Kockičicin iBlob

„Време је за велику офанзиву шарма. Зашто у Давосу, током Светског економског форума, али и у Њујорку, испред Палате УН или на Црвеном тргу у Москви не бисмо поставили велики бели шатор и, по сценарију најбољих маркетиншких стручњака, на једном месту окупили: и председника државе, и премијера, и министре, и директоре најбољих домаћих и страних фирми које овде послују, и тенисере, и кошаркашке шампионе, наше фудбалере који играју у најбољим светским тимовима, редитеље, глумце и сликаре које свет зна. Да баш они представе оно најбоље што српска привреда има.”

Овако размишља овонедељни гост „Политикиног пословног клуба” Топлица Спасојевић, председник Удружења корпоративних директора Србије и председник ITM групе, члан Клуба „Привредник”, у последње време најчешће помињан као један од кандидата за првог човека Привредне коморе Србије.

Јер, каже, крупно шмирглање српске привреде је завршено, остало је оно фино, гланцање, и сада би требало кренути у напад: и у регион, и на исток и на запад.

А Топлица Спасојевић је показао да уме да пословно шармира и исток и запад. IMT група, на осовини Београд – Москва – Лондон, под својим окриљем има више од 20 фирми, филијале у седам земаља, остварује око 200 милиона долара промета у трговини, консултантским улугама, али и производњи, дистрибутер је познатих светских марки од „томи хилфигера” до „сименса”, али и пословни партнер 11.000 домаћих малих и великих фирми…”

„Живео сам и у Москви и у Лондону, видео сам како је транзиција прошла и како уређене земље функционишу”.

Србију сем из пословног угла, посматрао је и као члан радне групе за израду Националне стратегије привредног развоја, али и члан владиног Економског тима за Косово. И то нестраначки. Политика га, каже, никад није интересовала.

Офанзиве шарма вежбао је у пракси. Између осталог, научивши Русе да заволе америчке патике и отварајаћи Американцима врата руског тржишта: захваљујући незапамћеној маркетинг кампањи у Русији („најки” против „рибока”), ITM је 1995. проглашен најбољим дистрибутером „најкија” у свету, а Србин Топлица Спасојевић имао је ту част да о тајнама своје офанзиве сат и по предаје Управном одбору компаније, пред професорима са Јејла и Харварда и маговима маркетинга.

Има и оних који ће одмах рећи „па такве кампање нису јефтине, одакле нама толики новац”?

Да ли има неко у свету ко не зна за „кока колу”? Али „Кока–кола” и даље улаже милијарде долара у рекламу, смишља нове цаке да би стално била присутна, да би одолела огромној конкуренцији. Мислите да би бацали новац да се не исплати. А оно што важи за компаније важи и за националне економије и државе, поготово нашу, после деценије и по одсуства са светског тржишта. Наравно да се једном изложбом у једној земљи не може све решити, а потребно је и стално ангажовање ојачаних економских представништава привреде и државе.

А одакле нам новац? Између осталог, из Националног инвестиционог плана, који би требало да буде баш инструмент операционализације циљева Националне стратегије привредног развоја до 2012.

Само да не шармирамо свет, па да се после обрукамо – да немамо шта да извеземо. Имамо ми и квоте за бејби биф па не можемо да их искористимо.

Део по део прерађивачке индустрије се опоравља. Улаже се и у постојеће капацитете приватизованих фабрика и у гринфилд пројекте. Лепо смо спаковали дуванску индустрију, ојачали су и кондитори – велика су улагања у осавремењавање производње, побољшање квалитета и редизајнирање производа. Резултати ће се у пуном светлу видети за три-четири године. Индустрија шећера је стала на ноге, нови власници инвестирају у индустријску, а у следећем кораку и у примарну производњу….

Ипак, у Србији се још радије улаже у трговину?

Увек се прво развија трговина, па онда она инвестира у производњу. И наша трговина је већ почела да озбиљно да улаже у производњу. На крају сви заврше у производњи: да би контролисали ланац до краја, да би били сигурно да ће испоручити робу одговарајућег квалитета и да би повећавали продају.

У шта Ви инвестирате новац зарађен у трговини?

Рецимо, у апатинску хладњачу и производњу смрзнутог проврћа за извоз сваке године уложимо у просеку милион и по евра. После четири године добили смо и Хасап и сада озбиљно можемо да изађемо у свет под брендом „јупик”.

Ове године крећемо у изградњу новог „паметног складишта” у Шимановцима, имамо и производњу текстила – спортске свакодневне гардеробе и спортских чарапа под брендом „ранг”… Ушли смо и у „Параћинку” и лознички „Лофолен”.

У „Политикином пословном клубу” чули смо много различитих одговора на питање у чему је то шанса Србије и шта је то наша компаративна предност?

Србија нема ниједну фантастичну ствар која би јој доносила велике профите – ни нафту, ни злато, а ни излаз на море. Зато морамо да се усмеримо на више фронтова и да свуда помало тражимо своју шансу, упорним систематским радом. Можемо да кренемо, рецимо, од инфраструктуре и саобраћаја, од чињенице да смо били и остали мост између истока и запада, чвориште друмских и железничких и ваздушних путева. Многе фирме заинтересоване су да своје регионалне дистрибутивне центре а банке своје централе сместе овде. Требало би искористити и потенцијале грађевинске индустрије која је велики мултипликатор и која се полако оспособљава и хвата у коштац са новим технологијама.

А у које секторе усмеравати инвеститоре?

Сада би требало да подстичемо стране инвестиције у индустрије чији су производи интересантни за руско и тржиште ЦЕФТЕ. Већ се јављају италијанске и немачке фирме које би да праве фабрике ради извоза у регион и једним оком гледају у Русију због погодности бесцаринског пословања…

Док једни тврде да је пољопривреда наша шанса, други одмахују и кажу„од пољопривреде се нико није обогатио”. Домаћи трговци, ипак, доста улажу у пољопривреду.

Ми имамо и прерађивачку индустрију базирану на пољопривреди. Ако поведе рачуна о екологији, Србија би заиста могла да производи органску храну за светско тржиште. Шта би Енглези дали да имају храну каква је наша.

За то су, наравно, потребни економски стимуланси и инфраструктура, од путева до школа и интернет веза.

Као компаративна предност истиче се и радна снага?

Наши људи, од индустријског радника до менаџера, талентовани су, само што треба да их угланцамо образовањем и сталним усавршавањем.

А од чега би то Србија дефинитивно требало да дигне руке?

Не бих ништа напустио што смо радили и што је давало резулате Ових дана био је тендер за IМТ, који би могао да окупи конзорцијум српских фирми и да настави производњу трактора. Потребно им је мало новца, знања и кохезије. Можемо да производимо 20.000 трактора, а то је преко сто милиона евра. Могли бисмо да повежемо још тридесет-четрдесет фирми које би били снабдевачи IМТ-а и тако запослимо хиљаде људи. Што рече један бивши директор IМТ-а ко нама може да дође за стратешког партнера кад смо ми били највећи произвођач?

Жао ми је и за „Заставу”. Данас успешно аутомобиле производе Мађари и Словаци који то никада нису радили. Неке наше текстилне фабрике су затворене, али су и нове отворене. Неки пословни људи су у томе препознали потенцијал.

Не чини ли Вам се да се да је, чекајући приватизацију, доста тога пропало, што је можда могло да се опорави и опстане?

Велики је проблем што се реструктурисање јако споро одвијало и што је 30 одсто привреде и даље државно. Направити нову стратегију озбиљан је посао за који ми немамо довољно стручних људи. Они који то знају већ раде у својим фирмама. Можда је требало да увозимо менаџере, да за нека проблематична предузећа држава доведе човека са стране, да га добро плати и сигуран сам да би са својим тимом успешно обавио посао. Остављањем купуса кози у неким случајевима смо изгубили купус…

Такође, доста предузећа је приватизовано, али су у многи, као и ми у фирми коју смо купили, затекли катастрофално стање, и потребно је доста времена да се она реструктуришу.

А шта са „тешкашима” попут ЕПС-а и НИС-а?

Подржавам стратегију за енергетску самосталност. Има смисла тврдња да ЕПС треба задржати и инвестирати у производњу струје. На дужи рок цео регион ће кубурити са мањком, па је извоз струје један од наших потенцијала. У ЕПС-у има знања, можемо да добијемо и кредите ЕБРД и да повећамо цену струје како би се повећала акумулација да се изгради нова електрана, да се струја извози и тако оствари девизни прилив. То је лакше него правити робну марку и освајати тржиште.

А НИС?

Кад немате нафте, продајете тржиште. А ми смо, нажалост, тржиште изгубили на глуп начин, јер су, пре приватизације, велике играчи заузели пумпе дуж аутопута. Сада заправо продајемо само рафинерије, а около их има довољно, да се, једног дана кад се дигне забрана увоза деривата, снабдеју и МОЛ-ови и ОМВ-ови. Погледајте Хрватску, нема страних пумпи крај аутопута. Чувају тржиште да би га продали.

Али грађани се надају акцијама јавних предузећа?

Држава би део портфеља ЕПС-а, па и „Телекома” требало да изнесе на берзу и акције прода пре свега малим инвеститорима, као што је то урадио „Бритиш телеком” и тако поспеши народни капитализам. Знамо да ЕПС неће да пропадне, акције ће да расту, мали акционари ће добијати више него да штеде у банци и биће мали економски националисти, подржаваће своје национално предузеће јер су у њега и уложили свој новац.

Имате ли критичких примедби на рачун владе?

Влади највише замерам што се више бави политиком него економијом, али и то се мења у нашу корист.. Кад изрешавамо ове политичке проблеме, а рекао бих остао нам је један и по, пола хашког и цео косовски, влада ничим другим не треба да се бави сем економијом. Као што то раде и остале владе. Немачки министар, рецимо, стално долази и пита, шта је са парама „Дуферка” у „Сартиду”.

А сива економија и корупција?

Сива економија постоји али је увођењем ПДВ-а смањена и сада је занемарљива. Корупција јесте проблем нашег друштва и биће док се не приватизују друштвена предузећа, ако не може другачије оно кроз стечај као што је то урадила Мађарска и док се државно власништво не сведе на меру која одговара потребама Србије и њене економије.

Претпостављамо да сте као трговац-увозник задовољни девизним курсом?

Трговцима је, кажу, лако, али ако не процене добро шта ће бити за 60 или 90 дана, изгубе новац, као што се нама догодило у Русији, током оне велике кризе августа 1998. године када је рубља у року од седам дана девалвирала четири пута и пала за 75 одсто. Важно је да је курс стабилан или боље рећи предвидив, да и кад се креће знате којим темпом расте.

Важно је да, ипак, има пилота у авиону.

———————————————————–
Утицајни без утицаја

Један сте од седам кандидата за председника Привредне коморе. Откуда толико интересовање за челно место у институцији која нема баш неки рејтинг ни међу привредницима, али ни утицај на државу?

Ми смо заиста далеко иза коморског система у свету. У свим другим земљама, комора је активан чинилац друштвеног и привредног живота, значајно место где се људи окупљају, артикулишу своје жеље, идеје и потребе, а онда комора то интерпретира властима. Озбиљна лоби група, која може да прогура, рецимо, закон до кога је привреди стал