odsto od svog godišnjeg budžeta – od Evropske komisije – 15 odsto – i od nekoliko finansijskih preduzeća vlasnika medija, i fabrika oružja – neodređene sume (2).

Ovi podaci ne nalaze se na sajtu RBG već su preuzeti iz članka američke novinarke Dajane Barehona (Diana Barehona), koja ih je objavila 11. marta 2005, u dnevnom listu Norten Kalifornija Medija Gild. «Ovaj novac prestavlja 2 odsto našeg budžeta»; «on dolazi od američkog Kongresa a ne od Bele kuće», ističe Rober Menar u jednom saopštenju. U drugom tekstu on objašnjava: «Mi ne primamo novac od američkog Stejt departmenta, od CIA ili od Američke kooperacije USAID.» Teško nam je da poverujemo kako on ne poznaje istoriju i ciljeve NED-a i kako ne zna da ovu organizaciju finansira Kongres na predlog Stejt departmenta.

U istom saopštenju, Rober Menar prvi put priznaje da RBG dobija druge «subvencije» iz Sjedinjenih Država, na primer iz Centra za slobodnu Kubu (CSK). Od 2002. do 2005, RBG je od njega dobio 92.330 evra. Treba istaći i ono što on nije kazao: gotovo sva sredstva kojima CSK raspolaže, dolaze od NED-a. Istorijska ličnost ove i latinoameričke politike Sjedinjenih Država, Oto Rajh, poverenik je CSK-a. Što se tiče direktora ove organizacije Frenka Kalcona (Frank Calzon), on je 1983. bio prvi predsednik Kubansko-američke nacionalne fondacije (KANF) i jedan od rukovodilaca, tokom 70-ih, grupe Abdala, organski povezane sa Frontom za nacionalno oslobođenje Kube, i odgovorne za terorističke napade u više zemalja, među kojima su Francuska, Španija i Kanada (3).

Očigledno, to je bio prvi put da su se ciljevi i delatnosti Robera Menara i NED-a poklapali. Kasnije je to postalo normalno… Da se u to uverimo, dovoljno je da posmatramo ulogu «Reportera bez granica», u polemici pokrenutoj zbog odbijanja obnavljanja – što je savršeno legalno – koncesije privatnoj televiziji RTV Karakas, koje je stupilo na snagu 27. maja. Kanal o kome je reč u mnogim prilikama je kršio zakon i otvoreno učestvovao u pokušaju državnog udara 11. aprila 2002. Izjašnjavajući se protiv ove odluke venecuelanskih vlasti, i govoreći o «zatvaranju» i udaru na slobodu izražavanja, RBG je «pozvao međunarodnu zajednicu da se ujedini u osudi ovog čina nasilja i odbrani nezavisnost medija u Venecueli», pokazujući prezrenje pri tom, prema pravu svake države – bilo da je reč o Venecueli, Sjedinjenim Državama ili Francuskoj, da raspolaže javnim dobrima, kao što su to radio i televizijske frekvencije. Što se tiče pluralizma, postojanje televizijskih kanala Globovizion, Venevizion, Televen, KMT, i 9-10 dnevnih listova koji «rade» za opoziciju, potvrđuje da ovaj pluralizam nije nestao.

E.K.O.

Fusnote:

1. www.nouvelobs.com/forum/archives/forum_284.html
2. Izveštaj iz 2003, www.rsf.org/article.php.3id_article=10589.
3. Enrique Encinosa, «Cuba en Guerra, Historia de la oposicion Anti-Castrista 1959-1993», Miami, 1994.