Vašington, septembra – Ovdašnji političari, poslovni ljudi i mediji sve češće tvrde da kriza prolazi, ali obični ljudi to malo primećuju, sudeći po učestalim izveštajima o povratku nekih starih navika i uvođenju novih običaja u američkom potrošačkom raju.
Najpre, evo nekih prvih utisaka o tome kako se ovde kupuje. Ono što prvo pada u oči, to je nastojanje svugde, od kafića, restorana, supermarketa, prodavnica nameštaja, tehnike do robne kuće – da im dođete ponovo i po mogućnosti da potom dolazite stalno.
Svugde vas prvo pitaju da li imate njihovu karticu, koja vam obezbeđuje instant popust (dva ili nešto više odsto na račun), a kad su rasprodaje, to onda podrazumeva i popust na popust. Ako karticu nemate, nema problema, odmah ćete je dobiti, samo popunite formular sa nekoliko osnovnih podataka: ime i prezime, adresa, telefon i datum rođenja. Ako je za karticu potrebna fotografija, slikaju vas na licu mesta, a specijalni štampač odmah izbaci personalizovanu „plastiku” (ovdašnji pojam za sve vrste platnih kartica).
Tamo gde se odlazi redovnije, u samoposlugama, uz karticu se dobija i njena mini varijanta koja se stavlja na privezak za ključeve, jer nema tolikih novčanika za svekoliku „plastiku”. Na kartici je inače „bar kod”, onaj skup vertikalnih linija koji sadrži sve podatke o vama koje ste uneli u formular kad ste se prijavljivali. Na kasi, kad je gotovo očitavanje onoga što ste kupili, očita se i kartica i na računu je pokazano koliko ste uštedeli.
Kasirka vas inače dočeka sa obaveznim „helou, kako ste danas”, da bi vam na rastanku neizostavno poželela „prijatan dan”.
Uz račun se uvek dobijaju i neki kuponi na kojima je krupnom cifrom odštampano koliko vrede, najčešće tri ili više dolara, a sitnim za koju robu (na primer, samo za svežu ribu) i do kada važe.
Na njih nismo obraćali pažnju sve dok u „Vašington postu” ne pročitasmo članak u kojem se pominje primer izvesne Hiter Hernandez, koja je pre neki dan u jednom supermarketu kupila bakaluka za 160 dolara, a sve to platila – samo 30.
Objašnjenje: marljivo je sakupljala kupone, one koje je dobijala na kasi, one koje treba iseći iz reklamnih dodataka u nedeljnim novinama i one „digitalne”, iz oglasa na internetu, koji se štampaju na kućnim štampačima.
Kuponi su inače američka potrošačka tradicija već sto godina. Na vrhuncu popularnosti, početkom devedesetih, iskorišćeno ih je 7,9 milijardi, veli statistika.
A onda su, kad je usledila raskalašna potrošnja, omogućena i američkim zaduživanjem od početka ovog veka, počeli da izlaze iz mode: 2006. iskorišćeno ih je samo 2,6 milijardi.
Potom je došla kriza, koja je bila lični stimulans za mnoge da obnove stare navike.
Već u poslednjem kvartalu 2008. promet kupona je porastao za 10 odsto u odnosu na isti period pređašnje godine, što je bio prvi skok od ranih devedesetih. U prvoj polovini ove godine skočili su za još 23 odsto. Pošto se ovde sve pomno evidentira, konstatovano je da su ovu vrstu štednje počeli masovnije koristiti i oni boljestojeći – za 13 odsto više.
Krizi se inače ne prilagođavaju ne samo potrošači, nego i trgovci. Cene u samoposlugama beleže najveći pad u poslednjih 17 godina. Sve je o odnosu na lane ukupno niže za oko šest odsto. Najviše su pojeftinili mleko (27 odsto) i sir (17 odsto).
Ali, kako tvrde ovdašnji ekonomisti, nema oporavka dok bogati ne počnu ponovo da troše kao nekad, iz sporta i impulsivno. Pod bogatim se podrazumeva 20 odsto Amerikanaca čiji je prosečni godišnji prihod 150.000 dolara.
Oni kao da su unapred ozbiljno shvatili najnoviju poruku sa upravo održanog samita G-20 – da Amerikanci moraju više da štede, u interesu uravnotežavanja globalne ekonomije. Luksuzne robne kuće – one u kojima su farmerke 300 dolara, a odela i haljine od hiljadu pa naviše – upravo su saopštile da im je u avgustu promet opao za 12 odsto u odnosu na prošlogodišnji. Nije, kažu, u pitanju to da oni koji već imaju sve ne žele više da kupuju, već samo sa više razmišljanja vade svoju „plastiku”.
Recesija je bila podsticaj i za jednu novotariju u ovdašnjim restoranima – praksu da vam u „kesu za kuče” konobar stavi ne samo nepojedenu hranu, nego i nepopijeno vino. Pri tom, zavisno od toga da li stanujete u Vašingtonu, susednoj državi Merilend ili Virdžiniji, kući morate ili ne morate da ga nosite u braon papirnoj kesi, pored sebe, ili samo u prtljažniku.
Neki ugostitelji su takođe gostima počeli da dozvoljavaju da, uz hranu koju sprema njihov kuvar, pijete i vino koje ste sami doneli, pod uslovom da nije na njihovoj vinskoj listi, pri čemu će naplatiti otvaranje i upotrebu čaša. A neki ni to, samo da im dođete. Kriza je, spasavaj se ko može – i ume.
Milan Mišić
Komentari