„Slovite kao drugi po uticaju unutar ruske elite, iza Putina, ali znatno ispred vašeg neposredno nadređenog u Kremlju i ispred predsednika vlade Fratkova. Da li se osećate počastvovani?”, upitao je (2005) nemački Špigl.
„Ne pridajem tome previše važnosti. Mogućno je da to nije baš sasvim tako”, skromno je odgovorio Vladislav Surkov – u tom času četrdesetogodišnjak u senci najviše vlasti, „pokriven” jednom od onih birokratskih titula (zamenika šefa administracije predsednika) koje katkad podrazumevaju znatno više nego što njihov rogobatni naslov može nagovestiti.
Ipak – da je „zamenik šefa administracije” naslov „sa supstancom”, zapaža se i četiri godine kasnije. Predsednik Rusije već nepuno leto je Dmitrij Medvedev. Vladimir Putin je u Belom domu, ali „zamenik”u Kremlju, i dalje je – Surkov.
Na Surkovljevu „nezamenljivost” u administraciji šefa Rusije mogla bi možda ukazati njegova reputacija „glavnog ideologa Kremlja”, a i još neopovrgnut utisak javnosti da je Surkov „Putinova desna ruka”. I prvo i drugo je bilo izraz hitnih potreba Moskve da se što pre spremi za ono što se (izgledalo je u tom trenutku! ) prema Rusiji kreće kao valjak „obojenih revolucija”. Trebalo je zaustaviti „valjak”, a to je značilo smisliti i izazovu suprotstaviti neki ruski odgovor.
Surkov je izumio „suverenu demokratiju”, uređenje koje bi po reči u izrazu upućivalo na to o čemu iz topova propagande grmi sa Zapada, ali koje bi i štitilo od „predoziranja”, dovodeći ideal u zavisnost od suverenosti Rusije. Otprilike, ništa od priče, ako se u nju upetljava neko spolja,tojest, ako je invazijom tuđeg ugrožena Rusija.
Prepad narodom na trgovima imao je efekat šoka.”… Mi smo verovali da nas Zapad voli,da će nam pomoći i da ćemo za deset godina živeti kao Evropljani”, citiran je Surkov. Posle događanja „Kijeva na ulicama”, njegova ideja je da najpre treba raskrstiti sa iluzijama: „Ne. Zapad nije dužan da nas voli. Uostalom, Zapad nije dobrotvorna organizacija. U stvari, trebalo bi da se zapitamo zašto su ljudi tako često prema nama podozrivi. Kako smo doživljavani vekovima? Kao ogromno ratoborno carstvo u vlasti despota – prvo careva, onda boljševika. Zašto bi nas bilo ko voleo? Ako želimo da budemo prihvaćeni, moramo zauzvrat nešto da uradimo. A to je umeće kojim tek treba da ovladamo.”
Surkovljevih citata ima za pozamašnu knjigu, ali navedeni je taj koji, rekao bi čitalac, navodi na trag ruskih potonjih koraka. Njemu se pripisuje autorstvo u zamisli da se Putin, stupajući na trambulinu rokade s Medvedevom, čvrsto osloni na dominaciju jedne jake partije unutar Dume (Ujedinjene Rusije). Surkov je učestvovao u stvaranju te partije. A veruje se i u njegovo duhovno očinstvo pri nastanku Naših – kao savremene verzije iščezlog sovjetskog Komsomola, vlastima privržene omladine. Sve se to može predstaviti i demokratskim, ali zavisi s koje strane se gleda.
Srž je u ideji Surkova da se Rusija izbori za vreme, a da u međuvremenu, dok mehanizam novog ne bude na mestu – uspe da materijalizuje „suverenu demokratiju” u sferi ekonomije, državnom kontrolom „nad takvim vitalnim sektorima, kao što su strateške komunikacije, naftovodi, nacionalni elektrosistem, železnice i federalni autoputevi, finansijski sistem i televizija”.
Čitajući objašnjenja „suverene demokratije”, neki bivši Jugosloven nekako spontano bi se prisetio Kardelja. On je insistirao na socijalizmu kojem je pridodato da je „samoupravni”. Valjda da bi se izborila autonomija Jugoslavije prema „centrali”, razlikovanjem. Međutim, Surkovljev inspirator nije Kardelj nego – Če Gevara. Če je, navodno, afirmisao tu tezu o „pojedinim državama sa svim formalnim atributima demokratije, ali zavisnim od transnacionalnih kompanija i inostranih političkih snaga”.
Surkov je pronašao zgodan citat, priskočio i bacio se na posao. Godine 2008, namah se učinilo da je njegova zvezda možda u zalasku, dolaskom u Kremlj Medvedeva. U trenutku sopstvene potrebe za razlikovanjem, Medvedev je bio kritikovao pridodavanje kvalifikativa kristalno jasnom pojmu demokratije. Kada se tako nešto učini, reč „demokratija” dobije neki „neobičan prizvuk”, citiran je Medvedev.„Stvara se utisak da govorimo o netradicionalnoj (vrsti) demokratije, i to smesta ustanovljava drugačiju perspektivu”, citiran je.
Mogućno je. Međutim, zamenik šefa administracije predsednika Medvedeva i dalje je Surkov, Putinov protagonista „neobičnog prizvuka” ruske „demokratije”.
Petar Popović
[objavljeno: 02/03/2009]
Komentari